Fenomeni savremene umetnosti: Spektakl – Beyoncé & Jay-Z u Luvru

Publici nije bitno ono što misli, već ono što vidi. – Rolan Bart

Pojam spektakla kojim ćemo se koristiti definisao je francuski filozof Gi Debor u svojoj knjizi Društvo spektakla iz 1967. godine. U pitanju je jedna od onih filozofskih knjiga koja ima izuzetno savremen značaj i na dobar način objašnjava neke fenomene našeg vremena. Knjiga se sastoji od devet poglavlja i pisana je u tezama. Prva glasi:

1. U društvima u kojima preovlađuju moderni uslovi proizvodnje, život je predstavljen kao ogromna akumulacija prizora. Sve što je nekada bilo neposredno doživljavano, udaljeno je u predstavu.

Sa modernom upotrebnom tehnologije naše iskustvo svedeno je na niz slika. Svet je sveden na sliku. Daje se prednost pojavi nad suštinom. Dovoljno je setiti se Instagrama ili mnogobrojnih modnih brendova i njihovog vizuelnog kodiranja, sazdanog od niza znakova. Stvarnost je fragmentirana poput kvadrata-fotografija koji čine naše naloge.

Veza spektakla i ekonomije je nerazdvojiva. U tom smislu, Debor je u dijalogu sa Marksom. On kritikuje konzumerizam i masovne medije (štampu, radio, televiziju, film).

4. Spektakl nije samo skup slika; to je društveni odnos između ljudi posredovan slikama.

34. Spektakl je kapital akumuliran do stepena u kojem postaje slika.

49. Spektakl je naličje novca. Spektakl je novac koji može samo da se gleda, jer je u njemu sva upotrebna vrednost već razmenjena za totalitet apstraktnih predstava. Spektakl nije samo sluga lažne korisnosti, već je i sam lažna upotreba života.

Beyoncé odavno pomera granice popularne muzike, i to pre svega načinom na koji komunicira sa publikom. Prva je u svetu snimila vizuelni album naslovljen Beyoncé (2013) i taj korak me je podsetio na Maršala Makluana i na njegovu knjigu Medij je poruka koja je objavljena samo godinu dana pre Deborove knjige Društvo spektakla. Mediji posredstvom kojih se izražavamo su predstavnici epohe u kojoj živimo. Beyoncé je shvatila da sada muziku svi gledaju, to nam je još MTV stavio do znanja, učinivši da muzika još više postane neodvojiva od vizuelne kulture (mode, fotografije, videa, časopisa). Taj album ne bi bio isti da je izdat jedino u audio formatu. Zato, treba proučavati poruku koju nam umetnica šalje odabirom medija kroz koji predstavlja sadržaj, a ne poruke koje šalje kroz tekstove, iako ni taj segment nije zanemarljiv. Njen naredni album Lemonade (2016) je isto vizuelni, ali, istovremeno, tu je reč o filmu čije je narativno vezivno tkivo poezija koju pevačica izgovara, a koju je napisala britanska pesnikinja somalijskog porekla, Warsan Shire. Naredni album je bio Everything is Love (2018) koji je snimila sa suprugom. Zatim je izdala live album Homecoming (2019) sa svog nastupa na festivalu Koačela, koji postoji i u audio (Youtube i druge platforme) i u vizuelnom formatu (Netflix film) i, najzad, Black Is King (2020), koji se oslanja na film The Lion King, koji je uradila u saradnji sa mnogim afričkim muzičarima, i koji je isto tako vizuelano nestvaran. Dakle, vidimo da ona još od 2013. nije snimila „klasičan“ album. I pitanje je da li će. Nama ostaje da razmišljamo u kom formatu bi moglo biti njeno sledeće ostvarenje.

Sredinom juna 2018. godine pojavio se singl Apeshit (kolokvijalna reč za ekstremno ushićenje) koji izvode Beyoncé i Jay-Z („The Carters“). Pesma se našla na njihovom zajedničkom albumu. Ovaj spot se uklapa u pevačicinu perfekcionističku i umetničku tendenciju, ali nam govori nešto i o samom muzeju – Luvru – i o poruci koju on šalje. Ta poruka je konzumeristička, tržišno orijentisana i pop. Ja pripadam onom taboru koji smatra da je dobro što je Luvr dozvolio snimanje spota jer je sam video dosegao vrhunske standarde i zavidan koncept, a i zato što se protivim elitističkom pristupu umetnosti. Muzeji treba da postanu sastavni deo naših života a ne nešto onostrano u odnosu na sam život. Muzej ni na koji način ovde nije iskompromitovan. Izvođači su svoj deo posla obavili dobro. Ono što izaziva nelagodu je muzejski postupak. Jer:

193. Od kada je postala roba, kultura teži da postane vodeća roba društva spektakla.

Šta su upravnici Luvra ovim želeli da postignu (osim enormne zarade)? Čitav projekat je sveden na akumulaciju prizora. Na nešto neodoljivo deborovsko. Luvr kao da nije bio – za mnoge – vrednost po sebi sve dok ovaj par nije istakao njegovu vrednost i prilagodio ga svom konceptu. Tek ono o čemu svi pričaju, i ono što je svuda oko nas prisutno u slikama i u medijima, počinje da dobija vrednost. Dakle, definiše ga i valorizuje nešto spoljašnje u odnosu na njega, na samu njegovu suštinu. Svet biva izokrenut. Luvr čak i ima turu koja posetioce vodi od dela do dela koje se pojavljuje u spotu. Tržišna motivisanost je dovedena do ekstrema – spektakl je uvek sa one strane individualnog. („To je sunce koje nikad ne zalazi nad carstvom moderne pasivnosti!“)

12. Ono što se vidi je dobro, ono što je dobro vidi se.

16. Spektakl nije ništa drugo nego ekonomija koja se razvija zbog sebe same.

18. Spektakl nisu samo slike, niti samo slike i ton. To je sve što izmiče čovekovoj aktivnosti, sve što ometa i zavarava njegovu sposobnost preispitivanja i korekcije. To je suprotnost dijalogu.

24. Spektakl je neprestani govor vladajućeg poretka o samom sebi, njegov neprekidni monolog samouzdizanja, autoportret tog poretka u fazi njegove potpune dominacije nad svim aspektima života.

Najbolje bi bilo pogledati spot i pročitati knjigu. Njihova veza je moj kreativan čin, možda, i nikoga ne mora da obavezuje. Osim muzeje. Oni moraju da vode računa o ovim stvarima. Tehnologija će zauvek promeniti način na koji se muzejska praksa misli i sprovodi. I ja uživam u posmatranju tog prelaza, u tom alhemijskom procesu koji se odvija pred našim očima. Dovoljno je samo pogledati instagram i jutjub naloge vodećih muzeja u svetu i svako će razumeti o čemu govorim. Po mom mišljenju, taj novi oblik komunikacije, za sada, najbolje ide Dancima i Englezima.

Ne znam da li smo svesni koliko živimo u uzbudljivom vremenu.

Citati: Guy Debord, Društvo spektakla, preveo Aleksa Golijanin (link)

Preporuka: Beyoncé and Jay-Z’s Louvre Highlights

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.