Kenigsberg

 

Kenigsberg je rodno mesto Imanuela Kanta, velikog nemačkog filozofa. Ovaj stari pruski grad na samom severu nalazi se između Nemačke i Litvanije. Njega su u Drugom svetskom ratu oslobodili Rusi pa su ga, stoga, i podelom poražene Nemačke zadobili, iako je grad hiljadama kilometara dalje od ruske teritorije. Gradu je promenjeno ime u Kalinjingrad a, kao i mnogi drugi nemački gradovi (Drezden je prvi primer, ali njega nisu uništili Rusi već saveznici, Englezi i Amerikanci), skoro je u potpunosti uništen po oslobađanju.

Na priloženom video snimku vidi se kako je grad izgledao u prošlosti a na donjim fotografijama može se videti kako je izgledala knjižara (unutra i spolja) jednog od najvećih nemačkih izdavača „Gräfe und Unzer“. Izdavačka kuća je osnovana u Kenigsbergu davne 1722. i bila je najveća u Evropi. Ona je u potpunosti uništena u Drugom svetskom ratu a izdavač i dalje postoji, sada sa sedištem u Minhenu. Nastavite sa čitanjem

Barok nedeljom: Paolo Portogezi – „Teme baroka“

Rekonstrukcija kulturnih zbivanja baroknog Rima za nas, u svetlu ovih razmatranja, ima dva osnovna aktuelna i interesantna motiva. S jedne strane, ona omogućava da procenimo stepen autonomije umetničkog delovanja, granice do kojih se može odvažiti kritički stav umetnika prema duboko konzervativnom društvu koje je, dakle, sklono da među inovacijama razlikuje one koje dotiču samo površinu, a ostavljaju nepromenjenim čitav niz dubokih odnosa, od onih koje deluju u dubinu, izokreću konvencionalni red i otvaraju nove perspektive. S druge strane, analitičko ispitivanje momenta koji je bio tako bogat životnim previranjima dopušta da sačinimo popis velikih tema oko kojih će se, duže od jednog veka, usredsrediti pažnja umetničke kulture – tema kao što su beskonačnost, relativnost percepcije, popularnost i komunikativna moć umetnosti, smisao istorije kao stalnog događanja, uloga tehnike kao faktora autonomije i priroda protumačena kao dinamiočno zbivanje.

Mnoge od ovih tema nasleđene su od renesanse i manirizma ali je nova njihova sposobnost prenošenja u sliku i određivanja njene strukture.

BESKONAČNOST

„Beskonačni prostor ima beskonačne domašaje, pa se u tom beskonačnom domašanju slavi beskonačni čin postojanja“, pisao je Giordano Bruno u prvom dijalogu svog De l’infinito, universo e mondi. Kult beskonačnog, daljine, relativnosti prostora objedinjuje, kao različite reakcije na neku zajedničku emociju, mnoga inače različita dostignuća velikih neprijatelja koji zajedno žive pod etiketom rimskog baroka.

U ukrasnom slikarstvu, osećanje beskonačnog sugerira napuštanje strukture uramljenih slika koju su Caraccijevi primenili u galeriji Farnese, i iluzornog ujedinjavanja slikanog i arhitektonskog prostora dvorana. To se najpre ostvaruje u veštim perspektiviziranim konstrukcijama Tassija, koje obuhvataju i arhaična Sunčeva kola koja je Domenichino naslikao u palati Costaguti i Guercinovu Auroru u kojoj se likovi stapaju s dramatičnom atmosferom; zatim u Lanfrancovim glorijama u S. Carlo ai Catinari i S. Andrea della Valle. Ali tek Pietro da Cortona, u svodu palate Barberini, proizvodi nov način slikanja iz problema uvođenja konkretnog iskustva bezgraničnog događanja u percepciji dela. Transparentni arhitektonski okvir koji propušta prostor dolazi u sukob s grupama figura koje se nadvijaju nad njega i skrivaju ga, koristeći ga kao prvi plan koji naglašava iluziju dubine. Između slobodoog prostora i spleta odeće, tela i oblaka određuje se snažna suprotnost, svetlo i prostor nagrizaju mase koje su koncentrisane u kompaktnim zonama, u piramidalnim jezgrima okrenutim nagore. Zakon o skupljanju nabubrelih tela je trenutan zakon i slikar daje sve od sebe ne bi li proizveo utisak da je uhvatio kulminantni momenat nekog događaja koji ne prestaje da se zbiva. Pčele koje obleću i figure koje nose grane, koje naokolo nagoveštavaju konture okvira u obliku štita, oblikuju grb na kojem je plava podloga samo nebo. Ovo skupljanje, bremenito heraldičkim simbolima, nema vrednost trajne kompozicije; ono označava provizorno koaguliranje slike kao ključnog momenta uhvaćenog u stalnom preobražaju privida. Čitava slikovna kompozicija, mada strukturisana prema složenom ikonološkom programu, postaje pre svega artikulacija jedne plastične magme pune treperavih prostornih šupljina i svetlosnih vibracija, izraz intenzivne životne radosti, tumačenja života kao uskovitlanog polja energija. Nastavite sa čitanjem

