Vavilonska kula na slikama flamanskih majstora 16. i 17. veka

Predanje o Vavilonskoj kuli jedno je od najzanimljivijih u Starom zavetu. Nalazi se u „Knjizi postanja“ (11, 1-9), a predstavlja simbol pomame ljudske taštine i opčinjenosti materijalnim bogatstvima. Predanje objašnjava i poreklo mnoštva jezika. Evo odlomka značajnog za ovu temu i likovne priloge koji slede:

A bijaše na cijeloj zemlji jedan jezik i jednake riječi.
A kad otidoše od istoka, nađoše ravniocu u zemlji Senarskoj, i naseliše se ondje.
Pa rekoše među sobom: hajde da pravimo ploče i da ih u vatri pečemo. I bjehu im opeke mjesto kamena i smola zemljana mjesto kreča.
Poslije rekoše: hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime, da se ne bismo rasijali po zemlji.
A Gospod siđe da vidi grad i kulu, što zidahu sinovi čovječiji.
I reče Gospod: gle, narod jedan, i jedan jezik u svijeh, i to počeše raditi, i neće im smetati ništa da ne urade što su naumili.
Hajde da siđemo i da im pometemo jezik, da ne razumiju jedan drugoga što govore.
Tako ih Gospod rasu odande po svoj zemlji, te ne sazidaše grada.
Zato se prozva Vavilon, jer ondje pomete Gospod jezik cijele zemlje, i odande ih rasu Gospod po svoj zemlji.

Vavilonska kula čest je motiv u flamanskom slikarstvu 16. i 17. veka zbog izuzetno snažne ekonomije zemalja Nizozemske tog vremena kada je, zahvaljujući berzi i pomorskim putevima, Antverpen, u kome je Piter Brojgel živeo i radio, odakle je, kasnije, prešao u Brisel, bio verzija današnjeg Njujorka ili Londona. Enormna količina novca slivala se u ruke bankara, pomoraca, trgovaca i plemstva tadašnjeg Antverpena.

Vavilonska kula nema pozitivno značenje na slikama majstora već više, umesto žanra mrtve prirode, takođe značajnog za kasnije holandsko (protestantsko) slikarstvo, ona prenosi jednu moralističku poruku. Njena slika je, istovremeno, kao u verzijama Pitera Brojgela, istovremeni lament nad ljudskim rodom i, u duhu renesanse, slavljenje sposobnosti ljudi. Nastavite sa čitanjem

Knjiga o zlatnom rezu

Nedavno sam dobila knjigu, pravi trezor, Tajni kod: Zlatni rez – tajanstvena formula koja vlada umjetnošću, prirodom i znanošću. Autorka knjige je Priya Hemenway. O tome šta su zlatni rez i Fibonačijev niz, kako isti postoje u prirodi, podjednako koliko i u umetnostima, nauci i misticizmu, možete čitati detaljnije u pomenutoj knjizi. Na ovom mestu prenosim deo teksta iz poglavlja „Zlatni rez u arhitekturi, likovnoj umetnosti i glazbi“.

Umjetnost je doživljaj ravnoteže, odnosa djelova prema cjelini. Razumijevati je na bilo koji drugi način znači propustiti njezinu najosnovniju sastavnicu. Lijepa slika, skulptura, arhitektura, glazba, proza ili poezija organizirani su i dražesno uravnoteženi prema skrivenom osjećaju za mjeru.

Sklad zlatnog reza posebno je marljivo bio ugrađen u europske gotičke katedrale i Le Corbusierov Modular u suvremenoj arhitekturi. Isti se pojavljuje na slikama Leonarda da Vincija, Albrechta Duerera i Georgesa Seurata, kao i u Fidijinim i Michelangelovim skulpturama i u srcu svake glazbe. On je simbolički prenijet u mnoga umjetnička djela primjerom mističnih spirala, trokuta, pentagrama i zlatnih pravokutnika. Zlatni rez je upotrebljavan na najsuptilnije i najočitije načine kako bi otkrio dojam strukturnog sklata, ravnoteže i božanstva. Može ga se uočiti u sadržaju ili pak osjetiti. Može biti čvrsto priljubljen ili blago odmaknut, i može niknuti iz svjesnog ili nesvjesnog impulsa u umjetniku.

