Tako Bog nije rekao!

Na klanice niko ne pomišlja zato što su van domašaja oka. Van grada, udaljene, niko to ne vidi, niko to ne čuje, pa kao i da ne postoji. A postoji. To postoji, i svi znamo da su životinje mučene i ubijane najokrutnijim metodama, svakodnevno, desetine hiljada dnevno, milioni godišnje, da bi Čovek jeo više nego što mu je potrebno, da bi udovoljavao svojoj taštini i imao deset kožnih torbi i čizama – a ne treba mu toliko – da bi mu fotelje i tepisi i sedišta u automobilu bili kožni, i delikatne izrade.

Znamo tako malo o neljudskom bolu. Ni ne pomišljamo na njega, gluvi smo kao kamenje. Dugo u mraku pre nego što zaspiš pomisli na ono što ti je van očiju-van srca: neka ti zazuje u ušima samo na tren zvuci iz klanice. Sada. Baš sada. Dok ovo čitaš. Hiljade bivaju zaklane nožem u sred grla, ubijene metkom, udarene iz sve snage maljem po glavi.

Nikom ne želim da to stvarno vidi, samo neka pomisli kad prođe pored akcije za govedinu, kad poručuje marinirani svinjski vrat, i divi se čizmama od konjske dlake, samo neka pomisli šta li sada u onom metalnom boksu, glave učvršćene snažno, tako da ne može da se iskobelja kad mu svom snagom malj pukne po lobanji, šta li sada oseća neko tele dok ti planiraš da kupiš juče zaklano jagnje (jer nešto proslavljaš).

Zašto nema empatije? Kako smo uspeli da zaboravimo na greh? Na pojam greha. Greh postoji. Greh prema tim bićima, greh prema Prirodi, greh prema Bogu. I životinje su božija stvorenja, kako je moguće da se toga niko ne seti?

Krajem 2017. godine bila sam u jednom selu u Crnoj Gori. Dečak u osnovnoj školi je pomagao ocu prilikom klanja. Znam da na selu za osetljive duše nema mesta, i da one stradaju mnogo pre petla, otrovane mačke ili mučenog psa na lancu kome zaborave da daju vodu po dva dana, ali kako je moguće da dete ovako razmišlja: ja ga izokola pitam kako mu ne smeta da tako nešto gleda i kako mu nije žao svinje koja skiči, koja se kobelja, koja očajnički želi da živi a zna da će da umre. Dete mi odgovara: zašto da mi bude žao, tako je Bog rekao. – Tako Bog nije rekao! To su bile reči koje nisam izgovorila. Samo sam obeshrabreno nastavila dalje. Imala sam dve glave tada. Druga je vrištala iz sve snage. 

Setila sam se nekih pesama koje su se duboko urezale u mene dok sam ih čitala. Setila sam se početka romana Gubilište (Čingiz Ajtmatov) kad lovci iz helikoptera jure trudnu vučicu da ju ubiju i kada se ona u agoniji krije a onda u sred tog ljudskog iživljavanja, ljudskog lova iz zabave, ona dobije trudove i počne da se porađa. Setila sam se omota ploče Pozivi u stranu grupe KOIKOI. Prvo, nikad ne zapamtim dobro naziv albuma, uvek mislim da se zove Pogledi u stranu. Drugo, uvek se zapitam gde li je sada ono goveče sa omota koje ne gleda u stranu već nas gleda pravo u oči. Setila sam se i Trirovog filma Antihrist u kome su tri simbola u vidu srne, vrane i lisice oznake za tugu, bol i patnju (grief, pain, suffering). Nije slučajno što su tuga, bol i patnja date kroz životinjska obličja i što su to veze ka Hristu, ka iskupljenju kroz bol i patnju.

Žao mi je životinja. Toliko bića pati u ovom času a mi ni ne znamo da ona postoje, mi ni ne mislimo, gluvi smo, ili znamo a ne možemo da pomognemo.

Milosti!

TADEUŠ RUŽEVIČ: ZA SRCE

Video sam
specijalistu kuvara
zavukao bi ruku
u njušku
i kroz dušnik
ugurao je u unutrašnjost
ovce
i tamo živo
hvatao srce
stiskao prste
na srcu
čupao srce
jednim trzajem
da
to je bio specijalista

VASKO POPA: SVINJA

Tek kad je čula
Besni nož u grlu
Crvena zavesa
Objasnila joj igru
I bilo joj je žao
Što se istrgla
Iz naručja kaljuge
I što je večerom s polja
Tako radosno jurila
Jurila kapiji žutoj

OLIVERA ĐURĐEVIĆ: VAJAR

Nikad nije uspeo
Ni u dubokoj starosti
A pokušavao je
Da napravi:
od gline
od kamena,
od gipsa,
od drveta,
od plastelina,
od brašna.
Ona tri mačeta
Koje je kao dečak
Bacio u dubok vir.
Raspored šara
Nije zapamtio.

ENES HALILOVIĆ: TESNAC

gledao sam
niz polje lisica juri zeca.
on odmiče, krivuda među klekama; 
lovci podižu puške, oni će pucati.
osetih tada to vreme:
od smrti prema smrti bežati.

TUR ULVEN

I

Tri otvora

u glavi. Usta
i oči.
Čuješ zavijanje.

Duva kroz meso.

II

Možda si samo pojačalo
sirovog daha životinja
za klanje

i sloja za slojem
pokopanih

carstva nebeskih

III

Pojeli su te

i pustili
da živiš.

IV

Ishabana je stara
biblija, čupava
po rubovima. Koža

životinje,
žrtvene,

zaklane
zarad slova.

V

Ptice: ponekad smo vazdušnom puškom gađali
drozdove i pamtim svetle, pegave trbuščiće,
kandže što su u grču grabile vazduh, uski
kljun sjajnožute boje. A kad bi odležali
godinu u zemlji, iskopali bismo lepi, krhki kostur,
daščice u grudnom košu, butnu kost koja liči
na sitne ljudske koščice, i lobanju, tako tanku
da je bila skoro providna kad bismo je za kljun
držali spram letnje svetlosti pa bi crveni
odsjaj divljih ruža (kao tinjajući oganj
u tmurnom danu) ili samo beličasto
sunce stajalo umesto ptičijih misli.

Prevodi: Petar Vujičić (Tadeuš Ružević), Marko Vuković (Tur Ulven)

Slike: Fransisko Surbaran, Agnus Dei, 1640; Piter Berd, Kosti ubijenih slonova, 1963.

Napomena: Dugo mi je trebalo da odaberem pravi naslov za ovaj tekst. Zahvaljujem se svojoj prijateljici Nataši Pravdici koja mi je pomogla da se odlučim baš za ovaj.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.