Arhive kategorija: Alhemija

Karl Gustav Jung o Bogu

Objavljeno od strane

POZNAVANJE BOGA

Bog je opšte iskustvo, koje samo nejaki racionalizam i odgovarajuća teologija zamračuju.

Bog je, očito, psihička, a ne fizička činjenica, to jest, on je samo psihički ali ne i fizički spoznatljiv.

O veri se govori kada se izgubi znanje. Verovanje i neverovanje u Boga samo su supstituti. Primitivni čovek ne veruje, on zna, pošto za njega unutrašnje iskustvo važi isto koliko i spoljašnje. On još nema teologiju i nije zaslepljen zbunjijućim pojmovima. On svoj život prisilno usmerava prema spoljašnjim i unutrašnjim činjenicama koje, za razliku od nas, oseća zasebno. On živi u jednom svetu, a mi u jednoj njegovoj polovini i, verujemo ili ne, u drugi.

Među svim mojim pacijentima u srednjem životnom dobu, to jest preko trideset pete godine, nije bilo ni jednog jedinog čiji krajnji problem nije bio religiozni i nijedan se nije doista izlečio ko nije spoznao religiozno.

Ljudska duša i duševne patnje se na mnoge načine potcenjuju kao kada bi se Bog ljudima obraćao isključivo preko radija, novina ili propovedi. Bog se ljudima nikada nije drugačije obraćao do dušom i kroz dušu, duša to razume i mi ga doživljavamo kao nešto duševno. Ko to zove psihologiziranjem, skriva oči što gledaju u sunce.

Jednog lepog letnjeg dana 1887. godine vratio sam se u podne iz škole i otišao na trg katedrale. Nebo je bilo sjajno plavo i sijalo je sunce. Krov katedrale se presijavao na svetlosti i sunce se ogledalo u sveže obojenim crepovima. Bio sam obuzet lepotom ovog prizora i pomislio sam: „Bog je lep i crkva je lepa, Bog je sve stvorio i sedi iznad, daleko na plavom Nebu, na zlatnom prestolu.“ A onda je nastupila praznina i ugušujući osećaj. Bio sam kao oduzet i jedino što mi je stajalo na pameti bilo je: „sada više ne razmišljaj!“ Pojavilo se nešto strašno o čemu ne želim da mislim, u čijoj blizini ja uopšte ne želim da budem…

Prikupio sam hrabrost kao da skačem u pakleni oganj i prepusto se mislima: pred mojim očima pružala se krasna katedrala, iznad visoko plavo nebo; Bog sedi na zlatnom prestolu, visoko u kosmosu, a na presto padaju ogromni ekskrementi, na sveže obojeni crveni krov i prekrivaju zidine crkve…

Sada mi je postalo mnogo jasnije ono što ranije nisam mogao da razumem. Razmeo sam ono što moj otac nije mogao da razume: Božiju Volju kojoj se on iz najbolje namere i najdublje vere opirao. Zato on nikada nije doživeo Čudo Milosti koje sve leči i sve čini razumljivim. On je kao putokaz uzimao zapovesti Biblije, verovao je u Boga na način kako to piše u Bibliji i kako su ga njegovi preci učili. Ali on nije poznao živog, nesaopštljivog Boga koji je svemoćan i iznad Biblije i crkve, koji poziva ljude na svoju slobodu i koji ih može naterati da se odreknu svojih vlastitih viđenja i ubeđenja da bi se bezuslovno izvršila Njegova volja…

Tada je započela moja sopstvena odgovornost. Ideja o kojoj sam morao razmišljati izgledala mi je strašna, i sa njom se budila slutnja da bi Bog mogao biti nešto strašno. Bila je to bolna tajna koju sam preživljavao i, za mene, uznemirujuća i mračna stvar. Ona je bacila senku na moj život i ja sam se zamislio. Sve sam to primao kao osećanje niže vrednosti. Ja sam đavo, ili svinja, pomislih, nešto izopačeno. Tada sam počeo krišom da proučavam Bibliju mog oca. Sa nasladom sam se udubio u Jevanđelje farisejaca i carinika, i utvrdio da su upravo izabrani bili izopačeni. Neizbrisiv utisak na mene ostavili su hvalisavi neverni Toma i kolebljivi Petar koji se primiče litici.

Suština se gubi prosuđivanjem o zapadnom duhu, pošto ga on, iz neznanja, niti primećuje, niti poznaje; on gubi iz vida da čovek ima unutrašnji doživljaj, da se pomaže subjektivnim doživljajima iracionalne prirode, koji potiru racionalne argumente, naučne dokaze i obezvređuju dijagnoze.

Mi nemamo pravu predstavu o Istoku; odatle nastaje šaljivo pitanje: koliko je nekome potrebno vremena da izađe na put izbavljenja ako on Boga ljubi, a koliko ako ga mrzi? Najpre bi se pomislilo da mu je potrebno mnogo ako Boga mrzi. Ali Indus kaže: „Ako on Boga ljubi potrebno mu je sedam godina, ako Boga mrzi tri. Jer ako Boga mrzi, on na njega mnogo duže misli. Kakva prefinjena bezbožnost! Ali ovo pitanje je posve ispravno, pošto je promišljeno.

Izvor: K.G.Jung, O smislu i besmislu, Mandala, Beograd, 1989.

Slike: Jungovi crteži kao propratni deo njegovog dela Crvena knjiga (Izvor)

Napomena: Zahvaljujem se čitateljki časopisa A . A . A, Ružici Medaković, na preporuci ovog odlomka iz dela Karla Gustava Junga.

Carl Gustav JungCarl Gustav JungCarl Gustav JungCarl Gustav JungCarl Gustav JungCarl Gustav JungCarl Gustav Jung

Ksenija Atanasijević i Đordano Bruno

Objavljeno od strane

U nastavku sledi odlomak iz knjige Željka Đurića, profesora na Filološkom fakultetu u Beogradu koji se bavi srpsko-italijanskim kulturnim i književnim vezama, kao i italijanskim kontekstom evropske kulture. U knjizi Srpsko-italijanske književne i kulturne veze od XVIII do XX veka Đurić je pisao o recepciji dela Đordana Bruna na našim prostorima. U tom kontekstu pomenuto je ime Ksenije Atanasijević koja je doktorirala na delu Đordana Bruna.

.

Drugi talas interesovanja za Đordana Bruna počeo je dvadesetih godina našeg veka. U jednom ženskom časopisu, „Ženski pokret“, koji je izlazio u Beogradu, pojavila se, godine 1923, fotografija jedne mlade žene za koju je u propratnom tekstu rečeno da je postala docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu; to je bio prvi slučaj u istoriji univerziteta u Jugoslaviji da jedna žena postane univerzitetski nastavnik. To nije jedini primat Ksenije Atanasijević, kako je bilo ime te mlade žene. Ona je bila i prva žena koja je postala doktor nauka. Doktorski rad je odbranila 1922. godine, kada je imala 28 godina, i nosio je naslov Brunovo učenje o najmanjem. Za ime te žene vezuje se najplodniji period u pogledu prisustva Brunove misli u nas.

Brunovo učenje o najmanjem jeste filozofska rasprava pre svega o Brunovim delima napisanim na latinskom jeziku i objavljenim u Helmštatu i Frankfurtu: De triplici minimo et mensura, De monade i De immenso et de inumerabilibus. Na ovo istraživanje Kseniju Atanasijević podstakao je njen profesor, znameniti srpski filozof, Branislav Petronijević. Poslao ju je u Ženevu i u Pariz da sluša predavanja onda čuvenih profesora; od profesora Vernera iz Ženeve dobila je primerak Brunove knjige. Njena rasprava objavljena je najpre na srpskom (1922), zatim na francuskom jedna proširena verzija (1923. godine, pod naslovom La doctrine Metaphysique et Geometrique de Bruno) i, konačno, 1972. godine, na engleskom, još šire izdanje. Prema svedočenju same Ksenije Atanasijević, Petronijević je to učinio jer je bio i lično zainteresovan za Brunove ideje izložene u spomenutim delima; nešto od tih rezultata i sam je iskoristio u nekim potonjim filozofsko-matematičkim raspravama.

Sudeći po reagovanju naučne javnosti u narednim godinama, u prikazima, na primer u engleskom časopisu „Nature“ 1925. godine, ili češkom časopisu za filozofska pitanja iz 1926. godine, poduhvat Ksenije Atanasijević bio je izuzetno uspešan; svi ističu njenu veliku naučnu hrabrost što se poduhvatila da analizira jedno Brunovo delo kojim se do nje gotovo niko nije ozbiljnije bavio. Kao glavno dostignuće njenog rada označava se povezivanje Brunovih metafizičkih i matematičkih ideja sadržanih u tim spisima i modernih naučnih i filozofskih tokova. Jedno od priznanja jeste i činjenica da je Viršilio Silvestrini njenu monografiju uključio u Bibliografia delle opere di Giordano Bruno objavljenu u Pizi 1926. godine.

Ksenija Atanasijević je bila i odličan poznavalac starogrčkih filozofa, Spinoze, Paskala i mnogih drugih. Imala je široko humanističko obrazovanje i raznolika interesovanja; u poznijim godinama života, a umrla je 1980, privlačila ju je psihoanaliza. Prema Brunu, njegovom delu i njegovoj sudbini osećala je veliku privrženost. On je bio filozof one vrste kojoj je i sama pripadala: ne smireni tvorac čvrstih filozofskih sistema, nego strasni istraživač prostora ljudske misli ali i ljudske duše. Dok je pisala svoj rad o Triplici minimo et mensura i dok je počinjala svoj rad na Filozofskom fakultetu, nije ni slutila da će joj Brunov primer ljubavi prema filozofiji po svaku cenu davati snagu da izdrži ono što će joj se dešavati.

Među radovima Ksenije Atanasijević nalazimo još dva značajna priloga o Brunu. Prvi je iz 1927. i objavljen je u časopisu „Misao“. U njemu rekonstruiše Brunov život i njegovo delo na osnovu biografskih beležaka u Brunovim delima i istorijske građe, kao i na osnovu ličnih analiza. Jedan od zanimljivih akcenata teksta jeste tvrdnja Ksenije Atanasijević da „Nolanac nije bio u stanju da odvoji filozofeme od svoje ličnosti, i da ih prelije objektivnošću. Svaku misao on je spontano prelamao kroz dušu“; „otuda široke i plodonosne filozofeme Đordana Bruna dobijaju jednu vibrantnu privlačnost od njegove čudesno složene i teško protumačljive ličnosti, što je u doba intelektualnoga slepila i haosa sjajila zračnom i blistavom svetlošću istine, kao ona bezbrojna sunca u kojima je vizionarski duh njegov naselio bezbernu vaseljenu“. Sažetija varijanta ovog teksta pojavila se, docnije, u knjizi Ksenije Atanasijević Pitagora, Epikur i Đordano Bruno.

Kada su je, u jednom intervjuu, posle mnogo decenija, pitali zašto je izabrala baš Bruna, odgovorila je:

On je prividno bio konfuzan, ali iza toga se skrivalo nešto novo i veliko. Nije me njemu privlačila toliko njegova lična tragedija koliko ceo njegov život. Bio je čovek ogromne imaginacije, neverovatnog znanja, dobrog srca, velike pameti i – mnogo lakomislen. Time je objašnjavam njegovu tragediju: verovao je da mu se ništa neće desiti. Iako oštrouman čovek visoke inteligencije, bio je nepopravljivo lakomislen, koža mi se ježi kad pomislim kako je i kakvim odljudima pao u ruke!

