Barok nedeljom: Prostor iluzije

U nastavku sledi tekst Ive Draškić Vićanović „Prostor iluzije“ koji predstavlja analizu dve ključne koncepcije prostora u istoriji likovnih umetnosti: renesansnu i baroknu. Barokna koncepcija prostora intenzivira iluziju – prostor iluzije ima tendenciju da u recepciji preskoči barijeru između artefakta i recipijenta, da obuhvati recipijenta i uvuče ga u predstavljeno, čineći ga „učesnikom“ prizora.

Iva Draškić Vićanović je redovni profesor Estetike na Filološkom fakultetu u Beogradu i Hermeneutike likovnih umetnosti na Akademiji umetnosti u Beogradu. Do sada su objavljena dva njena rada na ovom internet mestu – esej o kjaro-skuro tehnici i esej o Rodenovoj skulpturi „Danaida“. Njeni stavovi o renesansnoj tehnici ponašanja, poznatijom pod nazivom Sprezzatura, korišćeni su i u eseju o Baltazaru Gracijanu.

*

Kada je istorija ljudskog duha u pitanju, čini se da je najteže objasniti krupne i značajne pojave. Velika misao u filozofiji i nauci, velika dela u umetnosti pozivaju na razmišljanje i provociraju da im se u zbivanjima koja su im prethodila nađe poreklo i uzrok. Uglavnom takvi pokušaji povezivanja velikih duhovnih poduhvata sa daleko manje značajnim, koji su im u vremenu prethodili, ostaju jalovi i ne uspevaju da reše zagonetku njihovog porekla.

Jedan od takvih slučajeva je pojava Đota (Giotto di Bondone) u likovnoj umetnosti.

Slikarstvo Đota di Bondone koji hronološki pripada poznoj gotici povezuje se obično sa neposredno prethodećim slikarstvom Čimabuea (Cimabue) i Duča (Duccio) predstavnicima takozvanog »grčkog manira« (maniera greca) u italijanskom slikarstvu tog vremena. Ukazuje se na istovetnost tema (Ulazak u Jerusalim, Madona na prestolu), sličnost kompozicije, kroj slika na zabat – taj čuveni trouglasti oblik gornjeg dela slike, itd.

Svi ovi pokušaji povezivanja Đota sa predstavnicima grčkog stila koji su mu neposredno prethodili u italijanskom slikarstvu, deluju kao dirljiv pokušaj ljudskog uma da projektovanjem sopstvenih principa u objekat koji razmatra – hjumovski rečeno – kontaktom dve pojave u vremenu i prostoru, proglasi pojavu koja u vremenu / prostoru neposredno prethodi, uzrokom pojave koja je usledila. Naime, razlike između Đota i najznačajnijih predstavnika grčkog stila, Čimabuea i Duča, su daleko veće i značajnije nego što su njihove međusobne sličnosti. Sličnosti su gotovo trivijalne, dok su razlike, naprotiv, krucijalne i Đotov slikarski novum predstavlja pravu prekretnicu u italijanskom slikarstvu pozne gotike i veličanstveno anticipira likovne principe nadolazeće renesanse. Takozvana  »era slikarstva« uistinu počinje sa Đotom. Zašto?

Đotova kompozicija je takva da on ceo prizor koji podražava smešta u prednji plan slike, tako da posmatrač, pošto mu pogled pada na donji segment slike, dobija utisak da stoji u istoj ravni sa predstavljenim prizorom, da se prizor koji vidi u prirodnoj perspektivi dešava neposredno pred njim, kao da mu je neko otvorio prozor kroz koji krišom posmatra zbivanja.

Iz ovakvog načina komponovanja proizlazi i ono što sam poomenula kao krucijalnu razliku između Đota i predstavnika grčkog stila (maniera greca) firentinske i sijenske škole, Čimabuea i Duča – posmatrjući Čimabueove i Dučove slike recipijent ne zna, ne može da odredi svoju poziciju u odnosu na ponuđeni prizor. Ako pokuša da locira sebe u odnosu na ono što je naslikano, dobiće utisak da nekako neodređeno lebdi oko prizora i neće moći da prepozna ugao iz kojeg posmatra.

Đoto di Bondone, pak, locira posmatrača vrlo precizno – recipijent tačno zna gde stoji u odnosu na prizor, odakle ga posmatra i što je najuzbudljivije i sa estetičkog aspekta najzanimljivije – oseća se kao svedok ponuđenog prizora. Posmatrač je volšebno doveden pred predstavljeni prostor, on doživljava realni prostor u kojem se nalazi  kao povezan sa prostorom slike, recipira povezanost realnog prostora u kojem se nalazi i prostora slike. To je verovatno bio i razlog Đotove privlačnosti za takozvanu običnu publiku. Jer, Đoto di Bondone je jedan od onih retkih umetnika koga je podjednako visoko cenila i  neobrazovana i obrazovana likovna publika.

Dakle, velika novina koju je Đoto uveo u slikarstvo i ujedno prelomna, nepremostiva granica između njega i najznačajnijih tadašnjih predstavnika grčkog stila u Italiji je takozvano famozno »otvaranje prozora« pred posmatračem; recipijent je doveden neposredno pred prizor, drugim rečima recipijent postaje svedok prizora zahvaljujući načinu na koji mu je prizor ponuđen i predmetnut.

Ovakvim načinom komponovanja Đoto je povezao prostor slike i prostor posmatrača, prostor artefakta i prostor recipijenta, iluziju i realnost. Prvi put u istoriji slikarstva ova dva entiteta su povezana na ovakav način.

Mislim da je posmatrano sa estetičkog, dakle filozofskog aspekta, ova vrednost Đotovog likovnog postupka jedan od najznačajnijih događaja u istoriji likovnih umetnosti.

Zbog ovog pogleda u perspektivi koji nam je Đoto ponudio kroz »otvoren prozor«, on se opravdano tretira kao anticipiacija likovnih principa renesansnog slikarstva.

Takođe, posmatrano sa aspekta teme koja me trenutno interesuje – odnosa prostora artefakta i realnog prostora recipijenta, sve one novine koje su obeležile slikarstvo renesanse, samo su dalje razvijale i produbljivale Đotov pogled »kroz prozor«. Kada ovo kažem mislim, na prvom mestu, na matematičku, odnosno linearnu perspektivu koju je otkrio  Filipo Bruneleski (Filippo Brunelleschi) u oblasti arhitekture, a u slikarstvu prvi put primenio Mazačo (Massacio). Na drugom mestu imam u vidu otkriće takozvane atmosferske ili vazdušne perspektive poznogotičkih majstora Huberta i Jana Van Ajka (Hubert i Jan Van Eyck).

