Stan na početku Cvijićeve ulice

Pozvala me je te večeri, rekla da je prijatno na njenoj terasi, i da ima odličan _______.

Violine bez naročitog pravca pratile su moj hod ka njenoj zgradi.

Naša ljubav je laka, kao voda koja prelazi preko kamena.

Na terasi smo tek da osmotrimo nebo. Sunce je zašlo, svoje tragove je ostavilo nama. Gledamo ih sanjivih očiju.

Svaki put je tako kada se vidimo.

Unutra je svetlost lampi njihala mahovine po zidovima.

Duboko u srce i pluća prodirali su talasi vreline koje je vetar spolja blažio. Letnja noć.

Potpuno nas je savladao alkohol a muzika je i dalje dopirala iz susedne sobe. Ista pesma celu noć.

Tamo možemo da odemo. Ili na terasu, da plačemo, pa da skočimo zajedno u tu vodu koja nas davi.

Ona je bila Mesec, ja Neptun.

Pitala sam ju koja je ovo pesma?

Istovremeno je kucnula čaša o površinu stola i čep koji se okretao, činilo mi se beskrajno dugo. Podigla je glavu i pogledala ka uglu zida.

Our love is easy, like water rushing over stone
Oh, our love is easy, like no love I’ve ever known

Onda se začula truba i tečnost ka čaši.

Njena crna, duga kosa, i oči kao koštica šljive.

Poželela sam da ju poljubim. Ona bi to olako dozvolila, pa sam odustala.

Sama sam dosula još malo _______ i popila s nogu tečnost koja me je u potpunosti pretvorila u šlauf.

Gde ćeš?

Je l možeš da mi sa terase doneseš šešir i naočare, mislim da sam ih tamo ostavila?

Dođi da ti pokažem nešto…

Uzela me je za ruku i odvela u sobu koja se nalazila u drugom delu hodnika. Polako je otvorila vrata. Činilo se da sve u njoj pliva u retkom medu. Na sredini sobe se nalazio veliki akvarijum. Toliko je bio veliki da ništa drugo u sobu nije moglo da stane. Hodale smo oko njega držeći se za ruke kada mi je, najzad, rekla

Tiho, probudićeš ju.

Ali već je bilo kasno. Iz mase nalik izdrobljenoj pluti pokrenulo se nešto što se talasalo kao tamna zavesa.

Da vas upoznam…

Ustuknula sam dok je iz mase izlazilo gracilno biće boje indiga. Ka nama je krenula mlada pantera, razdragano božanstvo noći.

Zar nije prelepa?

Kako se zove?

GUESS, piše joj na ogrlici.

Gde si je nabavila?

Ona je oduvek sa mnom.

Zver je kružila oko zidova svog staklenog kaveza, uranjajući u svetlost, pa iz nje izranjajući. Njena tamna, sjajna boja tela kretala se kroz nas, ka nama, oko nas. Okretala se na leđa, počela da prede…

Noću voli da je sama.

Muzika se u velikoj sobi i dalje čula. A ovde tek eho.

Sedele smo satima, gledajući se.

Kada se okrenula da nam donese još jednu flašu, pa se dugo zadržala tumarajući po kutiji na terasi, ja sam ustala i otišla.

Nikad mi nije rekla šta se desilo posle, kada se vratila u praznu sobu.

Silazila sam dugo niz stepenice.

Stvarno je jednostavno. Samo se okreneš i odeš. Uostalom, ona to nije ni primetila.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.