Kseniji Atanasijević, koja je, kao što smo videli, autor najzrelijih doprinosa poznavanju Brunove misli u srpskoj kulturi, bilo je uskraćeno da svoje velike sposobnosti i svoju veliku kulturu još dublje ugradi u kulturni život Srbije. Godine 1936. bila je prinuđena, posle neviđenih spletki i kleveta, da se povuče sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. Posle oslobođenja 1945, u novom režimu, nije joj omogućeno da se vrati na fakultet. Ponos, hrabrost i filozofski integritet nije joj dozvolio da se uklopi, kao što su to mnogi učinili, čak i iz njene generacije, u novu revolucionarnu filozofiju koja je neposredno služila vlasti. A taj svoj integritet hrabrog mislioca pokazala je, u svom stilu, jedinstveno, onda kada je bilo najteže. Autor je jednog od prvih tekstova, iz 1933. godine, protiv Hitlera i njegovih postupaka protiv Jevreja; u Beogradu je, 1940. godine, uoči samog rata, držala seriju predavanja o Spinozi i drugim velikanima jevrejske kulture; 1941. godine bio je zabranjen tiraž beogradskih novina „Pravda“ zbog jednog antinacističkog teksta Ksenije Atanasijević; 1942. godine nemačka vlast u okupiranom Beogradu uhapsila ju je i držala neko vreme u zatvoru. U decenijama koje su usledile Bruno je bio njena uteha i izvor njene snage. O njemu više nije pisala jer se slika o Brunu koju je ona mogla da ponudi nije uklapala u nove ideološke okvire. O Brunu, posle II svetskog rata pišu i drugi i na drugačiji način.

Izvor: Željko Đurić, „Đordano Bruno u srpskoj kulturi: tekstovi i sudbine“, u: Srpsko-italijanske književne i kulturne veze od XVIII do XX veka, Filološki fakultet, Beograd, 2012, str. 258-261.

Slike: Crteži Đordana Bruna. Figura mentis, 1588. Hermetično trojstvo.

Rečnik simbola: Jednorog

Objavljeno od strane

Onda je jedan lepi jednorog, beo kao sneg, noseći zlatnu ogrlicu s nekoliko utisnutih slova, prišao fontani i, previvši prednje noge, kleknuo je kao da želi da oda počast lavu što se uspravljao na fontani. Lav, koji mi je zbog svoje potpune nepomičnosti delovao kao da je od kamena ili bronze, odmah dograbi goli mač koji je držao pod svojim šapama i prebi ga po sredini; mislim da su oba dela pala u fontanu. Zatim nije prestajao da riče sve dok jedna bela golubica, noseći maslinovu grančicu u kljunu, nije doletela do njega. Prižila je grančicu lavu koji ju je progutao, što mu je povratilo mir. Onda se, u nekoliko čilih skokova, jednorog vratio na svoje mesto. – Žan Valanten Andrea (1586-1654). Delo: „Hemijska svadba Kristijana Rozenkrojca“ (Strazbur, 1616)

Srednjevekovni jednorog je simbol moći, koju u prvom redu izražava rog, ali je i simbol raskoši i čistoće.

Ta značenja nalazimo i u drevnoj Kini gde je jednorog kraljevski amblem i simbolizuje kraljevske osobine. Kad se te osobine ispolje, pojavi se jednorog, kao za vreme Šuenove vladavine. To je izrazito povoljan znak. Ipak, pridonoseći kraljevskoj pravdi, jednorog svojim rogom pogađa krivce. On se još bori protiv sunca i pomrčine, proždirući ih.

Ples jednoroga je omiljena razonoda na Dalekom istoku, na dan sredine jeseni. Tada je jednorog, izgleda, samo varijanta zmaja, takođe kraljevskog simbola, ali pre svega gospodara kiše. Sličnost se može objasniti time što se jednorog bori protiv sunca, koje je krivac za strašne suše. Jednorog se verovatno, kao i zmaj, rodio posmatranjem oblaka raznovrsnih oblika, koji uvek nagoveštavaju plodnu kišu.

Sa svojim jednim rogom nasred čela jednorog simbolizuje i oštroumnost, sunčanu zraku, Božji mač, božansku objavu, prodiranje božanskog u ljudsko. U hrišćanskoj ikonografiji jednorog simbolizuje Devicu koju je oplodio Duh sveti. Jedan rog može biti i simbol jedne etape na putu diferencijacije: od biološkog stvaranja (polnosti) do psihičke razvijenosti (bespolno jedinstvo) i polne sublimacije. Kao čeoni ud, psihički falus, on simbolizuje duhovnu oplodnju. Istovremeno je i simbol fizičke nevinosti. Za alhemičare je bio slika hermafrodita; izgleda da je to plod nesporazuma: jednorog nije spoj dva pola, nego on transcendira seksualnost. U srednjem veku je jednorog postao simbol otelovljenja Božje reči u utorbi Device Marije.

Bertran d’ Astorg je u Mitu o gospi s jednorogom (1963) obnovio tumačenje simbola, povezavši ga sa srednjovekovnim shvatanjem viteške ljubavi. On najpre opisuje svoje pesničko viđenje: Beše to beli jednorog, velik kao moj konj, ali mu je korak bio lakši i duži. Nad čelom mu je lebdela svilenkasta griva, u hodu su mu krznom prolazili blistavi drhtaji, a gusti rep se raspušteno vijorio. Celo telo mu je isijavalo beličastu svetlost; iz kopita bi mu katkad poletele iskre. Galopirao je kao da želi visoko da uznese strašni rog na kom su se u pravilnim spiralama izvijale sedefaste žilice. Zatim on u jednorogu vidi tip žena koje odbijaju ispunjenje ponuđene ili obostrane ljubavi. Jednorog ima tajanstvenu moć otkrivanja nečistoga, pa i opasnosti od kvarenja u sjaju dijamanta: njegovoj prirodi odgovara svaka materija u svojoj celovitosti. Takva stvorenja se odriču ljubavi da bi bila verna ljubavi i da bi je spasli od neizbežnog usahnuća (Iv Berže). Smrt ljubavi, da bi živela ljubav. Lirika odricanja ovde se suprotstavlja lirici posedovanja, a održanje devojaštva otkriću ženskosti. Mit o jednorogu mit je o fascinaciji kojom čistoća deluje na najpokvarenija srca.

P. H. Simon savršeno je sintetizovao značenje simbola: Bilo da je – svojim rogom kao simbolom koji čisti zagađene vode, otkriva otrove i što ga nekažnjeno može dotaknuti samo devica – amblem delatne čistoće, bilo da ga, gonjenog i nepobedivog, može uhvatiti samo lukavstvom mlada devojka uspavljujući ga mirisom devičanskog mleka, jednorog uvek evocira misao o čudesnoj sublimaciji telesnog života i o natprirodnoj sili koja zrači iz onoga što je čisto.

Mnoga umetnička dela, skulpture i slike prikazuju dva oštro sukobljena jednoroga. Mogla bi se u tome videti slika žestokog unutrašnjeg konflikta između dve vrednosti koje simbolizuje jednorog: zaštita devičanstva (jedan rog, okrenut nebu) i plodnost (faličko označenje roga). Porođaj bez defloracije, to bi mogla biti na telesnom planu kontradiktorna želja koju izražava slika dva sukobljena jednoroga. Sukob je nadvladan, jednorog je plodan i smiren, samo na nivou duhovnih odnosa.

Izvor: Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Izvor citata: Serž Iten, Istorija alhemije, preveo Veljko Nikitović, Marso, Beograd, 2013.

Slike: Dama i jednorog, francuske tapiserije iz 1500. godine.

Nebeska tela i slikarstvo

Objavljeno od strane

Jedna je zvezda počela da misli u času mog rođenja. – Vilijam Šekspir
Onaj čije lice ne svetli nikada neće postati zvezda. – Vilijam Blejk
Htela sam da oblačim žene u konstelacije. – Koko Šanel
Srećna, progutah zvezdu. – Vislava Šimborska

Naslov ovog teksta je neadekvatan: približava čitaoca temi, ali istu ne iscrpljuje. Želela sam da objedinim razmišljanja, citate i slike koje sam vremenom pronalazila i beležila u tekst koji vizuelnu simboliku zvezda, sazvežđa kao njihovih skupina, i planeta, koje zajedno sa našom kruže oko sunca, ističe u prvi plan. Naredne slike nisu samo deo astronomske nauke. One su umetnost kroz koju su izraženi simboli, radoznalost i ljudska potraga za nepoznatim i dalekim kosmičkim prostranstvima.

Osam slika na početku ove objave pripadaju italijanskom umetniku Donatu Kretiju (Donato Creti) koji je rođen u mestu poznatom po izradi najboljih violina na svetu, Kremoni. Slike se sada nalaze u Vatikanskom muzeju. Slike su nastale 1711. godine, na početku 18. veka, na početku doba prosvetiteljskih tendencija, kada se na pomenute prirodne pojave gledalo objektivno, nezavisno od religijskih učenja i dogmi.

Kreti je prikazao na osam slika osam tada poznatih nebeskih tela: Sunce, Mesec, Veneru, Mars, Jupiter, Saturn i jendu kometu. Na slikama su prikazani ljudi u pejsažu koji posmatraju, posredstvom instrumenata ili golim okom, određenu pojavu na nebu. Papa Kliment XI je isticao značaj astronomskih istraživanja pa je ubrzo podržao i osnivanje prve opservatorije na italijanskom tlu, u Bolonji, nekoliko godina po nastanku ovih slika. Planete Uran, Neptun i Pluton u to vreme još uvek nisu bile otkrivene.

Sa ovim crtežima boje indiga smo u 1690. godini posle Hrista, u središtu atlasa Johana Heveliusa. Vidimo sazvežđa lava, vodolije, jednoroga. Johan Hevelius (Johannes Hevelius) bio je jedan od najpoznatijih astronoma svoga doba. Ostao je upamćen po atlasu koji je sadržao pedeset šest crteža različitih sazvežđa. Sve zvezde koje je prikazao bazirane su isključivo na njegovim posmatranjima.

willigula: “ Hercules supporting the celestial sphere from a tapestry by Joris Vezeleer (Georg Wezeler) based on a model by Barend van Orley, c. 1535 ”

Na gornjoj slici, zapravo tapiseriji, vidimo Herkula kako pridržava nebo. To je neobično. Atlas pridržava nebo, on je kažnjeni titan. Prema mitu, Herkul je trebalo da ukrade jabuke iz vrta Hesperida. Za trenutak, na prevaru, Atlas je uspeo teret sa svojih pleća skine i pruži ga, poput trule jabuke na dar, Herkulu. Joris Vezeler je umetnik zaslužan za ovo delo, nastalo 1535. godine.

Ariju kraljice noći, deo jedne od Mocartovih najpoznatijih opera, Magična frula, mnogi su pokušali vizuelno da predoče. Karl Fridrih Šinkel uradio je scenografiju za izvođenje iz 1815. Tema ove opere i njenog libreta uklapala se u duh doba koji je favorizovao onirične, magične, nestvarne, vilinske teme. Natprirodna bića, narodne bajke, magija, začaranost bile su deo romantičarskog repertoara.

Kada već govorimo o romantizmu, treba pomenuti uticajnog mislioca na stvaraoce toga doba, Imanuela Kanta. Čuveni su njegovi redovi o zvezdanom nebu i moralnom zakonu iz knjige Kritika praktičkog uma. Tom odlomku pridružujem rad Franca fon Štuka, oslikanu tavanicu Vile Štuk u Minhenu iz 1898, na kojoj se vide, na plavoj pozadini, zlatne zvezdane površine.

