Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Devet pesnikinja 20. veka i njihove teme

U nastavku sledi devet pesama devet poljskih pesnikinja rođenih u rasponu od 1888. do 1980. godine. Izbor i raspored su predstavljeni hronološki, od najstarije do najmlađe pesnikinje.

Iako ovo nisu jedine autorke pomenute kulture koje su stvarale tokom 20. veka (već sam pisala o Šimborskoj, Lipskoj, Jasnoževskoj, Zonenberg), iako ovo nisu jedine pesme koje su one napisale, pa ni teme koje su njih ili druge umetnice zaokupljale, ja sam ih za ovu priliku izdvojila jer kao da svedoče o gorkoj konstanti: životu kroz druge, za druge, nemogućnosti pronalaženja sopstvenog glasa. Ili je upravo ovo što ćemo pročitati primer sopstvenog glasa? Je li ovo „sopstvena tema“ koju nikad do kraja ne možemo prihvatiti kao „relevantnu“ i „veliku“ jer nam je paradigma „pravog“ i „velikog“ stvaralaštva ona koju su većinom stvarali muškarci? Pitanja su mnogobrojna. Odgovori višeznačni, relativizujući i nepouzdani.

Žene pišu o svojim majkama: o njihovoj privatnoj situaciji kada je seksualnost morala biti žrtvovana zarad slobode, o životu koji im je prošao pred televizorom (one su na taj način bile svedoci istorije i života – pasivni primaoci). Pišu o poniženju one koja se seksualno daje (prostitutka), poniženju one čijom žudnjom i ljubavlju se muškarac igra, svodeći je na ljubavnicu, pišu o strahoti one koju će muž pretući. U sva tri slučaja oblik nasilja – fizičkog, emotivnog, društvenog – je prisutan. Najzad, pesnikinje pišu o ćerkama, čije su majke začuđene jer ćerke ne veruju u Boga. One veruju u Kafku. Taj preokret od vere ka sumnji, uz obavezno „igranje pred ogledalom“, najzad, smisaono kao da poentira u poslednjoj priloženoj pesmi u kojoj naratorka posmatra sliku Edvarda Hopera na kojoj je stari bračni par, a na osnovu koje ona vidi (projektuje) njihov dotadašnji život. Čita(mo) ga kao otuđen i bez ljubavi.

Slične teme pojavljivale su se, na primer, u poeziji Danice Marković, savremenice ovih pesnikinja i jedine žene, jedine pesnikinje, koju je Bogdan Popović uvrstio u svoju Antologiju. Da se situacija nije promenila ni u narednih sedamdeset godina svedoči sledeći primer.

Raša Livada je 1980. za časopis Gradac priredio temat Svetska poezija danas. Izbor je izvanredan, svima preporučujem da nabave taj broj. Od pedeset pesnika koliko se našlo u antologiji, 1980. godine (slovima: hiljadu devetsto osamdesete), Raša Livada je izdvojio samo jednu ženu, jednu među njih četdeset i devet, Ingebor Bahman. Pominjali smo poniženja: fizička, emotivna, društvena. Kako nazvati ovo poslednje koje, završnim udarcem, obeshrabruje u potpunosti? A poniženje nije svojstveno samo našoj kulturi, i ne smatramo da je namerno. Za 1980. godinu sasvim je neuobičajeno svođenje, posebno za takvog poznavaoca poezije, antologije na jednu pesnikinju (usput se i pitamo: zašto baš Ingebor?). Mi ne smatramo da je kvantitet važniji od kvaliteta, i ne mislimo da postoji organizovana zavera. Ne, stvari su banalnije, i zato su razornije: u pitanju je, prosto, neprimećivanje: „Ja ni ne znam da ti postojiš!“.

