Milan Fišt – Da li je istina da Hamletov lik u svetskoj književnosti nema svoga para?

Odgovor je: istina je. Jer, koliko ja znam, jedva da se koji umetnik drznuo da prikaže genijalnog čoveka vatrene duše. Pošto je takva duša toliko raznorodna, toliko složena, ona pisca stavlja pred nerešivi zadatak, naročito u drami. A ipak je Šekspiru to uspelo sa toliko mere. I kakvim bi rečima trebalo da izrazimo naše večno divljenje? Hamlet je osoba koja spada u melanholični tip tadašnjih drama, ali da li Hamleta izražava samo melanholija? Skro je nemoguće nabrojati sve osobine koje ima i što je još važnije, kako su one međusobno protivrečne, a i pak se uklapaju u jednom čoveku. Uzmimo samo ove:

  • On je iznad svega vragolast i vetropirast, on je oličenje turobnosti: uvek je voljan da se igra i ljudima i stvarima – na primer, u svom najtragičnijem trenutku majci šalje ovakvu poruku: „Doći ću odmah“ – i dodaje: „Lako je to reći odmah.“ Za starca kaže: „Kralj vam je stvar…“ – „Stvar, gospodaru? – pitaju – „Što nije ni za šta“ – odgovara u svom najgrozničavijem stanju.
  • Veoma je osećajan (za šta je primer njegov iskaz o prijateljstvu, pred Horacijem) i, pored toga, krajnje razočaran. Osećajno i osetljivo srce, a uz to ume da bude kobno ravnodušno u nekim momentima. (Polonijeva smrt. Nije istina da, kad ga probode, ravnodušnost u njemu deluje kao strani elemenat. Ja, na primer, savršeno shvatam, osećam onu duševnu odsutnost u kojoj je jedna duša, utonula u stotinu nevolja, sposobna da to učini.)
  • Vrlo je istančanog ukusa, a koliko tek ume da bude grub! (U prizorima sa majkom i sa Ofelijom.)
  • Častoljubiv je, jeste, baš to, on koji stalno stoji na kapiji samoubistva. („Lišen sam unapređenja, gospodine“; a za kralja: „Međ izbor moj i moje izglede ututka se“; i samom kralju: „Hranim se vazduhom, kljukaju me obećanjima“.)
  • Savršeno obrazovani dvoranin, a prezire dvorane. („Ovaj se ulagivao i bradavici na dojci pre no što bi je zaglabao da sisa.“)
  • Genijalno oštrouman, a užasava se mudrovanja.
  • Prezire velike govorancije, a veoma je govorljiv. Najviše voli da nešto izuvija, da nagomila fioriture, jedne preko drugih, da se poigrava rečenicom. Uvek ga nosi sa sobom sam tok govora.
  • Pitom je, pitom, jeste, baš to. „Jer mi je valjda ćud golubija, pa zato ne znam ni da prislužim nasilju žuč“ – žali se u jednom monologu. I ja mu verujem, kao i to da tokom pet činova mudruje samo da ne bi morao da izvrši najvažniji akt u delu. (Uostalom, da li ima na svetu još jedna tragedija koja do kraja govori o tome, i to sa dramskom snagom, to da glavni junak nešto ne čini? Pasivnost je, kao što znamo, najnezahvalniji dramski materijal.) A, ipak, on nije od voska, kakvi obično znaju biti ljudi od misli, i to nam ga čini još simpatičnijim. On, pitomi mislilac, mekog srca, koji muči sebe, Laertu kaže o sebi:  Molim te, s grla moga prste sklanjaj; jer mada prek ni žučan nisam ja, ipak u meni nečeg strašnog ima, od čega ti je mudro bojati se.

I tako dalje. I pored svega toga, to je jedan čovek? Jeste, sve je to jedan te isti čovek. Da li mu ima ravnog u književnosti?

Izvor: Milan Fišt, Opšti podaci o Šekspiru, prevodilac nepoznat, Gradac, juli-avgust, 1984.

Slika (gore): Antonio de Pereda, Alegorija taštine, 1632-36.

Slike (dole): Ežen Delakroa, Hamlet i Horacio na groblju, 1839; Frederik Džejms Šild, Hamlet i duh, 1901.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.