Alber Kami: „Sa one strane nihilizma“

Čovek je u stanju da postupa i misli u skladu sa principom mere. Svaki ambiciozniji poduhvat pokazuje se kao protivrečan. Apsolut u istoriji se ne dostiže i ne stvara. Politika nije religija, ali je možda inkvizicija. Kako društvo može da definiše apsolut? Možda svako traga za tim apsolutom za sve i u ime svih. Međutim, obaveza društva i politike je da posao vodi tako da svako, zahvaljujući opštoj težnji, ima dokolicu i slobodu.

Istorija više ne može da bude predmet obožavanja. Ona je samo prilika za plodonosnu pobunu.

„Opsednutost žetvom i ravnoduštnost prema istoriji“, kaže Rene Šar, „dva su kraja mog luka.“ Ako trajanje istorije nije sinonim za trajanje žetve, onda je istorija samo prolazna i surova senka u kojoj čovek više ne učestvuje. Onaj ko se posvetio toj istoriji, posvetio se nečem što ne postoji, pa stoga ne postoji ni on sam. Ali onaj ko se posvetio žetvi svog života, ko se posvetio kući koju brani i dostojanstvu njenih žitelja, taj se posvetio zemlji, a ona uzvraća plodovima koje on ponovo seje i tako stalno održava svet.

Istoriju, konačno, pokreću oni koji su u stanju da se u pravom trenutku pobune protiv nje.

A to pretpostavlja stalnu napetost i očajničku vedrinu o kojima Rene Šar takođe govori. Ali istinski život nalazi se upravo u srcu te dihotomije. Ta dihotomija je sam život, duh koji lebdi nad vulkanom svetlosti, bezumlje pravde, iscrpljujuća beskompromisnost prave mere. Reči koje pronalazimo na kraju duge pustolovine pobune nisu optimistične fraze; to su reči hrabrosti i razuma koje na obalama večnih mora postaju istinska vrlina.

Nema danas mudrosti koja nam može ponuditi nešto više. Pobuna se neumereno bori sa zlom, od kojeg neumorno dobija podsticaj za nastavak borbe. Čovek je u stanju da u sebi savlada sve što treba savladati. On u svom stvaralaštvu treba da ispravi sve što se može ispraviti.

Ali i sve da to uradi, sve i da stvori savršeno društvo, deca će i u tom društvu umirati mimo svake pravde. Ma koliko se naprezao, čovek može samo da aritmetički smanji količinu patnje na svetu; ma koliko bile ograničene, one će ostati sramne. Ono „zašto“ Dimitrija Karamazova i dalje će se čuti; umetnosti i pobuna umreće onog časa kada umre poslednji čovek na svetu.

Nesmunjivo je da postoji veliko zlo koje su ljudi nakupili u svojoj pomamnoj želji za jedinstvom. Ali u temelju ovog neuređenog kretanja nalazi se drugo zlo. Pred tim zlom, pred smrću, čovek iz dubine duše vapi za pravdom. Istorijsko hrišćanstvo na ovaj vapaj protiv zla odgovorilo je obećanjem carstva Božijeg i večnog života, a za njih je potrebna vera. Ali stradanje poništava nadu i veru i čoveka ostavlja samog i bez objašnjenja. Trudbeničke gomile, prepuštene patnji i smrti, jesu gomile lišene Boga. Mi sada, ne osvrćući se na stare i nove učitelje, treba da budemo uz njih i sa njima.

Istorijsko hrišćanstvo oslobođenje od zla i smrti smešta izvan i sa one strane istorije, ali oni su u istoriji, i ne mogu se izbeći.

