Balkanski barok Marine Abramović

Da bi uspeo da ga priznaju takvim, originalan slikar, originalan umetnik, postupa kao očni lekar. Lečenje njegovim slikarstvom, njegovom prozom nije uvek prijatno. Kad je završeno, lekar nam kaže: pogledajte sada. I onda nam se svet (koji nije stvoren jedanput, nego onoliko puta koliko se puta pojavio neki originalan umetnik) ukaže potpuno drukčiji od dotadašnjeg, ali savršeno jasan. Takav je taj novi i prolazni svet koji je sada stvoren. On će trajati do sledeće geološke katastrofe koju će izazvati neki nov originalan slikar ili pisac. – Marsel Prust

Kad čitaoci procene da je knjiga nerazumljiva, znači da je pisac napisao nešto novo i jako dobro. Ako pak knjigu proglase nemoralnom, znači da je istinita. – Oskar Vajld

Oduvek sam bila veliki ljubitelj časopisa. Štampana izdanja i danas kupujem. Sama forma – koja prirodno utiče na sadržaj – oduvek mi je odgovarala, fascinirala me je ta multiplikacija pojavnog sveta, raspored slika, teksta, naslovi, fontovi. Tako sam i saznala za Marinu Abramović, bila sam u osnovnoj školi (1997/1998) kada je do mene došao časopis Profil. Ništa nisam razumela ali okretanje listova bilo je kao okretanje globusa. Gde prst zastane tu se nešto otvara, kao zemlja u trenutku „geološke katastrofe“. U jednom od brojeva sam naišla na tekst o tome kako je naša umetnica dobila Zlatnog lava na Venecijanskom bijenalu. Tu su bile njene fotografije: visoka žena crne kose, sanjivih očiju, kao da se tek probudila, tankih obrva, isuviše neutralno i „obično“ obučena da bi to bilo spontano, blago odsutna i „iznad situacije“, nezainteresovana, što je uglavnom odlika snobova, zbog čega mi je i privukla pažnju (uz neobične oči). Onda su na narednoj strani bile fotografije te žene dok sedi na gomili kostiju, na kojima su ostaci mesa i hrskavice, u beloj spavaćici, sa četkom u ruci. Pozadina je bila tamna, njena haljina bela, ali puna fleka, umrljana. Kasnije, kad god bih videla Rembrantvu sliku žene u beloj spavaćici koja ulazi u vodu setila bih se Marine Abramović koja izvodi svoj performans tokom četiri dana juna 1997. u Veneciji.

Taj rad se zvao Balkanski barok i ticao se ratova na prostorima Jugoslavije. Njegova simbolika je direktna i jednostavna. Umetnica je danima bila u hangaru punom životinjskih kostiju koje su, kako je vreme prolazilo, počele nepodnošljivo da smrde, privukle su muve i crve. Ko god bi ušao u tu prostoriju prvo bi bio užasnut smradom (to je ono što se na fotografijama ili kroz video radove ne može preneti – zato je prisustvovanje izvođenju performansa uživo nezamenjivo iskustvo). Mnogi bi već tu odustajali ali bi sa vrata videli, u polutami, ženu koja na vrhu gomile kostiju, agresivno, snažno, ekspresivno sa četkom riba te kosti jaučući, stenjući. Ona radi uzaludan i strašan posao. Jeziv prizor upućuje na stotine hiljada mrtvih čija se krv ne može obrisati niti sakriti. Balkanske zemlje, podrumi tih zemalja, njihovi najdublji slojevi, prepunjeni su leševima i od smrada Istorije i stradanja niko tu ne može normalno da živi. Osim barokne palete (crna, crvena, bela) i kjaroskuro kontrasta, barok je ovde i u emocijama, u preterivanju, on je jedan sveopšti image overload, pa se broj mrtvih sugerisan planinom kostiju na čijem je vrhu umetnica izjednačava sa baroknim intezitetom mržnje, strasti, ljubavi, patnje čoveka sa Balkana. Ovo u potpunosti korespondira sa Andrićevim stvaralaštvom, sa temama njegovih pripovedaka, među kojima je Pismo iz 1920. naročito istaklo „balkansku baroknost“. Oni kojima se ta pripovetka ne sviđa jesu oni koji kada vide lice u ogledalu – razbiju ogledalo.

…mržnja koja nastupa kao samostalna snaga, koja sama u sebi nalazi svoju svrhu. Mržnja koja diže čoveka protiv čoveka i zatim podjednako baca u bedu i nesreću ili goni pod zemlju oba protivnika; mržnja koja kao rak u organizmu troši i izjeda sve oko sebe, da na kraju i sama ugine, jer takva mržnja, kao plamen, nema stalnog lika ni sopstvenog života; ona je prosto oruđe nagona za uništenjem ili samouništenjem, samo kao takva i postoji, i samo dotle dok svoj zadatak potpunog uništenja ne izvrši.

Rad je podrazumevao, osim performansa, i tri video rada. Na levom i desnom su roditelji umetnice. Oni su nemi ali gestikuliraju, njen otac drži pištolj, njena majka drži dlanove na grudima pa na očima. U sredini je umetnica u belom lekarskom mantilu, ona nam priča bizarnu priču o tome kako ljudi na Balkanu love pacove stvarajući pacovuka da bi potom skinula mantil i u crnom negližeu zaigrala uz zvuke folklorne muzike, svojom igrom podsećajući na pevačice u ovdašnjim kafanama. To je suština Balkanskog baroka: užasavajući pokolj, a onda pesma, kao da se ništa nije dogodilo. Pa sve ispočetka.

Između vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao između vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju. Isto tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveća nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima.

Performans je izveden 1997. godine u okviru 47. Venecijanskog bijenala. Te godine Zlatnog lava za životno delo dobili su Agnes Martin i Emilio Vedova, međunarodne nagrade Marina Abramović i Gerhard Rihter, a nagrade za najbolje mlade umetnike Pipiloti Rist, Rejčel Vajtred i Daglas Gordon. Svi ovi umetnici danas su etablirani, njihovi radovi su u vodećim muzejskim kolekcijama, i onima koji prate savremenu umetnost odveć su poznati.

Slika: Rembrant, Žena se kupa u potoku, 1654. (link)

Citati: Ivo Andrić – Pismo iz 1920. (link)

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.