Primena matematičke perspektive, postupka koji je obeležio slikarstvo rane renesanse u Italiji samo je precizirala Đotov pogled kroz »otvoren prozor«. Naime, principi komponovanja ranorenesansnog slikarstva su, u osnovi, đotovski – pogled posmatrača pada na donju polovinu slike, prizor se nudi u ravni pogleda u prednjem planu, s tim što su sad, primenom linearne perspektive, svi odnosi među prikazanim figurama merljivi. Đotova spontano komponovana perspektiva postala je matematički precizna, pogled »kroz prozor« definisan je do detalja, brojem.

Dakle, razmišljajući u kategorijama pomaka što je, naravno, nezahvalno kada je umetnost u pitanju jer nam ne govori ništa o umetničkoj vrednosti kao takvoj, suštinskog pomaka na liniji Đoto – renesansa nema kada je reč o odnosu prostora artefakta i prostora posmatrača; poštuju se i primenjuju precizirani Đotovi principi prikazivanja apatetičkog prostora artefakta. Drugim rečima, rana renesansa je samo do kraja izvela mogućnosti Đotovog likovnog postupka. Recipijent i artefakt su ostali u istom odnosu kako je to koncipirao Đoto – recipijent je »svedok« prizora pred »otvorenim prozorom«; on zna, to jest percipira gde stoji u odnosu na predstavljeni prizor; realni prostor predveden je pred apatetički prostor artefakta, oni su u kontaktu, dodiruju se, ali svaki zadržava i čuva svoju autonomiju. Drugim rečima, recipijent koji je volšebno privučen »otvorenom prozoru« i primaknut iluzionističkom prostoru slike, ostaje svestan demarkacione linije, pozorišnim terminom rečeno »rampe« između sebe i predstavljenog prizora. On nema utisak da se iluzionistički prostor slike otvara ka njemu, da ga uvlači u sebe, nema utisak stapanja apatetičkog i realnog prizora, što je, prema našem mišljenju, ključna razlika između renesansne[1] i barokne vizuelizacije prostora.

Baroknu vizuelizaciju prostora karakteriše upravo pokušaj stapanja (fuzionisanja) prostora artefakta i prostora recipijenta, i smelo brisanje demarkacione linije između apatetičkog i realnog prostora.

Kada je, pak, o đotovskom i ranorenesansnom prostoru reč, recipijent je »svedok« a ne deo prizora i iluzionističkog prosotra; posmatrajući sliku, on je svestan da je svedok a ne učesnik, on percipira autonomiju i izdvojenost predstavljenog prostora i vrlo jasno doživljava demarkacionu liniju, »rampu« između svog realnog prostora i iluzionističkog prostora koji mu je vizuelno ponuđen.

Zašto? Ili je možda bolje upitati – kako? Čime se to kod Đota i u ranoj renesansi obezbeđuje odelitost apatetičkog i realnog?

Ključni princip vizuelizacije je ono što je Hajnrih Velflin (Heinrich Wolfflin) nazvao »zatvorenom formom«, suprotstavljajući je »otvorenoj formi« koja, prema njegovom mišljenju, karakteriše barok.

Ovu izvanrednu Velflinovu distinkciju moguće je primeniti i na problem koji razmatramo u ovom tekstu – odnos prostora artefakta i prostora recipijenta.

Ranorenesansni majstori nam dakle vizuelno nude »zatvorenu« formu: na prvom mestu figure oivičene i definisane konturom, zatvorene linijom koja ih uokviruje. Kao drugo, komponuju tako da prizor pažljivo poziconiraju u okvir slike koji služi kao klasična »rampa« i u funckiji je principa derealizacije. Predstavljena kompozicija, budući vizuelno smeštena u za to određeni prostor, ne ostavlja utisak da će probiti okvir slike i zahvatiti i prostor recepcije, što će biti jedna od bitnih karakteristika barokne vizuelizacije.

Visoka renesansa, pak, posebno je zanimljiva – ona je, naime, iznedrila neke bitne karkateristike vizuelizacije nadolazećeg baroka, ali je ipak zadržala princip odelitosti prostora artefakta i prostora recipijenta i princip reciijenta kao »svedoka« vizuelno ponuđenog prizora.

Veliki poznavalac i analitičar renesanse i baroka koga smo pominjali, Hajnrih Velflin, u knjizi Renesansa i barok kaže:

Visoka renesansa se ne razvija u specifičnu kasnu umetnost već od vrhunca put vodi neposredno u barok. Tamo gde se pokazuje nešto novo, tu je simptom predstojećeg baroknog stila.[2]

Velflin koristi termin »simptom« koji u prvi mah zvuči malo neobično, ali se pri pažljivijoj analizi pokazuje sjajno odabran, jer sve ono barokno je dato u povoju u visokoj renesansi i treba umeti prepoznati ga.

Prema mom mišljenju, jedan značajan simptom koji u visokoj renesansi ukazuje na likovne principe nadolazećeg baroka, a na koji nije ukazao Hajnrih Velflin je likovni postupak chiaro scuro (svetlo tamno) Leonarda da Vinčija (Leonardo da Vinci). Da Vinči ga prvi put primenjuje na svojoj glasovitoj slici Poklonjenje mudraca, jednoj od onih koje su ostale nedovršene.

Chiaro scuro je tehnika vizuelizacije oblika izostavljanjem kontura; konture, granične linije koja definiše oblik više nema, forma predmeta se postiže nizom nijansiranih valera koji nam omogućuju da naslikanu figuru vidimo kao da izranja iz senke u svetlost; forma postaje funkcija svetlosti jer je svetlošću oblikovana. Dakle predmet je likovno oblikovan i ponuđen pogledu tako što postepeno izranja iz senke u svetlost, najuobličeniji je onaj deo figure koji je najosvetljeniji, upravo onako kako to biva i u prirodi. Forma lišena konture se vizuelno otvara; nema one granične linije koja je sputava i trpa u Prokrustovu postelju kakve u prirodi nema.

Chiaro scuro  je simptom baroka upravo zato što ono predstavlja otvaranje forme u povoju, u njegovom likovnom začetku. Barokni slikari izvešće proces otvaranja forme do njegovih krajnjih mogućnosti. Jer kod Leonarda da Vinčija u visokoj renesansi postoji ipak još uvek naslut konture; ona nije čvrsta ni precizna kao u ranoj renesansi, kod Botičelija (Botticelli) na primer, ali se da uočiti kad se odmaknemo od slike. Naime, uobličavanje forme u visokoj renesansi još uvek ne gubi sasvim ono što je Velflin darovito nazvao »taktilnim svojstvom«, mogućnost forme da oko vizuelno klizi po njenim spoljnjim granicama. U baroku ta mogućnost će nestati potpuno – od konture neće ostati ni naslut; ivične linije će se pretočiti u zgusnute mase komponovane od svetlosti i senke.