Zato, kada se svi činioci uzmu u obzir, i kada im se doda nedostatak tradicije kao paradigme od koje bi se pošlo prilikom uticaja i lektire (jer kriterijum i paradigma su muški ali teme i načini kazivanja ženama i muškarcima ne moraju nužno biti isti), onda dolazi do anksioznosti i autocenzure, do činjenice koju je Margerit Diras jednom prilikom istakla: ona je spaljivala svoje rukopise jer ju je bilo sramota što piše.

CELIJA DROPKIN: MOJA MAMA

Moja mama,
dvadesetdvogodišnja,
udovica s dvoje male dece,
iskreno je odlučila da ne bude više ničija žena,
tiho su prolazili njeni dani i godine,
kao oskudan sjaj voštanice.
Moja mama nije postala ničija žena,
ali njeni višednevni,
višegodišnji, višenoćni uzdasi
koji su dopirali iz mladog i neljubljenog bića,
iz čežnje njene krvi,
primala sam svojim dečijim srcem,
duboko u sebe upijala.
I skrivena, goruća majčina čežnja
kao podzemno vrelo
slobodno se u mom telu razlila.
Sada često kulja iz mene
majčina uzavrela, sveta,
duboko skrivena žudnja.

ANA MARGOLIN: LJUBEĆI MOJU RUKU

Ljubeći moju ruku osvrtao si se,
da niko ne vidi.
Od velike ljubavi glas ti je drhtao,
neprestano i oprezno si se povlačio
kada je neko pored prolazio.
„Taj dan, draga moja, bejaše lep,
odviše lep, odviše sjajan, da bi se vratiti mogao…“

Svaka tvoja reč odisala je
punim poverenjem i požudom.
A kada prve zvezde zasjaše bledo,
svoj nakrivljeni šešir si popravio,
i ganut i ćutljiv se oprostio,
i spokojnom pobožnošću ponovo noge si
ka svojoj prokletoj kući vukao.
Više bih volela da si se napio
i s uličarkama vucarao.

FELICJA KRUŠEVSKA: PROSTITUTKA

Kao prikovanu me je na krevetu držao
celu noć sve do sivog jutra.
Na zemlju je čist jastuk pao,
kada sam s njm pijana legala.

Do moga lica je vreli dah dopirao
iz usta ispunjenih votkom,
i rukama me je grlio,
kao zmija, kao lanci prokleti.

Oh, vrelo i crveno beše
i dimila se ugašena sveća.
Od znoja lice mu je bilo slano,
dok je od peći dopirao smrad dima.

Bog je sigurno izuzetno strog
kad tu noć nije skratio.
Kada je zaspao, na ivicu kreveta me gurnuvši;
htedoh da plačem tiho, tiše.

Kada je konačno izlazio pred zoru,
dobacio mi je novac i psovku.
Nešto je ječalo kao u razbijenom zvonu
čas daleko, čas iznova blizu.

Bilo je puno dima od cigarete,
u grudima me probadalo nešto tako duboko.
Na sto sam se popela u košulji i bosa,
i prozorče širom otvorila.

Bejaše tiho – tiho – plavo.
Vrapče je po krovu skakalo.
Nešto užasno rekoh Bogu.
Bog je to shvatio i belim snegom zaplakao.

ANA ŠVIRŠČINJSKA: POVRATAK MUŽA

Povlači se
korak po korak.

Neće je zakloniti sto,
neće je zakloniti dečji krevetac,
neće je sakriti zid.

Neće je odbraniti ljudi s druge strane zida
od onog koji stoji
na pragu.