U odeljku posvećenom renesansnom periodu autorka naročito pominje četri značajna naučnika odnosno umetnika koji su doprineli širenju matematičkih ideja koje pojam zlatnog reza podrazumeva. To su Luka Paćoli (na slici gore, u franjevačkoj mantiji sa nepoznatim mladim muškarcem iza sebe za koga se dugo verovalo da je Albreht Direr), Leonardo da Vinči, Leon Batista Alberti i Pjero dela Frančeska. O svakom pojedinačno možete čitati u knjizi, a ovde, opet, prenosim jedan kratak deo o Pjeru dela Frančeski. Nastavite sa čitanjem

Frensis A. Jejts: „Okultna filozofija i melanholija – Direr i Agripa“

Čuveni nemački umetnik Albreht Direr (1471-1528) bio je savremenik Erazma, Lutera i Agripe: pet godina mlađi od Erazma, dvanaest godina stariji od Lutera, petanest od Agripe.

Direr je bio duboko religiozan čovek čija se duhovna moć rano pokazala u ilustracijama Apokalipse. Posle druge posete Italiji (1505-7) njegov stil je promenjen. Usvojio je italijansku teoriju umetnosti zasnovanu na harmoniji makro i mikrokosmosa. Na harmoniji shvaćenoj u suptilnim geometrijskim terminima o proporcijama ljudskog tela u odnosu na zakone koji vladaju kosmosom, onako kako su dati od Arhitekte Univerzuma, Direr je postao glavni propagator ove teorije na severu. Teorija tvrdi da je proporcija veza između čoveka i univerzuma. Može se izraziti kroz arhitektonske proporcije, po Vitruviju, kao i u svim umetnostima. Ona je osnova lepote i estetskog zadovoljstva. Prema ovoj teoriji, geometrija je prva matematička nauka; na njoj počiva lepota u arhitekturi, slikarstvu, muzici. Direrova vizionarska sposobnost je prodrla do religiozne suštine ove teorije, njegov briljantni um je shvatio matematičku osnovu, a umetnička ruka izvodila nacrte dubokog religioznog značenja, besprekornom geometrijskom preciznošću. Direr je umetnost video kao moć, a koren estetske moći bio je u broju.

Od 1519. pa nadalje, Direr doživljava duhovnu krizu, stupivši u kontakt sa Luterom i prvim talasima reformacije. Luter je oktobra 1517. zakucao svoje teze na vrata virtenberške crkve. Uvek zabrinut crkvenim i papskim zloupotrebama, što je očigledno u ilustracijama Apokalipse, Direr je bio duboko opčinjen Luterom i njegovim pokretom. Postao je luteranski protestant. Stranica iz njegovog dnevnika je potresni poziv Erazmu da se otvoreno svrsta uz Lutera i reformu:

O Erazmo Roterdamski, zašto ne istupiš?
Vidi šta nepravedna tiranija svetovne moći
i moći tame može? Začuj, ti viteže Hristov,
i jaši uz Hrista Gospoda, zaštiti istinu i stekni
krunu mučenika. Ti si samo mali stari čovek.
Čuo sam da sebi daješ još dve godine života
u kojima možeš nešto učiniti. Upotrebi ih za
dobrobit Jevanđelja i vere hrišćanske.

Erazmo nije preduzeo korak na koji ga je Direr ohrabrivao. Ipak, Direr i Erazmo su bliski. Jedan je veliki naučnik klasičar, drugi umetnik i teoretičar umetnosti. Obojicu duboko brinu religiozni problemi doba, iako je jedan postao protestant a drugi nije.

A šta je bilo sa Direrom i Agripom? Kakva je bila Direrova reakcija na autora “Okultne Filozofije”? Učeni napori Rejmonda Klibanskog, Ervina Panofskog i Frica Saksla dokazali su da je jedna od najupečatljivijih Direrovih gravira, “Melencolia I” iz 1514, zasnovana na pasusu iz Agripine “De occulta philosophia”. Nastavite sa čitanjem

Žan-Pjer Bajar o lavirintima

Ikar: Prošao sam sve putove logike. Umoran sam već od lutanja vodoravnom (pokošenom, golom) pustolinom. Gmižem, a htio bih uzleteti. – Andre Žid, „Tezej“

U nastavku sledi odlomak iz teksta „Inicijatički hodnik: podzemni lavirint“ koji je napisao Žan-Pjer Bajar. On u osnovnim crtama dobro objašnjava jednu od mogućih simboličkih funkcija lavirinta.