Dve stvari uvek iznova divljenjem ispunjavaju moju dušu, sve što više i sve što dalje o njima razmišljam: zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni. Ni jednu ne treba da tražim obavijenu maglom, nerazgovetnim preterivanjima izvan svoga vidokruga i samo da ih naslućujem: jasno se nalaze preda mnom, i povezane su ujedno sa samosvešću moga postojanja. Jedna započinje na onom mestu koje zauzimam u čulnom svetu i proširuje onu mrežu veza u kojoj se nalazim, u nedoglednoj meri svetova i svetova, sistema i sistema planeta, a iznad svega toga bezgranična vremena perioda njihovih kretanja, nastajanja i trajanja. Druga započinje mojim nevidljivim ja, mojom ličnošću, i stupa u jedan svet u kojem se, naime, prava beskrajnost može zapaziti, ali samo umom, i s kojim (a time ujedno i s onim vidljivim svetovima) otkrivam svoju povezanost ne samo kao slučajnu, nego kao opštu i neminovnu. Prvi prizor bezbrojnih svetova poništava gotovo celokupni moj značaj kao neko životinjsko biće koje materiju od koje je nastalo treba da vrati opet planeti, jednoj malenoj tački svemira, pošto ova materija, ne znajući zašto, jedno vreme raspolaže životnom snagom. Drugi, međutim, podiže moju vrednost kao beskrajnu inteligenciju moje ličnosti, u kojoj moralni zakon ispoljava život nezavisan od životinjskog i celokupnog čulnog sveta, bar kao što se može zaključiti zakonitim određenjem moga bića po zakonu koji se ne ograničava na uslove i granice ovoga života nego se rasprostire u beskraj.

Pre naučnih objašnjenja i otkrića, pojave na nebu imale su drugačije značenje i simboliku. Komete prikazane na donjim ilustracijama, nastalim negde u Nemačkoj, datiraju iz 1587. godine, a nalaze se u Knjizi kometa, čije su ilustracije ručno bojene. Komete, dole prikazane u svojim različitim manifestacijama, bile su deo čuda, mirakuli na nebu koji su viđeni kao znak, poruka i najava, plamene zmije, zvezde koje gore.

Komete su smatrane izuzetno lošim predznakom. Najavljivale su katastrofe, glad, poraze u ratu, kraljevu smrt. Predanje Asteka i Inka spominje jednu zvezdu repaticu koja je najavila dolazak Španaca. Jedna kometa najavila je i Cezarevu smrt. Ovde vidimo komete u različita doba dana i noći, u pejsažu pored mora, jasno odvojenom od neba, koji je prožet dvema bojama, plavom i crvenom. Komete su, otprilike u ovo doba, bile deo i jednog drugog manuskripta, Knjige mirakula.

Mali medved, deo atlasa koji je dimenzija 28.5 x 38 cm, nacrtao je Aleksandar Majer za atlas sazvežđa Uranometria, advokata iz Augsburga, Johana Bajera. Bajer je oblikovao u atlasu zvezdano nebo čiji će izgled i raspored narednih dvesta godina biti dominantno gledište u svetu astronomije. Njegov atlas štampan je prvi put 1603. godine i prvi sadrži sazvežđa južne hemisfere.

peregrine2017: “ BAYER, Johann.Ursa Minor, 1639 - Ulm: Johann Gorlini, 1639. Coloured, with gold highlights. 285 x 380mm. The constellation of Ursa Minor, engraved by Alexander Mair for Bayer’s ‘Uranometria’, a star atlas that shaped the way the...

Još jedan kuriozitet iz Augzburga. Eclipses luminarium je knjiga koja svedoči o pomračenjima meseca i fazama te prirodne pojave, uzrocima njenog nastanka i manifestacijama na nebu. Njen autor je Kiprian Leovic (Cyprian Leowitz) koji je još 1555. godine stvorio ovo delo. Pomračenje meseca je u svesti čoveka izazivalo različite utiske. Pomračenje je odraz poremećaja u simboličkom poretku. Ono je nestanak svetlosti i svuda se na tu pojavu reaguje dramatično. Kao i u slučaju kometa, to je loš predznak. Pomračenja meseca se dovode u vezu sa smrću. Nebesko telo progutala je neman mraka. U kineskom jeziku reč neman i reč jesti obeležavaju se istim znakom. U Rečniku simbola (autori Alen Gerbran i Žan Ševalije) o pomračenju piše:

Kod starih Kineza pomračenje je kosmički poremećaj čije se poreklo može naći jedino u mikrokosmičkom poremećaju, naime, onom koji nastupa kod careva ili njihovih žena. Jin (žensko, tama) nadvladao je jang (muško, svetlost). Potrebno je, i to je vrlo rašireno gledište, pomoći nebeskom telu koje je ugroženo ili izgubljeno: kosmički red se uspostavlja zemaljskim redom (npr. rasporedom vazala u kvadrat), odapinju se strelice prema nebu ili prema nemani koja proždire; ili je to prinošenje žrtve, ili se gađa mesec (jin) koji pomračuje sunce (jang). Uopšteno govoreći, pomračenje nastupa kao najava kataklizmatičnih poremećaja kraja jednog ciklusa, koji traži posredovanje ili ispravljanje, da bi se tako pripremio dolazak novog ciklusa: biće to oslobođenje nebeskog tela koje je progutala neman.

Najzad, jedno delo iz oblasti popularizacije kosmosa. Asa Smit je ilustrovao udžbenik iz astronomije 1850. godine koji se koristio u američkim školama. Služio je za upoznavanje sa nebeskim telima i njihovim odlikama. Za razliku od prethodnih manuskripta i ilustracija, ovaj je bio u širokoj upotrebi, van kruga naučnika, iako sa podjednako zapanjujućim ilustracijama.

O nekim aspektima Vijonove poezije

Objavljeno od strane

U stvari, obešen ili ne, Vijon je živ; živ ništa manje nego pisci naši savremenici; živ pošto mi shvatamo njegovu poeziju, pošto ona deluje na nas, i još više, pošto ta poezija može da izdrži poređenje s najmoćnijim i najsavršenijim ostvarenjima nastalim tokom četri stoleća velikih pesnika koji su došli nakon Vijona. Što znači da forma ima vrednost zlata.“ – Pol Valeri

U okviru renesansnih tema na blogu A . A . A prilažem i ovu današnju, o Vijonu, srednjevekovnom francuskom pesniku i vagabundu, Svetom Probisvetu, kako ga naziva Kolja Mićević. Na to su me podstakla neka razmišljanja o renesansnom smehu, karnevalu i izokrenutom svetu, ali i tarot karta broj dvanaest na kojoj je naopako obešen čovek. Karta kao da referira (pišem „kao da“ jer se ne zna tačno poreklo tarota, ni vremensko ni prostorno) na tadašnje razbojnike koji su bivali kažnjavani vešanjem, bilo tako što bi im konopac stavljen oko vrata (davljenje), bilo tako što bi bili obešeni za noge, naopako, pa bi im sva krv se slila u mozak od čega bi brzo preminuli. Međutim, u toj žrtvi i tom mučeništvu, vizija sveta bi, bar za trenutak, pred sam kraj (naredna karta, broj trinaest, je Smrt, a narativni sled u tarotu je veoma izražen, ni jedna karta nije na slučajnoj poziciji) izgledala drugačije. Obešeni u tarotu ima oreol oko glave, on je svetac, ili je tek u toj drugačijoj, izokrenutoj, perspektivi i viziji doživeo prosvetljenje.

Image result for tarot hanged manImage result for tarot hanged man

Ta dvostrukost, koju vezujemo i za izokrenuti svet, za ludost i mudrost, za karneval, prisutna je i u Vijonovoj poeziji. Odlomak iz balade u vidu rasprave Tela i Srca, dve krajnosti čoveku urođene dvostrukosti, glasi ovako:

Ko izrodi zlo? – Moja zlohudost
Kada Saturn moje breme sazda,
ispuni ga zlom, verujem. – Ludost:
ti mu služiš, a njegov si gazda.
Znaj Solomun zapisa za vazda:
„Mudrac može, to reče, da menja
moć planeta i njihova htenja.“
– Ne znam: kakvim stvoriše me biću.
– Šta kažeš? – Da! tog sam uverenja.
– Ja dovrših. – Tad i ja svršiću.

Kolja Mićević o ovim stihovima piše:

Prihvativši bar jednim svojim delom, Srcem, Saturna, zlokobnu pesničku planetu, Vijon se sam određuje kao utemeljivač mnogobrojne porodice ukletih pesnika, koji će doći za njim, i koji ne mogu da se oslobode nedokazivog saznanja o svome zvezdanom poreklu.

Najzad, jedna pop referenca. U seriji Mad Men pojavljuje se Vijon. U filmu koji Don Drejper gleda, u praznoj sali bioskopa (referenca na Edvarda Hopera), na ekranu vidimo stihove pesme Balada o gospama iz davnih vremena. Idealno za Dona i sve njegove bivše ljubavi. Ovo nije jedini primer: pominjala sam i stihove Frenka O’Hare.

Balada o gospama iz davnih vremena

Kažite meni gde je sada
Rimljanka ona lepa Flora,
Taida i Arkipijada
kao sirene dve iz mora,
i Eho koja kraj izvora
odjek tek šalje vrh poljana,
lepša od svakog živog stvora?
Al’ gde je sneg od lanjskih dana?

Gde Heloiza mudrog rada,
zbog koje monaška odora
Pjer Abelaru beše rada?
Za nju on strada bez otpora.
Gde kraljica je no zlo gora
što naredi da Buridana
sred Sene bace sa prozora?
Al’ gde je sneg od lanjskih dana?

Kraljica Blanša milog sklada
i bela kao majska zora,
nogata Berta, Alis mlada,
i Haremburga s manaskog dvora;
gde Jovanka, Lorenka dobra,
što spaljena je sred Ruana;
gde su, Djevo, daj odgovora?
Al’ gde je sneg od lanjskih dana?

Kneže, ne troši zalud zbora
Oplakujuć ta lica znana,
Ljuti se pripev vratit mora:
Al gde je sneg od lanjskih dana?

Izvor: Fransoa Vijon, Zaveštanja, preveo Kolja Mićević, Slovo Ljubve, Beograd, 1977.

Smisao i značenje Direrovog bakroreza „Melanholija“

Objavljeno od strane

Rejmond Klibanski, Ervin Panofski i Fric Saksl autori su knjige Saturn i Melanholija, objavljene 1964. godine. U nastavku sledi odlomak, poglavlje pod nazivom „Smisao i značenje Direrovog bakroreza Melencolia I“. Celu knjigu možete pročitati ovde.

I tako dolazimo do onog zadnjeg vitalnog pitanja, naime, do pitanja o osnovnom životnom stavu koji leži u osnovi Dürerova bakroreza, s njegovim beskrajno kompliciranim prethodnicima, njegovom fuzijom starijih tipova, s njegovom modifikacijom, njegovom inverzijom starijih formi izraza, te s njegovim razvijanjem jedne alegorijske sheme: pitanja o temeljnome značenju Melencolia I.

Temelji iz kojih je Dürerova ideja izrasla bili su, dakako, položeni Fićinovim učenjem. Revolucija koja je ponovno uspostavila tu pessima complexio, „najgoru kompleksiju“, i corruptio animi, “iskvarenje duha“, kao izvor svih kreativnih postignuća, te koja je taj “najzlokobniji planet“ pretvorila u iuvans pater, „oca koji pomaže“, čovjeka od intelekta bila je, kako smo vidjeli, izvedena u medičijevskoj Firenci.

