Austrijski pisac Artur Šnicler objavio je 1926. godine delo Novela o snu. Ono je bilo predložak za film Širom zatvorenih očiju Stenlija Kjubrika iz 1999. godine. Radnja u filmu, koji će biti u fokusu naše pažnje, dok će mu književno delo ovde poslužiti kao poređenje i dopuna, dešava se u Njujorku, na Božić.
Britki um Stenlija Kjubrika hvata bestežinske insekte duhovnog života i probada ih sa lakoćom čiodom. Bal pod maskama stoji u razmeri 1:1 sa životom. Šta pokreće to pozorište nastanjeno lutkama? – Seksualne fantazije. Kjubrik poriče mogućnost autentičnog ljudskog života. Iskrenost je nemoguća imenica.
Ugledni njujorški lekar, doktor Vilijam „Bil“ Harford u životu prolazi samo kroz otvorena vrata. On se rukovodi slučajnostima, okolnostima i neposredno raspoloživim mogućnostima. A, onda, stvari počinju da se odvijaju bez njegove odgovornosti i uticaja na dalji tok života.
Ideali i moral, kažu, najbolje su sredstvo za ispunjavanje velike praznine koju nazivamo „dušom“. Ali, i oni, baš kao i želje, mogu biti destruktivni. Još je Frojd govorio o kretanju života ka samoponištenju. Eho njegovog prisustva je u motivu maske. Nepodudaranje unutrašnjeg i spoljašnjeg života zvuči kao
Film je prepun sekusalnih aluzija koje se vide kao izopačenje i gnoj društva pod krhkom pokoricom idealnog porodičnog i društvenog statusa. Prostitutke zaražene sidom na kreku i njujorška poslovna elita, otac koji je makro svojoj maloletnoj ćerki, tajna društva koja izvode orgijastičke rituale koji su, s obzirom na svoju formu, verovatno povezani sa nekim religijskim kultom, iako u filmu nije naglašeno sa kojim, deo su miljea sa kojim dolazimo u susret. Scena u kojoj „prvosveštenik“ sa kandilom u ruci kruži oko nagih devojaka sa maskama, dok se čuje pojanje koje je, zapravo, pojanje rumunskih pravoslavnih sveštenika ali snimljeno unazad, kako je objasnila kompozitorka Džoslin Puk, podseća na litanije satani i čuvene Bodlerove stihove.
Ti najlepši anđele i mudrosti prava,
Bože izdan sudbinom, lišen molitava,O Satano, smiluj se dugoj muci mojoj!
Nepravedno kažnjeni prinče prognanika,
Sve veći u porazu, nesavladan nikad,O Satano, smiluj se dugoj muci mojoj!
Znalče tajni podzemnih, prostora i doba,
Najprisniji vidaru čovečjih teskoba,O Satano, smiluj se dugoj muci mojoj!
U knjizi, kada lekar Fridolin dolazi na bal – za koji je šifra „Danska“, dok je u filmu „Fidelio“ – on vidi isto tako nage ljude ili u crnim mantijama, ali oni na licu nemaju venecijanske maske već veo od čipke. Značenjski sloj samom filmu, pored tog, daje i muzika, odnosno kompozicije koje se tu pojavljuju.
Duhovne vrednosti Božića ovde su istaknute ali kroz njihovo potpuno odsustvo i nedostajanje. Poput božićnog očekivanja, izneverenost je ovde stalno prisutna. Svuda su kitnjaste jelke i predbožićna atmosfera konzumerizma. Svuda je prisutan motiv maske – laž, pretvaranje, izneveravanje očekivanja.
Maske, sve u duhovničkoj odeći, hodale su tamo-amo, šesnaest do dvadeset lica, kaluđera i kaluđerica. Zvuci harmonijuma, nežno bujajući, neka italijanska crkvena melodija, činilo se da dopiru odozgo sa visine. U jednom uglu dvorane stajala je mala grupa, tri kaluđerice i dva kaluđera; odande su se, reklo bi se namerno, svaki čas letimično okretali ka njemu. Fridolin zapazi da on jedini ima kapu, skide hodočasnički šešir i prošeta gore-dole što je mogao bezbrižnije; jedan kaluđer dotače njegovu ruku i pozdravi ga klimanjem glave; ali iza maske pogled je čitavu sekundu duboko ponirao u Fridolinove oči. Okruži ga neobičan zagušljiv miris, kao da dopire iz vrtova južnih zemalja. Opet ga neko očeša rukom. Sad je to bila kaluđerica. Kao i ostale, i ona je imala oko čela, glave i potiljka obavijen crn veo, ispod crvene svilene čipke obrazine blistala su usta crvena kao krv. Gde sam? pomisli Fridolin. Među ludacima? Među zaverenicima? Jesam li dospeo na skup neke verske sekte?
Maske su u Veneciji korišćene tokom različitih radnji koje se vezuju, osim za kugu, i za promiskuitet i tajna okupljanja. Latinska reč persona znači maska a mi ju danas upotrebljavamo da označimo ličnost. Tako, vidimo da je sama ideja ličnosti proizišla iz ideje maske. Lik koji se ne pojavljuje u noveli, a značajan je za film, jeste Viktor Zigler na čijoj zabavi prvo i susrećemo bračni par koji preispituje svoju vernost, i čiji kompleks tema otvara jedan psihoanalitički krug pitanja koja na ovom mestu nisu u fokusu. Ova zabava s početka stoji kao svetlosni opozit kasnijem balu na kojem se, kako stvari stoje, pojavljuju isti akteri.
Najzad, Božić je krajem decembra, tokom doba jarca. U tradiciji se petnaesta karta velike arkane tarota odnosila na Đavola čije su odlike moć, kontrola, strast i požuda. Đavo je na tarot karti predstavljen kao satir – muškarac sa nogama jarca koji ima rogove i pod čijim nogama su žena i muškarac u lancima. Njih su iskušenja materijalnog sveta okovala. I, kako đavo tvrdi, oni su tu jer sami tako žele, oni sami žele da budu robovi svojim porivima koji imaju moć nad njima, a ne obrnuto. On im je samo pomogao da ono što je već u njima odredi i njihov put. A kako je tarot špil vizuelna priča o putovanju, na tom putu i ovakva stanja vode ka duhovnom uzdizanju ili srozavanju i, preko njih, samospoznaji. Muškarac sa nogama jarca jednom rukom pokazuje na okovan par ali drugom rukom pokazuje naviše. Ista energija se može usmeriti u različitim pravcima. On pokazuje pravac moći. U filmu vidimo moćne i karijerno ostvarene ljude, same vrhove socijalne piramide u jednom gradu. Ipak, ta moć je, istovremeno, obuzela te ljude i oni su joj bezpogovorno i nemoćno pokorni.
Citati: Šarl Bodler, Litanije Satani (odlomak), preveo Nikola Bertolino; Artur Šnicler, Novela o snu, preveo Jovan Janićijević, Rad, Beograd, 1969.
Slika: Žan Delvil, Satanini darovi, 1895.
A . A . A 