*

Ako mi, kao i Rene Genon, smatramo da posvećenje (inicijacija) predstavlja delotvorno i neprekidno prenošenje znanja, obučavanje putem inicijatičkog lanca vodi novoobraćenika (neofita) od spoljnog sveta ka unutrašnjosti, od vrata tajnog hrama, do utvrđene i nepomerljive tačke. To nas navodi na ideju o svojevrsnom putu. No, prosvetljenje ostaje lično dobro i malobrojni su kandidati koji dospeju u vrhovno središte. To znači da hodnik koji vodi cilju nije pravolinijski; on stalno krivuda i taman kada čovek pomisli da će stići do cilja, hodnik se naprasno udaljava od žuđenog mesta. Inicijatička iskušavanja omogućavaju da mladić uzastopno prođe kroz razne etape radi preporoda sopstvenog bića. Za vreme tih simboličnih ili potencijalnih putovanja, povremeno izgleda da je novoobraćenik zalutao; međutim, oni koji ga posvećuju u tajnu bdiju, tako da on neprestano, čak i nesvesno, biva vraćen na pravi put.

Rene Genon je ovu temu ispitao u tekstu Pećina i lavirint. Pećina je mesto posvećenja, a put koji do njega vodi za novoobraćenika postaje mračan hodnik, pun neshvatljivih krivudanja. No, kako taj put izgleda dug, pun zamki, on omogućava ponovni hod istim putem, a ipak je nemoguće vratiti se natrag. On vodi do tajnog hrama, duhovnog središta, u kome treba da se dogodi „drugo rođenje“. Do potpunog ostvarenja može doći tek kada biće, došavši iz spoljnog sveta, iz kružnice, dospe u središnu tačku; ono tada izmiče cikličnom toku događaja. Nastavite sa čitanjem

Iz knjige Hermana Kerna o lavirintima

Nedavno sam posetila Ritman biblioteku u Amsterdamu gde sam među izloženom kolekcijom knjiga pronašla i ovu Hermana Kerna. Kako su lavirinti, podjednako arhitektonski (zapravo, likovni jer je većina lavirinata do nas stigla posredstvom slike) i simbolički, jedna od mojih omiljenih građevina, a mit o Dedalu i Ikaru, o homo faberu i stradajućem idealisti, jedan od najzanimljivijih, odlučila sam da fotografišem neke od stranica verovatno najrelevantnije knjige na ovu temu.

Lavirinti, iako prvenstveno zamišljeni kao arhitektonski objekti, najmanje su nam ostali u toj formi. Pre svega, oni su deo mita, nesvesno u čijem je središtu Minotaur, čudovište sa glavom bika i telom čoveka (na nekim primerima u središtu je kentaur). Lavirinte pronalazimo iscrtane u manuskriptima, kao podne mozaike nekih antičkih hramova, kao i u formi rukopisa koji je predstavljen kao lavirint zarad težeg dešivrovanja sadržaja. Najzad, lavirint je i koncept: Borhes ga je uočio na telu tigra. Njegove šare su lavirint. Nastavite sa čitanjem

Anđelo Marija Ripelino o kabinetu kurioziteta Rudolfa II

Domenico Remps, Scarabattolo - Cabinet of Curiosities, 17th century. Via Palazzo Strozzi

Kunst und Wunderkammer bili su zlatni majdan sitnih predmeta koji su ređani jedan uz drugi mikroskopski brižljivo: sitni radovi izvedeni u slonovači, na orahovim ljuskama, košticama trešnji i školjkama, tanani ornamenti u emajlu. Sjajno slikarstvo Jorisa Hofnagela može da posluži kao zaštitni znak Rudolfove velike ljubavi prema sitnim drangulijama: tu umetnik nabacuje cveće, voće, leptire, evroazijske vodene pacove, žabe krastače, pužiće, skakavce i svakojake insekte oko bele ruže, one vrste svele ruže koja će se nekoliko vekova kasnije pojaviti u Halasovim pesmama.

Kovači koji su radili za praški dvor optakali su ajkuline zube i zmijske jezike zlatom. Draguljari su brusili sirove kristale, Handsteine, u oblike čudesnik pejsaža, scena raspeća i maketa rudnika. Sve nesvakidašnje ili začudno smatralo se talismanom „snova“, zgodnim povodom za pravljenje analogija. Tako se događalo da ljudi zagledani u oštar narvalov zub vide rog nesrećno zaljubljenog jednoroga ili parčence ćilibara ili zamrznuti komad svetlucavog etra ili izlučevinu neke neznane životinjske vrste. Videli bi kost džina u kosti izumrle životinje, kandže grifona u rogovima afričke antilope.

