Da li je Šekspirov Prospero stvaran po liku Leonarda da Vinčija?

Kad god mislim o Prosperu, uvek vidim Leonardovu glavu s njegovog poslednjeg autoportreta. Ima visoko, ogromno čelo. Bela proređena kosa, pada kao ostatak lavlje grive i spaja se sa velikom bradom Boga oca. Brada ide do usta, usne su stisnute, iskrivljene, sa uglovima opuštenim naniže. U tom licu ima mudrosti i gorčine. Nema u njemu ni mira ni pokornosti. To je čovek koji je na margini velikog lista ispunjenog zaključcima o kretanju tela zabeležio istim blistavim rukopisom, samo još sitnijim slovima: Zašto se toliko trudiš, Leonardo?

Bramer je završio svoj esej o Leonardu podsećanjem na poslednju scenu Bure. Ne samo on. Mnogi kritičari pišući o Prosperu pozivali su se na ličnost Leonarda. Da li je Šekspir čuo za Leonarda? Ne znamo. Mogao je slušati od Bena Džonsona, ili od grofa Sautemptona, Eseksa ili od bilo kojeg od bogatih prijatelja. Mogla je do njega stići legenda o Leonardu, koji je u očima savremenika i još dugo kasnije smatran za čoveka koji je najdalje odmakao u poznavanju magije. Bele magije, naravno, prirodne, već tada nazivane empiričnom, nasuprot crnoj ili demonskoj magiji. Onoj koju je negovao Paracelzijus. Vazduh je smatrao za vrstu duha koji izlazi iz tečnosti u stanju vrenja. Vazduh, „an airy spirit“, kako je u spisku lica Šekspir nazvao Arijela. O toj istoj beloj i empirijskoj magiji pisao je i Piko dela Mirandola, koji je smatrao da učenjak „objedinjuje nebo i zemlju i čini da se niži svet sjedinjuje s moćima višeg sveta“.

Možda i nije slučajno Šekspir dao Prosperu Milansku Kneževinu, gde je Leonardo proveo mnogo godina u službi Lodovika II de Mora i otkuda je 1499. godine, posle propasti najmoćnijeg kneza, pošao u potucanje, koje se završilo tek zajedno s njegovom smrću. Sve su to fantazije koje u slobodnim trenucima mogu da pozabave istoričara literature. Važno je samo jedno: da je Šekspir u Buri  stvorio ličnost koju je moguće uporediti sa Leonardom, i da kroz tragičnost Leonarda bolje razumemo Prosperovu tragičnost.

Leonardo je bio majstor mehanike i hidraulike, stvarao je projekte novih prostranih gradova, i moderne mreže kanala, crtao i izmišljao nove mašine za opsadu; merzere sa dotle nepoznatom snagom eksplozije, oruđa s jedanaest cevi, koje bi istovremeno mogle da izbacuju šrapnele, oklopna kola slična tenkovima, pokretana mehanizmom pomoću sistema zupčanika i prenosnika. U Codice Atlantico nalaze se tačni tehnički crteži novih valjaonica, pokretnih mašina za prokopavanje kanala i brzih tkačkih razboja. U njemu su zapisana zapažanja o letu ptica, o jedrenju riba i beskrajni proračuni veličine i težine krila koja bi čoveka mogla dići u vazduh. Tamo su projekti i crteži mašina za letenje, odeće za ronioce sa sabirnikom za vazduh i cevi za disanje, podvodnih brodova.

Nijedna od Leonardovih mašina nije konstruisana. Njegova tragedija bilo je zaostajanje tehnike za mišlju. Materijali koje je imao na raspolaganju bili su isuviše teški i obrada metala suviše primitivna da bi se bilo koja od njegovih mašina mogla kretati bez pomoći motora. Leonardo je bio do bola svestan otpornosti materijala i nesavršenosti oruđa, ali već je zapazio kako se rađa svet u kome će čovek oteti od prirode njene tajne i vladati nad njom umetnošću i znanjem.

Zar ne vidiš, dakle, da oko obuhvata lepotu čitavog sveta? Ono je majstor ceremonije; ono stvara kosmografiju; ono je savetnik i popravljač svih veština ljudskih; vodi čoveka u razne delove sveta; ono je knez matematike; njegove nauke su najpouzdanije; ono je izmerilo visinu i veličinu zvezda; ono je otkrilo elemente i njihova staništa; ono je dozvolilo da se proreknu buduće stvari pomoću kretanja zvezda; ono je rodilo arhitekturu i perspektivu, ono – božansko slikarstvo.

Ima li ičeg što preko njega nije učinjeno? Ono vodi čoveka od Istoka na Zapad, ono je pronašlo jedrenje. I prevazilazi prirodu u tome što prosti prirodni stvorovi imaju kraja, a dela koja ono naređuje rukama su beskonačna, o čemu svedoči slikar izmišljajući neograničene oblike životinja i biljaka, drveća i pejzaža.