Za Fićina, ti stvaralački intelekti – oni čiji su napori u početku pod zaštitom Merkura, a u njihovu daljnjem razvitku, njima upravlja Saturn – jesu literarum studiosi, marljivi učenjaci, to znači, humanisti, vidioci i pjesnici te nadasve, dakako, „oni koji su se posvetili neumorno proučavanju filozofije, okrenuvši svoje misli od tijela i tjelesnoga prema onom netjelesnom“ – drugim riječima, zasigurno ne matematičari, a još manje praktični umjetnici. U skladu s time, on u svojoj hijerarhiji intelektualnih sposobnosti ne smješta vis imaginativa (najnižu sposobnost, izravno priključenu uz tijelo posredstvom spiritus) pod Saturn. Nastavite sa čitanjem →

Predgovor androginom izdanju „Hazarskog rečnika“

Objavljeno od strane

Po mom osećanju umetnosti se dele na „reverzibilne“ i „nereverzibilne“. Postoje umetnosti koje korisniku (recipijentu) omogućuju da delu priđe sa različitih strana, ili da ga čak obiđe i osmotri menjajući smer razgledanja po sopstvenom nahođenju, kao što je slučaj sa arhitekturom, skulpturom, ili slikarstvom, koji su reverzibilni. Postoje takođe one druge, nereverzibilne umetnosti, kao što su muzika ili književnost, koje liče na jednosmerne ulice, po kojima se sve kreće od početka ka kraju, od rođenja ka smrti. Ja sam odavno želeo da književnost, koja je nereverzibilna umetnost, načinim reverzibilnom. Otuda moji romani nemaju početak i kraj u klasičnom značenju reči. Oni su sazdani u nelinearnom pismu („nonlinear narratives“).

Na primer, „Hazarski rečnik“ ima strukturu leksikona: to je „roman-leksikon u 100 000 reči“ i u zavisnosti od azbuke na različitim jezicima roman se različito završava. Originalna verzija „Hazarskog rečnika“ štampana ćirilicom završava se jednim latinskim citatom: „…sed venit ut illa impleam et confirmem, Mattheus.“ Moj roman u prevodu na grčki završava se rečenicom: „Odmah sam primetio da su u meni tri straha a ne jedan.“ Jevrejska, španska, engleska i danska verzija „Hazarskog rečnika“ završavaju se ovako: „Potom bi se obratno događalo pri povratku čitača i Tibon je popravljao prevod na osnovu utisaka primljenih pri tom čitanju u hodu.“ Tom istom rečenicom završavaju se kinesko i korejsko izdanje knjige. Srpska verzija štampana latinicom, švedska verzija objavljena kod Nordstedtsa, holandska, češka i nemačka verzija, završavaju se rečenicom: „Taj pogled ispisa Koenovo ime u vazduhu, upali fitilj i osvetli joj put do kuće.“ Mađarska verzija „Hazarskog rečnika“ završava se rečenicom: „On je jednostavno hteo da ti skrene pažnju na to kakva je tvoja priroda.“ Francuska, italijanska i katalonska verzija završavaju se rečenicom: „Doista, hazarski ćup služi do danas, mada ga odavno nema…“ Japanska verzija koju je objavio „Tokyo Sogensha“ završava se rečenicom: „Devojka beše rodila brzu kćer – svoju smrt; njena lepota bila se u toj smrti podelila na surutku i zgrušano mleko, a na dnu videla su se jedna usta što drže koren trske.“

Kada je reč o različitim završecima jedne knjige, treba podsetiti da „Hazarski rečnik“ pri kraju ima nešto kao spolovilo. On se pojavio 1984. godine u muškoj i u ženskoj verziji, pa je čitalac mogao da bira koju će verziju uzeti da čita.

Često su me pitali gde je suština razlike između muškog i ženskog primerka moje knjige. Stvar je u tome što muškarac svet doživljava van sebe, u svemiru, a žena svemir nosi u sebi. Ta se razlika ogleda i u muškom, odnosno ženskom primerku mog romana. Ako hoćete, to je slika raspada vremena, koje se podelilo na kolektivno muško i individualno žensko vreme. To je ono o čemu Jasmina Mihajlović piše pod naslovom „Čitanje i pol.“

Takav, noseći svoje mnogobrojne završetke, svoj ženski i svoj muški pol, „poluživotinja („half an animal“) kako za tu knjigu reče Entoni Berdžes, proputovao je „Hazarski rečnik“ svet od Evrope do obe Amerike i nazad preko Japana, Kine i Rusije deleći dobru i lošu sudbinu svog pisca i mojih drugih knjiga.

Najavljen u Paris Match-u kao prva knjiga XXI veka, „Hazarski rečnik“ danas ulazi u XXI vek i eru Vodolije samo u ženskoj verziji, koju čitalac sada drži u ruci, a muška mu se daje na uvid u ovom predgovoru. Dakle, dok je u XX veku knjiga bila dvopolna vrsta, u XXI veku postala je hermafrodit. Androgin. Ili nešto incestuozno. U ovom novom obliku koji je nametnula izdavačka ekonomija, možemo knjigu da zamislimo kao mesto gde žensko vreme sadrži muško vreme. Odeljak koji se u ženskoj verziji romana razlikuje od muškog, nalazi se u poslednjem pismu ove knjige posle rečenice: „I pružio mi je onih nekoliko kseroksiranih listova što su ležali pred njime.“

Taj muški organ knjige, to hazarsko drvo koje ovde ulazi u žensku verziju romana, glasi:

„Mogla sam potegnuti oroz u tom času. Bolji nisam mogla imati – u bašti je bio jedan jedini svedok – i to dete. Ali, desilo se drugačije. Pružila sam ruku i uzela tih nekoliko uzbudljivih stranica, koje ti prilažem uz pismo. Uzimajući ih umesto da pucam, gledala sam u te saracenske prste sa noktima poput lešnika i mislila na ono drvo koje Halevi pominje u svojoj knjizi o Hazarima. Mislila sam o tome da je svako od nas jedno takvo drvo: što više rastemo uvis ka nebu, kroz vetrove i kišu ka Bogu, tim dublje moramo ponirati korenjem kroz blato i podzemne vode ka paklu. Sa tim mislima pročitala sam stranice koje mi je pružio Saracen zelenih očiju. Zapanjile su me i upitala sam s nevericom dr Muaviju otkuda mu.“

Izvor: Delfi
Slike: Zvezda, Mesec, Sunce – tri karte iz nedavno otkrivenog tarot špila koji je ilustrovao Austin Osman Spare.

Milorad Pavić: „U Kopitarevoj gradini“

Objavljeno od strane

Related image

U Kopitarevoj gradini mesečina ima postavu
Klupe mašu repom i duva vetar
Što umesto šešira odnosi imena
Ljuba ih Simović i ja čuvamo
Uvijena u gustu hranljivu kišu
On svoje u bradi ja svoje u zubima
Za leđima u mraku nam reži Vukovo ime
I čeka vlasnika.
Sa ustima punim kafe iz „Tri šešira“
Puštamo petlovima krv
I razgovaramo o jednom praocu vetru
naslikanom na fresci u Mileševi.
Ptice i poslednji listovi
Sleću na svoje senke izgubljene u mraku
Govoreći im:
Eto kako se treba potpisivati na zemlji.

Moj poznanik, Dunavski Buzukije, čiju ste pesmu upravo čuli, upoznao me je sa ovom Pavićevom pesmom, a kako je često sa sobom nosio gitaru, znao je spontano i da zasvira na mestu na kome bismo se našli.

Jednom je to učinio u parku kod Studentskog kulturnog centra, dok sam ja sedela na klupi i čitala poeziju Vladimira Buriča. Pojavio se niotkuda, doneo falafel i koka kolu, a kada smo jeli i razmenili utiske o Buriču, on je zasvirao kompoziciju Erika Satija na gitari.

Drugi put je to bilo, ne u sred nedeljnog podneva kao prvi put, već oko ponoći, na klupi u centru Beograda, u Kopitarevoj gradini. Tada je sa sobom, osim gitare, doneo i poseban špil tarot karata koji je baš toga dana kupio, kao i knjigu koja je uz njega išla.

Odlučila sam da nasumično izvučem jednu kartu, pa posle da o njoj meditiramo. Desilo se da mi je te večeri pripala karta koju je i Andre Breton, kažu, najviše voleo: Zvezda. Tada je i odsvirao ovu pesmu, a bilo mi je zanimljivo što sam i Ljubomira Simovića, pesnika koji se pominje, često sretala baš u tom kraju, u blizini Bajlonijeve pijace.

Dobila sam ideju da kupim svoje tarot karte posle jednog ispita kada me je profesorka pitala koja se tarot karta pominje ili na koju kartu aludira Eliot u svojoj poemi „Pusta zemlja“. Tada me je i pitala znam li nešto o tarotu. Do tada nisam uopšte obraćala pažnju na tu pojavu tako da sam ostala bez odgovora.

U međuvremenu sam nabavila karte i čitala o njihovom istorijatu, ali i mogućim značenjima velike i male arkane. Ubrzo sam shvatila da one, njihova istorija, kao i ono što je prikazano na njima, pokreću u meni niz asocijacija koje me podstiču da pišem. Tako sam posvetila jednu svesku tim razmišljanjima, meditacijama nad nedorečenim slikama na kojima je krajnje jednostavno prikazana određena radnja ili osoba.

U nastavku sledi sve ono što je u vezi sa tom večeri: fotografije, odlomak iz knjige koji smo tamo čitali (a koji sam ja kasnije zapisala u pomenutu svesku), kao i moja meditiranja na temu mogućeg značenja sedamnaeste karte tarot špila. Takođe, prenosim i svoje sećanje na to veče koje sam zapisala nekoliko meseci kasnije.

SEĆANJE

Događaj o kome želim da pišem, a u vezi je sa mojom odlukom da pišem o tarotu na svoj način, u cilju meditacije i vežbe stila, podjednako koliko i misli, zbio se u maju ove godine (2015), na samom početku meseca. Tada sam još uvek radila pa sam se uveče, posle posla, našla sa prijateljem. Šetali smo gradom (moje omiljene noćne šetnje), kupili falafel (koji obožavam da jedem) i odlučili da predahnemo na, verovatno, izrazito ezoteričnom mestu u gradu (bar ako je verovati Miloradu Paviću) – Kopitarevoj gradini. Tu je i nastalo nekoliko zanimljivih fotografija.

Povod viđanja bila je kupovina knjige o tarotu, uz koju je bio i špil karata, marseljski tarot. Drug je već snimio pesmu na osnovu Pavićeve pesme u kojoj on i Ljubomir Simović, u Kopitarevoj gradini, prisustvuju neobičnim događajima: klupe mašu, vetar umesto šešira odnosi imena, mesec ima postavu… Kopitareva gradina je mali kvart u centru Beograda, poput većeg unutrašnjeg dvorišta, okružen novim zgradama i starim kućama, u koji se sliva nekoliko ulica. Tu su i klupe, večernji šetači pasa, drveće. Prostor svetli, poput niske zvezde.

