Zašto se klasična muzika – uporno i pogrešno – dovodi u vezu sa elitizmom?

Klasična muzika ne sadrži ništa elitističko. Ništa što je njenom sadržaju, njenoj formi, njenom zvuku inherento nije elitističko.

Ljudi upotrebljavaju pogrešnu reč kada kažu „elita“. Nije elita već inteligencija.

Evo razlika: elita je sociološka kategorija koja označava malobrojnu i zatvorenu grupu ljudi koja se izdvaja svojim finansijskim uticajem, svojim društvenim kontaktima, moći na osnovu porekla i političkog uticaja. U pitanju su izuzetno privilegovani društveni slojevi.

Inteligencija nema nikakve veze sa tim. Ako je osnovno svojstvo intelektualca da kritikuje i da ima refleksivan odnos prema stvarnosti i fenomenima svoga vremena, novac na računu čini ga „pomirljivim“ i, grozne li reči!, „neutralnim“ (neutralnost je nemoguća i suštinski neodgovorna). Zato je bogata i klasno privilegovana inteligencija paradoks.

Retko koji intelektualac, osim onih koji su politički instrumentalizovani (ali, onda nisu intelektualci, iako tako nastupaju), pripada eliti kako smo je upravo definisali. Međutim, u Srbiji, većina „inteligencije“ jeste politički instrumentalizovana pa ju sa pravom možemo zvati elitom. Tada ne pravimo grešku kada ova dva pojma izjednačavamo. Takva „inteligencija“, zajedno sa političkom elitom, najodgovornija je za stanje u kome se naše društvo nalazi već dve stotine godina. Ispada da takva inteligencija, u koegzistenciji, u „savezu elita“ sa političarima i ekonomskom elitom (koja se „ne bavi politikom“, koja je „neutralna“), zapravo, radi protiv svog naroda, a toj ironiji je posebno sklona takozvana patriotska i nacionalno orijentisana inteligencija koja je sebe svela na poziv: estradni istoričar. U pitanju su izuzetno privilegovane osobe, finansijski, društveno i karijerno, koje svoje delovanje ostvaruju tako što su u savezu sa medijima, gostujući iz emisije u emisiju oni istoriju prilagođavaju dnevnoj politici, posebno dnevnopolitičkim temama koje odgovaraju datoj vlasti. Oni ne izneveravaju samo nauku nego i istinu, na neprikladnom mestu, sa retorikom koja ne odgovara važnosti teme.

Srpska (takozvana) patriotska inteligencija uvek – koja je patriotsko osećanje kao takvo iskompromitovala, prethodno ga unifikujući, pa ko ne razmišlja kao oni nije „pravi Srbin“ – ide uz vlast, i to je njena najveća mana, činilac koji doprinosi nepoverenju društva u inteligenciju kao takvu jer ispada da vlast piše istoriju. Zato imamo, na primer, kult Nikole Pašića, iako je, po svim činjenicama i moralnim kriterijumima reč o jednoj od najnegativnijih ličnosti srpske politike od kada srpska politika postoji. Neki od tih estradnih istoričara koriste reči „autošovinizam“ i „nevladina inteligencija“, ali slušajući ih, slobodno im možete uzvratiti istim epitetom odnosno pitanjem: „Čija ste vi inteligencija?“, posebno kada se ima u vidu koji YouTube kanali, vrlo sivih finansijskih pozadina i političkih ciljeva takve profesore, analitičare, novinare i istoričare dovode u svoje emisije. Inteligencija tj. elita u Srbiji mlade tera u nihilizam. U apsolutno nepoverenje i zgađenost prilikom kojih se ostvaruju reči Maje Andželou: od onih koji ne znaju ništa do onih koji ni u šta ne veruju. Inteligencija za očajno stanje u našem društvu snosi najveću odgovornost.

U Srbiji našega doba većina intelektualaca je pakosna i bez karaktera, baš kao što su i mnogi umetnici. Reč je o karijeristima. Nisu skloni radu, posebno oni koji su institucionalno regulisali svoj položaj. Ne pišu ozbiljne knjige koje menjaju ili dovode u pitanje datosti i vrednosti svakodnevice, društva, istorije i kulture. Oni su pasivni iz lukrativnih razloga, radove objavljuju zarad održanja akademske pozicije, njihove radove niko ne čita, a i pisani su tako da ne budu čitani odnosno primećeni. Pod estradnim istoričarima podrazumevam one koji isključivo i degutantno prečesto gostuju po emisijama i istoriju zloupotrebljavaju svodeći je na dnevnu politiku, ne bivajući naučnici, već politički delatnici, koji se bave svakodnevnim trivijalnostima tabloidnog tipa a ne procesima, i koji nikad ne uključuju ekonomiju kao važan faktor života svog naroda, važan faktor istorije i politike. Njih ne zanima kakva je škola srpskog građanina, kakav je hodnik u domu zdravlja kojim on hoda, kakav je put tog čoveka ili njegov dom. Oni svojim životom ne potvrđuju ono što govore. Kako narod, građani, ljudi u našoj zemlji zaista žive i koje se vrednosti zaista pojavljuju u društvu, to se njih ne dotiče, tu se, relativizujuće, uvek pozivaju na demokratiju, slobodu izbora, i duh vremena kao takav, kao i na „dekadenciju zapadnih vrednosti“ pod čiji smo mi uticaj potpali. Takvoj eliti nije u interesu bilo kakav napredak, bilo kakva modernizacija društva jer se to kosi sa njihovim akademskim napredovanjem i finansijskim interesima. Narativi se ne smeju menjati jer se onda menja stvarnost. Mi smo društvo koje pati od potrebe za „ideolozima“, mi ne živimo svoje vreme već se novim generacijama naturaju stari narativi i podele, mi smo društvo lišeno potrebe za estetikom, istorija presoljena dnevnopolitičkim događajima ovde je sinegdoha – krov nad glavom svake refleksije.