Ovaj proces postepenog ali neumitnog otvaranja forme koji dokazuje moju tezu da je tehnika chiaro scuro jedan od »simptoma« baroka, može se lako pratiti na liniji Leonardo da Vinči (visoka renesansa) –  Rubens (barok) – Velaskez (Velazquez) (barok). Postepeno iščezavanje i samog nasluta granične linije forme i mogućnosti da oko klizi po spoljašnjim ivicama figure više je nego očigledno.

Rubensovo tumačenje chiaro scuro postupka je možda estetički najpregnantnija komponenta Rubensovog slikarstva: Rubens, naime, komponuje sliku od zgusnutih masa i svetlosti i senke, ali njegova analiza odnosa svetlosti i senki ide drugačijim pravcem od onog kojim je, na primer, pošao osnivač baroknog stila u slikarstvu Mikelanđelo Merizi da Karavađo (Michelangelo Merisi da Caravaggio). Susret svetlosti i senke u Rubensovom slikarstvu ne doživljavamo više kao suprotnost punog osvetljenja i nedostatka osvetljenja što je slučaj u Karavađovom slikarstvu. Rubensova senka je prožeta svetlošću i upravo iz tog i takvog odnosa svetlosti i senke proizlazi mogućnost potpunog nestajanja konture kao linije oivičavanja figure na slici. Senka je natopljena, prožeta svetlošću, a svetlost se pretapa u senku; likovna kompozicija je sazdana od zgusnute i razređene svetlosti u kojoj je iščezla kontura. Mislim da se, kada je o Rubensovom slikarstvu reč, može govoriti o specifičnoj dijalektici odnosa svetlosti i senke u kojoj jedna na drugu upućuje i obe predstavljaju i ratio cognoscendi i ratio essendi jedna drugoj; svetlost prožima senku, otvarajući na taj način likovnu formu u potpunosti.

Na ovaj način otvorena forma vizuelno nudi utisak kretanja; ona ukazuje na zbivanje, proces[3] kao suštinu oblika. Za razliku od statičnih renesansnih formi, barokne su, upravo zahvaljujući potpunom otvaranju – dinamične, bremenite zbivanjem. Vizuelizacija kretanja, dinamika zbivanja na slici, nazovimo je po ugledu na Đankarla Majorina (Giancarlo Maiorino) »proces forma« je ona posebna draž i kvalitet baroknog slikarstva.

Otvaranje i dinamizovanje forme figure je kod Rubensa duboko povezano sa otvaranjem čitave kompozicije slike. Kao što smo gore pomenuli Rubens komponuje pomoću zgusnute i razređene svetlosti, čitava kompozicija mu je kao izlivena svetlošću. On komponuje po dijagonali i snop svetlosti vuče pogled posmatrača ka rubu slike. I sami oblici figura pri rubovima slike su nedovršeni i otvaraju se i na taj način i kao da teže da svoju kompletnu formu zadobiju van okvira slike.

Tako satkana od otvorenih, dinamičnih formi, izlivena svetlosnim mlazom po dijagonali, svaka Rubensova kompozicija deluje kao pokrenuta iznutra, kao zaljuljana. Posmatrač ima utisak da joj je okvir u koji je smeštena nametnut, da je neprirodno steže kao Prokrustova postelja i da ona ima tendenciju da ga prolomi i obruši se van njegovih granica.

Tu je ustvari ključna razlika između jedne barokne kompozicije kao što je Rubensova i jedne renesansne kompozicije – čak i kada je visoka renesansa u pitanju – kao što je Leonardova.

Leonardovoj kompoziciji prija okvir u koji je udobno smeštena. Oblici prikazanih figura su dovršeni i smeštenu u prostor koji im pripada, prostor koji definiše okvir slike – prostor iluzije. Ona ne teži da ga prolomi i razvije se u okolnom realnom prostoru i pobrka iluziju i stvarnost.

I ovo nas ponovo dovodi do osnovne niti našeg istraživanja – odnosu prostora artefakta i prostora recipijenta, prostora iluzije i prostora realnosti, to jest između renesansne i barokne vizuelizacije prostora.

Ali pre nego što sprovedemo ovu analizu do kraja, treba da pomenemo i prokomentarišemo i drugi »simptom« baroka koji se rodio u visokoj renesansi, koji je, zajedno sa prvim pominjanim »simptomom«, procesom likovnog otvaranja forme izostavljanjem konture i modelovanjem pomoću svetlosti i senke doveo do promene odnosa prostora artefakta i recipijenta na liniji renesansa – barok.

Taj drugi pomena vredan simptom je, prema našem mišljenju, otvaranje poteza kičice pogledu posmatrača koje je, takođe, potpuno u funkciji likovnog otvaranja forme kao i izostavljanje konture.

Dakle, kao i u prvom slučaju, kolevka »simptoma« je visoka renesansa, ali sad više ne slikarstvo Leonarda da Vinčija, već slikarski postupak Ticijana Večelija (Tiziano Vecelli).

Slikarsku teniku uposebljavanja poteza kičice Ticijan počinje da primenjuje u svojoj poznoj fazi vrlo očigledno na izvanrednom Hristu s trnovim vencem. Ticijan dakle ne krije poteze kičicom kojima nanosi boju, naprotiv, oku posmatrača razotkriva tu veliku slikarsku tajnu. Formu koju majstor modeluje vidimo u samom njenom procesu nastanka – kako je modelovana, iz kojih je elemenata sastavljena. Tim postupkom se forma snažno otvara pogledu, na drugi način ali istim intenzitetom, kao što se otvara iščezavanjem konture. Tehnika slobodnih, vidljivih poteza kičicom, pored toga što odaje utisak spontaniteta, neposrednosti skice, podstiče utisak ritma i pokreta kompozicije i sva je u funkciji dinamike zbivanja na slici.

Ovu tehniku će, kao i chiaro scuro, iz visoke renesanse preuzeti majstori baroknog slikarstva i izvesti njene mogućnosti do kraja.

Izrazit primer primene ove tehnike je slikarstvo Fransa Halsa ( Frans Hals). Slike Fransa Halsa za koga se zna da nije slikao brzo, već se, naprotiv, dugo mučio nad svojim platnima, stvaraju iluziju da su rađene brzo, kao skica, što daje utisak neposrednosti i živosti. Forme gube i konturu i konzistentnost i rastvaraju se pogledu recipijenta kao cvetovi.