Rudolf je zamišljao da su kamenje i biljke čudnovatih životinjskih oblika i neuobičajenih boja izvori natprirodne moći kao što su Inke verovale u huaca. Posedovao je veliki broj kameja i retkog kamenja: Donnersteine (preistorijski kremen), dva eksera sa Nojeve barke, dvoglava čudovišta, krokodil i uzorci bezoara (naslage kalcijuma izvađene iz utrobe kamila i divokoza), amuleti i narukvice oblikovani od kamenčića iz žučne kesice koji imaju čudotvorne moći.

Od mnoštva neobičnih predmeta koje je on prikupio želim da pomenem i nož koji je progutao jedan seljak za vreme terevenke, a koji je devet meseci kasnije, 1602. godine, izvadio berberin majstor Florijan; gvozdenu stolicu (Fangstuhl) koja zarobljava svakoga ko sedne u nju; muzički sat sa pozlaćenim poklopcem ukrašenim scenama iz lova na jelene; Orgelwerk koji sam izvodi „ričerkare, madrigale i kancone“; punjene školjke; pehare u obliku nosoroga za kuvanje otrovnih napitaka; votivni medaljon od jerusalimske gline; grumen zemlje iz Hebronske doline iz koje je Jahve Elohim sazdao Adama; i veliko korenje mandragore (alrauna) u obliku majušnog čoveka položeno na mekane plišane jastučiće u malenim kutijama koje su podsećale na krevete lutki. Uzgred, čarobna moć mandragore, biljke iz porodice krompira, znatno se uvećava kada se ona postavi pod vešala. Alraune, biljne lutke praškog pozorišta, pripadaju jednoj vrsti čovekolikih tvorevina kao što su Golem, roboti i Kafkin odradek. Nastavite sa čitanjem

Anđelo Marija Ripelino: „Čarobni Prag“ (odlomak)

Trabunjanja alhemičara, natalni horoskopi, eliksiri života i filozofski kamen, Tiho Brahe i Kepler, Zlatna staza, životinjske i biljne fiziognomije Arčimbolda, rabi Lev i njegov homunkulus Golem, zastrašujući, nakazni Geto, staro jevrejsko groblje i careva Kunstkammer – to su slike, delovi tog začaranog kaleidoskopa koji nazivamo Rudolfovim Pragom.

Prebivalište kralja Češke i Mađarske, gospodara Austrije i Svetog rimskog carstva, Prag je uživao u svim blagodetima koje su civilizacija i bogatstvo mogli da pruže. Mnoštvo destilatera, slikara, alhemičara, botaničara, kovača, astronoma, astrologa, spiritista, proroka, mađioničara i učitelja spekulativnih umetnosti jagmilo se oko Rudolfa. Šarlatanstvo je cvetalo. Grad je vrveo ne samo od mudroslova koji su pričali fantastične besmislice i prodavali turpet i pilule od ravena i hermodaktila u drvenim kovčežićima već i od plaćenih razbojnika, mačevalaca i ubica sa svih strana sveta. Za njih je Prag bio zemlja u kojoj teku med i mleko, brojgelovska Luilekkerland. Avanturisti i probisveti često su završavali u tamnici Bele kule, koja se uzdiže iznad Jelenjeg jarka. Jedna družina italijanskih lopova tu se, kako se čini, uortačila s velemajstorom spletkarenja Filipom Langom od Langenfelsua.

Još 1884. godine romanopisac Alfred Majsner žalio je zbog toga što Rudolfova epoha još nije dobila svog Valtera Skota. Bilo je to doba koje je zaista zasluživalo da se o njemu spevaju balade, sa svim onim isparenjima vradžbina, trikovima iscelitelja, krčkanjem u alhemičarskim loncima i urokljivim pogledima kepeca. Đordano Bruno posetio je Prag 1588, 12 godina pre nego što je spaljen na lomači. Prema legendi, Faust je takođe živeo u Pragu. Englische Komoedianten stigli su u srednju Evropu otprilike u to doba, i njihov klovn, poznat pod imenom Pickelhering, počeo je da uveseljava publiku u Nemačkoj. Priliv tako velikog broja stranaca pretvorio je grad u melting pot jezika.

