Ubijanje životinja – ljudski, suviše ljudski

Da li je savremeno srpsko društvo zdravo društvo?

Društvo se sastoji od pojedinaca. Šta nam o srpskom društvu može reći posmatranje pojedinca? – Da je, većinom, izgubio odnos prema drugome, da nema nimalo empatije prema drugom čoveku, njegovim brigama, patnjama, nepravdama koje podnosi. Kako, onda, očekivati da ima etike, morala, empatije, svesti o tome šta se dešava sa životinjama u njegovom okruženju? Već ovo piramidalno posmatranje stvari – prvo čovek pa životinja – je po sebi problematično, ali čak ni ono u ovom rasturenom poretku u kome živimo ne postoji.

U Srbiji su deca u jednoj osnovnoj školi gledala kako je nekoliko pasa rastrglo mačku. Mačka se zvala Dobrila, bila je školska mačka, i nikome nije smetala. Deca su gledala kako se mačka očajnički bori sa psima koji su je raskomadali – i navijala su. Nijedno dete nije oteralo pse, nijedno dete ni na koji način nije pomoglo nesrećnoj životinji. O ovom slučaju pisao je na društvenim mrežama rezignirani profesor te škole i, na kraju, ponadao se da će ovim učenicima makar neka kosmička pravda, pošto druga u ovakvim slučajevima ne postoji niti se primenjuje, pokazati koliko su pogrešili, i koliko je njihovim dušama, zapravo, potrebna pomoć.

Nedugo potom saznali smo da je u Smederevskoj Palanci neko puškom ubio uličnog psa koji ga nije ujeo niti mu je na bilo koji način smetao. Neko drugi je tim povodom bio duhovit pa je rekao kako su ljudi licemerni što se zbog toga bune, ali je to rekao na svoj način, tako što je nacrtao u centru ikone glavu ubijenog psa i proglasio životinju velikomučenicom (u pitanju je bila ženka). Jer, ljudi stvarno preteruju pa je on hteo da im kaže kako su banalni.

Deca se često dobacuju sa mačićima, „igrajući se“ sa njima između zgrada, na ružnim štrokavim betonima atomskih skloništa u kojima su sada teretane, a na koje njihovi roditelji bacaju pikavce sa terasa. Premeštaju ih od žbuna do klupice, od klupice do ulaza, od ulaza do rupe iznad koje su rešetke, a u koju mačka ne može da prođe. Deca žele da se staraju o njima. Mačka kada se vrati do prvobitnog skloništa ne zatekne svoje mladunce, mačići od hladnoće i gladi umru u roku od dva dana. To su današnja deca. I njihovi roditelji. Moje i vaše komšije.

Mnogi glumci, i „sportisti“, na društvenim mrežama najavljuju svoje lovačke pohode, i objavljuju svoje lovačke trijumfe. Stide se da objave ptice i ribe koje su pobili, to su ulovi za slabiće, pa se hvale srnama i vukovima. Dnevne novine objavljuju delove tela mučenih pa zaklanih pa tranžiranih životinja po mnogobrojnim vašarima, svinjokoljima i slaninijadama. Političke stranke slave uz ispečen leš životinje kojoj šipka ulazi na usta a izlazi na zadnji deo onoga što je ostalo od njenog tela. Jagnjad posebno bivaju popularna oko prvog maja. Neverovatna je ta veza praznika rada i klanja životinja. Neki radnici piju i prejedaju se, neki kolju besomučno.

U centru Beograda postoji jedan poznat klub, „pravo urabano mesto“. Sami ga zaposleni na društvenim mrežama opisuju kao „bivša klanica a sada prostor sa najboljom elektronskom muzikom u ovom delu Evrope“. Neki ljudi, izgleda, vole lošu energiju u noćnim klubovima.

U Srbiji (i Bosni) je moguće nabaviti snimatelja za borbe pasa, koje su inače zakonski zabranjene, i posle prepričavati kako je moguće na licu mesta psu odseći rep da bi mu se kilaža (gramaža) prilagodila drugom psu. Da međusobno klanje bude ravnopravnije.

Savremeni roditelji misle da je deo edukativno-zabavnog programa i deo dobrog razvojno-vaspitnog procesa ako decu vode u zoološki vrt da gledaju psihički obolele životinje koje grizu svoje kaveze. Onda kada neke životinje odatle pobegnu roditelji ih, zajedno sa „novinarima“, senzacionalističk jure po sajtovima i klikću na tekstove koji rešavaju misteriju odbegle životinje – ubijena jer je pokušala da pobegne.

Da li i vi, s vremena na vreme, dobijete savet koji niste tražili: „Ja ne mogu da zamislim svoj dan bez mesa. Moram uvek neko meso da imam za ručak, inače kao da nisam jela!“

Modna industrija u ime novca i kapitala drugo je ime za genocid nad stotinama hiljada teladi. Dva najveća modna konglomerata, Kering (u čijem su vlasništvu Gucci, Saint Laurent, Bottega Veneta, Balenciaga, Alexander McQueen) i LVHM (u čijem su vlasništvu Louis Vuitton, Loewe, Fendi, Celine, Dior, Givenchy, Kenzo, Emilio Pucci i, miljenik banalnih, Marc Jacobs), učestvuju bez imalo griže savesti u ubijanju miliona životinja, u produbljivanju klasne nejednakosti, u kompleksnoj igri raz-gradnje identiteta kroz nametanje razarajućih standarda lepote, u neverovatno lošim ekološkim učincima. Ipak, odgovorniji od njih mi se čine oni koji te stvari kupuju, popunjavajući svoje duše pune rupa. A, tele? Mašina ima na vrhu nešto slično razbijaču za led. I svom snagom mu pukne po sred lobanje. I ti kupiš mučeno, zaklano, pa odrano. I staviš to na sebe. Pa te prozovu osobom od stila.

