Barok nedeljom: Palata Barberini u Rimu

Ceiling of Palazzo Barberini.jpg

Tavanice su u doba pape Urbina VIII, čije je svetovno ime bilo Mafeo Barberini, bile često mesto iskazivanja virtuoznosti slikara, gde bi naročito dolazile do izražaja njihove matematičke sposobnosti, uz čiju pomoć bi stvarali iluziju prostora. Prethodni put to je bila strast, bilo sveta ili svetovna, a ovga puta reč je o iluziji kao jednoj od dominantnih odlika barokne umetnosti.

Tavanica je prostor neba, prostor pojavljivanja, vaznesenja, pada i spasenja. Kako sam i sama bila u palati Barberini u Rimu imala sam prilike da vidim prikaz alegorije Božjeg proviđenja. Kada posmatrate tavanicu odozdo detalji na fresci se ne vide. Tek kasnije jakim zumiranjem fotografija detalje je moguće razaznati u toj masi pokreta, dinamike, iluzije i izmeštene perspektive.

Pjetro da Kortona rođen je 1596. u mestu Kortona u Toskani. Slikar se školovao u Veneciji, a tavanicu palate Barberini oslikavao između 1633. i 1639. godine. Tavanica se odlikuje pčelama, zaštitnim znakom porodice Barberini čiji su članovi i danas živi. Virtuozne spiralne stepenice, još jednu zanimljivost vile, projektovao je čuveni barokni arhitekta Frančesko Boromini. Na fasadi se, takođe, mogu videti pčele, podjednako koliko i na tavanici. Još od Vergilijevog doba pčele imaju poseban status u rimskoj tradiciji. Vila ima fantastičnu kolekciju renesansnog i baroknog slikarstva.

Related image

Barok nedeljom: Johan Sebastijan Bah i Frančesko Boromini

 

Barok nedeljom je nova serija objava na ovom internet mestu. Nedelja je težak dan, dosadan i deprimirajući. Iako tokom čitave nedelje pojedinac mašta o vikendu (dokaz robovlasničkog odnosa koji vlada u društvenom ekonomskom poretku), nedelja mu je teška, duga, a naročito se takvom čini tokom zime. Rutina banalnih dnevnih obaveza čišćenja kuće, domaćih zadataka, gubljenja vremena na internetu i, još gore, vremena provedenog na akcijama u hipermarketima, čini da nedelja kao dan bude omrznut jer posle svih tih „neodloživih obaveza“ sledi saznanje: sutra moram na posao.

Ja kažem NE. Nedeljom se sluša barokna muzika.

Barok: dragulj umetnosti muzike, arhitekture, skulpture, pozorišta i slikarstva. Svake nedelje trudiću se da objavim po jednu kompoziciju različite forme (opera, kamerna sonata, balet, koncert za orgulje, itd) umetnika iz različitih evropskih zemalja koji su pripadali periodu koji sa sobom nosi određene formalne odlike, teme, naročitu i neobičnu upotrebu instrumenata. U zavisnosti od inspiracije i raspoloživih podataka, uz svaku kompoziciju postovaću osnovne podatke o umetniku, delu, njegovom značaju u kontekstu svog vremena ili u širem kontekstu evropske muzičke kulture („sinhronijski“ i „dijahronijski“ presek umetničkog dela, rečeno jezikom ruske formalističke škole). Takođe, tu će biti i likovnih primera, slikarstva i arhitekture, ali i književnosti.

Prvo delo ove serije verovatno je jedno od najčuvenijih dela umetnosti muzike, Bahova Pasija po Mateji, oratorij napisan 1727. godine koji traje nešto više od dva sata. Pisac libreta Pikander (Christian Friedrich Henrici) služio se Luterovim prevodom (tanka linija po kojoj su umetnici ovog perioda, punog religijskih previranja između protestanata i katolika, morali da održavaju ravnotežu) Jevanđelja po Mateji (poglavlje 26 i 27). Delo je najverovatnije prvi put izvedeno na Veliki petak 1727. godine u Lajpcigu.

U nastavku slede vizuelni primeri kupola crkava koje je u Rimu projektovao i gradio (samo nekoliko decenija ranije u odnosu na Baha) još jedan barokni genije: Frančesko Boromini. Na upravo ovakve primere mislim kada stalno naglašavam da opet treba preispitati u kojoj meri je hrišćanstvo (dogme katoličke, protestantske i anglikanske crkve) uticalo na umetnički razvoj Evrope. Pitanje se može učiniti retorskim ali ja ga ostavljam otvorenim: da li bi bilo barokne umetnosti u ovom obliku i ovolikom obimu da nije bilo katoličke crkve i kontrareformacije?

Johan Sebastijan Bah na blogu A . A . A

Frančesko Boromini na blogu A . A . A

Strahov biblioteka u Pragu

Enerijer Strahov biblioteke u Pragu

Enerijer Strahov biblioteke u Pragu

Moja poseta Pragu jula 2013. godine dodatno je obogaćena posetom ovoj biblioteci. Zapravo, pišući o njoj, mogla bih da pišem o celokupnom utisku povodom Praga. Mislim da ga ove fotografije, ali i moje iskustvo, uobličuju u nešto jedinstveno i nešto što možda i nije on, a ni ova biblioteka. To je uglavnom slučaj sa magičnim gradovima: nepouzdanost.

