Na klanice niko ne pomišlja zato što su van domašaja oka. Van grada, udaljene, niko to ne vidi, niko to ne čuje, pa kao i da ne postoji. A postoji. To postoji, i svi znamo da su životinje mučene i ubijane najokrutnijim metodama, desetine hiljada dnevno, milioni godišnje.
Znamo tako malo o neljudskom bolu. Ni ne pomišljamo na njega, gluvi smo kao kamenje. Zašto nema empatije? Kako smo uspeli da zaboravimo na greh? Na pojam greha. Greh prema tim bićima, greh prema Prirodi, greh prema Bogu. I životinje su božija stvorenja, kako se toga niko ne seti?
Krajem 2017. godine bila sam u jednom selu u Crnoj Gori. Dečak je pomagao ocu oko klanja. Znam da na selu nema mesta za osetljive duše, i da one stradaju mnogo pre petla, otrovane mačke ili psa na lancu kome zaborave da daju vodu dva dana, ali kako je moguće da dete ovako razmišlja: ja ga pitam zar mu ne smeta da gleda ubistvo i kako mu nije žao svinje koja skiči, koja se kobelja, koja očajnički želi da živi a zna da će da umre. Dete mi ravnodušno odgovara: zašto da mi bude žao, tako je Bog rekao. – Tako Bog nije rekao! To su bile reči koje nisam izgovorila. Samo sam obeshrabreno nastavila dalje.
Setila sam se nekoliko pesama koje se tiču ove teme. Setila sam se početka romana Gubilište Čingiza Ajtmatova, scene kada lovci jure trudnu vučicu da ju ubiju i kada se ona u agoniji krije a onda u sred tog iživljavanja, ljudskog lova iz zabave, ona dobije trudove. Setila sam se omota ploče Pozivi u stranu grupe KOIKOI. Prvo, nikad ne zapamtim dobro naziv albuma, uvek mislim da se zove Pogledi u stranu. Drugo, uvek se zapitam gde li je sada ono goveče sa omota koje ne gleda u stranu već nas gleda pravo u oči.
Setila sam se i Trirovog filma Antihrist u kome su tri simbola u vidu srne, vrane i lisice oznake za tugu, bol i patnju (grief, pain, suffering). Nije slučajno što su tuga, bol i patnja date kroz životinjska obličja i što su to veze ka Hristu, ka iskupljenju kroz bol i patnju.
Toliko bića pati a mi ni ne znamo da ona postoje, mi ni ne mislimo, ili ne možemo da pomognemo. Dnevno se na svetu ubije oko 200 miliona životinja. To je 73 milijarde godišnje. Ako je energija večna, i neuništiva, ako ona samo prelazi iz jednog oblika u drugi, gde onda ode tolika bol? Milosti!
TADEUŠ RUŽEVIČ: ZA SRCE
Video sam
specijalistu kuvara
zavukao bi ruku
u njušku
i kroz dušnik
ugurao je u unutrašnjost
ovce
i tamo živo
hvatao srce
stiskao prste
na srcu
čupao srce
jednim trzajem
da
to je bio specijalista
VASKO POPA: SVINJA
Tek kad je čula
Besni nož u grlu
Crvena zavesa
Objasnila joj igru
I bilo joj je žao
Što se istrgla
Iz naručja kaljuge
I što je večerom s polja
Tako radosno jurila
Jurila kapiji žutoj
OLIVERA ĐURĐEVIĆ: VAJAR
Nikad nije uspeo
Ni u dubokoj starosti
A pokušavao je
Da napravi:
od gline
od kamena,
od gipsa,
od drveta,
od plastelina,
od brašna.
Ona tri mačeta
Koje je kao dečak
Bacio u dubok vir.
Raspored šara
Nije zapamtio.
ENES HALILOVIĆ: TESNAC
gledao sam
niz polje lisica juri zeca.
on odmiče, krivuda među klekama;
lovci podižu puške, oni će pucati.
osetih tada to vreme:
od smrti prema smrti bežati.
TUR ULVEN
I
Tri otvora
u glavi. Usta
i oči.
Čuješ zavijanje.
Duva kroz meso.
II
Možda si samo pojačalo
sirovog daha životinja
za klanje
i sloja za slojem
pokopanih
carstva nebeskih
III
Pojeli su te
i pustili
da živiš.
IV
Ishabana je stara
biblija, čupava
po rubovima. Koža
životinje,
žrtvene,
zaklane
zarad slova.
V
Ptice: ponekad smo vazdušnom puškom gađali
drozdove i pamtim svetle, pegave trbuščiće,
kandže što su u grču grabile vazduh, uski
kljun sjajnožute boje. A kad bi odležali
godinu u zemlji, iskopali bismo lepi, krhki kostur,
daščice u grudnom košu, butnu kost koja liči
na sitne ljudske koščice, i lobanju, tako tanku
da je bila skoro providna kad bismo je za kljun
držali spram letnje svetlosti pa bi crveni
odsjaj divljih ruža (kao tinjajući oganj
u tmurnom danu) ili samo beličasto
sunce stajalo umesto ptičijih misli.
Prevodi: Petar Vujičić (Tadeuš Ružević), Marko Vuković (Tur Ulven)
Slike: Fransisko Surbaran, Agnus Dei, 1640; Džordž Morland, Svinje, oko 1800; Omot albuma Pozivi u stranu grupe KOI KOI (fotografija: Nemanja Knežević); Kadar iz filma Antihrist Larsa fon Trira; August Fridrih Albreht Šenk, Bol, 1878.
A . A . A 