Kao i iščezavanje konture i ovaj aspekt otvaranja forme intenzivira utisak kretanja i dinamiku zbivanja na slici. Pored izvanrednog termina koji je za otvorenu formu ponudio Majorino – »proces forma«, moglo bi se možda govoriti i o dinamičkoj formi. Izostavljanjem konture i uposebljavanjem poteza kičice urušava se vizuelna statičnost, a postiže vizuelna dinamičnost forme koja suštinski menja doživljaj vizuelizovanog prostora.

Umetnik koji je, prema našem mišljenju, izveo do krajnjih granica mogućnosti oba analizirana simptoma baroka bio je španski majstor Dijego Velaskez. Delo njegove pozne faze zasniva se upravo na fuziji oba načina likovnog otvaranja forme.

Velaskez, naime, sazrevajući kao slikar, počinje da uviđa da figure nisu ograničene preciznim konturama koje odvajaju svetlost od senke, već se otvaraju i rastvaraju, formiraju i rastaču kroz slobodnu igru i međusobno prožimanje svetlosti i senke. Svetlost je, kod Velaskeza, ontološki princip kako oblika, tako i boje, ili, preciznije – dijalektika odnosa svetlosti i senke je ontološki princip oblika i boje, jer svetlost kod Velakeza jeste biće, postojanje, ali senka, tama, nije ništavilo, nebiće; senka je s jedne strane natopljena svetlošću koju je apsorbovala, a s druge, ona omogućuje pojavljivanje oblicima koji blistaju od svetlosti. Velaskezova forma je produkt pretapanja svetlosti i senke jedne u drugu, odnosno zgušnjavanja svetlosti u definisan oblik i rastakanja njenog u okolni zasenčeni prostor.

Demistifikacija stvaralačkog procesa razotkrivanjem poteza kičice dosegla je kod Velakeza svoj vrhunac – nanosi uljane boje na platnu izgledaju kao amorfne svetlosne mrlje čiji bljesak zasenjuje pogled posmatrača. Tek kad se odmaknemo od platna vidimo da se ti blještavi uposebljeni svetlosni entiteti zgušnjavaju u oblik. Kao likovi sa istim nivoom perceptivne organizacije koje je prepoznala geštalt psihologija, i Velaskezove figure pred očima recipijenta naizmenično zadobijaju formu i rastaču se u uposebljene, blistave mrlje uljane boje.

Dijego Velaskez je jedan od retkih majstora u slikarstvu koji ume da komponuje oblike i svetlošću i senkom i da na istoj slici primeni dva različita likovna principa – modelovanje svetlošću i modelovanje senkom. Na njegovoj čuvenoj slici Las Meninas (Dvorske dame, Mlade plemićke) na primer, princip koji je primenjen u prednjem planu slike – svetlost je organizovana figura dok je pozadina senka – pretvara se u sebi suprotan u zadnjem planu slike – lik u dnu slike je oblikovan tamom, biće i princip organizacije njegove figure jeste senka, dok je pozadina blještava svetlost koja pokušava da nagrize i rastoči formu.

U Velaskezovom slikarstvu, svetlost, kao Protej, uzima na sebe različite likove, zgušnjava se i rastvara formirajući vidljivi svet.

Ove nove oblikotvorne vrednosti baroka promenile su suštinski odnos vizuelizovanog prostora artefakta i realnog prostora recipijenta. Đotovsko – renesansni koncept u kojem je recipijent »svedok« prizora koji mu je primaknut i predstavljen kroz »otvoren prozor« prometnuo se u barokni koncept u kojem prostor artefakta ima tendenciju da »obuhvati« recipijenta i učini od njega »učesnika« predstavljenog prizora.

Otvaranjem i dinamizovanjem likovne forme i dinamizovanjem prikazanog, barokno slikarstvo dobija jedan novi kvalitet, novu osobinu – prikazani prostor percipira se kao pokrenut, ustalasan; kompozicija ostavlja utisak težnje da se prolomi okvir slike i da se rasporedi i dovrši u realnom prostoru; prostor slike kao da se obrušava ka posmatraču, nastojeći da ga obuhvati i uvuče u prikazani prostor.

Uspostavlja se novi modus povezanosti prostora artefakta i prostora recipijenta – recipijent nije više »svedok« prizora; on postaje »učesnik« predstavljenog prizora. Recipijent ne doživljava više demarkacionu liniju između svog realnog prostora i vizuelizovanog prostora. »Rampe« više nema i posmatrač doživljava u recepciji kretanje predstavljenog prostora, kretanje ka sebi; oseća rasprostiranje apatetičkog prostora oko sebe, opkoljen je i obuhvaćen tim prostorom i postaje – u recepciji – »učesnik« prizora i pripadnik zamišljenog prostora artefakta.

Proces povezivanja prostora artefakta i prostora recipijenta koji je započeo sa Đotom, nastavio se u ranoj i visokoj renesansi, razvija se crescendo u periodu baroka i dobija novu dimenziju – poništavanje vizuelne »rampe«, logike okvira slike. Iluzionistički princip, jednom reči, biva snažniji u baroku. Pokrenuti, ustalasani barokni iluzionistički prostor kao da teži da prolomi okvir koji mu je nametnut, da se izlije i obruši ka recipijentu i na taj način uspeva da intonira realni prostor recipijenta. Dajući intonaciju realnom prosotoru, barokni vizuelizovani prostor širi i intenzivira obruč iluzije. Posmatrač baroknog likovnog dela biva uvučen u iluziju i njome opkoljen.

Neki kritičari barokne likovne umetnosti kažu da je to tour de force, neumetnička majstorija. Prejako nametanje iluzije prepoznaju kao neumetnički postupak, jedan gotovo nasilnički trik zbunjivanja recipijenta.[4]  Ali u odbranu barokne likovne umetnosti možemo da postavimo pitanje: zašto bi barokna iluzija bila tour de force, neumetnička majstorija, samo zato što je intenzivnija od renesansne? Zašto i Đotovo »otvaranje prozora« i renesansna linearna perspektiva nisu tour de force kad takođe nude iluziju recipijentu da prisustvuje prizoru? Razlika između »svedoka« i »učesnika« nije suštinska već graduelna.

I najzad – gde je i postoji li uopšte granica iluzije u umetnosti?

Citati:

[1] Kažem hotimice „renesansne“ a ne „ranorenesansne“, zato što ni visoka renesansa o kojoj će biti reči u daljem toku izlaganja, ostaje u istom prostornom konceptu.

[2] Velflin, Renesansa i barok str. 11.

