Mit o letu u opusu Lane del Rej

Pesme sa ukusom limete. Ili, sa ukusom limunade u koju ste stavili dve kugle sladoleda od vanile. Ili, najzad, vode sa listićima nane. Osvežavajući dah sa vašeg vrata polako se spušta niz kičmu dok slušate početne stihove pesme Music To Watch Boys To. Ona se nameće kao prva asocijacija na pesme o letu u opusu Lane del Rej. Melanholična zavodnica, dekadentnog i stidljivog pogleda, u svom svetu, u svom vrtu nalik manastirskom mikro raju, sa slušalicama i retro gramofonom, Glorija Svanson naših dana čiju je ekspresivnu gestikulaciju obuzdao nizak pritisak usled tropskih vrućina tako dugih podneva i večeri bez smisla, radi ono što smo sve mi nekada radile: slušajući muziku mašta o muškarcima. U ovom slučaju ona pred sobom vidi četvoricu mladića, zapravo više njihove siluete, kako igraju košarku. Neki imaju majicu, neki nemaju. Id i ego ne prestaju, poput Platonovih konja, da vuku, svaki na svoju stranu junakinjinu tormented soul. Ona se, istovremeno, opire i prepušta svojoj fantaziji. Lanin female gaze ovde vidim kao emancipatorski. Ona nam saopštava ono što svi znamo – i žene vole da posmatraju. Sanjarenje, pasivnost usled vreline, vrt u kome je naša Picnic at Hanging Rock wannabe heroina iz časopisa Lula, sve savršeno odgovara tom činu koji je snimljen kao crno-beli film, dok vragolaste sirene koje se igraju u vodi i koje naglo presecaju scenu iz vrta jesu moguća vizuelizacija misli naše junakinje, njihovih lelujanja i cirkularnosti. Te nevaljalice su misli koje su se zagubile u mišljenju pa su postale slike bez referentne osnove. Uostalom, zar nije takva i Lanina persona, i čitav simulakrum njenih svetova koje ona evocira kroz svoju muziku? Ali, o tom baroknom postupku drugom prilikom.

Odlazimo ka bazenu, drugom mitskom mestu Laninih letnjih fantazija. Ako nije melanholija u vrtu, onda je melanholija pored vode. Ali, tajne su, nalik licima pod venecijanskim polumaskama, privlačne, pa je tako i sa duhovnom odsutnošću i ćutljivošću stidljivih devojaka u jednodelnim kupaćim kostimima kada pred njih stanu moderni Manfredi, bajronovski zavodljivi krokodili. No, stidljivost je uvek poza, to svi znamo. Lies can buy eternity. I u spotu za pesmu Blue Jeans Lana posmatra, ona je aktivan činilac igre, iako ne nužno svesno i željeno. Vidimo da se i ovde dve sile u njoj bore, što je istknuto na početku kroz prikaz njenog lica koje se leluja o površinu vode. „Ja“ je prelaz. „Ja“ je odraz. „Ja“ je fluidno. I ovde imamo female gaze – Lana posmatra mladića koji se svlači. Ona leži dok po njoj talasasta svetlost upisuje emocije. Najzad, nag – i mokar – mladić koga je posmatrala se naginje nad nju i ona se tada predaje svojoj (i njegovoj) oralnoj fantaziji. Kada se usudi da uđe u bazen ka njoj će on zaplivati, on čiji će ju poljubac apsorbovati toliko da ona neće ni primetiti da je okružena krokodilima. Povući će ju sa sobom, ka dnu, a ona će se, bez borbe, predati toj snazi.

Kako se tema leta pojavljuje u muzici i stihovima Lane del Rej tako možemo pratiti njen (ili njenih persona) formativni razvoj – od Summertime sadness do Summertime, and the livin’s easy u rasponu od nekoliko godina, od albuma Born to Die iz 2012. do albuma Norman Fucking Rockwell! iz 2019. Komplikovana psihologija mladih žena, nesigurnih u sebe, svoje izbore, diskrepancija izneđu tela žene i srca adolescentkinje, sve to je uočljivo u nijansama koje su pred nama. Leto se kao tema pojavljuje u mnogobrojnim Laninim pesmama. Ako to doba nije naglašeno stihovima, onda sve raznolikosti njegovih manisfestacija jestu vizuelno ili atmosferski konstantno prisutne. Pesme poput 13 Beaches, West Coast, Hight By The Beach, Fuck it, I Love You, Summertime Sadness, Summer Wine, Summer Bummer, Doin’ Time to svedoče. Ako bi Lanina muzika morala biti okarakterisana nekim dobom, njen konceptualni, vizuelni, ontološki momenat je poput leta, a leto je ne samo sunčano i označeno banalnim prizorima poput Silvije Plat i Merilin Monro koje izgledaju identično na plaži (plavuše u belim kupaćim kostimima se smeju), već promenljivo, nestalno, kratko, iluzorno, tužno. Toliko preobilja isušuje, toliko svetlosti umara. Iz aktivnosti lako se prelazi u pasivnost, iz ushićenja u rezignaciju, iz bazena plavog neba u razarajuće čežnjiva predvečerja boje nara. Leti je konkretan sistem mišljenja nemoguć, otuda toliko banalnosti kao što su ovi stihovi

Kiss me hard before you go
Summertime sadness
I just wanted you to know
That baby, you the best

Leto je komplikovano. Za najosetljivije, melanholija je neizbežna. Dani su vreli i predugi, dosada razarajuća, očekivanja ne bivaju ispunjena, grad je pust, večeri razarajuće, pune nostalgije koja probija naša pluća. Pamtimo kratke uzdahe tokom sparnih noći – šta li sada on radi, gde je?

Is this love or lust or some game on repeat?

Fazu melanholije smenjuje faza traženja (i nepronalaženja) kroz mnogobrojna seksualna iskustva i isforsiranu dekadenciju u vidu droge i alkohola.

I might fuck with her all summer for real

Summer Bummer je tako prelazna faza koja zadržava neke koketirajuće odlike prethodnih, posebno kada je oralna fiksacija u pitanju. Ako su to u spotu Blue Jeans bili muški prsti, ovde je u pitanju trešnja.

Tišine leta i dosade leta kontrasti su pljusku po vodi i ciku kikota na plaži. Neki su sa društvom, neki su u sobi. Neki na suncu, neki u tmini. Za tih nekoliko meseci život im se odvija u senci. Lana je stalno sama u svojim spotovima, drugi je uvek odsutan, uvek fantazija. Život je niz slika, film, simulakrum.

Nema povetarca noću. Zavese se ne lelujaju i kroz njih niko neće ući u sobu (setimo se spota Born to Die).

A tek leta u zemljama bez mora! Želje njenih žitelja, umesto horizontalno, kovitlaju se vertikalno, ka nebu, i zato je ono toliko gusto i prepunjeno i teško. I, tu više nije ni vruće koliko je sparno. More je u tim zemljama doživljavano samo kao slika, samo kao san o bekstvu koji kada se jednom i dogodi ne deluje nešto posebno. Lepše su bile one mentol bombone sa trafike, lubenica posle ručka i stihovi sa radija: Kalifornija, to je bio njen san! Kalifornija, lude noći za nas! Uostalom, Toma Zdravković je mnogo pre Lane del Rej pevao o tužnim letima, i o svoj toj lažnoj mitologiji.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.