Te večeri nebo nije bilo puno zvezda, prozori oko nas, kao i prigušene ulične svetiljke, bili su poput praha koji pluta u etru, na svom putovanju od zvezda do naših duša. Naša prapostojbina su zvezde. Mi smo njihov odraz, kao pred ogledalom podižemo glave visoko i gledamo u nebo, u raspored konstelacija, u heroje koji su nagrađeni, odlikovani najvećom zaslugom, ogrlicama satkanim od dijamanata koji čine sazvežđa koja imaju njihova imena i lik, sećajući, podsećajući, učeći posmatrače o vrlini, o dužnosti, o žrtvi, o zasluzi, o cilju, idealu koji je iznad sopstvenih interesa. Zvezda je u nama i tako nam, poput fenjera iznutra, poput lampe u sobi, obasjava unutrašnjost čiji delići isijavaju kroz naše oči.

RAZMIŠLJANJE

Veoma je bitno za značenje jedne karte gde se nalazi. Sam tarot je narativ, priča u slikama i bitno je šta karti prethodi, a šta joj sledi. Stoga, ako bismo pozicionirali zvezdu, videli bismo da se ona nalazi u sredini, između karte koja se zove Kula i karte koja se zove Mesec. Zvezda dolazi posle groma koji udara u Kulu. Takođe, ona započinje jedan simboličan, gradacijski niz. Posle nje sledi karta koja se zove Mesec, pa karta koja se zove Sunce.

Zvezda dolazi posle groma koji udara u kulu sa koje padaju ljudi. Vlada mrkli mrak. Zadnji dan čiji se plamen ne tuli. Ipak, vatra koja je do tada uništavala objediniće se u formu zvezde, a ona je znak ka novom početku. Tu prevladava jutro. Posle noći kule, naga žena obasjana je svetlošću. Sve simbolizuje ponovno rođenje. Devojka vodu iz vrča vraća u more. Iz drugog vrča vodu prosipa po zemlji. Voda iz vrča (vodi tu nije praizvor) vraća se u izvor. Jedinstvo i ravnoteža – jedna noga nage devojke je na vodi (na njenoj površini, ne u samoj vodi), druga je na zemlji. Na karti vidimo osam zvezda (trebalo bi u rečniku simbola proveriti značenje broja osam). Tu je i jedna ptičica na grani, podignutih krila. Vraća se poreklu (kreaciji) ono što mu pripada. Nadahnuće.

ODLOMAK

Simboli: Nagost u ovoj karti je simbol ispunjenja i čistote. Odeća više nije potrebna, žena nema šta da sakrije. Ako vaza sa leve strane prikriva njen polni organ to znači da je on skladni deo njenog tela, u skladu sa prirodnim silama. Svojim levim kolenom oslanja se na materiju, zemaljsku snagu. Promena kojoj je Umerenost (XIV karta) utrla put ostvaruje se ovom kartom. Zvezda je u toj meri oduhovila svoju osećajnost da je lišena svakog osećanja posedništva. Sada, treba da prihvati načelo ravnomernosti u životu, u stvari da vraća sve ono što joj je dato na raznim poljima. Drugi treba da se okoriste njenim iskustvima, njenim znanjem. Ništa ne nestaje, energija je nedirnuta, ali su pozitivne i duhovne strane primerene materiji (sadržaj vaza prosut u reku) i te snage treba da se kreću slobodno i neprimetno.

Drvo kao da podseća na drvo života kabalista, kao i osam zrakova centralne zvezde. Za njih je centar drveta života mistično sunce pošto osam simboličnih puteva vode tom centru. Karte tarota koje se na njih odnose su: Đavo, Umerenost, Pravda, Pustinjak, Car, Sveštenica i Zaljubljeni. Ovih osam karata prolaze kroz mrak koji nekad duže a nekad kraće traje, zavisno od napredovanja osobe. Cilj tog kretanja je Zvezda.

Zvezde sa desne i leve strane su sedam planeta (načelo duše i duha) koje su poznavali stari narodi: Sunce, Merkur, Mars, Saturn, Jupiter, Mesec i Venera. Venera koja je ispod velike zvezde utiče na ovu kartu.

Crna ptica koja se nalazi na drvetu, pozitivna u meteriji, predstavlja plodonosnu inspiraciju.

Upotreba: Umetniku, piscu, stvaraocu na bilo kom polju ona donosi nadahnuće. Treba poći putem koji označava karta koju gleda figura sa svoje desne strane. Zvezda predskazuje susret sa srodnom dušom, sa bićem koje će nas dopunjavati. Osećajne težnje su srećne i zdrave.

Jednom reči, Zvezda predstavlja kreativnu snagu mašte i svesti koja se budi na najvišim nivoima. Običnim rečima izraženo, to je karta sreće, ali ona ne dolazi zbog nekog neobjašnjivog razloga već pre zbog neke zasluge iz prošlosti. Ona je, u svakom slučaju, kraj iskušenja.

Horhe Luis Borhes: „Alef“ (odlomak)

Objavljeno od strane

Na donjoj strani stepenika, više udesno, video sam jednu malu blistavu kuglu koja se prelivala i čije je blještanje bilo skoro nepodnošljivo. U prvi mah sam pomislio da se okreće; zatim sam shvatio da je to opsena stvorena vrtoglavim prizorima koje je sadržavala. Alef je imao dva do tri santimetra u prečniku, ali je u njemu bilo sadržano nimalo umanjeno kosmičko prostranstvo. Svaka stvar (ogledalo, recimo) bila je beskraj stvari, jer sam ih jasno video sa svih tačaka sveta. Video sam prenaseljeno more, video sam zoru i veče, video sam brojne stanovnike Amerike, video sam srebrnastu paukovu mrežu usred jedne crne piramide, video sam razbijeni lavirint (to je bio London), videh u neposrednoj blizini beskrajne oči koje su se ogledale u meni kao u ogledalu, video sam sva ogledala sveta i nijedno mi nije uzvratilo moj lik, video sam da je jedno zadnje dvorište u ulici Soler popločano istim kamenim pločama kakve sam video u vestibilu jedne kuće u Fraj Bentosu pre trideset godina, video sam gradove, sneg, duvan, metalnu žicu, vodenu paru, video sam konveksne ekvatorijalne pustinje, i svako zrno njihovog peska, videh u Invernesu jednu ženu koju nikad neću zaboraviti, razbarušenu kosu i ponosno telo, video sam rak na dojci, na nekom trotoaru video sam krug sasušene zemlje gde je nekad stajalo drvo, u jednoj poljskoj kući Adrogea video sam prvi engleski prevod Plinija, napravio ga je Filemon Holand, u jednom trenutku sam video svako slovo na svim stranicama (kad sam bio dečak, čudio sam se kako se slova u zatvorenoj knjizi ne pomešaju i ne pogube), video sam dan i noć istovremeno, zalazak sunca u Keretaru čiji su odsjaji bili nalik boji bengalske ruže, video sam moju spavaću sobu, potpuno praznu, u jednoj radnoj sobi u Alkmaru video sam globus između dva ogledala koja su do u beskraj ponavljala njegovu sliku, video sam konja sa zalepršanom grivom na jednom žalu Karipskog mora, u zoru, video sam fini kostur jedne ruke, video sam preživele iz neke bitke kako šalju razglednice svojim kućama, u jednom izlogu Mirzapura video sam špil španskih karata, video sam iskošene senke paprati u jednoj staklenoj bašti, video sam tigrove, klipove, bizone, plime i vojnike, video sam sve mrave koji postoje na zemlji, video sam jedan persijski zvezdomer, videh u jednoj fioci pisaćeg stola (uzdrhtao sam zbog rukopisa) nepristojna pisma, neverovatna, precizna, koja je Beatrisa uputila Karlosu Arhentinu, video sam jedan obožavani spomenik na groblju Čakarita, videh užasne posmrtne ostatke onog što je nekad bila zadivljujuća Beatrisa Viterbo, video sam kolanje moje tamne krvi, video sam grananje ljubavi i preobražaje smrti, video sam alef sa svih tačaka, video sam u alefu zemlju i u zemlji ponovo alef i u alefu zemlju, video sam svoje lice i svoje krvne sudove, video tvoje lice, osetio sam vrtoglavicu i zaplakao jer su moje oči videle tu jedva nagoveštenu tajnu, čije ime prisvajaju ljudi, ali koje nijedan čovek nije video: neshvatljivi svet.

Osetio sam beskrajno strahopoštovanje, beskrajnu tugu.

Izvor: Horhe Luis Borhes, „Alef“, preveo Radoje Tatić.

Vavilonska kula na slikama flamanskih majstora

Objavljeno od strane

Predanje o Vavilonskoj kuli jedno je od najzanimljivijih u Starom zavetu. Nalazi se u „Knjizi postanja“, a predstavlja pomamu ljudske sujete i taštine. Najbolje bi bilo pročitati odlomak iz Biblije radi boljeg razumevanja, a korisnije smernice možete dobiti, za početak, ovde.

Vavilonska kula čest je motiv u flamanskom slikarstvu 16. i 17. veka zbog izuzetno snažne ekonomije zemalja Nizozemske tog vremena kada je, zahvaljujući berzi i pomorskim putevima, Antverpen, u kome je Piter Brojgel živeo i radio, odakle je posle prešao u Brisel, bio verzija današnjeg Njujorka ili Londona. Enormna količina novca slivala se u ruke bankara, pomoraca, trgovaca i plemstva tadašnjeg Antverpena.

Vavilonska kula nema pozitivno značenje na slikama majstora već više, umesto žanra mrtve prirode, takođe značajnog za kasnije holandsko (protestantsko) slikarstvo, jednu moralističku poruku. Ili je pak njena slika, kao u verziji Pitera Brojgela, istovremeni lament nad ljudskim rodom i slavljenje sposobnosti ljudi (na prve dve slike prikazane u ovom postu, koje je naslikao Piter Brojgel, strušnjaci su prepoznali sve tada postojeće mašine za izgradnju visokih zgrada koje mi danas zovemo „kranovi“. To je samo jedan od primera.).

Slike:
Piter Brojgel, 1563. (1, 2)
Nepoznati flamanski slikar, 1587. (3)
Tobias Verhaecht (4)
Lucas van Valckenborch, 1594. (5)
Marten van Valckenborch, 1600. (6)
Nepoznati slikar (7)
Nepoznati slikar (8)

Grafika: Athanasius Kircher, Prospectus Turris Babylonicae, 1679.

Athanasius Kircher, Prospectus Turris Babylonicae, 1679. Engraving and etching. Germany. Via Getty Open Content.

Knjiga o zlatnom rezu

Objavljeno od strane

Nedavno sam dobila knigu, pravi trezor, Tajni kod: Zlatni rez – tajanstvena formula koja vlada umjetnošću, prirodom i znanošću, autorka knjige je Priya Hemenway. O tome šta su zlatni rez i Fibonačijev niz, kako isti postoje u prirodi, podjednako koliko i u umetnostima, nauci i misticizmu možete čitati detaljnije u navedenoj knjizi. Na ovom mestu prenosim deo teksta iz poglavlja „Zlatni rez u arhitekturi, likovnoj umetnosti i glazbi“.

Umjetnost je doživljaj ravnoteže, odnosa djelova prema cjelini. Razumijevati je na bilo koji drugi način znači propustiti njezinu najosnovniju sastavnicu. Lijepa slika, skulptura, arhitektura, glazba, proza ili poezija organizirani su i dražesno uravnoteženi prema skrivenom osjećaju za mjeru.