Kako se u ovu priču – čitalac će mi oprostiti na ovoj zamornoj ali neophodnoj digresiji – uklapa klasična muzika? – Nikako.

Njen slušalac i obožavatelj uopšte ne mora biti ni elita ni inteligencija, ne mora biti obrazovan (insistiram na ovome), ne mora biti klasno i privatno privilegovan, da bi razumeo i doživeo Mocartova ronda, Betovenove sonate, Šopenova nokturna ili Šubertove pesme. Postoje ljudi koji ne razumeju smisao Vagnerove opere Tristan i Izolda, ali im se preludij sviđa, posebno kada ga čuju u Trirovom filmu Melanholija. Svi osećaju veliku lepotu kada čuju Arva Perta u Sorentinovom filmu. Neki znaju taktove i prepoznatljiv lajtmotiv, ali ne znaju da je u pitanju Labudovo jezero. Neki misle da je to opera a ne balet. Ipak, sve to nema nikakve veze sa doživljajem, sa dubokom afekcijom koju pojedinac oseća dok sluša klasičnu muziku. Obrazovni elemenat u bilo kom doživljaju umetničkog dela – likovnog, književnog, muzičkog – jeste važan i on ga obogaćuje ali mislim da ni u kom slučaju nije presudan. Zato sam insistirala na činjenici da obrazovni nivo koji se tiče istorije i teorije muzike uopšte nije odlučujući u razvijanju sklonosti ka toj muzici. Ukus se neguje, ukus se formira, ali pogrešno je kada počne da se kvalitativno određuje i nameće u odnosu na druge muzičke pojave. Toj snoberiji mnogo više od ljubitelja klasike su skloni rokenrol fanovi. Elitistička segregacija je kod te grupe ekstremno izražena.

U našem obrazovnom sistemu klasična muzika se stalno definisala i izdvajala kao nešto izuzetno „ozbiljno“. Nije tretirana isto kao i sve druge muzičke pojave i samim tim joj je pridavan drugačiji status. Vreme je da odbacimo takve predrasude. Nemamo razloga za bilo kakav oblik muzičkog snobizma. Jedno je ukoliko se pojedincu nešto ne dopada a sasvim je drugo ako ga neko kroz obrazovni prorces inferiorizuje. Čak su i neke u osnovi plemenite namere pogrešno postavljene: na primer, „upoznajmo radničku klasu sa klasičnom muzikom“. Zašto je u toj intenciji ekonomska klasa određujući faktor? Uopšte, mora se prestati sa dovođenjem klasične muzike u odnos sa finansijskim odlikama pojedinačnog ljudskog bića, iako niko ne može poreći da klasa uslovljava vaš obrazovni nivo i ukus. Klasična muzika se kao takva može dopasti i najsiromašnijem i najbogatijem čoveku, a u našem vremenu podjednako im je dostupna.

Karte za koncerte klasične muzike su, kažu, skupe, ne može svako da priušti sebi odlazak na takva izvođenja, u Metropoliten operu, milansku Skalu, na Kolarac. Tu se automatski prepoznaje klasna segregacija koja prati klasiku još od njene vezanosti za dvor i, kasnije, salon. Klasična muzika se u našem vremenu ne izvodi samo na takvim mestima. Klubovi sa vrlo neformalnom atmosferom dovode pijaniste i gudačke kvartete da sviraju različita dela. Karte za bilo koju fudbalsku utakmicu ili koncert pop-rok zvezda su često skuplje. Žene su odavno prestale da nose bunde i dijamante prilikom takvih događaja. Sve je drugačije u odnosu na scenu izvođenja Onjegina u filmu Talentovani gospodin Ripli. U tom filmu je klasična muzika dovedena u klasni kontekst, ali u obrnutoj proporciji, i zanimljivo bi bilo debatovati o tome zašto je Tom Ripli ljubitelj klasike.

Klasična muzika je poslednjih godina naročito popularizovana zahvaljujući YouTube kanalima. Posebno izdvajam Deutsche Grammophon koji je za mene imao nemerljiv obrazovni značaj. Klavirska muzika je postala još popularnija zahvaljujući pijanistima kao što su Víkingur Ólafsson, Yuya Wang, Lang Lang, Hélène Grimaud, Daniil Trifonov, Alice Sara Ott, Seong-Jin Cho, Valentina Lisitsa, Khatia Buniatishvili, Joep Beving, Hania Rani.

Tema koja je otvorena ovim tekstom tek je skicirana. Moj cilj je bio da ukažem na problem, paradoks i predrasude.

Slike: Judith Leyster, Frulaš, 1630; Oracio Gentileski, Devojka sa muzičkim instrumentima, 1620; Lubin Baugin, Mrtva priroda sa šahovskom tablom, 1663.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.