Balkanski barok Marine Abramović

Originalan umetnik postupa kao očni lekar. Lečenje njegovim slikarstvom nije uvek prijatno. Kad je završeno, lekar nam kaže: pogledajte sada. I onda nam se svet ukaže potpuno drugačiji od dotadašnjeg. On će trajati do sledeće geološke katastrofe koju će izazvati neki nov originalan slikar ili pisac. – Marsel Prust

Kad čitaoci procene da je knjiga nerazumljiva, znači da je pisac napisao nešto novo i dobro. Ako pak knjigu proglase nemoralnom, znači da je istinita. – Oskar Vajld

Oduvek sam bila veliki ljubitelj časopisa. Štampana izdanja i danas kupujem. Sama forma – koja prirodno utiče na sadržaj – oduvek mi je odgovarala, fascinirala me je ta multiplikacija pojavnog sveta, raspored slika, teksta, naslovi, fontovi. Tako sam i saznala za Marinu Abramović, bila sam u osnovnoj školi (1997/1998) kada je do mene došao časopis Profil. Okretanje listova bilo je kao okretanje globusa. Gde prst zastane tu se nešto otvara, kao zemlja u trenutku „geološke katastrofe“. U jednom od brojeva sam naišla na tekst o tome kako je naša umetnica dobila Zlatnog lava na Venecijanskom bijenalu. Tu su bile njene fotografije: visoka žena crne kose, sanjivih očiju, kao da se tek probudila, tankih obrva, isuviše neutralno i „obično“ obučena da bi to bilo spontano, blago odsutna i „iznad situacije“, nezainteresovana, što je uglavnom odlika snobova, zbog čega mi je i privukla pažnju (uz neobične oči). Onda su na narednoj strani bile fotografije te žene dok sedi na gomili kostiju, na kojima su ostaci mesa i hrskavice, u beloj spavaćici, sa četkom u ruci. Pozadina je bila tamna, njena haljina bela, ali puna fleka, umrljana. Kasnije, kad god bih videla Rembrantvu sliku žene u beloj spavaćici koja ulazi u vodu setila bih se Marine Abramović koja izvodi svoj performans tokom četiri dana juna 1997. u Veneciji.

Taj rad se zvao Balkanski barok i ticao se ratova na prostorima Jugoslavije. Njegova simbolika je direktna i jednostavna. Umetnica je danima bila u hangaru punom životinjskih kostiju koje su, kako je vreme prolazilo, počele nepodnošljivo da smrde, privukle su muve i crve. Ko god bi ušao u tu prostoriju prvo bi bio užasnut smradom (to je ono što se na fotografijama ili kroz video radove ne može preneti – zato je prisustvovanje izvođenju performansa uživo nezamenjivo iskustvo). Mnogi bi već tu odustajali ali bi sa vrata videli, u polutami, ženu koja na vrhu gomile kostiju, agresivno, snažno, ekspresivno sa četkom riba te kosti jaučući, stenjući. Ona radi uzaludan i strašan posao. Jeziv prizor upućuje na stotine hiljada mrtvih čija se krv ne može obrisati niti sakriti. Balkanske zemlje, podrumi tih zemalja, njihovi najdublji slojevi, prepunjeni su leševima i od smrada Istorije i stradanja niko tu ne može normalno da živi. Osim barokne palete (crna, crvena, bela) i kjaroskuro kontrasta, barok je ovde i u emocijama, u preterivanju, on je jedan sveopšti image overload, pa se broj mrtvih sugerisan planinom kostiju na čijem je vrhu umetnica izjednačava sa baroknim intezitetom mržnje, strasti, ljubavi, patnje čoveka sa Balkana. Ovo u potpunosti korespondira sa Andrićevim stvaralaštvom, sa temama njegovih pripovedaka, među kojima je Pismo iz 1920. naročito istaklo „balkansku baroknost“. Oni kojima se ta pripovetka ne sviđa jesu oni koji kada vide lice u ogledalu – razbiju ogledalo.