Savremeni materijalizam takođe veruje da je u stanju da odgovori na sva pitanja. Ali on, kao rob istorije, proširuje oblast istorijskog ubijanja i to čini bez pravog objašnjenja. Jedino objašnjenje koje nudi jeste pozivanje na budućnosti, ali i za to je potrebna vera. U oba slučaja, moramo čekati, a nedužni i dalje umiru. Tokom poslednjih dvadeset vekova, količina zla u svetu nije se nimalo smanjila. Nema Drugog dolaska, ni Božijeg, ni revolucionarnog. Svaka patnja, pa čak i ona zaslužena, jeste nepravda. Još uvek odjekuje dugo Prometejevo ćutanje pred silama koje ga lome i uništavaju.

Ali Prometrej je u međuvremenu doživeo da se ljudi okrenu protiv njega sa psovkom na usnama.

Sabijenom između ljudskog zla i sudbine, izmeu terora i samovolje, njemu je ostalo samo da se pobuni i da se, ne predajući se aroganciji svetogrđa, spase od ubistva onog koji je još može spasti.

Sada shvatamo da pobuna ne može da opstane bez specifične forme ljubavi.

Oni koji ne nalaze mir ni u Bogu ni u istoriji osuđeni su da žive za one koji, poput njih, ne mogu da podnesu život: da žive za ponižene.

Najčistji vid pobune na taj način krunisan je potresnim vapajem Dimitrija Karamazova. Ako svi nisu spaseni, čemu onda spas samo jednog čoveka? Danas, katolički osuđenici u španskim zatvorima odbijaju da se pričeste zato što su režimski sveštenici u neke od tih zatvora uveli obavezu pričešćivanja. Ovi usamljeni svedoci raspeća nedužnosti odbijaju spasenje koje se plaća nepravdom i tlačenjem. Ova bezumna plemenitost je plemenitost pobune koja bez oklevanja daje svoju ljubav i odmah odbacuje nepravdu. Njena veličina se pokazuje u tome što ne pravi proračune, što sve što ima poklanja životu i ljudima. Na taj način, ona daje ljubav i onima koji će tek doći. Istinska ljubav prema budućnosti sastoji se u nesebičnom davanju sadašnjosti.

Na ovaj način pobuna pokazuje da je koren života i da se ne može odbaciiti, a da se istovremeno ne odbaci i sam život. Iz njenog najčistijeg izliva gneva, uvek se rađa neko biće.

Pobuna nije ništa ako nije ljubav i plodnost.

Revolucija lišena časti, proračunata revolucija koja apstraktnog čoveka postavlja iznad ljudskog bića od krvi i mesa, svaki put kad se pokaže potrebno osporava stvarno biće i na mesto koje pripada ljubavi postavlja resantiman. Onog časa kad pobuna zaboravi svoje plemenito poreklo, ona dopušta resantimanu da je otruje; ona poriče život, stremi ka destrukciji i navodi gomile sitnih buntovnika ropskog porekla da sebe prodaju u ropstvo na svim mestima u Evropi gde se traži takva vrsta robe. To više nije ni pobuna ni revolucija; to je osveta, zloba i tiranija. Naime, kada se revolucija, pozivajući se na moć i istoriju, pretvori u smrtonosni i prestupnički mehanizam, onda se u ime umerenosti živaota podiže nova pobuna. Međutim, na kraju ovog mračnog tunela neizbežn se pojavljuje svetlost koju već naziremo i za čiju konačnu pobedu se moramo boriti. Ostavljeni među ruševinama, mi pripremamo preporod kojim ćemo prevazići nihilizam. Ali danas to malo njih zna.

Pobuna se već može suočiti sa svojim problemima, sve i da ne može sve da ih reši. Od tog trenutka, podnevna svetlost obasjava kretanje istorije. Oko tog zaslepljujućeg svetla u smrtonosnoj borbi za trenutak vremana grče se i ubijaju senke, koje potom naglo nestaju, a oslepljeni ljudi, trljajući očne kapke, viču kako je to istorija. Ljudi Evrope, prepušteni senkama, okrenuli su leđa nepokrenom i blistavom trenutku sadašnjosti. Oni radi budućnosti zaboravljaju sadašnjost, radi obmane moći zaboravljaju sudbinu čovečanstva, bedu sirotinjskih kvartova, radi večnog grada i nepostojeće obećane zemlje zaboravljaju na svakodnevnu pravdu.

