Mefisto: Taj pogled ne čini nikom dobro. To je slika čarolije, bez života, larva. Naići na nju nije dobro; njen pogled ledi čoveku krv: on postaje gotovo skamenjen; ti si čuo za Meduzu?
Faust: Tačno, to su oči mrtvaca, koje ruka puna ljubavi nije zatvorila. To su grudi koje mi je ponudila Greta, to je slatko telo u kome sam uživao.
Mefisto: To je delo čarolije, lakoverniče! Jer svakom ona izgleda baš kao njegova ljubavnica.
Kada govorimo o Meduzi, govorimo o pogledu i o gledanju. Dakle, proces je dvosmeran. Konstituent lepog (date forme) jeste onaj koji posmatra. No, onaj koji posmatra grčku mitsku (anti)heroinu Meduzu, biva skamenjen. Umesto da bude aktivan posmatralački i stvaralački princip, on postaje pasivan, biva anihiliran. Meduza, pak, kada posmatra nekog naspram sebe, vidi bez opasnosti, ali njene oči, podjednako koliko i pogled na njeno lice, skamene i ubiju. U svakom slučaju, bilo koji odnos kontakta da je u pitanju, Meduza je opasna. Sam mit je od početka imao nekoliko nerešivih zagonetki. Ako pogled na nju ubija, kako onda znamo da je ona ružna? Ko o tome svedoči? Ako, nezavisno od njenog ružnog izgleda, ubija njen pogled, onda smo na tragu neobjašnjive fatalnosti i pitanja zašto ona ubija svog posmatrača?
Gorgone su Meduza, Eurijala i Stena. To su bile tri sestre koje su živele na Dalekom zapadu. One su, prema mitu, bile fizički nakazne. Prema Rečniku simbola Gerbrana i Ševalijea one simbolizuju protivnika koga treba savladati, one su nakazna izobličenja psihe. Takva izobličenja rezultat su društvene izopačenosti (Stena), seksualne izopačenosti (Eurijala) i duhovne izopačenosti (Meduza), koja je najgora. Onaj ko je video Meduzinu glavu ostao je skamenjen jer ona, možda, odražava sliku njegove krivice. Posmatrajući Meduzu, pojedinac, kao u ogledalu, vidi svoje izopačenje, svoje duhovno mrtvilo. Nije dovoljno otkriti sopstvenu krivicu, treba izdržati pogled na nju. Meduza simbolizuje nemogućnost tog suočavanja – osećaj krivice skamenjuje od užasa. Zato dolazi Persej koji, uz pomoć lukavog trika, ubije Meduzu tako što ju obezglavi. Živeti sa krivicom a bez realnog suočavanja sa njom mnogo je lakše. Racio (Atena), svakako, u tome pomaže.
U filmskom ostvarenju Lost Highway koji je 1997. godine režirao Dejvid Linč ovaj mit je implicitno prisutan. Potonja vremena su relativizovala odnosno proširila poimanje koncepta lepog i ružnog. Taj polaritet je u potpunosti dekonstruisan. Linčova Meduza je lepa, u obe svoje varijante. No, isto tako, u obe varijante ona je proizvod muškog pogleda i konstrukt je tuđeg straha. Film je podeljen na dve celine kao dva nivoa realnosti, ali u kojem god da se pojavljuje ova filmska Meduza, bilo kao crvenokosa Rene ili kao plava Alis, ta Meduza je predmet muške požude, slika krivice i fantazije svog posmatrača, lepota i strast koja ne može biti obuhvaćena i savladana, i jedino kako se ona može pokoriti jeste kroz uništenje, kroz ubistvo. Kao što ni Meduzu ne treba poimati isključivo kao žrtvu, jer pluralnost mita nam ne dozvoljava tu redukciju, tako Meduzu ne treba poimati ni nužno kao pozitivnu heroinu. Njena lepota je, između ostalih, u toj nesvodivosti njenog moralnog određenja. Slično je sa junakinjama/junakinjom ovog filma.
Gledalac istog nije prepušten „objektivnom pripovedaču“. Sve što on vidi dato je iz perspektive muškarca koji je nepouzdan garant stvarnosti. Čitava realnost filma je konstrukt i projekcija, kao odraz sopstvene slabosti spram žene, ili sopstveni san, igra koju je um stvorio kako bi sebe zaštitio stravične krivice, stvorio alternativnu stvarnost koja, ispostaviće se, ne može dugo da traje. Možemo reći da je Meduza muški strah od kastracije, ali ovde taj izraz lišavamo frojdovske konotacije. Džez muzičar je seksualno nemoćan, on je impotentan, i ono što ga naročito razoruža je tapkanje njegove žene po ramenu po neuspešnom ishodu njihvog seksualnog čina. Na osnovu sna ili neke duboke igre uma (drugi deo filma), on sebe transformiše. Nije više Fred, džez muzičar, koji je oženjen ćutljivom Rene, već je Pit, automehaničar, koji sreće, ali opet ne do kraja dostupnu, Alis. Glumac je drugačiji ali je glumica ista, s tom razlikom da sada Alis ima plavu kosu a ne više smeđu kao Rene. Žena je fetišistički prilagođena dok je, u snu, ili u nekoj drugoj umnoj sferi poricanja i samozavaravanja, muškarac u potpunosti promenjen. Glavna glumica ostaje ista, glavni glumac biva zamenjen. Ispostavlja se da su svi oni koje je Fred znao na javi i u njegovom snu, na neki način, povezani sa Alis. Ni Alis Pitu, kao ni Rene Fredu, ne može biti sasvim dostupna. Uvek se nešto ispreči, uvek postoji prepreka. To je posebno evidentno u sceni kada Alis i Pit vode ljubav u pustinji, kada joj Pit kazuje koliko ju želi. On to ponavlja nekoliko puta strastveno, dok mu ona samo jednom, dominantno, hladno i okrutno-sladostrasno, odgovori – You’ll never have me!
Šta je onda stvarno u tom filmu? Stvarno je, izgleda, samo ono što vidimo na kameri misterioznog grotesknog patuljka odnosno na video trakama koje Fredu pristižu na kućnu adresu. Ti tehnički proizvodi na neki način su supstitucija njegovog ega. Nemoguće ih je poreći. Sećanje na događaje sopstvenog života podložno je individualnoj „korekciji“ („I like to remember things my own way“, kazuje Fred detektivu), dok video trake, fotografije i kamere dokumentuju. Bilo je baš onako kako je tu zabeleženo. Tehnologija nema kreativnu moć, ona pamti činjenično. Ljudi imaju kreativnu moć, oni se sećaju individualno. A tu vidimo da je Fred ubio svoju ženu zbog čega je osuđen na smrt (električna stolica). Dok čeka izvršenje kazne, on doživljava svoju umnu i fizičku metamorfozu tokom koje se, u paralelnoj realnosti, možda objašnjava zašto je ubio svoju ženu. Zbog ljubomore i sumnje da je imala veze sa mračnim podzemljem Holivuda, sa pornografskom industrijom. Da ga je varala. Da je, dok je on imao nastupe, ona bila sa nekim drugim, u nekoj drugoj kući koja nije njihova, u sobi 26 nekog motelu na autoputu. Ali misteriozni patuljak u pustinjskoj kolibi pokazuje Fredu njene porno snimke. On je bio muškarac koji nije mogao svoju suprugu seksualno da zadovolji. Cena takvog muškarčevog neuspeha bio je ženin život. To je tipičan meduzijanski momenat. Strah od nespoznatljive snage i misterije žene.
A . A . A 