Mržnja koja nastupa kao samostalna snaga, koja sama u sebi nalazi svoju svrhu. Mržnja koja diže čoveka protiv čoveka i zatim podjednako baca u bedu i nesreću ili goni pod zemlju oba protivnika; mržnja koja kao rak u organizmu troši i izjeda sve oko sebe, da na kraju i sama ugine, jer takva mržnja, kao plamen, nema stalnog lika ni sopstvenog života; ona je prosto oruđe nagona za uništenjem ili samouništenjem, samo kao takva i postoji, i samo dotle dok svoj zadatak potpunog uništenja ne izvrši.

Rad je podrazumevao, osim performansa, i tri video rada. Na levom i desnom su roditelji umetnice. Oni su nemi ali gestikuliraju, njen otac drži pištolj, njena majka drži dlanove na grudima pa na očima. U sredini je umetnica u belom lekarskom mantilu, ona nam priča bizarnu priču o tome kako ljudi na Balkanu love pacove stvarajući pacovuka da bi potom skinula mantil i u crnom negližeu zaigrala uz zvuke folklorne muzike, svojom igrom podsećajući na pevačice u ovdašnjim kafanama. To je suština Balkanskog baroka: užasavajući pokolj, a onda pesma, kao da se ništa nije dogodilo. Pa sve ispočetka.

Između vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao između vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju. Isto tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali upravo iskrama tih vaših ljubavi i vaše ognjene i svirepe osećajnosti. Možda je vaša najveća nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima.

Performans je izveden 1997. godine u okviru 47. Venecijanskog bijenala. Te godine Zlatnog lava za životno delo dobili su Agnes Martin i Emilio Vedova, međunarodne nagrade Marina Abramović i Gerhard Rihter, a nagrade za najbolje mlade umetnike Pipiloti Rist, Rejčel Vajtred i Daglas Gordon. Svi ovi umetnici danas su etablirani, njihovi radovi su u vodećim muzejskim kolekcijama, i onima koji prate savremenu umetnost odveć su poznati.

Priču sam čula od deratizatora kog sam intervjuisala u Beogradu. Kazao mi je da pacovi nikad ne ubijaju članove svoje porodice. Postavljaju se vrlo zaštitnički, a takođe su visokointeligentni – Ajnštajn je rekao da bi mogli da vladaju svetom, samo da su veći.

Veoma je teško ubijati pacove. Ako pokušate da im date otrovnu hranu, poslaće najpre bolesne pacove da je probaju, pa ako ti bolesni umru, zdravi pacovi neće ni dirnuti mamac. Jedini način da ubijete pacove jeste da stvorite pacovuka.

Pacovi žive u gnezdima sa mnogo rupa, po jedna za svaku porodicu. A deratizator sve rupe osim jedne napuni vodom, tako da pacovi iz jedne pacovske porodice moraju da beže na isti izlaz. Kad pobegnu, deratizator ih uhvati u zamku i stavi u kavez trideset do četrdeset tih životinja, sve mužjake. Bez hrane, samo s vodom za piće.

Pacovi imaju neuobičajenu anatomiju: zubi im rastu neprestano. Kad ne bi stalno nešto žvakali, glodali, zubi bi im toliko narasli da bi mogli da se uguše. Dakle, sada deratizator ima kavez pun mužjaka pacova iz iste porodice, koji samo piju vodu, a nemaju hrane. Oni neće da ubijaju članove porodice, ali zubi im rastu. Na kraju su prinuđeni da ubiju najslabijeg, pa onda drugog najslabijeg, pa trećeg. Deratizator čeka dok ne ostane samo jedan pacov.

Vrlo je važno odrediti tačan trenutak. Deratizator čeka dok zubi poslednjeg pacova ne porastu toliko da ga skoro uguše, a onda otvori kavez, nožem izvadi oči pacovu i pusti ga. Slep i očajan, pacov zatim otrči u rupu svoje porodice i ubije svakog pacova na kog naiđe, bio član njegove porodice ili ne – sve dok neki veći i jači pacov ne ubije njega. Deratizator zatim ponavlja čitav proces.

I na taj način stvara pacovuka.

Citati: Ivo Andrić, Pismo iz 1920. (link); Marina Abramović i Džejms Kaplan, Prolazim kroz zidove, preveo Ivan Radosavljević, Samizdat, Beograd, 2018.

Slika: Rembrant, Žena u potoku, 1654. (link)

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.