[3] Značajni italijanski estetičar Majorino koristi za baroknu formu termin „proces forma“.

[4] U ovom kontekstu intenziviranja barokne iluzije treba pomenuti i baroknu skulpturu – iako nam je tema ovog teksta slikarski prostor – i princip »nevidljive dopune« koji je zaživeo u baroknoj skulpturi. »Nevidljiva dopuna« se odnosi na osobinu barokne skulpture da podrazumeva još nečije prisustvo i energetski i prostorno se koncentriše na to zamišljeno prisustvo.

Literatura:

Arnheim R., Art and Visual Perception, London, 1956.

Bazin, G., Barok i rokoko, Jugoslavija, Beograd, 1975.

Maiorino, G., The Cornucopian Mind and the Baroque Unity of Arts, The Pensylvania State University Press, 1989.

Velflin, H., Renesansa i barok, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci – Novi Sad, 2000.

Velflin, H., Osnovni pojmovi istorije umetnosti, Veselin Masleša, Sarajevo, 1965.

White, J., The Birth and Rebirth of Pictorial Space, London, 1957.

Slike: Andrea Mantenja, Tavanica u Camera degli Sposi, Mantova, rađena između 1465. i 1474. Poigravajući se prikazanim prostorom slike, već snažnom iluzijom, savremeni mađarski umetnik Bence Hajdu, radi replike slika starih majstora, ali izostavljajući žive figure iz njih, dobijajući na taj način samo arhitektonske oblike, ali i dodatno udvostručavajući iluziju umetničkog dela.

Milan Komnenić: „O erotskome“

Svest o erotskom izmiče strogom određenju. Podsetiću na postavku odomaćenu među erotolozima: erotsko je neizbežno estetsko. Njega više oblikuje uobrazilja nego percepcija, jer je češće upućeno fantaziji nego spoznaji.

Erotička mašta u slikara nikada ne zastaje predugo kod telesne lepote. Ona je uzima kao podsticaj, ali se u njoj ne iscrpljuje. Ponirući dublje, u skrivenoj ploti, slikar traga za mističnim telom koje u sebi sublimiđe senzualnost i materijalnost.

Oblici erosa, stvarnog u emociji ili uobličenog u umetničkom delu, od ljubavnog opštenja do vidova javnog „iskazivanja“ kroz stvaranje, najčešće imaju mitsku strukturu. Istovremeno, tipološka i morfološka analiza pokazuje da vekovni zapadnoevropski mit ljubavi i žudnje pretrajava na ponavljanju drevnih oblika i smislova. Erotske konstante se, uz neznatna menjanja, neprekidno ovaploćuju. Prema pronicljivom zapažanju Denija de Ružmona, „Eros je totalna želja, zračna čežnja, prvobitni verski zanos doveden do svoje najveće moći, do krajnjih zahteva za čistotom, a taj zahtev je krajnji zahtev za jedinstvom.“ (Na slična razmatranja posebno navode dela Ljube Popovića, najvećeg erotičara kojeg imamo među slikarima).

Erotizam je višeznačni iskaz tela, bezmalo idealan u sklopu do sada poznatih mogućnosti razumevanja govora tela. Unutarnja stimulacija erotizma sastoji se u htenju da se iz običnosti pređe u neobičnost, iz umerenosti u neumerenost, dakle, da se tabu prekrši i granice pređu. „Sve je dobro ako je prekomerno“, rekao je markiz De Sad.

Čak i kada je izložen žestini u bolu, kada je iznutra sapet ili raspet, erotizam nije muka, slepilo ni očaj. On tada svedoči o goropadnom sudaru dubokih poriva i snažnih energija. Uostalom, nije bez razloga rečeno da erotična stanja predstavljaju stanje sreće. Ali takva sreća nije puko spokojstvo, ona je u tom slučaju proplamsaj strasti, a strast ne poznaje mir.

Svaki vid erotizma je osoben, katkada surov i kontraverzan, ali nikada nije površan ni jednostavan. Zato nije preporučljivo deliti erotizam na blaženi i demonski.

Erotizam se lako razume, mada je zavodljiv, njegov jezik je univerzalan, jer telo govori, gest kazuje, putenost označava i želja sublimiše. Zapadnjačkom erotizmu svojstveni su dekor i prostor, jer je on u suštini sceničan i upućen na gledanje. On se na da zamisliti be malog „teatra“ u sebi i sa svime što nastoji da ispolji. On počiva na načelima toga teatra, bez obzira na to da li je dekoracija blistava, vedra i slobodna, ili je turobna, silovita i prestupna.

Tako je eros jedna tajna koja hoće da se oda i da se pokaže pogledu drugoga. Svoju misteriju izvodi na scenu i pretvara se u prizor. Ono što se ne da prikazati na sceni, prema latinskoj reči, naziva se opscenim, a mi ga u današnjem vremenu nazivamoskarednim i bestidnim. Od toga uistinu nema veće nelogičnosti.

Nije primereno tako suditi o prizoru tela, naročito ženskog, koje je najveća lepota ovog sveta. Od praroditeljskog iskoraka ka saznanju, koje je zasvagda božijom voljom određeno kao istočni greh, nagost je izazov. Kroz nju na videlo izlazi ponešto od tajne koja vodi neposredno do ekstaze. To je erotska ekstaza. Njeni smislovi su promenljivi. Radost i misterije, ushićenje i naslada, strast i mistika – njima se valjda nadoknađuje izgubljeno rajsko blaženstvo.

Erotsko je zov iza puke pojavnosti. To je doziv iz nutrine. Telo ga iskazuje znakovima i simbolima. Erotsko je u putenoj bujnosti, ali je i u asketskoj suzdržanosti, ono je u kretnji, pregibu i oblini, ali je i u glasu, u migu koji mami, u kosi koja niz goli vrat pada na ramena.

Dakle, može se reći da erotsko nije prevashodno u telu, nego da nastaje u onoj auri oko tela ispoljavajući se potom u raznim vidovima. To je jedan mali univerzum želje. Telo se prostire između senzualnosti i tvari. Bez čulnog, tvar bi bila bezizražajna i telo bi se na slici moglo izjednačiti sa mrtvom prirodom.

Umesto stida, pred nagotom tela treba izraziti divljenje i osetiti ushićenje, čulnost ne povređuje čednost. Štaviše, ona je profinjuje. Stid bez gledaoca, bez učešća drugosti nije moguć. Nagost bez drugoga koji gleda nije moguća. Konačno, stid nije činjenica prirode nego je posledica kulture. Već samom svešću o nagosti, čovek se udaljava od prirodnosti.