BOGUSLAVA LATAVJEC: MOJA MAJKA GLEDA TELEVIZIJU

U mraku novih vremena
u sobi iza zavesa
moja majka pokušava da shvati vetar istorije,
krik koji duva kroz sve pukotine
televizora
i lagano diže
učenike koji beže kroz ekran
Razletele jakne
pred zatvorenim očima šlema
pucketaju kao zapaljena trava
rasprskavaju se iskre stopala na fasadama trga
Zid brzo dišuće vatre
ispod visokog zida vode
ruši se na kolena
ali ne dogoreva

ADRIANA ŠIMANJSKA: MOJA KĆI I FRANC KAFKA

Moja kćer viče: – Ne verujem u tog Boga!
Ne verujem ni u jednog Boga! –
I plače nad Kafkinim Zamkom.
Moja kćer ima osamnaest godina i iznenađuje me
Svojom savršenom ženstvenošću.
Ali kada mi tim bučnim neverovanjem
Kao crvenom maramom maše pred očima
I dalje je mala devojčica koja sisa prst.
Šta mogu da joj kažem, Bože?
Da se vara? Da ipak postojiš
Dalek i nepomičan, a možda i blizak i milosrdan?
Da je sav onaj ogroman divni svet između nje
I Tebe samo krhko zadimljeno stakalce?
Jer ona veruje u Kafku, putujući uveče
Po lavirintu njegove mašte.
Mislim da pred spavanje tajno razgovara sa K.
Šapćući mu načine dopiranja do Istine.
Prema tome ništa ne kažem, samo gledam u njene uplakane oči
Kao u unutrašnjost akvarijuma punog zelene svetlosti.
Moja mala odrasla kćer
Pleše ujutru ispred ogledala u mini suknji,
A nasmejani Kafka posmatra je iza police za knjige.
Iznenada –
Javlja joj se svojim dubokim, očaravajućim basom:
– Znaš li? Moramo to proveriti. Tako reći siguran sam
Da je On tamo. Iza poslednjih vrata ogledala.

ALEKSANDRA PEŽINJSKA VIĆIŠKJEVIĆ: MI ŽENE XX VEKA (MANIFEST)

Mi
Žene XX veka
Pišemo pesme
Naliv perima
koja se završavaju oštrim šiljcima
i jezicima
U ormanu svake od nas
Može se naći
Makar jedan šešir
I još uvek pamtimo svet
Bez telefona i televizije u boji
Na kojoj je nastupio jedan ćelavi general
A zatim je bio policijski čas
Imamo pozatvaranu utrobu
I srca
U strahu od stvarnosti
Naš san je
Kuvanje domaćih ručkova
Kao i da budemo srećne vlasnice
Dece pasa i muževa
A umesto toga
Zgovnavamo se u svakodnevici jutara
Polusvesne od umora
Nestabilne u cipelama
Na visokim štiklama
U kancelariji u firmi na poslu
Gde nužno treba
Praviti karijeru i novac
Kako pristaje ženi XXI veka
Vrtimo se u krug
I od toga nemamo
Apsolutno ništa
Osim sve dubljih bora
I depresije
Koja nije u modi

MAGDALENA BJELSKA: HOTEL LOBBY

Najpre dugo putovanje, taksijem, prigradskom železnicom, autobusom, avionom,
ponovo taksijem i na kraju stižu u onaj hotelski hol, u kome će ostati.
Nema ljubavi. Nije je ni bilo. Upoznali su se kada su svi oko njih bili vereni,
a obe njene sestre već su bile trudne. Uzeli su se na nagovor poznanika,
retko su se svađali i retko pomišljali na rastanak.
Čekajući recepcionera u zelenom holu razgovaraju
o običnim stvarima vezanim za boravak
o vremenu doručka koji služe u već ugašenoj sali za ručavanje
ili još (nemoguće je odgonetnuti pravo vreme dana).
Možda i dopire do njih
naravno.
Meni koja ih posmatram to oduzima sekundu.
Njima – ceo život.
Koji se tu završava i tu počinje.
Ja – izlazim iz internet kafea i posmatram hladno prljavo more
i trgovačku luku,
ljude koji rade,
za nas uvek otvoren prostor. Tu si. Tu smo.
Da li nas neko posmatra?

(Hotel Lobby – Edward Hopper, 1943)

Izvor: Biserka Rajčić, Moj poljski pesnički XX vek (antologija), Treći trg, Čigoja, Beograd, 2012.

Slika: Alex Katz, Green Cap, 1985.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.