Sklad zlatnog reza posebno je marljivo bio ugrađen u europske gotičke katedrale i Le Corbusierov Modular u suvremenoj arhitekturi. Isti se pojavljuje na slikama Leonarda da Vincija, Albrechta Duerera i Georgesa Seurata, kao i u Fidijinim i Michelangelovim skulpturama i u srcu svake glazbe. On je simbolički prenijet u mnoga umjetnička djela primjerom mističnih spirala, trokuta, pentagrama i zlatnih pravokutnika. Zlatni rez je upotrebljavan na najsuptilnije i najočitije načine kako bi otkrio dojam strukturnog sklata, ravnoteže i božanstva. Može ga se uočiti u sadržaju ili pak osjetiti. Može biti čvrsto priljubljen ili blago odmaknut, i može niknuti iz svjesnog ili nesvjesnog impulsa u umjetniku.

U odeljku posvećenom renesansnom periodu autorka naročito pominje četri značajna naučnika odnosno umetnika koji su doprineli širenju matematičkih ideja koje pojam zlatnog reza podrazumeva. To su Luka Paćoli (na slici gore, u franjevačkoj mantiji sa nepoznatim mladim muškarcem iza sebe za koga se dugo verovalo da je Albreht Direr), Leonardo da Vinči, Leon Batista Alberti i Pjero dela Frančeska. O svakom pojedinačno možete čitati u knjizi, a ovde, opet, prenosim jedan kratak deo o Pjeru dela Frančeski.

Piero della Francesca danas je priznat kao jedan od najvećih renesansnih slikara, iako su njegove slike slabo utjecale na njegove suvremenike. Potjecao je iz obitelji prilično uspješnih trgovaca i u svoje vrijeme bio poznat kao kompetentan matematičar. Uživao je golemu slavu zbog svojega pisanja o perspektivi i 1497. godine, nedugo nakon Pierove smrti, Luka Pacioli ga je opisao kao vladara slikarstva i arhitekture našeg vremena. Dva naraštaja kasnije, veličao ga je i Giorgio Vasari.

Danas znamo da su očuvane tri njegove knjige. Naslovi pod kojima su poznate su: Traktat o abakusu, Kratki prikaz pet pravilnih tijela i O perspektivi u slikarstvu.

O perspektivi u slikarstvu jedno je od prvih djela njegova vremena koje se bavi matematikom perspektive. Piero je bio odlučan da dokaže da su njegove teorije bile čvrsto utemeljene na znanosti vida, jer je rad zamišljen kao priručnik za poučavanje slikara da crtaju u perspektivi. U njemu su brojni grafički prikazi i ilustracije, ali na žalost, nijedan od poznatih rukopisa ne sadrži ilustracije koje je nacrtao sam Piero.

Francesco di Giorgio Martini, Vue idéale suggérée par la Piazzetta de Venise (détail), 1495, détrempe sur bois, Gemäldegalerie, Berlin

Ove tri slike idealnog grada renesansnih matematičara, arhitekata i slikara (gore Luciano Laurana 1480, sredina Fra Carnevale 1480, dole Francesco di Giorgio Martini 1477) poklapaju se sa Vitruvijevim stavom izraženim u knjizi „De Architectura“:

Dizajn hrama ovisi o simetriji, načelu koje arhitekti moraju najpomnije promotriti. Oni imaju obavezu prema razmjeru, na grčkom analogia. Razmjer je podudarnostizmeđu mjera članova cijelog rada i standard odnosa cjeline prema određenom dijelu. Bez simetrije i proporcije ne može biti zakona u projektiranju nijednog hrama; odnosno, ako nema preciznog odnosa između njegovih dijelova, kao što je to kod dobro oblikovanog čovjeka.

Izvor: Priya Hemenway, Tajni kod: Zlatni rez – tajanstvena formula koja vlada umjetnošću, prirodom i znanošću, prevela Anka Munić, V. B. Z, Zagreb, 2009.

Frensis A. Jejts – „Okultna filozofija i melanholija: Direr i Agripa“

Objavljeno od strane

Čuveni nemački umetnik Albreht Direr (1471-1528) bio je savremenik Erazma, Lutera i Agripe: pet godina mlađi od Erazma, dvanaest godina stariji od Lutera, petanest od Agripe.

Direr je bio duboko religiozan čovek čija se duhovna moć rano pokazala u ilustracijama Apokalipse. Posle druge posete Italiji (1505-7) njegov stil je promenjen. Usvojio je italijansku teoriju umetnosti zasnovanu na harmoniji makro i mikrokosmosa. Na harmoniji shvaćenoj u suptilnim geometrijskim terminima o proporcijama ljudskog tela u odnosu na zakone koji vladaju kosmosom, onako kako su dati od Arhitekte Univerzuma, Direr je postao glavni propagator ove teorije na severu. Teorija tvrdi da je proporcija veza između čoveka i univerzuma. Može se izraziti kroz arhitektonske proporcije, po Vitruviju, kao i u svim umetnostima. Ona je osnova lepote i estetskog zadovoljstva. Prema ovoj teoriji, geometrija je prva matematička nauka; na njoj počiva lepota u arhitekturi, slikarstvu, muzici. Direrova vizionarska sposobnost je prodrla do religiozne suštine ove teorije, njegov briljantni um je shvatio matematičku osnovu, a umetnička ruka izvodila nacrte dubokog religioznog značenja, besprekornom geometrijskom preciznošću. Direr je umetnost video kao moć, a koren estetske moći bio je u broju. Nastavite sa čitanjem →

Rečnik simbola: Devica

Objavljeno od strane

Jacques Le Moyne

Šesti znak zodijaka, kojem pripada period neposredno pre jesenje ravnodnevice. Simbol žetve, rada, manuelne spretnosti, pedantnosti – to je drugi Merkurov znak, u kojem Merkur deluje niže, prizemnije i praktičnije nago u znaku Blizanaca, eteričnom aspektu glasnika bogova.

Sa devicom je godišnii ciklus elemenata zemlje na vrhuncu; on počinje plodnom, vlažnom i toplom zemljom u znaku Bika, pokrivenom zelenom i mirišljavom prolećnom vegetacijom, a završava se hladnom zemljom u znaku Jarca, zemljom zimskih setvi. Zemlja u znaku Device je isušena od letnjeg sunca i istrošenja, na njoj leži pokošeno klasje i čeka da se zrno odvoji od njega i od svog omotača. Biljni ciklus završava se na novoj, neobrađenoj zemlji, spremnoj da primi seme. Zbog toga se znak prikazuje slikom devojke sa krilima, device koja u ruci drži klas ili snop. Znakom upravlja Merkur: u tom razdoblju skupljanja plodova i spremanja u sušnice, vaganja i merenja prinosa, u svetu se ističu razlike, odvaja se, odabira, odbacuje, sabira, svemu se određuju tačne granice. Može se reći da je partitura Device slična stilskoj vežbi koja teži linearnoj čistoti arabeske. U tom svetu se ocrtava silueta karaktera kojem odgovara potisnuti analni kompleks u frojdovskoj psihoanalizi. Osobe rođene u znaku Device sklone su suzdržavanju, kontroli, samosavlađivanju i disciplini; naginju štedljivosti, škrtosti, zgrtanju, čuvanju, oklevanju; to su ozbiljne, savesne i tačne osobe, oprezne, sumnjičave, promišljene, sređene, privržene načelima, pravilima, propisima, suzdržane, drže se društvenih pravila ponašanja i postupanja, marljive su, vole teške, mučne, nezahvalne i mukotrpne poslove da bi zadovoljile osećaj sigurnosti.

Devica je u Egiptu bila Izidin znak. Pošto joj u Zodijaku pripada šesto mesto, učestvuje u simbolizmu broja šest i Solomonovog pečata; u njoj su spojena vatra i voda, pa simbolizuje svest koja izranja iz zbrke, kao i rođenje duha.

Devičansko stanje označava neobjavljeno, neotkriveno: tama znači moć nad pojavnim, a dan objavljuje. Za dušu se kaže da je devičanska kad je prazna; ona postaje devičanska, spremna da primi Božije usne.

Simbol Device, Majke Božje, označava dušu u kojoj Bog prima sam sebe. Devica Marija predstavlja savršeno ujedinjenu dušu, u kojoj Bog postaje plodan. Ona je uvek devica, jer je s obzirom na novu plodnost uvek netaknuta.

Devica, Majk Božija, simbolizuje zemlju okrenutu nebu koje tako postaje preobražena zemlja, zemlja svetlosti. Otud njeno značenje i važnost u hrišćanskoj misi kao uzora i mosta između zemaljskog i nebeskog, između onoga dole i onoga gore.

Izvor: Žan Ševalije, Alen Gerbran, Rečnik simbola, preveli Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Stylos Art, IP Kiša, Novi Sad, 2009.

Akvarel: Jacques le Moyne. Slika predstavlja istetoviranu urođenicu, nastala je sredinom 16. veka.

Hugo Prat: „Baka Venecijanka“

Objavljeno od strane

rimski reljev, 1rimski reljev,2

Imao sam četri ili pet godina, možda šest, kada me je baka zamolila da joj pravim društvo do venecijanskog Starog geta. Odlazili smo u posetu jednoj od njenih prijateljica, gospođi Bori Levi, koja je živela u jednoj staroj kući. Do ulaza u kuću vodilo je drveno stepenište koje su zvali „ludo stepenište“, „pacovsko stepenište“ ili još i „tursko stepenište“. Gospođa Bora Levi dala bi mi bobmonu, šolju vruće i guste čokolade i dva parčeta neslanog dvopeka koji mi se nikako nije dopadao. Zatim bi baka i ona uredno sele i igrale karte, smejući se i mrmljajući meni potpuno nerazumljive rečenice.

I tako, preostajalo mi je samo da pomno razgledam svaki od stotinjak medaljona, okačenih o zid od zagasito crvenog pliša, koji su me posmatrali iza svojih staklenih ovala. Kažem posmatrali, jer su u medaljonima bili stari portreti ozbiljne gospode u habzburškim uniformama ili portreti rabina sa finim crnim pletenicama i pod filcanim šeširima širokog oboda. Izgledalo je da svi zure u mene sa upornošću koja je bila na granici pristojnosti.

Pomalo zbunjen, odlazio bih do kuhinjskog prozora i gledao dole na mali travom obrasli trg i kamenu ogradu zdenaca prekrivenu bršljenom. To mesto ima svoje ime: Tajno dvorište ili Arkana. Da bi se u njega ušlo, trebalo je otvoriti sedam vrata, a na svakim od njih bilo je urezano ime jednog šeda, demona iz Šedimove kaste, koju je stvorio Adam kada je, posle čina sagrešenja razdvojen od Eve. Vrata su se otvarala na zvuk magične reči, koje je bila samo ime demona. I sad se sećam tih strašnih imena: Sam Ha, Mavet, Sšmodej, Šibeta, Ruah, Kardejahos, Na Amah.

Jednog dana, gospođa Bora Levi uzela me je za ruku i odvela u Tajno dvorište, osvetljavajući put menorom, sedmokrakim svećnjakom. Svaki put kad bi otvorila vrata, dunula bi u po jednu sveću. Dvorište je bilo puno skulptura i crteža na zidovima: kralj sa lukom i strelom jahao je na nekom božanstvu; novorođenče; žena-lovac takođe sa lukom i strelom; jednooka krava; šestokraka zvezda; krug iscrtan na tlu kao podloga za igru mlade nage devojke; imena palih anđela, gneva božijeg: Samael, Satael, Amabijel. Jevrejska gospođa pričala mi je o svim tim stvarima i odgovarala na moja pitanja. Naposletku je otvorila jedna vrata u dnu dvorišta i propustila me u uličicu obraslu visokom travom, koja je vodila do novog, prekrasnog malog trga. Video sam ga ponovo mnogo kasnije, svog u cveću, u Huderiji, u Kordobi.