Na kraju krajeva, ne znam za tačnije, a u isti mah obuhvatnije određenje erotizma od postavke Žorža Bataja da je „erotizam potvrđivanje života čak i u smrti“. U većini vidova kroz koje se ispoljava, erotizam predstavlja neobuzdan kliktar životu, pred njime i u njegovo ime, prkoseći ništavilu, čak i „tamni“, demonski erotizam potvrđuje svoj život kao čudo sa kojim se sva ovozemna čudesa ne mogu porediti.

Potvrđujući vitalitet, erotizam se jednako prostire u sferama duha i materije. U tom pogledu, slikarstvo pruža najpouzdanije jemstvo.

Izvor: Milan Komnenić: O erotskome. Tekst je prvobitno objavljen u kulturnom dodatku dnevnog lista „Novosti“ od 17. maja 2006. godine.

Slike: Vilijam-Adolf Bužero, 1879. i 1884.

Barok nedeljom: Kjaroskuro – tajna oteta prirodi

U okviru serije objava Barok nedeljom prilažem tekst Ive Draškić-Vićanović koji je deo njene knjige Non Finito: prilog zasnivanju estetike nedovršenog. Autorka piše o kjaro-skuro tehnici, veoma čestoj u baroknom slikarstvu, čije poreklo vidi u kasnoj renesansnoj umetnosti, naročito u delima Leonarda da Vinčija.

Uz njen tekst priložila sam i detalje Karavađovih slika koje, po mom mišljenju, na najbolji način likovnim sredstvima predočavaju ovu tehniku koja, kao i svaka likovna tehnika, transcendira, i svoja određenja pronalazi u filozofskim tendencijama doba. Autorka je doktor filozofije i profesor Estetike na Filološkom fakultetu u Beogradu.

.

Likovnu tehniku kjaro skuro (chiaro scuro) u slikarstvo je na velika vrata uveo u doba visoke renesanse Leonardo da Vinči da bi je potom adoptirali majstori baroka Karavađo, Rembrant i Velaskez. Ta tehnika je postala opažajni princip – u smislu u kojem Konrad Fidler koristi taj termin – velikih majstora baroknog slikarstva.

Specifičnost i posebnost chiaro scuro tehnike je na prvom mestu nedostatak linija i kontura uopšte; jednostavno, kontura kao takvih nema, oblik, forma, predmeta se postiže nizom suptilno nijansiranih valera  (naravno da kjaro skuro ne bio tehnički moguć bez izuma uljane boje Majstora iz Flemala i braće Van Ajk koji nam omogućuju da naslikani predmet – figuru vidimo kao da izranja iz senke u svetlost, forma postaje  funkcija svetlosti, ona je svetlošću oblikovana i oteta mraku – senci nepostojanja. Predmet je likovno oblikovan tako što postepeno izranja iz tame u svetlost, najčvršću formu ima onaj deo figure koji je najviše prožet svetlošću, upravo onako kako to biva u prirodi; svetlost oblikujući stvara vidljivi svet, biće je isto što i oblik, oblik je isto što i  svetlost u formi likovne jednačine biće = oblik = svetlost.

Kjaro skuro kao likovna tehnika – više od toga – likovni princip je, dakle, čedo visoke renesanse; Leonardo da Vinči je počeo da ga primenjuje prvi put na slici koja je, kao i mnoge Leonardove, ostala nedovršena – Poklonjenje mudraca.

Beskrajno radoznao, sa rafiniranom percepcijom, Leonardo je jedan od onih majstora likovne umetnosti koji nas uči da gledamo, to jest da sagledamo vidljivi svet. On je jedan od onih kojima, kako kaže Konrad Fidler, priroda nije potrebna, već su oni potrebni prirodi da bi svojom stvaralačkom opažajnom sposobnošću sagledali – formirali likove i tumačeći ih linijom i bojom naučili i nas obične smrtnike da ih već formirane vidimo.

Poklonjenje mudraca jeste, bez sumnje, inauguracija novog načina da se stvarima vide oblici (rerum videre formas). Način na koji da Vinči vidi stvari i u isti mah omogućuje i nama kao recipijentima da ih vidimo prodire u samu srž stvaralaštva prirode, u njenu tajnu kao nature naturans, stvaralačke prirode, dakle u onu njenu dimenziju koja je zakonodavna, bremenita logosom i kao takva božanska. Uči nas da vidimo oblike upravo onako kako ih Priroda stvara  čime objedinjuje tri ključne dimenzije stvarnosti – način na koji stvara priroda, način na koji stvara umetnik – novoplatonski alter deus – i način na koji se stvari opažaju, primaju u svest, način na koji se opažajnom moći sređuje vizuelna dimenzija čulnosti.

Likovi onih koji su došli na poklonjenje na slici Poklonjenje mudraca, pojavljuju se pred nama kao da izranjaju iz mraka nebića u svetlost postojanja. Što više svetlosti dobija neki lik to više poprima oblik. Forma je u pravom smislu te reči funkcija svetlosti. Konture koja definiše lik kod Leonarda nema uopšte, jer nje nema ni u prirodi stvari. Kontura je jedan od načina vizuelnog snalaženja, sređivanja vizuelnih utisaka i formiranja predmeta.

Leonardu da Vinčiju kontura kao način definisanja oblika više nije potrebna. Nizom  valera  on postiže postepen prelazak figure iz tame na svetlo; ukoliko je neki deo figure više obasjan svetlošću, utoliko je njen oblik jasnije određen, razgovetniji je; ukoliko je figura primila manje svetlosti i forma je neodređena, nejasna i ima tendenciju da se  rastoči u amorfno. Prelazi između amorfnog i formiranog, tamnog i osvetljenog nisu nagli, već naprotiv  blagi i postepeni, našoj čulnoj percepciji, našem vidu postaje dostupan postepeni prelazak  amorfnog u morfe, bezobličnog u oblik, kao izraz i funkcija svetlosti. Forma se na taj način otvara, lišena, možemo štaviše reći oslobođena  konture koja joj više nije potrebna, koja je samo sputava. Kao otvorena forma ona implicira proces, kretanje, bremenita je zbivanjem koje nudi našoj čulnoj opažajnosti. Mi naime postepeni prelazak amorfnog u morfe vidimo kao proces pretakanja bezobličnog u oblik.

Svetlost stvara vidljivi svet oblikujući ga i taj njoj imanentan stvaralački proces postaje vidljiv i vidan; čulima ne samo dostupan već i nametnut. Mi svojom vizuelnošću prodiremo u stvaralački princip svetlosti i vidimo, pratimo proces nastajanja oblika prelaskom iz tame bremenite amorfnošću u svetlo bremenito oblikom i smislom.