Veliki Prosperov monolog iz petog čina Bure, koji su romantičari pročitali kao Šekspirov oproštaj sa pozorištem i kao priznanje vere u demijuršku snagu poezije, u stvari je najbliži Leonardovom oduševljenju za snagu ljudskog razuma, koji je oteo prirodi njene elementarne snage. Taj monolog je daleka travestija slavnog odlomka iz Ovidijevih Metamorfoza. Svet viđen u kretanju i promeni, oslobođena su četiri elementa: zemlja, vatra, voda i vazduh, ali poslušni su već ne bogovima, našli su se u vlasti čoveka, koji prvi put otvara prirodni poredak. Svaka epoha pročitava taj veliki monolog kroz vlastita iskustva. Za nas je to atomski monolog i ima u njemu više groze nego zanosa. Pročitavamo ga daleko manje simbolično i poetski, i daleko konkretnije i doslovnije. Za šest pokolenja šekspirologa – počev od Vilijama Hazlita do Džona D. Vilsona – trajnost sveta nije budila ni najmanju sumnju. I možda su zato u Buri videli arkadijsko delo. Za nas u tom Prosperovom monologu zvuče tonovi Apokalipse, ali to nije poetska Apokalipsa romantičara, nego apokalipsa nuklearnih eksplozija i atomske pečurke. I baš takvo čitanje Prosperovog monologa i Bure sigurno je bliže iskustvima ljudi renesanse i silnim suprotnostima koje su pokušavali da izmire. Svet je istovremeno postao veliki i mali, zemlja se prvi put zatresla pod nogama:

Vi duhovi brda, potoka, jezera
I gajeva, i vi čije stope trag
Ne ostavljaju na pesku, kad gonite
Neptuna dok je u oseci, ali
Bežite od njega kada se on vraća;
Vi patuljci što na mesečini
Pravite zelene kisele kružiće
Od kojih ovca ne pase; i vi
Što ponoćne gljive napravite.
Radosni kada čujete večernje –
Vašom sam pomoću, iako ste slabi
Bez mene, sunce dnevno pomračavao
Dozivao buntovne vetrove i dizao
Hučan rat između zelenoga mora
I plavog svoda; strašnoj grmljavini
Groma davao satru i cepao hrast
Jupiterov munjama njegovim:
Tresao rt tvrda temelja i čupao
Iz korena jele i kedrove.
Grobovi su, na moju zapovest;
Budili svoje spavače, i tad
Otvarali se i puštali ih van
Pod dejstvom moje svemoćne veštine. (V, 1)

Gotovo kod svih mislilaca, pesnika i filozofa renesanse nailazimo na te oštre preskoke od eksplozija oduševljenja prema čovekovoj osvajačkoj misli do katastrofičnih vizija uništenja. One postoje i kod Mikelanđela, i još češće kod Leonarda, kod koga se tema sveopšteg uništenja vraća gotovo kao u opsesiji. U njegovim delima ima mnogo detaljnih i snažnih slika požara koji guraju cele gradove, novog potopa koji će uništiti čovečanstvo, ili zaraze koja će ga desetkovati. Priroda šalje „zatrovan i kužan vazduh na velike skupine živih bića, naročito na ljude, koji se najbrojnije razmnožavaju, jer druge životinje ne mogu da ih proždiru“. To je veoma šekspirovska formulacija, čak i u stilu. Ponekad su analogije stvarno začuđujuće. U jednom od nezavršenih pisama Leonardo piše: „Usta ubijaju više nego bodež“. A Hamlet posle velike scene sa glumcima kaže: „Iz mojih usta noževi će ići, ali u ruci mojoj nek ne budu“ (III, 2).

Kod Leonarda, slično kao kod Šekspira, nalazimo često isti tip vrlo okrutnog i vrlo savremenog rasuđivanja o ljudskoj istoriji, koja je samo mig oka u poređenju sa istorijom zemlje. Ta tema vremena koje sve uništava biće razvijena i banalizovana u poeziji baroka, ali za Leonarda i Šekspira to je vreme vanljudsko, vreme prirode, vreme geološko. U mladićkim Leonardovim delima nalazimo ovaj veoma šekspirovski odlomak:

O, vreme, što brzo uništavaš stvorene stvari, koliko si kraljeva, koliko naroda uništilo? Koliko državnih promena i raznih događaja je nastupilo od trenutka kada je ovde nestao čudesni oblik ove ribe. U pećinama što sačinjavaju isprepletenu utrobu ove planine, pobeđena od vremena strpljivo leži u ovom skrovištu; lišena tela, golim kostima je dala kostur i oslonac planini što se uzdiže nad njom.

Čovek je životinja kao i svaka druga, možda samo okrutnija, ali, nasuprot svim ostalim životinjama, svestan je svoje sudbine i ne želi da je izmeni. Rađa se i umire u vanljudskom vremenu i nikad s tim ne može da se pomiri. Prosperova palica naređuje istoriji sveta da se ponovi na pustom ostrvu. Glumci mogu da je odigraju za četiri sata. Ali Prosperova palica ne može da promeni istoriju. Kad se završi moralitet, mora se završiti i čarobnjačka Porsperova vlast. Ostaje mu samo gorka mudrost.

