Rolan Bart: „Striptiz“

Est-ce que tu aimes le sexe?
Le sexe, je veux dire: l’activité physique
Le coït. Tu aimes ça?
Tu ne t’intéresses pas au sexe?
Les hommes pensent que les féministes détestent le sexe
Mais c’est une activité très stimulante et naturelle
que les femmes adorent…

Striptiz – barem pariski striptiz – zasniva se na jednoj kontradikciji: žena se deseksualizuje upravo u trenutku kada se razgolićuje. Može se, dakle, reći da je u nekom smislu reč o predstavi straha, ili bolje, na zahtev „Zastraši me“, kao da tu erotizam ostaje neka vrsta divnog užasa, koji je dovoljno najaviti ritualnim znakovima da bi se istovremeno izazvala i odagnala ideja seksa.

Gledaoci su voajeri samo dok traje skidanje.

I tu se, međutim, kao i u svakoj predstavi koja obmanjuje, scenografija, pribor i stereotipi suprotstavljaju početnoj provokativnosti namere i na kraju je guše u beznačajnosti: ističe se zlo da bi se ono bolje osujetilo i egzorciralo. Francuski striptiz kao da polazi od nečeg što sam već nazvao operacijom Astra, od mistifikacije koja se sastoji od vakcinisanja javnosti malom dozom bolesti, da bi je zatim uronili u već imunizovano Moralno Zdravlje: nekoliko atoma erotizma, koje naznačuje sama situacija spektakla, zapravo se utapaju u umirujućem ritualu koji uklanja telo jednako sigurno kao što vakcina ili tabu leče ili suzbijaju bolest ili krivicu.

U striptizu ćemo, dakle, nailaziti na ceo niz prekrivala naslaganih na telo žene dok se ona pravi da ga razgolićuje. Egzotika je prva od tih udaljavanja, jer je uvek reč o ukrućenoj egzotici koja premešta telo u bajkovitu ili romanesknu sferu:

Kineskinja sa lulom za opijum (obavezan simbol kineskosti), vamp žena koja se njiše držeći ogromnu muštiklu, venecijanske kulise sa gondolom, krinolinom i pevačem serenade, sve to na početku pokušava da od žene napravi prerušeni predmet. Cilj svlačenja nije samo da na svetlo izbaci tajnu dubinu, već da, skidanjem baroknih i veštačkih haljina, označi golotinju kao prirodnu odeću žene, čime se na kraju iznova uspostavlja savršena čednost puti.

Klasična oprema music-halla koja se ovde mobiliše bez izuzetka, takođe u svakom trenutku udaljava razotkriveno telo, potiskuje u udobnost poznatog ono što ga obavija: bunde, lepeze, rukavice, perje, mrežaste čarape, rečju, čitav raspon ukrasa neprestano u živo telo uklapa kategoriju luksuznih predmeta koji, slično magičnom dekoru, okružuju muškarca. Ukrašena perjem ili u rukavicama, žena se ističe kao ukrućeni elemenat music-halla.

Činjenica da sa sebe skida ritualne predmete više nije deo nekog novog razgolićavanja: i kad se svuku, perje, krzno i rukavica i dalje ženu natapaju svojom magičnom silom,

deluju kao uspomena koja obavija poput luksuznog oklopa, jer je očigledan zakon da je celi striptiz zadat samom prirodom početnog komada odeće: ako se on čini neverovatnim, kao u slučaju Kineskinje ili žene u krznenom kaputu, golotinja koja sledi i sama ostaje irealna, glatka i zatvorena poput lepog klizavog predmeta, koji se iz ljudske upotrebe povukao zbog ekstravagancije; to je dubinsko značenje dijamantskog ili ljuskama prekrivenog polnog organa, koji je prava svrha striptiza. Ovaj poslednji trougao, putem svoje čiste i geometrijske forme, blistave i tvrde materije, kao mačem čistoće preseca seks i ženu konačno odlaže u mineralni svet, a (dragi) kamen je ovde neosporna tema totalnog i beskorisnog predmeta.

Suprotno uvreženoj predrasudi, ples koji prati čitavo trajanje striptiza nije nikakav erotični faktor.

Verovatno je upravo suprotno: jedva ritmično ljuljanje ovde uklanja strah od nepokretnosti; ne samo da predstavi pridaje jamstvo Umetnosti (plesovi music-halla su uvek „umetnički“), već iznad svega i veoma efikasno konstituiše poslednje zatvaranje: ples, koji se sastoji od ritualnih, sto puta viđenih kretnji, deluje kao kozmetika pokreta, skriva golotinju, prekriva prizor glazurom beskorisnih a ipak glavnih kretnji, jer se razgolićavanje tu srozava na rang parazitskih činova koji se odvijaju u neverovatnoj daljini.

Tako vidimo kako se profesionalne striptizete obavijaju čudesnim blagostanjem koje ih neprekidno oblači, udaljava, pridaje im ledenu ravnodušnost prekaljenih izvođačica koje su se uzvišenošću sklonile u izvesnost svoje tehnike: njihovo umeće ih oblači kao odeća.

Koliko sav taj pomni ritual otklanja seks možemo da proverimo a contrario u „popularnim takmičenjima“ (sic) amaterskog striptiza: „debitantkinje“ se onde svlače pred nekoliko stotina gledaoca a da se ne služe ili se vrlo loše služe magijom, što nesumnjivo opet uspostavlja erotsku moć prizora; tu od početka ima mnogo manje Kineskinja i Španjolki ili perja i krzna (uski kostimi, gradski kaputi), malo je početnog prerušavanja, korača se nespretno, nedovoljno se pleše, devojka samo što ne ostane nepomična, a posebo su česte „tehničke“ nezgode (zapnu gaćice, haljina, grudnjak), zbog kojih kretnje razotkrivanja poprimaju neočekivanu važnost, uskraćujući ženi izgovor umetnosti i utočište predmeta, zarobljavajući se osećajem slabosti i prestrašenosti.

Međutim, u Mulen Ružu, ritualno se otklanja nešto drugo, verovatno tipično francusko, više nastojeći da se erotičnost pripitomi, nego da se ukine: prezenter se trudi da striptizu prida umirujući malograđanski status.

Najpre, striptiz je sport: postoji Striptiz Klub koji organizuje zdrava takmičenja odakle laureatkinje odlaze krunisane, obdarene poučnim nagradama (pretplata na časove fizičke kulture), romanom (to može da bude samo Rob-Grijeov Voajer) ili korisnim nagradama (parom najlonki, pet hiljada franaka). Zatim, striptiz se izjednačava sa karijerom (debitantkinje, poluprofesionalke, profesionalke), to jest, časnim poslom u struci (striptizete su kvalifikovane radnice); čak im se može priznati i magični izgovor rada, poziv: ta devojka „ide u dobrom smeru“ ili „mnogo obećava“, ili je, naprotiv, „tek stupila“ na naporni put striptiza. Najzad i iznad svega, konkurentkinje su socijalno zbrinute: ova je prodavačica, ona je sekretarica (ima puno sekretarica u Striptiz Klubu). Striptiz tu ujedinjuje salu, familijarizuje se, poburžuje se, kao da Francuzi, nasuprot američkoj publici (bar se tako priča), sledeći neukrotivu težnju svog društvenog položaja, erotizam mogu da poimaju samo kao domaću radinost koja se opravdava time što postaje sport, i više nego kao magičnu predstavu: upravo je tako nacionalizovan u Francuskoj.

Izvor: Rolan Bart, Mitologije, preveo Andrija Filipović, Karpos, Beograd, 2013.

Fotografija: Dejvid Linč, 2000.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.