Knjiga o zlatnom rezu

Nedavno sam dobila knjigu, pravi trezor, Tajni kod: Zlatni rez – tajanstvena formula koja vlada umjetnošću, prirodom i znanošću. Autorka knjige je Priya Hemenway. O tome šta su zlatni rez i Fibonačijev niz, kako isti postoje u prirodi, podjednako koliko i u umetnostima, nauci i misticizmu, možete čitati detaljnije u pomenutoj knjizi. Na ovom mestu prenosim deo teksta iz poglavlja „Zlatni rez u arhitekturi, likovnoj umetnosti i glazbi“.

Umjetnost je doživljaj ravnoteže, odnosa djelova prema cjelini. Razumijevati je na bilo koji drugi način znači propustiti njezinu najosnovniju sastavnicu. Lijepa slika, skulptura, arhitektura, glazba, proza ili poezija organizirani su i dražesno uravnoteženi prema skrivenom osjećaju za mjeru.

Sklad zlatnog reza posebno je marljivo bio ugrađen u europske gotičke katedrale i Le Corbusierov Modular u suvremenoj arhitekturi. Isti se pojavljuje na slikama Leonarda da Vincija, Albrechta Duerera i Georgesa Seurata, kao i u Fidijinim i Michelangelovim skulpturama i u srcu svake glazbe. On je simbolički prenijet u mnoga umjetnička djela primjerom mističnih spirala, trokuta, pentagrama i zlatnih pravokutnika. Zlatni rez je upotrebljavan na najsuptilnije i najočitije načine kako bi otkrio dojam strukturnog sklata, ravnoteže i božanstva. Može ga se uočiti u sadržaju ili pak osjetiti. Može biti čvrsto priljubljen ili blago odmaknut, i može niknuti iz svjesnog ili nesvjesnog impulsa u umjetniku.

U odeljku posvećenom renesansnom periodu autorka naročito pominje četri značajna naučnika odnosno umetnika koji su doprineli širenju matematičkih ideja koje pojam zlatnog reza podrazumeva. To su Luka Paćoli (na slici gore, u franjevačkoj mantiji sa nepoznatim mladim muškarcem iza sebe za koga se dugo verovalo da je Albreht Direr), Leonardo da Vinči, Leon Batista Alberti i Pjero dela Frančeska. O svakom pojedinačno možete čitati u knjizi, a ovde, opet, prenosim jedan kratak deo o Pjeru dela Frančeski. Nastavite sa čitanjem

Video rad Frančeska Simetija

Šestominutni video italijanskog umetnika prikaz je mogućih zidova neke palate. Dopala mi se kombinacija različitih pejsaža kao mogućnost za vizuelno putovanje, praćeno minimalističkim zvucima koji podražavaju kapi kiše koje neprestano padaju, a što je u video radu očigledno. Evokacija renesansnih pejsaža kombinovana je sa Art Nouveau primesama. Vizuelno opčinjavajuće.

Slično su ukrašeni zidovi manastira Melk u Austriji. Ova prostorija koju zovu Bergl, a koju je projektovao arhitekta Johan Vencel Bergl, na svojim zidovima sadrži prizore Novog Sveta. Egzotično rastinje, vedro nebo, predeo „Zapadne Indije“. Ovaj Benediktinski manastir postoji od 1089. godine i poznat je po svojoj bogatoj kolekciji manuskripta, kao i po skriptorijumima u kojima su mnogobrojni rukopisi nastajali. Nastavite sa čitanjem