Još jedan odlomak iz Leonardovih dela za mene je blizak Buri. Leonardo je pisao o kamenu koji se s vrha planine skotrljao u dolinu; gaze po njemu ljudi, gaze ga kopita životinja, prelaze preko njega točkovi kola… I završava:

Takva sudbina čeka one koji odbacuju život u samoći, život posvećen razmišljanju i usredsređenosti, da bi živeli u gradovima među ljudima punim greha.

U tom fragmentu postoji tužna goričina Prosperovog oproštaja sa ostrvom:

A otuda ću u Milano moj
Da mi svaka treća misao bude grob. (V, 1)

Tu leonardovsku rastrzanost između misli i prakse, između kraljevstva slobode, pravde i razuma s jedne i prirodnog poretka i istorije s druge strane, još oštrije je proživljavalo poslednje pokolenje ljudi renesanse; pokolenje kome je pripadao Šekspir. Bilo je svesno kraja velike epoje. Savremenost je ulivala odvratnost, a budućnost se ocrtavala još mračnije.

Veliki snovi humanista o sreći nisu se ispunili, pokazali su se samo kao snovi. Ostala je gorka svest o izgubljenim iluzijama. Nova prevlast novca činila je još okrutnijom nekadašnju prevlast feudalaca. Stvarnost je vila rat, glad i zaraza, teror vladara i teror crkve. U Engleskoj je okrutno vladala Elizabeta. Italija je predata Špancima. Đordano Bruno, predat inkviziciji, spaljen je na Cvetnom trgu, Campo di Fiore.

Pred kraj XVI veka moglo se činiti da je Kopernikov sistem konačno pobedio. Prvi put empirijski je potvrđen zahvaljujući pronalasku teleskopa i Galilejevim otrkrićima Jupiterovih satelita. Njegova rasprava Vesnik zvezda, izdata 1610. godine, dakle gotovo iste godine kad i Bura, bila je novi trijumf nauke. Taj trijumf pokazao se kao prividan. Siderius nuntius pre je bio pogrebno zvonjenje velikoj eri. Raspalio je, doduše, maštu Kampanele, ali proglašen je za jeres. Ponovo su pobedili mračni dogmatičarski aristotelovci. Godine 1618. zvanično je Sanctum Officium anatemisao Kopernikovu teroiju i takozvana „pitagorejska“ gledišta, kao suprotna s tekstom Biblije. Godine 1633. održano je suđenje Galileju i njegovo javno odricanje od jeretičkih pogleda.

…tvrdio sam i verovao da je Sunce nepokretno i središte sveta, a da Zemlja nije to središte i da se kreće. (…) Posle čega se zaklinjem da ubuduće nikad neću objavljivati ni tvrditi, bilo rečima bilo pismom, takve stvari koje bi mogle izazvati protiv mene slične sumnje; i kada doznam za kakvog jeretika ili osumnjičenog za jeres, javiću to Svetom Oficijumu ili inkvizitoru ili ordinarijusu mesta u kome se budem nalazio.

Pet godina kasnije taj izmučeni starac pisao je iz kućnog zatvora jednom od svojih starih prijatelja:

Galilej, vaš stari prijatelj i sluga, već mesec dana je potpuno slep. To je neizlečivo. Pomislite onda, Vaša Milosti, koliko velika mora da bude moja tuga kad se setim da su ono nebo, ona prostranstva i onaj svemir, koje sam u svojim predivnim opservacijama i jasnim dokazima uvećao stotinu i hiljadu puta u poređenju sa onim što je videla većina učenjaka svih vremena, sad za mene umanjeni i stesnili se, da ne sežu van prostora koji zaprema moja soba.

Prosperova palica nije poremetila tok istorije. Ništa u suštini nije promenila. Svet je ostao okrutan kao što je bio, „i ovaj kratki život završava se snom“. U poslednjem Prosperovom monologu ja vidim veličinu, očajanje i gorčinu Galilejevog pisma:

Duhova više da mi služe nemam,
Niti veštine da mađije spremam;
Moj kraj će biti u mom očajanju… (V, 1)

Prospero nije Leonardo niti, još manje, Galilej. I ne mislim na analogije, čak ni najčarobnije. Stalo mi je do pročitavanja Bure kao velike renesansne tragedije izgubljenih iluzija.

Izvor: Jan Kot, Šekspir, naš savremenik, preveo Petar Vujičić, SKZ, Beograd, 1963.

Slika (gore): Antonelo da Mesina, Sveti Jeronim u svojoj ćeliji, 1474.

Slika (sredina): Leonardo da Vinči, (Mogući) Autoportret, 1512.

Slika (dole): Vićenco Katena, Sveti Jeronim u svojoj ćeliji, 1510.

 

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.