Anđelo Marija Ripelino, Čarobni Prag, prevod Đorđe Čolić.

Izvor: Gradac, časopis za književnost umetnost i kulturu, br. 169-170, priredio Ivan Ninić.

Piter Maršal o kabinetu kurioziteta Rudolfa II

Ko god, danas, ima strasti, treba samo da se uputi u Prag, najvećem zaštitniku umetnosti našeg veka, rimskom caru Rudolfu Drugom; tamo, u carskoj rezidenciji, u kolekcijama drugih ljubitelja umetnosti, može da uživa u razgledanju ogromnog broja izvanrednih i plemenitih, retkih, neobičnih i neprocenjivih dela. – Karel van Mander, 1604.

Rudolf je, za života – prema rečima poverljivog Avgustovog savetnika, koji je i sam bio sinonim za izdašno pomaganje umetnosti – postao poznat kao mecena Bohemije. Ne praveći jasnu razliku između sveta umetnosti i ideja i svakodnevnog života, Rudolf je na svoju pozornicu sveta pozivao mnoge nadahnute slikare, vajare i zanatlije sa čitavog kontinenta. Od sredine osamdesetih godina šesnaestog veka do početka novog, oni su preplavili Prag i učinili ga kulturnom prestonicom Evrope. Neki su dolazili iz Nemačke i Holandije, donoseći sobom najnovije vajarske stilove renesanse severa, dok su drugi, iz Italije, donosili mnogo pitoresknije vizije juga.

On je sledio dugu porodičnu tradiciju. Njegov deda Ferdinand i njegov otac Maksimilijan, privukli su brojne umetnikena svoj dvor u Beču, i iz Italije i Flandrije. Osnova Rudolfove kolekcije, dakle, predstavljala je ono što je nasledio od oca, koji je, uz pomoć Jakopa Strade iz Mantove, prikupio ogroman broj renesansnih dela. Posle antičkih studija na univerzitetu u Paviji, Strada je, postavši stručnjak za numizmatiku, vajarstvo i arhitekturu, brzo shvatio koliko je, za italijansku umetnost i zanatstvo, tržište severno od Alpa bilo unosno. Preselio se u Beč, gde je, pošto ga je Maksimilijan postavio za dvorskog antikvara, savetovao cara o arhitekturi, da bi ubrzo postao kustos njegovih galerija u Beču. Godinu dana posle dolaska na presto, Rudolf je pozvao Stradu da mu se pridruži u Pragu, proizvevši ga u ličnog dvorskog antikvara. Toliko je cenio njegovo razborito rasuđivanje i organizacione sposobnosti da ga je proizveo u viteza Fon Rozberga, prema porodičnom imenu njegove žene Otilije Šenk fon Rozberg. Ticijanov portret Strade dočarava otmeno obučenog dvoranina koji klijentu pokazuje malu srebrnu Veneru, ali izvesni venecijanski suparnik, uvređen Stradinom svemoći na Rudolfovom dvoru, opisuje ga kao čoveka „nepodnošlljive arogancije“.

To je bila porodična stvar. Njihov sin Otavio, koji je pozirao Tintoretu, starao se o biblioteci i preuzeo očevu ulogu posle njegove smrti. Rudolfova naklonost porodici Strada još više je porasla njegovim strasnim zanimanjem za Jakopovu prelepu i očaravajuću ćerku Katarinu, koja je stekla zavidno obrazovanje u Beču. Poput braće, i ona je bila otmenih i prefinjenih crta, uz tek mali nagoveštaj tuge. Iako inteligentna, nenametljiva i predusretljiva, ostala je Rudolfova ljubavnica iz senke tokom najvećeg dela njegovog života, nikada se ne uplićući ni u kakve intrige na dvoru, kao što se nikada nije javno pojavljivala s njim u društvu. Požrtvovano mu je rodila šestoro dece, tri dečaka i tri devojčice. Najstariji sin, Don Đulio, rodio se oko 1585. godine, postavši videlo u očevom životu, sve dok se, kao i njegov španski rođak Don Karlos, sin Filipa II, nije sunovratio u ludilo. Nastavite sa čitanjem

Rečnik simbola: Alhemija

The alchemist who has achieved illumination from Alchemy The Golden Art by Andrea de Pascalis

Alhemija je umetnost transmutacije (pretvaranja) metala u zlato. Ali pravi cilj alhemije zapravo nije bio proizvodnja kovanog zlata za upotrebu, ili, kao u Kini, pitkog zlata, napitka kojim bi se postigao dug telesni život. Alhemija ni u jednoj svojoj fazi nije preteča hemije, nego simbolička operacija.

