Seksualnost, strah i snovi: O filmovima Dejvida Linča

Ključne reči su seks, strah i snovi, ali im dodajemo: nasilje, nelagodnost u kulturi, unheimlich osećanje do u beskraj, doppelgänger, bizarnost, neon, snop svetlosti u krošnji drveća, crveni karmin i – „mjau mjau“. Niz bi mogao biti duži ali prenatrpavanje uvek vrši disperziju. Suština je poput parfema. Vrlo malo je dovoljno. Tako je sa filmovima Dejvida Linča čije slike pogađaju baš tamo gde treba: u emocije. Tamo gde smo najslabiji. „Utisak je kriterijum istinitosti“, pisao je Marsel Prust. Zato je irelevantno kada neko kaže da ne razume Linčove filmove. Razumevanje je sekundarno. Utisak je sve.

Kultura je oblikovana zahvaljujući represiji nagona, kaže nam Frojd. Kod Dejvida Linča je suprotno. Nema represije nagona, pojedini ljudi se (diskutabilno je za ovaj trenutak na kom nivou stvarnosti) pojavljuju potpuno slobodni, u rusoovskom ključu vraćeni prirodi (odakle, čini se, neki nisu ni izlazili). Ali, priroda je opasna. Kao i represija, ta količina „prirodnosti“ podjednako izaziva nelagodu. „Sviđa mi se da ti ne bude prijatno“ nije samo naziv rokenrol albuma već i Linčova autorska intencija spram gledaoca. Umetnost i suočavanje – zvuči poznato? Da, samo ovoga puta je inteligentnije. Linč nas suočava sa nama samima, dira tamo gde boli. Prinosi ogledalo pred nas – ali svi bismo želeli da razbijemo to ogledalo.

Tekst istog naziva napisala sam povodom umetnosti Hajnriha Fislija. On mi se čini kao jedan od glavnih Linčovih prethodnika. Neke od ključnih reči pomenutih na početku mogu se odnositi i na njegovo slikarstvo. Kod Fislija je važan pojam slobode koja preko seksualnosti – perverzije, orgija, sadomazohizma – ne biva postignuta. Sloboda i kultura se potiru jer kultura počinje od potiskivanja slobode. Fisli potiskivanu slobodu na javi, oslobađa u snu, potiskivanu slobodu u salonu, oslobađa u budoaru. „San razuma stvara čudovišta“, naziv je Gojine grafike koja svoje mesto nalazi u svetilištu crnog romantizma i dekadencije, gde već borave Linčovi filmovi, Fislijevo slikarstvo i Kafkine priče.

Dejvid Linč, „I was a teenage insect“, 2018.

Suzbijanje nagona vraća se, poput bumeranga, tokom sna. Ali, Linč ide dalje. On nam govori kako je snaga uma dovojno jaka da prevaziđe i san, sebi ga prilagodi, i od sna napravi potpuno novu realnost. Laž istinitiju od istine. Najopasnije su one pojave za koje mislimo da ne postoje. San ispravlja stvarnost ali on je i nova stvarnost. Intenzivnija, bolja, lepša. Snaga želje može stvarnost da prilagodi, promeni, jedna kafkijanska metamorfoza je sasvim moguća, to nam posebno svedoče Lost Highhway i Mulholland Drive. Ali, stvar je u tome da ona ne traje dugo. Pad vodi na električnu stolicu ili u samoubistvo.

Ovom prilikom pisaću o svom iskustvu sa gledanjem filmova Dejvida Linča. Počela sam od pogrešnih filmova. To je doprinelo da dugo odbijam ovog reditelja kao nekog čijoj bi se umetnosti posvetila. Prvo sam gledala Plavi somot. Taj film me je toliko odbio da rečima nisam mogla da iskažem bes prema samoj sebi i svojoj štreberskoj navici da filmove gledam, ne kao deo spontanosti ili rituala, već kao obavezu, kao deo „opšte kulture“. Ništa mi se nije dopalo. Otvoreno nasilje nad ženom koja patološki pristaje na to nasilje, bizarno ponašanje siledžije koji koristi pumpicu za vazduh, ogromna količina agresije, odsečeno uvo, čitava paleta filma, napadne boje, banalnost i kič, odeća glavinih glumaca i njihov mekani glas, sve je to bilo mnogo daleko od mene.

Prošlo je nekoliko godina i onda sam pogledala Eraserhead. Industrijsko naselje, otuđenje, nadrealizam kao umetnički postupak, bizarnost, autentičan autorski jezik. Ipak, moj odgovor je bio: „Ovo nije za mene“. Uz sve nabrojano, film je imao jednu manu koja se teško oprašta: bio je spor i dosadan.

