Seksualne persone Dejvida Linča (pornografija)

Did you want to talk to me? Did you wanna ask me…. WHYYYYYYYYY?

Pornografski element značajno je prisutan u filmu Lost Highway Dejvida Linča. Junakinja filma, Alis Vejkfild, bila je devojka producenta porno filmova, „gospodina Edija“, za koga se kasnije ispostavilo da mu je pravo ime Dik Loran. Ime Dik Loran u rečenici „Dik Loran je mrtav“ prvo je što čuje glavni junak na početku filma. Mi kao gledaoci tek na kraju shvatamo o kome je zapravo reč i razumevamo (donekle) celokupnu iluziju koju je ovaj moderni noar podrazumevao.

Pornografsko za razliku od erotskog, golo za razliku od nagog, nije umetnost niti ima ikakvih dodirnih tačaka sa bilo kakvim pokušajem estetizacije tela i seksualnog čina. Pornografsko je sirovo, nedvosmisleno i direktno. Erotsko uvek sadrži dozu dvosmislenosti i zavođenja, igre i nedorečenosti. U tekstu o Egonu Šileu ove pojmove sam razrađivala detaljnije.

Čista pornografija ima dosta veze sa nasiljem i skoro uvek sa indirektnom mizoginijom. Žena je u pornografskom telesnom odnosu doslovno shvaćena kao komad mesa. Ona je eksploatisana, njeno telo je roba, predmet, potrošni materijal, i svedeno je na zvuk koji je isključivo megafon pristajanja, zvuk koji uprkos izuzetno agresivnom tretmanu tela odzvanja isključivo zadovoljstvo.

Dejvid Linč, pak, tematizuje pornografiju, taj holivudski podzemni filmski milje, koji nije tako skriven od očiju kao što se može učiniti, i njegove posledice po protagoniste, ali u samom filmu je motiv pornografskog prikazan tako da prisustvujemo vrhunskoj umetničkoj estetizaciji. Stoga, u filmu dominira erotsko. Film je do kraja estetizovan u tom pogledu.

Ali šta je erotizam? Uvek je to samo govor, jer njegova praksa može biti kodirana samo ako je poznata, to jest izrečena; ali naše društvo nikada ne govori ni o kakvoj estetskoj praksi, već samo o željama, pripremama, okolnostima, nagoveštajima, dvosmislenim sublimacijama, tako da za nas erotizam može biti samo večno aluzivni govor.

Ove reči Rolana Barta, napisane povodom književnosti markiza de Sada, odzvanjaju dok gledamo Linčov Lost Highway. Ovaj film, kada govorimo o pornografskim odnosno o erotskim elementima, jeste sav u sublimacijama i nagoveštajima. Reč je o vizuelnoj estetizaciji seksualnosti, želje za potčinjavanjem, manipulacijom, u njemu je prikazana zavodljiva i razorna moć erosa u svakom smislu.

Erotske scene u ovom filmu nisu same sebi svrha. Mnogi Linčovi filmovi, pa tako i ovaj, jesu jedan aluzivni govor o erotici, ovde vrlo mračnoj. Taj govor spoznajemo indirektno – posredstvom kamere. Reč je o dvostrukom udaljavanju. Film prikazuje film. Jedan film kao vrhunski oblikovana onirična i zavodljiva iluzija pred nas postavlja krajnje činjeničnu i beziluzornu stvarnost kamere koju zli patuljak, koji može biti shvaćen kao personifikacija savesti glavnog junaka, njemu pokazuje u praznoj kolibi.

Sve što vidimo od doslovnog pornografskog elementa, dokaza da je glavna junakinja bila glumica porno filmova, zabeleženo je na toj kameri. Jezik kamere je činjeničan ali mi ne znamo je li on istovremeno i istinit. Sam svet unutar koga vidimo neobičnog stranca sa kamerom u ruci, svet prazne kolibe koja gori, pa se gasi, prikazano unazad, jeste stvarnost unutar jednog krajnje nepouzdanog uma glavnog protagoniste.

Prvi video prikazuje glavnog protagonistu koji dolazi u zloglasnu vilu u kojoj se filmovi snimaju, za koja on još uvek ne zna, ali ih po prvi put tu naslućuje. Naravno, potpuno bizaran i nadrealan elemenat ovde je prisutan, što u nelagodnosti fotografije na stolu koju vidi (motivi: doppelgänger, unheimlich), što u sceni sobe 26. Dok se penje na sprat vidimo skulpturu Venere (Venus pudica) koja je prikaz izloženosti i neprijatnosti, prikaz toksičnosti pogleda na telo. Skulptura nije renesansna nagost koja glorifikuje telo već je ona nagosti koja se prekriva jer se stidi, ne svoga tela, već pogleda.

Drugi video dolazi na samom kraju filma. To su scene koje vidimo posredstvom kamere zlog patuljka, kada u pomenutoj vili grupa ljudi uživa u snuff porno filmu. Nasilje, korupcija, bizarnosti, najmračniji uglovi ljudske psihe plutaju po površini ovg agoničnog erotizma neodvojivog od zločina. Čudovišne sablazni su pred nama. Linč je stvarno jedan od najorginalnijih i  najzagonetnijih umetnika našeg vremena.

Scena iz sobe 26 kao da se oslanja na subverzivnu, divlju, avangardnu i smelu paletu Emila Noldea, nemačkog ekspresioniste koji je svojevremeno slikao ženske portrete u bojama razdražene čežnje sumraka na severu. Neka melanholija, pomešana sa emocionalnom bestijalnošću, prisutna je na tim slikama. Linč je lišen sentimentalnosti. On glorifikuje i mistifikuje žensku seksualnost, ali i svedoči, kroz različite oblike nasilja, agresije, sputavanja, njihov položaj unutar odnosa sa muškarcima, što je naročito vidljivo u zatvorskoj sceni filma kada dvojica policajaca razgovaraju, i kada jedan kaže drugom da treba otići do ćelije onog „ubice svoje žene“, na šta mu drugi odgovara: „na kojeg ubicu konkretno misliš?“, posle čega obojica počinju neartikulisano da se smeju. Linč upućuje na ono što se naziva „toksični maskulinitet“ koji i same muškarce nedvosmisleno ugrožava.

Najzad, neka vrste jezičke dopune ovog filma jeste njegova muzika. Film je praćen pesmama I’m deranged Dejvida Bouvija, kao i pesmama grupa Rammstein, The Smashing Pumpkins, This Mortal Coil (slike dole) i Merilina Mensona. Muzika je neodvojiv elemenat ovog filma, ona je jedan od ključnih graditeljskih principa njegove atmosfere, što je posebno uočljivo u sceni kada Pit i Alis u pustinji vode ljubav (slike dole). Ta scena, pored lepote samog čina, odnosno načina na koji je prikazan, sadrži jednu od najokrutnijih rečenica u čitavoj filmskoj umetnosti, koja se najbolje razumeva ako se zna kontekst same scene. Ta rečenica glasi: You’ll never have me!

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.