Sećam se da je u Tajnom dvorištu bila neobično lepa žena, uvek okružena decom i sasvim mladim devojkama, koje su se igrale oko ogromnog leptira napravljenog od raznobojnih komada stakla. Bila je to Aurelija, gnostički leptir: gnoza, koja predstavlja sebe samu kao nepresušni izvor znanja, pružajući, u hiljadama obojenih odraza, svakome ono što želi.

Ova dva malecka trga, povezana skrivenom uličicom koju su zvali „Tesni prolaz nostalgije“, obrazovala su mitski centar u kome su se stapala dva tajna sveta: jedan, koji je pripadao talmudskim disciplinama, i drugi, koji je pripadao judeo-grčko-orijentalnim ezoterijskim filozofskim disciplinama. Sav ovaj lavirint stepeništa, uličica, dvorišta i minijaturnih trgova zvao se „Saraj lepih zamisli“ ili još „Jevrejski saraj“. Na tom prekrasnom mestu igrao sam se sa jevrejskom decom koja su jednako dobro umela da pričaju priče iz davnine i da preskaču zaštitne zidove. Devojčice su, uz to, imale uznemirujuće osmehe kje sam čitao u njihovim očima u pozlaćenoj senci tavana. Oni su bili prvi koji su mi otkrili Bazilidove Abraksase i pitagorejske simbole, zmije u obliku polumeseca i crteže Menandra i Saturnina. Tamo sam, po prvi put, čuo imena: Simon Mag, Mani, Origen, Arij, Valentin, Justin, Karpokrat, Epifanije, Tertulijan, Avgustin, Hipacija i mnoga druga. Na tom začaranom mestu saznao sam za Solomonov ključ i Satanin smaragd koji je, prema hermetičkoj tradiciji, pao sa čela anđela zla da bi postao simbol „Proklete nauke“ među ljudima.

Posle izvesnog vremena, moja bi baka odlučila da se vratimo kući (živeli smo na drugoj strani grada, u Bragori) i ja sam osećao pravi fizički bol što se razdvajam od svojih tajanstvenih prijatelja. Bio sam još suviše mali da bi me roditelji puštali samog u grad, pa sam morao da čekam nedelju dana, ponekad i više, da se vratim u geto. U povratku, išli smo preko Rio dela Sensa, do Madone del Orto, gde su, u zidovima starog „Fontega Mavara i Saracena“, bili uglavljeni kipovi tri arapska brata: El Riobe, Sandija i Afanija. Kad bih pitao ko su uopšte te osobe u grčkim odeždama, moja baka bi odgovorila da su to Mavari, turski memeluci. I još bi mi stavila do znanja da se takva pitanja ne postavljaju. Posle bi otišla da odigra koji krug „lotoa“ prema venecijanskoj lutrijskoj kabali.

Ova pitanja, koja su ostajala bez odgovora, o Turcima, Saracenima i Arapima, izazivala su moju radoznalost u toj meri da sam počeo da tražim objašnjenje od mnogobrojnih članova moje porodice. Tako sam saznao da su Đenerovi, od kojih je poticala moja majka, došli iz španskog Toleda i da su sefardsko-maranskog porekla. Preobraćeni su u hrišćansku veru tokom krvavih progona u Španiji 1390. Đenerovi su bili u rodbinskim vezama sa porodicama Toledano, Gregjos i Azim; ovi poslednji bili su duvači stakla u Muranu.

U porodici se često pričalo o arapskim trgovcima i špijunima koji su dolazili u Veneciju da traže ono što su im venecijanski gusari oteli. Bila je to svakodnevna tema razgovora u kući. Sećam se da me je jednog dana jedan od mojih ujaka odveo do malog skrovitog trga sasvim blizu San Marsijala i pokazao mi slepog miša od zelenog mermera u alabasterkoj niši. Objasnio mi je da je to simbol jedne venecijanske sekte saracenskih avanturista povezane sa templarima i tevtonskim vitezovima. Vreme je prolazilo i počeo sam da odlazim sam u geto i da sve češće posećujem svoje prijatelje sa malih trgova i njihove domove.

Posle su me ti događaji odveli u Afriku. U Etiopiji, u Adis Abebi, ponovo sam otkrio venecijanski ambijent u grčko-jermensko-jevrejsko-egipatskoj zajednici. U bibliotekama Debre Markos, Debre Gjorgis, Debre Marjam, u knjigama i u koptskim prikazima kraljice od Sabe i kralja Solomona, otkrio sam da u životima ljudi koji tragaju za znanjem postoji uvek sedam tajnih vrata. I video sam da su magijske formule uvek u znaku broja sedam, i da su đavoli uvek isti, da su tajne knjige veoma nalik jedna drugoj, a da je palih anđela tek nešto više. U koptskoj literaturi mogu se naći stare priče o apokrifnim dodacima. Moji novi prijatelji iz istočne Afrike, nešto stariji od mene, pričali su mi čudesne priče o Enohovim putovanjima edenskim vrtovima. Mlade devojke smešile su se onim uznemiravajućim osmesima devojčica iz geta, ali su se njihove oči, kao od majolike, prilično razlikovale od venecijanskih očiju iz mog detinjstva.

Došao je rat i ja sam proveo neko vreme u Danakilu i Ogadenu, među kamilama i švercerima. Jedan danakilski kamilar podučio me je da onaj ko želi da uđe u Al-Džana Al-Adn, edenski vrt, mora da otvori sedam kapija u pustinji, a da bi mu to uspelo, mora znati imena sedam strašnih anđela iz Šejtanovog plemena ili imati uza se pesnika sa zlatnim ključem pod jezikom. Jedan me je, pak, Arapin iz Eritreje naučio da se Jadran zove Džun Al-Banadikin, „Venecijanski zaliv“, i da Egipćani Veneciju zovu Al-Bundukija.

Kada sam se vratio u Italiju, rat je još uvek trajao. Kuće u venecijanskom getu bile su zamandaljene, a odbegli Jevreji krili su se kod Venecijanaca. Noću su se, sasvim tiho, opet pričale stare arapsko-španske priče; raspredalo se o starom kabalističkom gradu Safedu u Palestini, gde se nalazi grob Simona Ben Johaja, koji se smatra piscem Zohara, „Knjige sjaja“. I opet sam, u dane praznika, jeo neslani dvopek koji nisam voleo.

Završio se rat. Od onda lutam svetom gotovo bez cilja. Ali, u Veneciju se stalno vraćam. Šetam po njenim ulicama, prelazim kanale, zaustavljam se na mostovima i primećujem da na obalama više nema kraba koje su se nekada lenjo izležavale na popodnevnom suncu. Tražim mesta na koja sam odlazio kao dete, ali ih često ne prepoznajem. “Ludog stepeništa“ više nema, a nema ni gospođe Levi. Prozori njene kuće su zazidani, mesto izgleda drugačije. Na moja pitanja nema odgovora: mladi ih ne znaju, a stari ne žele da se sećaju.

Jednog dana pronašao sam ime stare jevrejske gospođe, koja mi je davala bombone i vrelu čokoladu, ugravirano na mermernoj ploči pored kapije stare Španske škole, zajedno sa imenima nekolicine drugih Jevreja koji su bili deportovani i koji se po završetku rata nisu vratili. Imena su malobrojna, jer je Venecija krila svoje Jevreje. Krila ih je u svojim “tajnim dvorištima“, u svojim “arkanama“. Ta dvorišta su i danas zaklonjena iza ljubomornih zidova čiji se brojevi menjaju pred upornim pogledom neposvećenih. Ostaju trošna i izbledela imena ispisana na velikim belim pravougaonicima sa crnim ivicama, koji podsećaju na osmrtnice, i prugaste mačke koje, kao u zagonetkama, pokazuju da je sve kao pre. Treba samo hteti, da bi se to i pronašlo. I možda zaista može da se pronađe, odmah prekoputa Jevrejskog mosta, u birtijama u kojima se još uvek starim arapskim kartama igraju Saracenka, Muhamedanka ili Lepa Jevrejka, igre orijentalnog i španskog porekla. Maranski Jevreji sačuvali su svoje  karte i stare ključeve španskih kuća na ragastovima venecijanskih kapija kao obećanje da će se vratiti iz dijaspore koju duguju španskoj inkviziciji. I u mojoj kući bio je jedan stari ključ iz Toleda. U nasleđe mi ga je ostavila baka, zajedno sa svojim ironičnim fatalizmom i špilom arapskih karata koje su sigurno magične.

Na putu koji vodi prema Madoni del Orto i San Marsilijanu stoji palata sa tevtonskim krstom, ružom i kamenom kamilom. Mnogima ovo možda neće značiti ništa ali, ako ste Venecijanac u srcu, shvatićete odmah da se iza tevtonskog simbola sigurno krije zagonetka; ruža koja se obavija oko krsta samo pojačava misteriju; prisustvo kamile potpuno će obuzeti dušu Venecijanca, već ionako sklonu intrigama.

Preuzeto iz časopisa Gradac, temat posvećen Hugu Pratu.

Slike: Rimski reljef, 1. vek nove ere.

Rečnik simbola: Anđeo

Objavljeno od strane

Gian Lorenzo Bernini, Kneeling angel, 1673-74.

Anđeli su posrednici između Boga i sveta, i spominju se u različitim oblicima u akadskim, ugaritskim, biblijskim i drugim tekstovima. To su ili potpuno duhovna bića ili duhovi eteričnog i prozračnog tela; od ljudi mogu da dobiju samo spoljašnjost. U službi Boga obavljaju dužnosti posluge: oni su glasnici, čuvari, vodiči zvezda, izvršioci zakona, zaštitnici izabranih. Organizovani su u hijerarhije od sedam redova, devet horova ili tri trijade. Pseudo-Dionisije Areopagita razradio je u Nebeskoj hijerarhiji najsavršeniju i najmističniju teoriju.

Ne osuđujući unapred teološka tumačenja koja su Crkva i katolička vera dale o postojanju anđela, spomenućemo da mnogi autori obeležja anđela smatraju simbolima duhovnog reda.

Drugi u anđelima vide simbole božanskih funkcija, simbole veza Boga sa stvorenjima; ili (a suprotnosti se u simbolici podudaraju) simbole sublimiranih ljudskih funkcija ili nezadovoljenih i neostvarivih težnji. Za Rilkea anđeo je simbol stvorenja u kojem se pojavljuje već ostvaren preobražaj vidljivog u nevidljivo na kakvom mi radimo.

Serafimi (doslovno Ognjeni), anđeli sa šest krila, okružuju Božje prestolje; svaki od njih ima šest krila: dvjema zaklanjaše lice (od straha da će videti Boga), dvjema zaklanjaše noge (eufemizam koji označava pol), a dvjema lećaše (Isaija, 6, 1-12). Takav okvir odgovara samo pravom božanstvu. Isti su anđeli i oko Hristova lika, što potvrđuje njegovo božansko poreklo.

Anđeli imaju ulogu znakova koji najavljuju Svetu. Svaki anđeo nadgleda kretanje jedne zvezde, pa bi prema tome broj anđela bio jednak broju zvezda. Pod njihovim bi se uticajem okretala golema kupola nebeskog svoda, a delovali bi ili uz pomoć astralnih sila, ili neposrednije, na svim nivoima materijalnog stvaranja. Najavljuju ili ostvarjuju božansko delovanje. Prema Psalmu 18, 9-10, nebeska su bića i presto Gospoda:

Savi nebesa i siđe. Mrak
bješe pod nogam njegovijem.
Sjede na heruvima i podiže se,
i poletje na krilima vjetrnijem.