Verovali su, kaže jedan stari kineski tekst, da je reč o pravljenju zlata od kamena, zar to nije besmisleno? Operacija je moguća, odgovara Guru Nagarjuna, delovanjem duha, ali to delovanje nikad ne može biti samo sebi svrha. Zlato je besmrtnost, kažu vedski tekstovi. A tome teži jedina istinska ransmutacija: ona koja se odnosi na čovekovu individualnost. Liu Ksiang kaže da je za neuspeh u dobijanju zlata kriva greška u duhovnoj pripremi. Li Šao Jun ne očekuje uspeh bez nebeskog posredovanja; dobijanje zlata povezuje sa traganjem za Ostrvom besmrtnih. Kinezi su kasnijom polarizacijom pojmova odvojili unutrašnju alhemiju od spoljašnje alhemije kja je samo simbol prve, a na Zapadu njenu simboliku jasno iznosi Angelus Silesius: Olovo se menja u zlato, slučajnost nestaje kad se ja sa Bogom menjam po Bogu u Boga, i dodaje da se u najčistije zlato menja srce; Hrist ili milost Božija jesu tinktura.

Pa ipak, opštije uzevši, alhemijski simbolizam pripada kosmološkom planu. Dve faze: koagulacija i solucija (zgrušavanje i otapanje) odgovaraju fazama univerzalnog ritma kakve su udisanje-izdisanje. Smatra se da je alhemija proširenje i ubrzanje prirodnog nastajanja, u pravom smislu reči seksualni čin koji sumpor izvodi na živi, a ona stvara rude u zemljinoj utrobi; ali se pri tom odigrava i transmutacija: zemlja je posuda z atopljenje u kojoj rude polako dozrevaju, gde bronza postaje zlato. Alhemičarska peć ima, uostalom, isti oblik kakav imaju planina Kunlun, centar sveta i tikvica, slika sveta. Bavljenje alhemijom omogućava da u sebi otkrijemo prostor identičnog oblika: pežinu srca. Jaje mudrosti je, uostalom, zatvoreno u posudi za topljenje, kao što je jaje sveta ili zlatni zametak zatvoren u kosmičkoj pećini. Topljenje sastojaka u posudi za topljenje, i u Kini, i na Zapadu simbolizuje povratak na prvobitno nepostojanje razlika, a izražava se kao povratak u matericu, u embrionalno stanje.

Elementi Velikog dela na Zapadu su sumpor i živa, vatra i voda, aktivnost i pasivnost, nebeski i zemaljski uticaji čija ravnoteža stvara so. U unutrašnjoj alhemiji taoista, koji su očigledno mnogo toga preuzeli od tantrizma, to su dah i bitak, kao i vatra i voda (Vatra Duha, Semena Voda, kaže Rasprava i zlatnom cvetu). Nastavite sa čitanjem

Књига илуминација браће из Лимбурга

tumblr_p0gjhrcG7y1ru2l6mo1_1280Холандски минијатуристи Херман, Пол и Јохан, познатији као браћа из Лимбурга, између 1412. и 1416. године илустровали су за француског војводу од Берија часослов Веома плодна доба војводе од Берија (Les Très Riches Heures du Duc de Berry) између чијих су се корица нашле неке од илуминација које су у овом тексту представљене. У питању је богато илустрована књига која садржи одломке из јеванђеља, псалама, молитве, химне Богородици, литанија свецима, као и и друге садржаје прикладне за књиге тога доба које су могли поседовати племићи тадашње Европе.

Књига Веома плодна доба војводе од Берија садржи преко двеста илуминација од којих сам ја одабрала оне које предочавају радње кметова и кретања племића током свих дванаест месеци у години. Оно што наговештава прелаз ка ренесанси нису формалне одлике датих минијатура (исте званично припадају једном од најбољих примера француске готичке уметности), већ афирмација одређених тема: прикази свакодневице инкорпорирани су у религиозне текстове, свето и профано су у истој књизи. Религиозни контекст, као и свуда широм северне Европе, нарочито међу фламанским мајсторима, прилагођен је свакодневици. Она је још увек сурова и не пружа могућности да унутар себе обухвати оно што ми зовемо малим задовољствима, а што су, у ствари, уобичајени ритуали које човек практикује током дана. У време наших минијатуриста, субјект још увек не постоји, појам индивидуалности није замислив.