Usledio je Čovek-slon. To jedini film, uz Trirov Ples u tami, koji me je emotivno potpuno razorio. Plakala sam u bioskopskoj sati deset minuta. To se zove katarza. Ni taj film mi se nije dopao, ako kao kriterijum za dopadanje pretpostavimo pitanje da li bih film po drugi put gledala. Odgovor je da ne bih. Međutim, smatram da ovaj film treba da bude obavezna lektira. Ovo maltretiranje jedinke zato što je drugačija, mučenje jednog bića, nemogućnost razumevanja stalno prisutne ljudske potrebe za bestijalnošću može da bude od velikog edukativnog značaja.

Usledila je serija Tvin Piks. Ona mi se dopala. Čitav simbolizam, konj koji se priviđa posle čaše mleka, muzika kao graditeljski princip, fotografija, kostimi, junakinje, amerikana, seciranje podzemnog taloga malog mesta, šuma, zlo, seksualne devijacije, poovski motiv mrtve neveste (kesa oko glave Lore Palmer). Potom sam gledala filmski nastavak, Vatro, hodaj sa mnom. Mislim da sam sa ovim filmom konačno razumela šta Linč pokušava. Zlo. On ga uočava i secira na svojim časovima anatomije, ali to čini uz naglašeno korišćenje jezika simbola, kao i tehničkih sredstava koja mogu uticati na gledaočev doživljaj: zvukova, fotografije, kadrova – Lorin otac na vrhu stepenica a iza njega ogromnost kuće kada ga kamera snima iz donjeg rakursa. Sablasno, jezivo, a ničeg ni sablasnog ni jezivog u samom prizoru. Ta količina zla koje Linč uočava duboko potresa. Zlo je uvek u vezi sa seksualnim devijacijama, sa nasiljem, sa dekonstrukcijom predstave i uloge muškarca u društvu.

Bez konkurencije nešto najbolje što sam gledala a da je izašlo iz sveta snova i fantazija Dejvida Linča bio je film Mulholland Drive. Sve izaziva poštovanje: komplikovana narativna nit filma, fotografija, zamršeni nivoi realnosti, razbijanje kauzalne strukture poimanja sveta odnosno načina na koji ljudi percipiraju stvarnost (reč koja ovde mora ići pod navodnike). Struktura sna je narativna struktura filma, koji se još i koristi onime što je Bodrijar nazvao simulakrum (i sam francuski filozof je izdvojio Mulholland Drive a ne Matriks, kako ga mnogi navode, za idealan filmski primer upotrebe simulakruma). Ako postoji neko umetničko delo za koje sam poželela da sam ga ja napisala, onda je to Mulholland Drive. Naravno, u književnosti bi ovaj film bio nešto sasvim drugo. Delo je takvo da ga samo film može predstaviti efektnim.

Seks je veoma važan deo Linčovih filmova. To važi za Divlje u srcu i Lost Highway. Divlji u srci pred nas stavljaju devojku koja je pod izuzetno negativnim uticajem svoje groteskne majke. Majka i ćerka su kontrastirane prema prstima na ruci: majčini su debeli sa velikim nalakiranim noktima, puni kič nakita; ćerkini se skoro uvek prikazuju kada ona doživljava vrhunac tokom seksualnog čina. Film tematizuje i zadovoljstvo koje uopšte ne mora imati veze sa fizičkim kontaktom već se ostvaruje verbalno. Ali to verbalno zadovoljenje, istovremeno, može biti i silovanje. Tu strašnu temu ovaj film tematizuje. Lost Highway obiluje scenama seksa, grubosti, pornografije, straha i bizarnosti. Čitav film je u vezi je sa seksom i konstruktom muškosti posredstvom tog aspekta. Reditelj ne štedi muškarce. Prikazuje ih agresivnim i slabim.

Nadrealizam je nadhronološka pojava čije stilske odlike Linč koristi, ali se on, istovremeno, „spušta“ mnogo dublje od samog prikaza, on prevazilazi sliku koja kao takva šokira. Mnogi smatraju da taj deo rada na filmu omogućava transcedentalna meditacija koju on praktikuje. Sasvim je moguće da ona „upeca“ ideje, koje reditelj često pominje u intervjuima. Ideja je za njega najbitnija, iako ju on nikada jasno ne definiše, ne saopštava nam šta je to konkretno ideja za njega, ali teško da ta vrsta kontemplacije i meditacije ima ikakve veze sa realizacijom samog filma. Tehnička strana Linčovih filmova deluje zahtevno i produkcijski skupo da bi bila prepuštena slučaju.

Prilično je teško prepričati san, a kamoli snimiti film koji ima narativnu strukturu sna. I da milioni ljudi to vole. No, voleli ga ili ne, sviđala vam se njegova estetika ili ne, Linč je važan umetnik našeg doba koji nam o nama samima progovara jezikom koji je samo njegov, linčovski. On je umetnik koji je imao tu privilegiju da po njegovom imenu bude izveden pridev. Kada ga koristimo, svi tačno znamo na šta mislimo: na crvene zavese, na neonske motive, na crno-beli pod. To je njegova autentičnost.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.