Ovaj način chiaro scuro modelovanja izostavljanjem konture koja je u likovnom smislu granica, pregrada između figura na slici, daje likovima sasvim specifično likovno jedinstvo. Naime, likovi kao da se pretapaju jedan u drugi, zamagljene su granice gde prestaje jedna figura a počinje druga. Zato je chiaro scuro metod kojim se postiže optimalno jedinstvo i celovitost kompozicije, likovi na slici su ne samo u likovnom pogledu jedno (dati izjedna i opaženi izjedna), oni su i ontološki jedno.

Otvorena forma postignuta kjaro skuro tehnikom, lišena odnosno bolje rečeno oslobođena konture i u tom sasvim specifičnom smislu reči vizuelno nedovršena u ontičkoj dimenziji pojavljivanja (zbog svoje osobine postepenog rastvaranja u tami pozadine i isto tako izviranja iz neosvetljene pozadine u svetlost prvog plana) ta i takva likovna forma predstavlja, prema našem mišljenju, onu tačku u kojoj se objedinjuju dva ključna estetska  procesa – stvaralački i opažajni, proces umetničkog stvaranja i proces recepcije, prijema u svest. Takva forma je energeia u pravom Aristotelovom smislu te reči – bivstvo u delu koje u sebi imanentno sadrži proces, zbivanje, aktivnost. To je forma koju vizuelno, u aktu recepcije, doživljavamo kao proces i zbivanje (kretanje) što ona uistinu i jeste čime ujedno  samim aktom recepcije dotičemo i pratimo i proces njenog nastajanja, sam umetnički stvaralački postupak koji više nije tajna, koji se ovakvim svetlo tamno, nedovršenim postupkom u potpunosti razotkriva  pred našim očima.

Kao što je Đoto di Bondone svojim slikarskim postupkom napravio jedan značajan pomak sa aspekta estetičke analize – objedinio prostor slike i prostor posmatrača, dajući mogućnost posmatraču da precizno odredi položaj  u kome se nalazi u odnosu na sliku i orijentiše se u odnosu na nju i „otvorio nam prozor“ u slikarstvu dopuštajući da se prizor pred očima posmatrača, u umetničkom prostoru koji vizuelno doživljavamo kao deo svog (ličnog) prostora, razvije sa snažnim volumenom u trećoj dimenziji, iluziji dubine prosotra, tako i otvorena forma objedinjuje stvaralački postupak i akt recepcije i kao takva postaje beskrajno dragocen predmet za filozofsku analizu.

Dakle i nedovršena kontura i izostavljena kontura otvaraju formu; princip otvorene forme postaje jedan od bitnih načina rerum videre formas, odnosno da se vide oblici stvari, istinske forme stvari (i to vide u smislu stvaralački opaze kako je to lucidno razumeo Konrad Fidler). Otvorena forma ukazuje na proces, zbivanje, dinamiku kao suštinu oblika, energeiu, bivstvo u delu: ovim svojim svojstvima ukazuje na stvaralački proces umetnika, uvlači nas u taj proces, otkriva nam ga i objedinjuje percepciju i stvaralački proces u jednoj dimenziji (kao što je Đoto objedino prostor slike i prostor recipijenta).

To je dakle ta za teorijski um beskrajno privlačna filozofska dimenzija otvorene forme, lika bremenitog misaonošću, ta njena sposobnost da u jednoj žiži sažme duhovni prostor stvaralačke opažajnosti i recepcijske opažajnosti (da unekoliko preformulišemo Fidlerove terminološke distinkcije).

Još jedna filozofska implikacija otvorene likovne forme jeste objedinjavanje stvaralačkog procesa umetnika i stvaralačkog procesa prirode onako kako su to razumeli Plotin i renesansni novoplatoničari na čelu sa Marsiliom Fićinom.

Umetnik nastavlja stvaralački posao prirode tamo gde je ona zastala, zamorivši se, istrošivši svoju stvaralačku energiju, ali nastavlja onako kako to čini priroda. U prirodi svetlost stvara vidljivi svet u doslovnom smislu reči. Naša moć vizuelnog opažanja u potpunosti je omogućena i osmišljena svetlošću. Sve što je pogledu dohvatno, svi ključni aspekti vidljivosti su funkcija svetlosti: oblik koji formira svetlost a rastače senka, ontološki je u domenu vizuelne percepcije zasnovan na svetlosti, veličina koja se takođe puni svetlošću i narasta od kvasca svetlosti, boja koje za našu percepciju nema ukoliko nema svetlosti i najzad neposredan opažaj svetlosti – ono što prepoznajemo kao valere, skalu osvetljenosti u vidljivom svetu, igru svetlosti i senke u vidljivom svetu. Boja, oblik i veličina pak su indirektno funkcije svetlosti čega mi nismo neposredno i nužno svesni u samom aktu percepcije. Desilo nam se svima da u nesanici dočekamo zoru budni. Ako je prostorija u kojoj smo boravili zamračena mi imamo potpuni mrak tokom noći. Dolaskom jutra prostorija se blago i postepeno, gotovo kradomice puni svetlošću – difuznom naravno, jer budući zamračena nema neposrednog izvora svetlosti.

I mi tada vidimo ono što su shvatli Leonardo da Vinči i velemajstori baroka, posebno Dijego Velaskez – da priroda pomoću svetlosti stvara vidljivi svet, da su oblik, veličina i  boja uistinu funkcije svetlosti; oblik se puni i definiše svetlošću, boja se pojavljuje u svojoj određenosti potaknuta svetlošću; i jedna i druga izlaze iz mraka vizuelnog nepostojanja zahvaljujući svetlosti. Kjaro skuro tehnika jeste prohod u stvaralački posao prirode. Likovni umetnik postaje istinski alter deus odnosno preciznije deus sive natura  stvarajući forme i boje onako kako to čini priroda i učeći nas, posmatrače, da stvari vidimo onako kako one nastaju – ontološki podržane svetlošću.

Izvor: Iva Draškić-Vićanović, Non Finito: prilog zasnivanju estetike nedovršenog, Čigoja štampa, Beograd, 2010.

Slike: Mikelanđelo Merisi da Karavađo

Šta je akt?

Umetnost dovršava ono što priroda ne dovodi do ispunjenja. Umetnik nam pruža saznanje o neostvarenim svrhama prirode. – Aristotel, 330. pne.

Jer duša je ta koja oblikuje telo. – Spenser, 1596.

Juče sam mnogo vremena proveo u posmatranju gospođa na kupanju. Kakva slika! Kakva gnusna slika! – Gistav Flober, 1853.