Peter Gentenar: Skulpture od papira u katedrali

Skulpture od papira, nalik laticama, bestežinski plutaju između neba i zemlje, između poda i tavanica različitih arhitektonskih objekata, ali najlepši utisak ostavljaju kada se njihove plešuće konture, nekom samosvojnom simetrijom, podudare sa oblicima tavanica građenih da otvore čoveku dimenzije neba, da on imaginacijom osmisli božansku sferu na zemlji, da poveruje da mu je ista moguća i dostupna ako se prepusti, ako počne da lebdi dok se moli, i zatvori oči. Nastavite sa čitanjem

Barok nedeljom: Palata Barberini u Rimu

Ceiling of Palazzo Barberini.jpg

Tavanice su u doba pape Urbina VIII, čije je svetovno ime bilo Mafeo Barberini, bile često mesto iskazivanja virtuoznosti slikara, gde bi naročito dolazile do izražaja njihove matematičke sposobnosti, uz čiju pomoć bi stvarali iluziju prostora. Prethodni put to je bila strast, bilo sveta ili svetovna, a ovga puta reč je o iluziji kao jednoj od dominantnih odlika barokne umetnosti.

Related image

Tavanica je prostor neba, prostor pojavljivanja, vaznesenja, pada i spasenja. Kako sam i sama bila u palati Barberini u Rimu imala sam prilike da vidim prikaz alegorije Božjeg proviđenja. Kada posmatrate tavanicu odozdo detalji na fresci se ne vide. Tek kasnije jakim zumiranjem fotografija detalje je moguće razaznati u toj masi pokreta, dinamike, iluzije i izmeštene perspektive. Nastavite sa čitanjem

Barok nedeljom: Johan Sebastijan Bah i Frančesko Boromini

 

Barok nedeljom je nova serija objava na ovom internet mestu. Nedelja je težak dan, dosadan i deprimirajući. Iako tokom čitave nedelje pojedinac mašta o vikendu (dokaz robovlasničkog odnosa koji vlada u društvenom ekonomskom poretku), nedelja mu je teška, duga, a naročito se takvom čini tokom zime. Rutina banalnih dnevnih obaveza čišćenja kuće, domaćih zadataka, gubljenja vremena na internetu i, još gore, vremena provedenog na akcijama u hipermarketima, čini da nedelja kao dan bude omrznut jer posle svih tih „neodloživih obaveza“ sledi saznanje: sutra moram na posao.

Ja kažem NE. Nedeljom se sluša barokna muzika.

Barok: dragulj umetnosti muzike, arhitekture, skulpture, pozorišta i slikarstva. Svake nedelje trudiću se da objavim po jednu kompoziciju različite forme (opera, kamerna sonata, balet, koncert za orgulje, itd) umetnika iz različitih evropskih zemalja koji su pripadali periodu koji sa sobom nosi određene formalne odlike, teme, naročitu i neobičnu upotrebu instrumenata. U zavisnosti od inspiracije i raspoloživih podataka, uz svaku kompoziciju postovaću osnovne podatke o umetniku, delu, njegovom značaju u kontekstu svog vremena ili u širem kontekstu evropske muzičke kulture („sinhronijski“ i „dijahronijski“ presek umetničkog dela, rečeno jezikom ruske formalističke škole). Takođe, tu će biti i likovnih primera, slikarstva i arhitekture, ali i književnosti. Nastavite sa čitanjem

Документарни филм Алена Ренеа о Француској националној библиотеци

Документарни филм Алена Ренеа о Француској националној библиотеци може бити полазиште за преиспитивање сопствене културе, њене историје, њеног садашњег стања, њених домета. Неколико дана пре него што сам одгледала Ренеов документарни филм пролазила сам Косанчићевим венцем.

Ох, како је то бескрајно досадно, наивно као пејсаж неког закаснелог импресионисте, прошетати Косанчићевим венцем једног недељног јутра. Наспрам рушевина некадашње Народне библиотеке Србије тече Сава. На другој страни њене обале налази се још једна рушевина – Музеј модерне уметности. Затворена зграда, нема, без изложби које би грађанима пружиле могућност да поверују у своју земљу.

У близини је Чубрина улица којом сам пролазила често недељом ујутру, врло рано, рецимо око пола седам. Једном, био је мај, улица је била потпуно тиха. Оба крила прозора стана у приземљу била су широм отворена, на даскама цвеће, кроз белу завесу пробијали су се звуци Бетовенове Девете симфоније, одзвањали су хорски Шилерови стихови из Оде радости (тај став је химна Европске уније) чији би слободан превод почетних стихова гласио: „Пријатељи, не ове ноте. Хајде да засвирамо нешто радосније“. Наставите са читањем