Fenomeni savremene umetnosti: Upotreba klasične skulpture u političkom kontekstu – Kanye West & Jay-Z

Gde su vaši spomenici, vaše bitke, sveci?
Gde je vaše kolektivno sećanje? Gospodo,
u tom sivom trezoru. More. More
ih je zaključalo. More je istorija. – Derek Volkot

Šta bi Evropa bila bez svojih mora?

Kanye West i Jay-Z objavili su 2011. godine zajednički album Watch the Throne na kome se našla pesma No Church In The Wild. Ona otvara album i predmet je ovog teksta prvenstveno zbog spota koji je režirao Roman Gavras. Gledajući ga, iznova i iznova, tema me je vratila odnosu države, sistema, reda i poretka, i rušilačkih, subverzivnih, neartikulisanih snaga prirode. Vratila me je, zapravo, onome što mi je najbliže: odnosu klasične i romantične umetnosti, polaritetima koje ta dva koncepta podrazumevaju. Međutim, kako to biva sa našim vremnom, ovde su stvari podrivene, dekonstruisane i nisu nužno u jasno definisanim vrednosnim razlikama.

Spot prikazuje ulične nerede koje organizuje grupa muškaraca. Oni nisu rasno određeni, ima i crnaca i belaca. Sam grad u kome se sve dešava ostaje nepoznat ali sva je prilika da je u pitanju Pariz. Nekoliko minuta gledamo brutalne sukobe i obračune između policije i demonstranata, iako nam nije jasno zašto se sve to događa. Mi ne znamo uzrok, gledamo samo posledice. Odnos policajaca i izgrdnika nije pojednostavljen na dobre i loše momke već je kompleksniji. Mi ovde vidimo policiju koja deluje kao da se brani i kod koje se jasno očitava strah, uprkos oružju, psima, vodenim topovima, konjima i pendrecima. To nije dominantan narativ o policiji u našem vremenu. Odnos nasilja je kontinuiran. Iako se čini da policija uspeva da savlada pobunjenike, oni su uporni, ne odustaju, i na kraju samog spota mi nemamo konačno rešenje problema i prekid vatre.

Sekvence nasilja, napada i odbrane, prekidaju prikazi neoklasičnih skulptura čije je prisustvo veoma retorično i mislim da čitav narativ ovog izvanrednog spota možemo tumačiti zahvaljujući njima. Jedna skulptura prikazuje Tezeja koji toljagom udara i savlađuje Minotaura. Neoklasicizam i romantizam su teorijski utemeljeni na dve knjige koje su se pojavile sredinom 18. veka, na Vinkelmanovoj Razmišljanja o podražavanju grčke umetnosti (1755) i Berkovoj Ispitivanja porekla uzvišenog (1756). Jedna je nezvanični manifest neoklasicizma, druga preispituje kategoriju uzvišenog koja je od ključnog značaja za romantičarsko poimanje umetnosti. Uzvišeno je opasno, ono je posledica straha. Romantično insistira na emocijama. Klasično je ono što je veličina, mir i jednostavnost, ono što savlađuje prirodu, emocije i strah. To savlađivanje nije jednostavno. Ono funkcioniše kao u izreci u kojoj što je bašta lepša to su ruke baštovana prljavije. Zato, svaka država koja pokušava ikonološki i vizuelno sebe da predstavi koristi forme akademske i (neo)klasične umetnosti. Otuda skulpture u spotu. One su alegorija pravde, uzorne vrline, reda, (samo)savlađivanja. Država je utemeljena na poretku i zahteva umetnost tog tipa. Akademska i (neo)klasična umetnost je njen najbolji vizuelni reprezent koji sadržaje traži u alegorijama ili u prikazima mitskih, religijskih i političkih priča iz prošlosti.

Skulpture u ovom spotu nam saopštavaju da poredak opstaje, uprkos svemu, i da je baziran na nasilju. Skulpture odražavaju sukob prirode i države, njihov kompleksan i na tananinm golubijim nogama zasnovan odnos. No, na kraju, u završnim sekundama spota vidimo živog slona koji se propinje. On nas vraća na početne stihove, na more i Afriku. Vraća nas na Hanibala i Rim, na, sve do naših dana, simbolički i civilizacijski nerešen sukob Kartagine i Rima. Vraća nas temi Bliskog Istoka koji, posle svega što mu je Evropa učinila, teži istorijskom revanšizmu. Možda su demonstranti koji pale i uništavaju odgovor na ono što je, prema pesniku, more u sebe nekada davno zaključalo. Slon je, svakako, slika prirode, ali i slika Afrike, paralela sa nerešenim sukobom, paralela sa „mirnom veličinom“ rimskog vojskovođe sa skulpture koji oholo gleda na more pobijenih i porobljenih. Ipak, treba detaljnije obratiti pažnju na simboliku tri životinje koje se pojavljuju u spotu: na nemačkog ovčara, konja i slona. Sve tri životinje je čovek zavezao, drži ih u lancima, zajahao, koristi ih u svoje svrhe, tako obuzdavajući i zloupotrebljavajuči njihovu pravu prirodu. Pas je instinkt, konj je moć, slon je mudrost i pamćenje. Ali, ovde je i slon u lancima. Njegovo pojavljivanje na kraju zaista poentira.

Stihovi: Derek Volkot

Fotografije: Munemasa Takahashi

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.