Ljudi koji muče životinje pre ili kasnije budu uhvaćeni – ali ne zato što su mučili životinje

Ljudi koji muče i ubijaju životinje pre ili kasnije počnu da muče i ubijaju ljude. Tu vezu svi znaju, od psihijatara do policije. Ukoliko želite da locirate sociopatu u svom okruženju, samo posmatrajte kakav odnos ima prema životinjama, to je sasvim dovoljno. (Dodatak: nepunih mesec dana po objavljivanju ovog teksta na Cetinju je naoružani muškarac, koji je ujedno bio i lovac, sa svojom lovačkom puškom ubio desetoro ljudi i teško ranio šestoro.)

Manijaci, psihopate, nasilnici su, u velikoj većini, sami bili žrtve nasilja, psihičkog, emocionalnog, fizičkog. Bes, tugu, poniženje, potpuno uništenje njihovog ega, oni kompenzuju tako što agresiju prenose na drugog. Ako ih je roditelj tukao, oni uskoro počinju da tuku mlađeg brata ili sestru, ili počinju da svoju nemoć kompenzuju tako što bivaju „moćni“ nad nad životinjama. Tu počinje iživljavanje, koje uglavnom prođe nekažnjeno jer, ili nema zakona, ili svedoci okreću glavu, ignorišući zapravo ozbiljan problem. 

Sve psihopate, od onih koji siluju decu, do onih koji tuku žene, imaju istoriju nasilja nad životinjama. Svedoka ili nema ili su nemi, ljudi okreću glavu, a to nikako ne treba raditi. Kad god vidite vlasnika psa koji psa tretira loše, koji ga tuče, vuče, govori mu pogrdne reči, znajte da će se tako odnositi i prema onima u svom okruženju.

Nasilnici tačnije psihopate i sociopate koji muče životinje su, zapravo, ekstremno krhke psihičke strukture i namerno biraju slabije. Jer, samo neko malo jači od njih, psihički, karakterno, fizički, bi ih doslovno prelomio, oni uopšte nemaju ličnost, njihova psihička struktura je paučinasta, i zato ne treba imati straha da im se suprotstavite. 

Svaki mesar koji bez problema kolje životinje i kasapi ih, sutra će to – bez ikakvog problema – raditi nad ljudima. Svaki vlasnik psa koji tuče svog psa, sutra će – bez ikakvog problema – tući svoju ženu. Niko nije imao ematije za njih i oni, stoga, nemaju empatije za druge. To je glavni znak sociopatske ličnosti, potpuna ravnodušnost prema tuđem bolu i odsustvo svesnosti o tuđem bolu.

Mučitelji životinja su duboko bolesni ljudi kojima je potrebna pomoć. Ljudi koju otruju psa su ljudi koji će silovati devojčicu koja se vraća iz škole. Ljudi koji po ceo dan zatvaraju psa u stanu jesu ljudi koji sigurno imaju sadističku emocionalnu vezu sa svojim partnerom odnosno partnerkom. Najgore od svega je što zavijanje svi čuju – ali niko ne reaguje. Psihopate su bolesni ljudi ali pravi monstrumi su oni koji okreću glavu.

Zato društvo mora da reaguje. Mora da locira nasilje. Ljudi koji iracionalno mrze neku životinju, koji su u stanju da ju otruju, udare, šutnu, bace u vodu, tresnu o zemlju, naravno kada niko ne gleda, znajte da u svoja četiri zida misle i rade monstruozne stvari koji se uglavnom tiču ljudi.

Kada psihopata muči životinju, on tako muči svoje roditelje, on tako muči svoje mučitelje, svog nasilnika. Kada zapali mače i naslađuje se dok to gleda, on svom mučitelju, ocu koji ga je prebijao, majci koja ga je emotivno zapostavljala poručuje šta želi, šta može, šta će da im uradi. Ali, stvar je u tome da on to nikada ne uradi njima. Uvek su potpuno nedužna bića žrtve.

FBI je radio analizu osuđenika na smrt i otkrio da je skoro svaki osuđenik prethodno imao istoriju mučenja psa ili mačke.

Šta nasilnik dobija tako što muči životinju? Osvetu. Osećanje moći i kontrole. I još kada otkrije da može da se provuče sa takvim ponašanjem, on biva ohrabren da počne sa ljudima. Tako nastaju manijaci, silovatelji, ubice.

Kako prekinuti ovaj užas? Tako što društvo mora da reaguje! Ne smete okretati glavu! Mora se kontaktirati policija i moraju se kontaktirati oraganizacije koje će uticati na donošenje zakona.

Ovakve pojave nisu samo znak da u okruženju imate bolesnu ličnost već je to znak da u okruženju imate bolesnu porodicu. Porodica je osnovna jedinica svakog društva i to je odmah svakom odgovornom društvu znak za uzbunu.

O ovakvim stvarima sam počela da razmišljam tek kada sam i sama usvojila jedno mače koje je pred mojim vratima zamjaukalo, svo pokislo, upalo u auto ulje, izgubljeno. Životinje su naši veliki učitelji. Tek kada sam upoznala životinje, shvatila sam ko su ljudi i počela sam više da obraćam pažnju na odnos između čoveka i životinje. Neku ljudsku monstruoznost, moć, dominaciju, želju za kontrolom, odmah možete da uočite. Samo malo zagrebite ispod povšine, a nju čine oni koji vole životinje, i videćete svu psihopatologiju koja je vešto sakrivena.

Nemojte govoriti vlasnik psa. Nemojte kupovati životinje kao da kupujete ajfon – za pokazivanje i lečenje kompleksa. To su živa bića, emocionalno inteligentna, ne samo inteligentna da sednu kad im vi tako naredite. Nemojte da se derete na psa, da ga ponižavate, da ga potčinjavete, da činite da vas se on boji. Zapitajte se zašto se tako ponašate, radite na sebi, možda vam to pomogne da se oslobodite sopstvene traume.

Ovaj tekst nema veze sa umetnošću koliko ima veze sa mojim životnim i formativnim iskustvom, a ovaj sajt je refleksija toga, želim i tako da kažem nešto o sebi, o procesu svog osvešćivanja, ali i da utičem na druge, koliko god je moguće. Prvi tekst se ticao besomučnog klanja i jedenja životinja, ovaj se tiče mučenja. Hajde da budemo bolji ljudi!

Slika: Ivana Koblica, Devojčica, 1926.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.