Oni preziru slobodu pojedinca, i maštaju o slobodi vrste; odbacuju usamljeničku smrt, a kolektivno beznađe nazivaju besmrtnošću.

Oni više ne veruju u stvari koje postoje na svetu i u čoveku; tajna Evrope je u tome što ona više ne voli život. Njeni slepi žitelji prihvataju infantilno mišljenje po kome je voleti jedan dan znači opravdati vekove tlačenja. I zbog toga oni žele da radost uklone iz sveta i da je odlože za neko daleko vreme. Nestrpljenje zbog oganičenosti, odbacivanje dvostrukog života i očajanje što su ljudi najzad ih je nateralo u nečovečno prekoračenje mere. Negirajući istinsku veličinu života, oni su u pitanje doveli sopstvenu veličinu i izvrsnost. U nedostatku boljeg rešenja, oni su božanstva stvorili od sebe; i tako je počela njihova nesreća. Tim bogovima oduzet je očinji vid. Kaljajev i njegova braća iz celog sveta ne žele da budu deifikovani, ne žele da budu bogovi, jer ne žele da budu svemoćni gospodari smrti. Oni su doneli odluku, napravili su izbor, i dali nam svojim primerom najvažnije pravilo života: ako hoćemo da živimo i umremo kao ljudi ne smemo od sebe praviti bogove.

Prema ovoj centralnoj misli pobunjenik odbija da bude bog jer hoće da deli borbu i sudbinu čovela. Odabraćemo Itaku, vernu zemlju, odabraćemo plodonosno i smelo mišljenje, jasno delanje plemenitog čoveka koji razume svet. Obasjana svetlošću, zemlja ostaje naša prva i poslednja ljubav. Naši bližnji žive i dišu pod istim nebom pod kojim i mi živimo i dišemo.

Pravda je živo biće.

Sada se rađa ona neobična radost koja nam pomaže da živimo i umiremo, radost koju nikada nećemo odložiti za neko potonje doba. Na ovoj tužnoj zemlji, ona je neiskorenjiv korov, gorka hrana, oštar vetar koji duva s mora, ona je i staro i novo svitanje. Sa ovom radošću ćemo tokom duge borbe promeniti dušu našeg doba, promenićemo dušu Evrope, koja neće nikog isključivati. Nećemo odbaciti Ničea, koji je dvanaest godina pre smrti postao uništena slika najuzvišenijeg znanja, ali i nihilizma Zapada; nećemo odbaciti ni proroka pravde lišene milosti, koji greškom počiva na onom delu groblja Hajgejt koje je određeno za nevernike. Ni deifikovati mumiju čoveka akcije položenog u kovčeg od stakla; ni bilo šta drugo čime su razum i moć Evrope hranili sujetu jednog prezira dostojnog doba. Svi oni koji pored stradalnika iz 1905. mogu opet da ožive pod uslovom da pristanu da jedni druge ispravljaju, i da shvate da na suncu postoji granica koja svakom od njih postavlja pravu meru. Svako treba da kaže onom drugom kako nije bog; tu je kraj romantizma. Ovog časa, kada svako od nas mora da stavi strelu na luk, da ponovo istakne, da u istoriji i protiv nje zadobije ono što već poseduje – siromašnu žetvu svojih polja, kratku ljubav ove zemlje – ovog časa kada se čovek konačno rađa, došlo je vreme da okrenemo leđa ovom dobu i njegovom adolescentskom gnevu. Luk se napinje, drvo škripi. U trenutku najveće napetosti poleće prava nesavitljiva strela, koju ništa neće moći da zaustavi.

Izvor: Alber Kami, Pobunjeni čovek, preveo Slobodan Damnjanović, Kontrast, Beograd, 2021.

Fotografija: Anri Karitje-Breson, Portret Albera Kamija, Pariz, 1944.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.