Књига, између осталих, садржи и доста астролошких елемената. На првој приказанај илуминацији, у угловима са горње и доње стране, можемо уочити поделу на знаке према елементима којима припадају и, сходно томе, према расположењима која сваки од датих знакова подразумевају (колерично, сангвинично, флегматично и меланхолично). Сваком знаку припада одређени део тела што је и сугерисано положајем на коме се знаци налазе (обратити пажњу на знак близанаца и њихово духовито предочавање). Када су у питању прикази месеци, форма сваке минијатуре је иста. Горњим делом доминира полукруг у чијем је средишту Сунце док су над њим, истакнути плавим звезданим небом, сазвежђа која представљају знаке одређеног месеца. Наставите са читањем

ЛАВ

Горња слика тарот карте може бити инспирисана митом – Херакле је победио два лава голим рукама.  Да ли је животињу савладала сирова снага, упорност, вољa за самоодржањем, интелигенција, сујета, ароганција, жеља за победом и славом, остаје да се тумачи, што није редак случај када су митови у питању.  Но, суштина је та – човек је победио лава. Према миту први задатак који је краљ Еуристеј одредио Хераклу био је да победи Немејског лава. Неман је живела у пећини са два отвора. Херакле је први затворио каменом, кроз други га је сатерао у пећину. Пошто ни стреле ни батина (Хераклово омиљено оруђе и један од заштитних знакова) нису била довољна средства којим би се животиња убила, Херакле је одлучио (и успео) да рукама задави лава. Пошто га је савладао, јунак је лављу одрану кожу одредио себи за плашт а откинуту главу животиње ставио је себи на главу – она му је истовремено била и шлем и маска. Захваљујући том подвигу Зевс је лик савладане животиње поставио међу звезде и отуда сазвежђе лава. Оно је првенствено посвећено Зевсовом сину, Хераклу. И пре Немејског, Херакле је још у младићким годинама убио, опет рукама, Китеронског лава, који је, баш као и Немејски, узурпирао становништво које је живело у околини његове територије. И ову неман, као и касније Немејску, према легенди ловио је педесет  дана.

У Ниниви, граду aсирског владара Асурбанипала (владао од 668-627. године пре нове ере), пронађењни су рељефи који предочавају лов краља и његове пратње на лавове. Рељефи у Ниниви, као и митови о лаву распрострањени широм тадашњег познатог света, опис су ритуалне борбе светих краљева са дивљим животињама. Краљ је кроз лов и борбу потврђивао своју моћ, статус, снагу, посвећеност свом народу.  Херакле („Херина слава“) је заоденут лављом кожом, док на глави уместо шлема носи одрубљену лављу главу – ритуалну маску којом призива моћ и снагу онога чији лик кроз маску преузима на себе. Херакле – човек – лав, двоструки убица својих учитеља, неуморни гонич говеда, краљева, Хериних немани. Херакле – јунак који је видевши своју статуу у мракуу (у његову част исклесао ју је Дедал јер је јунак на острву Долихе коначно пронашао Икарово тело и прописно га сахранио) исту уништио гађавши је каменом. У статуи није препознао сопствени лик па га је нагонски уништио помисливши да је у питању неко други. Херакле – један од најтрагичнијих грчких митских јунака. Наставите са читањем

Доба кентаура

Сазвежђе Кентаур

Алхемија, езотеријска учења и астролошка симболика теме су које блог А . А . А не одбацује као тривијалне нити их означава предзнаком „псеудо“. Овај блог рођен је у време када је Сунце било у сазвежђу Шкорпиона. Његова ауторка рођена је у знаку дуплог Стрелца и своја стремљења, свој животни кредо, оличен у речима Слобода, Путовање, Стварање, Ентузијазам, Пријатељство и Образовање, црпе из многобројних извора кентаурског сазвежђа.

Уметници рођени у знаку Стрелца на блогу А . А . А су:

Емили Дикинсон, Лудвиг ван Бетовен, Вилијам Блејк, Џим Морисон, Едит Пјаф, Гистав Флобер, Рајнер Марија Рилке, Штефан Цвајг, Анри де Тулуз-Лотрек, Едвард Мунк, Џејн Остин.

Наставите са читањем