Anđeli su božija vojska, njegov dvor i njegova kuća. Oni prenose njegove naredbe i bdiju nad svetom. U Bibliji imaju važno mesto. Njihova hijerarhija zavisi od blizine Božjem prestolu. Postoje tri glavna arhanđela: Mihajlo (pobednik zmajeva), Gabrijel (poslanik i pokretač) i Rafael (vodič lekara i putnika).

O anđelima postoje različite priče. Po Justinu, jednom od glavnih autora kad je reč o kultu anđela, oni, mada su duhovne prirode, imaju telo koje odgovara ljudskom. Naravno, njihova hrana nema nikakve veze sa ljudskom, oni se hrane u nebesima. Greh anđela je u njihovim polnim odnosima sa ženama koje pripadaju ljudskom rodu. Deca iz tih veza zovu se demoni. Pseudo-Dionisije ističe prosvetiteljsku ulogu koju anđeli obavljaju među ljudima. Klement Aleksandrijski opisuje zaštitničku ulogu anđela nad narodima i gradovima. Sveto pismo ne pominje anđele čuvare, ali prema Henoku sveci i pravednici imaju zaštitnike. Svakog vernika prati jedan anđeo, kaže Bazilije, taj anđeo vodi njegov život, učitelj mu je i zaštitnik. Ulogu zaštitnika potvrđuje i Sveto pismo kod Lota, Ismaila i Jakova. Anđeo oslobađa Petra i Jovana. U srednjem veku anđeli pritiču u pomoć u opasnostima, ratovima, krstaškim pohodima.

Anđeo kao glasnik duši uvek donosi dobru vest.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Crtež: Đovani Lorenco Bernini, „Anđeo“, 1674.

Rečnik simbola: Suton

Objavljeno od strane

2a44a25097fa31bcdaefe0fed92d49ed

Simbol sutona u tesnoj je vezi sa pojmom zapada, pravcem u kojem sunce zalazi, gasi se i umire. Izražava završetak jednog ciklusa, pa prema tome i pripremu obnavljanja. Veliki mitološki podvizi koji prethode nekoj kosmičkoj, društvenoj ili moralnoj revoluciji izvode se tokom putovanja prema zapadu: Persej koji hoće da ubije Gorgonu, Heraklo neman Vrta Hesperida, Apolon koji leti kod Hiperborejaca.

Suton je prostorno-vremenska slika: zaustavljeni trenutak. Prostor i vreme prebaciće se u drugi svet i u drugu noć. Ali smrt jednog najavljuje drugo: novi prostor i novo vreme će zameniti staro. Kretanje prema zapadu je kretanje prema budućnosti, ali kroz mračne preobražaje. Sa one strane noći, postoji nada u nova svitanja.

Suton sam po sebi simbolizuje nostalgičnu lepotu zalaska. On je slika i trenutak sete.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Slike: Alhemičarski priručnik Splendor Solis, 1582.

Karl Jung: „Liber Novus“

Objavljeno od strane

tumblr_ne7njertau1rpgpe2o3_1280tumblr_ne7njertau1rpgpe2o1_1280

Beležnica Karla Junga Liber Novus, pisana između 1914 i 1930, poznatija još i pod nazivom Crvena knjiga, nedavno je otkrivena u jednom sefu banke u Švajcarskoj, posredstvom koje dublje otkrivamo imaginativnu i kreativnu snagu poznatog psihologa. U magazinu The NY Times nedavno se pojavio članak o ovom kuriozitetu, odakle prenosim odlomak:

The book tells the story of Jung trying to face down his own demons as they emerged from the shadows. The results are humiliating, sometimes unsavory. In it, Jung travels the land of the dead, falls in love with a woman he later realizes is his sister, gets squeezed by a giant serpent and, in one terrifying moment, eats the liver of a little child. (“I swallow with desperate efforts — it is impossible — once again and once again — I almost faint — it is done.”) At one point, even the devil criticizes Jung as hateful.

He worked on his red book — and he called it just that, the Red Book — on and off for about 16 years, long after his personal crisis had passed, but he never managed to finish it. He actively fretted over it, wondering whether to have it published and face ridicule from his scientifically oriented peers or to put it in a drawer and forget it. Regarding the significance of what the book contained, however, Jung was unequivocal. “All my works, all my creative activity,” he would recall later, “has come from those initial fantasies and dreams.”

Jung evidently kept the Red Book locked in a cupboard in his house in the Zurich suburb of Küsnacht. When he died in 1961, he left no specific instructions about what to do with it. His son, Franz, an architect and the third of Jung’s five children, took over running the house and chose to leave the book, with its strange musings and elaborate paintings, where it was. Later, in 1984, the family transferred it to the bank, where since then it has fulminated as both an asset and a liability.

Neobičan atlas iz 17. veka: „Harmonija Mikrokosmosa“

Objavljeno od strane

Na jednoj od mojih omiljenij facebook stranica – The Ritman Library – nedavno se pojavio sledeći citat:

At the centre of all things resides the sun. Could we find a better place in this most beautiful of all temples, from whence this light illuminates all things at once? Rightly is it called the lamp, the spirit, the ruler of the universe. For Hermes Trismegistus it is the invisible god, Sophocles’ Elektra calls it the all-seeing. Thus, the sun sits on its royal throne and guides its children, which circle it.

Isti me je podsetio na ove mape, a i jedna od njih bila je postovana uz tekst. Mape sadržane u knjizii „Harmonia Macrocosmica“ odavno sam imala želju da predstavim ali mi se činilo da same po sebi ne bi bile dovoljne. Najzad, citat Nikole Kopernika odlično se uklopio. Tokom narednih objava pokušaću da dovršim predstavljanje svih mapa datih u atlasu.

Knjiga se sastoji od 29 mapa i zapravo je atlas zvezda koji je stvorio nemački kartograf Andreas Celarius, a štampao Johannes Janssonius 1660. u Amsterdamu. Grad u kome je knjiga štampana ne iznenađuje, s obzirom na tenziju katolika i protestanata toga doba, naročito u Nemačkoj, o čemu možete čitati u tekstu Ijana Vata „Renesansni individualizam i protivreformacija“.

Tekst: N. Copernicus, „De Revolutionibus orbium cealestium“, 1543.

Mape: Andreas Cellarius, „Harmonia Macrocosmica“, Amsterdam, 1660.

Žan-Pjer Bajar o lavirintima

Objavljeno od strane

Ikar: Prošao sam sve putove logike. Umoran sam već od lutanja vodoravnom (pokošenom, golom) pustolinom. Gmižem, a htio bih uzleteti. – Andre Žid, „Tezej“

U nastavku sledi odlomak iz teksta „Inicijatički hodnik: podzemni lavirint“ koji je napisao Žan-Pjer Bajar. On u osnovnim crtama dobro objašnjava jednu od mogućih simboličkih funkcija lavirinta.

Ako mi, kao i Rene Genon, smatramo da posvećenje (inicijacija) predstavlja delotvorno i neprekidno prenošenje znanja, obučavanje putem inicijatičkog lanca vodi novoobraćenika (neofita) od spoljnog sveta ka unutrašnjosti, od vrata tajnog hrama, do utvrđene i nepomerljive tačke. To nas navodi na ideju o svojevrsnom putu. No, prosvetljenje ostaje lično dobro i malobrojni su kandidati koji dospeju u vrhovno središte. To znači da hodnik koji vodi cilju nije pravolinijski; on stalno krivuda i taman kada čovek pomisli da će stići do cilja, hodnik se naprasno udaljava od žuđenog mesta. Inicijatička iskušavanja omogućavaju da mladić uzastopno prođe kroz razne etape radi preporoda sopstvenog bića. Za vreme tih simboličnih ili potencijalnih putovanja, povremeno izgleda da je novoobraćenik zalutao; međutim, oni koji ga posvećuju u tajnu bdiju, tako da on neprestano, čak i nesvesno, biva vraćen na pravi put.

Rene Genon je ovu temu ispitao u tekstu Pećina i lavirint. Pećina je mesto posvećenja, a put koji do njega vodi za novoobraćenika postaje mračan hodnik, pun neshvatljivih krivudanja. No, kako taj put izgleda dug, pun zamki, on omogućava ponovni hod istim putem, a ipak je nemoguće vratiti se natrag. On vodi do tajnog hrama, duhovnog središta, u kome treba da se dogodi „drugo rođenje“. Do potpunog ostvarenja može doći tek kada biće, došavši iz spoljnog sveta, iz kružnice, dospe u središnu tačku; ono tada izmiče cikličnom toku događaja.

U istom članku Rene Genon traga i za etimologijom reči lavirint. On tu otkriva labrys, ili dvostranu kritsku sekiru ali takođe pominje da bi ova reč mogla poticati od lapis, što znači kamen. Gledajući iz tog ugla, postaje nam jasno da kritski lavirint odgovara našoj definiciji. Po Pliniju, jedna vijugava, krivudava, podzemna staza završavala se središnom odajom u koju je Dedal, po naredbi Minoja, zatvorio Minotaura. Tezej je uspeo da ubije tu mitsku životinju samo zahvaljujući Arijadninom saučesništvu. Pre Tezeja se neke neoprezne osobe, nedorasle posvećenju u tajnu, nisu vratile sa tog podzemnog putovanja. Sam Tezej iz tog iskušavanja izlazi jači no što je bio, budući da je uspeo da pobedi jednu skrivenu silu; sve potrage predstavljaju isto traganje pošto s onu stranu fizičkog podviga ostaje neka duhovna misao. Sam minotaur manje predstavlja čudovište a više neophodnu etapu posvećenja, i vredelo bi razraditi alegorije o njemu. Taj bog, pola čovek, pola bik, mora biti raskomadan da bi nas njegova krv preporodila. Tu se ponovo srećemo sa kultom tauromahije.

Citat: Žan-Pjer Bajar, „Inicijatički hodnik: podzemni lavirint“, prevela Ana Moralić, u Delo, godina XXVII, broj 1-2, januar-februar 1981.

Slika: Bartolomeo Veneto, Portret Venecijanca, 1510.

Iz knjige Hermana Kerna o lavirintima

Objavljeno od strane

Nedavno sam posetila Ritman biblioteku u Amsterdamu gde sam među izloženom kolekcijom knjiga pronašla i ovu. Kako su lavirinti, podjednako arhitektonski i simbolički, jedna od mojih omiljenih građevina, a mit o Dedalu i Ikaru, o homo faberu i stradajućem idealisti, jedan od najintrigantnijih odlučila sam da fotografišem neke od stranica verovatno najrelevantnije knjige na ovu temu.

Lavirinti, iako prvenstveno zamišljeni kao arhitektonski objekti, najmanje su nam ostali u toj formi. Pre svega, oni su deo mita, nesvesno u čijem je središtu Minotaur, čudovište sa glavom bika i telom čoveka (na nekim primerima u središtu je kentaur). Lavirinte pronalazimo iscrtane u manuskriptima, kao podne mozaike nekih antičkih hramova, kao i u formi rukopisa koji je predstavljen kao lavirint zarad težeg dešivrovanja sadržaja.

Slike: Hermann Kern: Labyrinthe. Erscheinungsformen und Deutungen. 5000 Jahre Gegenwart eines Urbilds. 4., unveränderte Auflage. Prestel, München 1999, (Erstausgabe 1982).

* Za bolji pregled kliknite na fotografiju i pojaviće se u većoj rezoluciji.

O Dedalu i Ikaru na blogu A . A . A

O lavirintima na blogu A . A . A

WP_20140923_016WP_20140923_018WP_20140923_019WP_20140923_020WP_20140923_021WP_20140923_022