U biblioteku nisam ušla. Čitav prostor sam uz nekoliko drugih posetilaca (gužva nije bila velika) videla sa vrata. Od dva hola, teološkog i filozofskog, delio nas je elegantan kanap koji je visio sa dve mesingane šipke. Videla sam predmete koje mnogo volim, globuse, stare, barokne, iz 17. veka. Mora da su tu preostali posle cara Rudolfa II koji je privlačio k sebi astronome, astrologe, alhemičare i geografe.

Prostor je bio taman, nisam osetila uobičajen miris biblioteka, kao ni bilo koji drugi miris. Videla sam časovnike, merdevine, mnoštvo knjiga i freske na tavanici. Prostor me je podsetio na barokni eneterijer crkve Svetog Nikole u Pragu, na Maloj strani. U nju sam ušla, razlika je bila u tome da u njoj nije bilo knjiga, ni časovnika, ni globusa, ali je tišina i magija mesta, stvorena zahvaljujući posebnim oblicima i bojama, bila ista, ili bar uporediva.

Potom smo se popeli na vrh građevine odakle se videla panorama grada, jedan tipičan zbijeni srednjeevropski grad, očuvan, muzej. Bele fasade i crveni krovovi, crne visoke ulazne kapije od teškog drveta. Podsetio me je na slike Egona Šilea na kojima je iz ptičije perspektive prikazan grad, takođe češki, slike nastale kada je pokušao da u jednom češkom gradu osnuje umetničku koloniju sa još nekoliko slikara.

Doduše, Šileov grad je kišni grad, podseća na mala mesta u Rusiji koja Dostojevski tako dobro opisuje u svojim romanima. Moj Prag je bio nešto sasvim drugo. Bilo je leto kada sam u njemu boravila samo nedelju dana. Grad je veličanstven, a mali i miran, nebo je drugačije, veoma je visoko. Najlepše popodne u životu provela sam na jednom praznom trgu na Hrdačanima. Sunce je zalazilo, nebo je bilo rumeno. Isto to mogu da kažem i za doživljaj koji sam imala u jednom parku, pored Opere, nadomak crkve Svetog Nikole ili na Karlovom mostu.

The library in the Strahov Monastery in Prague played an important role in Czech history. There are about 200 000 old prints, mostly from the period between the 16th and the 18th century, around 3000 manuscripts and 1500 first prints. One of the most precious items is the „Strahov Evangeliary from the 9th century, with Romanesque and Gothic decoration. There are two splendidly decorated halls: the Theological Hall and the Philosophical Hall.

The origin of the collections in the Strahov Library goes back to the 12th century, when the Premonstratensian monastery was founded there. The development of the library was interrupted several times through the centuries: there was a big fire in 1258, then it was damaged by Hussite warriors in the 15th century. Swedish troops invaded Prague in 1648 and they took many books to Sweden with them. *

Dokumentarni film Alena Renea o Francuskoj nacionalnoj biblioteci

Dokumentarni film Alena Renea o Francuskoj nacionalnoj biblioteci može biti polazište za preispitivanje sopstvene kulture, njene istorije, njenog sadašnjeg stanja, njenih dometa. Nekoliko dana pre nego što sam odgledala Reneov dokumentarni film prolazila sam Kosančićevim vencem.

Oh, kako je to beskrajno dosadno, naivno kao pejsaž nekog zakasnelog impresioniste, prošetati Kosančićevim vencem jednog nedeljnog jutra. Naspram ruševina nekadašnje Narodne biblioteke Srbije teče Sava. Na drugoj strani njene obale nalazi se još jedna ruševina – Muzej moderne umetnosti. Zatvorena zgrada, nema, bez izložbi koje bi građanima pružile mogućnost da poveruju u svoju zemlju.

U blizini je Čubrina ulica kojom sam prolazila često nedeljom ujutru, vrlo rano, recimo oko pola sedam. Jednom, bio je maj, ulica je bila potpuno tiha. Oba krila prozora stana u prizemlju bila su širom otvorena, na daskama cveće, kroz belu zavesu probijali su se zvuci Betovenove Devete simfonije, odzvanjali su horski Šilerovi stihovi iz Ode radosti (taj stav je himna Evropske unije) čiji bi slobodan prevod početnih stihova glasio: „Prijatelji, ne ove note. Hajde da zasviramo nešto radosnije“.

To su uglavnom impresionistički i asocijativni utisci kada mislim o Reneovom filmu. Radosti i ljubavi ka Šilerovoj i Betovenovoj ideji – ideji – da će svi ljudi braća biti ima u meni, ali uglavnom kada gledam u knjige na polici moje lične biblioteke. Ja verujem u ideje nemačkog prosvetiteljstva. Ne znam samo da li drugi veruju u njih i da li su one ikada bile nešto više od ideje. A ideje su, to nas je Platon naučio, jedina i prava Istina.