Pesme sa ukusom limete. Ili vode sa listićima nane. Ili limunade u koju ste stavili dve kugle sladoleda od vanile. Osvežavajući dah sa vašeg vrata spušta se niz kičmu dok slušate početne stihove pesme Music To Watch Boys To. Ona se nameće kao prva asocijacija na pesme o letu u opusu Lane del Rej. Melanholična zavodnica, dekadentnog i stidljivog pogleda, u svom svetu, u svom vrtu nalik manastirskom mikro raju, sa slušalicama i retro gramofonom, Glorija Svanson naših dana čiju je ekspresivnu gestikulaciju obuzdao nizak pritisak usled tropskih vrućina tako dugih podneva i večeri bez smisla, radi ono što smo sve mi nekada radile: slušajući muziku mašta o muškarcima.
Ona pred sobom vidi četiri mladića, više njihove siluete, kako igraju košarku. Neki imaju majicu, neki nemaju. Id i ego ne prestaju, poput Platonovih konja, da vuku, svaki na svoju stranu junakinjinu tormented soul. Ona se, istovremeno, opire i prepušta svojoj fantaziji. Lanin female gaze ovde vidim kao emancipatorski. Ona nam saopštava ono što svi znamo: i žene vole da posmatraju.
Sanjarenje, pasivnost, vrelina i vlaga, vrt u kome je naša Picnic at Hanging Rock heroina iz editorijala časopisa Lula, sve savršeno odgovara tom činu koji je snimljen kao crno-beli film, dok vragolaste sirene koje se igraju u vodi i koje naglo presecaju scenu iz vrta jesu moguća vizuelizacija misli naše junakinje, njihovih lelujanja i cirkularnosti. Te nevaljalice su misli koje su se zagubile u mišljenju. Uostalom, zar nije takva i Lanina persona, i čitav simulakrum njenih svetova koje ona evocira kroz svoju muziku? Ali, o tom baroknom postupku drugom prilikom.
Odlazimo ka bazenu, drugom mitskom mestu Laninih letnjih fantazija. Ako nije melanholija u vrtu, onda je melanholija pored vode. Tajne su, nalik licima pod venecijanskim polumaskama, privlačne su, pa je tako i sa duhovnom odsutnošću i ćutljivošću stidljivih devojaka u jednodelnim kupaćim kostimima kada pred njih stanu moderni Manfredi, bajronovski zavodljivi krokodili. Stidljivost je najčešće poza, to svi znamo.
I know what only the girls knowLies can buy eternity
I u spotu za pesmu Blue Jeans Lana posmatra, ona je aktivan činilac igre, iako ne nužno svesno i željeno. Vidimo da se i ovde dve sile u njoj bore, što je istknuto na početku kroz prikaz njenog lica koje se leluja o površinu vode. „Ja“ je prelaz. „Ja“ je odraz. „Ja“ je fluidno. I ovde imamo female gaze – Lana posmatra mladića koji se svlači. Ona leži dok po njoj talasasta svetlost upisuje emocije. Najzad, nag – i mokar – mladić koga je posmatrala se naginje nad nju i ona se tada predaje svojoj (i njegovoj) oralnoj fantaziji. Kada se usudi da uđe u bazen ka njoj će on zaplivati, on čiji će ju poljubac apsorbovati toliko da ona neće ni primetiti da je okružena krokodilima. Povući će ju sa sobom, ka dnu, a ona će se, bez borbe, predati toj snazi.
Kako se tema leta pojavljuje u muzici i stihovima Lane del Rej tako možemo pratiti njen (ili njenih persona) formativni razvoj – od Summertime sadness do Summertime, and the livin’s easy u rasponu od nekoliko godina, od albuma Born to Die iz 2012. do albuma Norman Fucking Rockwell! iz 2019. Komplikovana psihologija mladih žena, nesigurnih u sebe, svoje izbore, diskrepancija izneđu tela žene i srca adolescentkinje, sve to je uočljivo u nijansama koje su pred nama.
Ako leto nije naglašeno stihovima, onda sve mogućnosti njegovih manisfestacija jesu vizuelno ili atmosferski prisutne. Pesme poput 13 Beaches, West Coast, Hight By The Beach, Fuck it, I Love You, Summertime Sadness, Summer Wine, Summer Bummer, Doin’ Time to svedoče. Ako bi Lanina muzika morala biti okarakterisana nekim dobom, njen konceptualni, vizuelni, ontološki momenat je poput leta, a leto je ne samo sunčano i označeno banalnim prizorima na slikama Dejvida Hoknija, ili poput Silvije Plat i Merilin Monro koje izgledaju identično na plaži (plavuše u belim kupaćim kostimima se smeju na čuvenim fotografijama), već promenljivo, kratko, iluzorno, melanholično. Toliko preobilja isušuje, toliko svetlosti umara. Iz aktivnosti se prelazi u pasivnost, iz ushićenja u rezignaciju, iz bazena plavog neba u razarajuće čežnjiva predvečerja boje nara. Leti je konkretan sistem mišljenja nemoguć, otuda toliko banalnosti kao što su ovi stihovi:
I just wanted you to know
That baby you’re the best
Leto je komplikovano. Za najosetljivije, melanholija je neizbežna. Dani su vreli i predugi, dosada razarajuća, očekivanja ne bivaju ispunjena, grad je pust, večeri pune razarajuće nostalgije koja probija pluća. Pamtimo kratke uzdahe tokom sparnih, insomničnih noći.
Is this love or lust or some game on repeat?
Fazu melanholije smenjuje faza traženja kroz mnogobrojna seksualna iskustva i isforsiranu dekadenciju u vidu droge, promiskuiteta i alkohola.
I might fuck with her all summer for real
Summer Bummer je tako prelazna faza koja zadržava neke koketirajuće odlike prethodnih, posebno kada je oralna fiksacija u pitanju. Ako su to u spotu Blue Jeans bili muški prsti, ovde je u pitanju trešnja.
Tišine leta i dosade leta kontrasti su pljusku po vodi i ciku kikota na plaži. Neki su sa društvom, neki su u sobi. Neki na suncu, neki u tmini. Za tih nekoliko meseci život im se odvija u senci. Lana je stalno sama u svojim spotovima, drugi je uvek odsutan, uvek fantazija. Život je niz slika, film, simulakrum.
Nema povetarca noću. Zavese se ne lelujaju i kroz njih niko neće ući u sobu (setimo se spota Born to Die).
A tek leta u zemljama bez mora! Želje njenih žitelja, umesto horizontalno, kovitlaju se vertikalno, ka nebu, i zato je ono toliko gusto i prepunjeno i teško. I, tu više nije ni vruće koliko je sparno. More je u tim zemljama doživljavano samo kao slika, samo kao san o bekstvu koji kada se jednom i dogodi ne deluje nešto posebno. Lepše su bile one mentol bombone sa trafike, lubenica posle ručka i stihovi sa radija: Kalifornija, to je bio njen san! Kalifornija, lude noći za nas! Uostalom, Toma Zdravković je mnogo pre Lane del Rej pevao o tužnim letima, i o svoj toj lažnoj mitologiji.
A . A . A 