Jedan od „najvećih“ i najskupljih umetnika današnjice, Damien Hirst, bio je veoma inovativan. On je počeo, u svojoj egzistencijalističkoj zapitanosti i zgroženosti pred razaralačkom snagom smrti, da kupuje životinje (koje su inače planirane da budu ubijene, tu bi on uvek skidao odgovornost sa sebe i svojih namera), pa ih je tako mrtve stavljao u bazen napunjen formaldehidom. U toj tečnosti bi smeštao ajkule, ovce, krave i telad, uokvirene u lepo zatvorenom akvarijumu azurne boje, i prodavao bi svoja dela muzejima širom sveta, koja su za njih čekala u redu. Onda bi ti muzeji naplaćivali ulaz posetiocima koji bi mogli da gledaju kako se životinja postepeno raspada. Značajno je i naznačiti da bi pored takvih eksponata muzeji organizovali i mnogobrojne večeri sureta, takozvane „corporate and private events“. Nikom tu ništa ne bi bilo neobično.

Industrije koje postoje da bi proizvodile smrt su mesna industrija i modna industrija. To je gajenje i umnožavanje životinja da bi se životinje ubijale. Veterinar mi je rekao da se krave odavno više ne razmnožavaju na prirodan način. To umesto njih čini veterinar tako što kravi da injekciju. I tako u krug. To je prava proizvodnja smrti. I zato sam protiv onoga sam za šta sam sigurna da je apsolutno zlo.

Jedno od osnovnih pitanja bioetike mora biti etika koja se odnosi na životinje i na ljudski odnos prema njima. Sve priče o tome kako životinje nemaju dušu, kako nemaju svest, kako one, u stvari, ne pate u toj sekundi koliko traje njihovo ubistvo, moraju biti prevaziđene, i zaista se moraju ljudi sa takvim „argumentima“ kenselovati. Ne možeš da sediš sa nama: ako nemaš empatije, ako nemaš svesti o tome šta se dešava oko tebe, ako ne razlikuješ dobro od zla. To su stari Grci oslovljavali rečju „idiot“. Pitanje ljudskog odnosa prema životinjama jeste političko pitanje i ono mora obuzeti svakog mislećeg pojedinca. Stvar jedenja ili nejedenja mesa, stvar nošenja ili nenošenja kožnih čizama i tašni je stvar ličnog izbora. Ali, tamo gde svest mora da nastupi je kod pitanja količine odnosno kod pitanja konzumerizma.

Važno je da životinje dobiju zakonsku zaštitu. I životinje imaju svest, i životinje imaju emocije. To mora biti njihovo jemstvo pred zakonskom zaštitom. Zakoni se moraju dosledno sprovoditi. Ljudi moraju ići u zatvor kada ubiju psa ili mačku ili bilo koju drugu životinju.

Lov nije sport i on mora biti zakonski zabranjen. Tu nije reč ni o kakvom „rebalansiranju prirode“ već o sadističkim i ubilačkim porivima koji se na taj način kanališu i oslobađaju. Ko ubija životinje bez imalo griže savesti ubijaće i ljude samo ako mu se dozvoli i samo ako mu se ukaže prilika. Tu vezu svi znaju, od policije do psihijatara. Lovci su psihopatološke strukture ličnosti sa mnogo oružja kod sebe čija je upotreba zapravo zloupotreba. Nošenje i upotreba tog oružja je nedovoljno kontrolisana.

Na svet i na živa bića ne možemo više gledati hijerarhijski, sa ljudima na vrhu. Čovek je naneo mnogo zla prirodi, planeti, životinjama, drugom čoveku. Maja Vučković u svom tekstu Prava životinja kao moralni zahtev pominje američku intelektualku Džoan Danejer (Joan Dunayer) koja smatra da ljudska superiornost nad životinjama u određenim sposobnostima (jezičkim ili mentalnim) ne daje čoveku pravo na veću zakonsku zaštitu. S obzirom da sve svesne i osećajne životinje imaju sposobnost da osete zadovoljstvo i bol, sve one imaju interese, a time i moralno dostojanstvo.

Dnevno se na svetu ubije 200 miliona životinja. To je 73 milijarde godišnje.

Ako je energija večna, i neuništiva, ako ona samo prelazi iz jednog oblika u drugi, gde onda ode tolika bol?

Milosti!

Slike: Rosa Bonheur, Glava teleta, 1878; Rosa Bonheur, Krava i telad, 1879; Rosa Bonheur, Pastir i stado, 1859; Edouard Dubufe, Portret Rose Bonheur, 1857; Damien Hirst, Love’s Paradox (Surrender or Autonomy, Separateness as a Precondition for Connection), 2007. ARKEN Museum of Modern Art

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.