Da nije sisa i zadnjica, nikad ne bih postao slikar. – Renoar, 1908.

Engleski jezik razlikuje nagost i akt. Biti nag znači biti lišen odeće, a ta reč podrazumeva i nelagodnost koju većina nas oseća kada je u takvom stanju. Reč akt, međutim, nema, u govoru upućenih, nikakvu neprijatnu konotaciju. Maglovita slika koju ona stvara u našoj svesti nije slika poniženog i bespomoćnog tela, već uravnoteženog, bujnog i samopouzdanog – preoblikovanog tela. Tu reč su, u stvari, našem rečniku nametnuli estetičari ranog osamnaestog veka, kako bi Ostrvljane, lišene osećaja za umetnost, ubedili da je, u onim zemljama u kojima su slikarstvo i vajarstvo praktikovani i vrednovani onako kako zaslužuju, nago ljudsko telo bilo najvažniji sadržaj umetnosti.

Postoji mnoštvo dokaza koji potvrđuju ovo uverenje. U zlatno doba slikarstva akt je inspirisao njegova najznačajnija ostvarenja, a čak i onda kada je prestao da bude obavezna tema zadržao je položaj akademske vežbe i demonstracije majstorstva. Velaskes, koji je živeo na licemernom i uštogljenom dvoru Filipa IV, iako u zadivljujućoj meri nesposoban za idealizaciju, osetio se, tako, dužnim da naslika svoju Veneru pred ogledalom; ser Džošua Rejnolds, u potpunosti lišen dara za formalan nacrt, veoma je, pak, cenio svog Kimona i Ifigeniju. Čak i u veku u kojem živimo, kada smo se, malo po malo, „rešili“ onog grčkog nasleđa koje je Renesansa nanovo oživela, kada smo odbacili antičku ljušturu, zaboravili mitološke teme i osporili teoriju podražavanja, preživeo je samo akt. Možda je i pretrpeo neke neobične promene, ali on ipak ostaje naša glavna veza sa klasičnim disciplinama. Kada neupućenim želimo da dokažemo da su naši veliki „prevratnici“ zapravo ugledni umetnici u tradiciji evropskog slikarstva, ukazujemo im upravo na njihove crteže akta. Pikaso ga je često izuzimao iz brutalnih preobražaja kojima je podvrgavao vidljivi svet, ostvarivši niz aktova koji kao da su neizmenjeni sišli sa gravirane poleđine kakvog starogrčkog ogledala; Henri Mur, pak, tragajući u kamenu za iskonskim osnovama njegove građe i pronalazeći, naizgled, u njemu neka od onih elementarnih bića od čijih fosilizovanih ostataka i sačinjen, svojim tvorevinama daje onu istu svedenost koju su postigli vajari Partenona u petom veku stare ere.

Ove analogije nagoveštavaju kratak odgovor na upitanost šta je, u stvari, akt: to je umetnička forma koju su pronašli Grci u petom veku pre nove ere, kao što je opera umetnička forma pronađena u Italiji sedamnaestog veka. Zaključak je, svakako, isuviše nagao, ali njegova vrednost je u tome što naglašava da akt nije predmet nego vrsta umetnosti.

Opšte je shvatanje da je nago ljudsko telo, samo po sebi, objekt na kome pogled sa zadovoljstvom počiva i koje nam je zadovoljstvo da vidimo prikazanim. Ali, svako ko je posećivao umetničke škole i video bezoblične modele dostojne sažaljenja, koje poolaznici marljivo crtaju, zna da je ovo samo privid. Telo nije jedna od onih stvari koje postaju umetnički punovrednim neposrednim preslikavanjem, kao što su to, recimo, tigar ili neki snežni pejsaž. Kada posmatramo prirodu, ili kakvu životinju, mi se, često, s radošću poistovećujem os onim što vidimo i, polazeći od ove sretne saživljenosti, stvaramo umetničko delo. Ovo je proces koji poznavaoci estetike nazivaju empatijom i koji je na suprotnom polu stvaralačke aktivnosti u odnosu na stanje svesti koje otelovljava akt. Većina nagih tela ne navodi nas, naime, na pomenutu empatiju već, pre, na razočaranje i potištenost; mi, stoga, u ovom slučaju, ne želimo da podražavamo, mi želimo da usavršavamo. Postajemo, u oblasti fizičkog, nalik Diogenu koji sa svojom svetiljkom traga za istinskim čovekom i, kao i njemu, trud nam se možda nikad neće isplatiti.

Izvor: Kenet Klark, „Akt. Razmatranje idealne forme“, preveo Radovan Popović, Dveri, Beograd, 2014.

Slika: William Adolphe Bouguereau, 1902. (Više o slici)

Engr o lepom

Nema dve umetnosti, već samo jedna: ona koja za osnovu ima večno i prirodno lepo. Oni koji traže povrh toga, varaju se i to na najkobniji način. Šta žele da kažu ti nazovi umetnici, propovednici „novog“? Postoji li, uistinu, nešto „novo“? Sve je već urađeno i sve pronađeno. Naš zadatak nije da izmišljamo, već da nastavimo, i imamo dovoljno posla ako se poslužimo, po uzoru na stare majstore, beskrajnim vidovima koje nam neprekidno pruža priroda, tumačeći ih u potpunoj iskrenosti duše i oplemenjujući ih tim pročišćenim i snažnim stilom bez koga nijedno delo nema lepote. Kakvog li apsurda u verovanju da urođene sklonosti i čula mogu da budu iskvareni proučavanjem ili imitacijom klasičnih dela! Pravi uzor – čovek – i dalje je tu. Treba samo da ga iznova preispitamo kako bismo saznali da li su klasici bili u pravu ili ne, i da li, koristeći ista sredstva kao oni, govorimo istinu ili lažemo.

Sada, dakle, samo treba da otkrijemo uslove, odnosno principe lepog. Reč je o tome da se oni promene, a da ih želja za izmišljanjem ne potisne iz našeg vidokruga. Čista i prirodna lepota nema više potrebu da zaprepašćuje novinom; dovoljno je da je ona lepota. Čovek je, međutim, sklon promeni, a promena u umetnosti često je uzrok dekadencije.

Proučavanje ili kontemplacija remek-dela umetnosti treba samo da posluži da prirodu učini plodonosnijom, jednostavnijom. Ona ne treba da teži njenom odbacivanju, pošto je priroda upravo ono iz čega proizilaze sva savršenstva.

Samo u prirodi možete pronaći lepotu koja predstavlja veliki predmet slikarstva; tu treba tragati i nikuda dalje. Nemoguće je stvoriti predstavu lepote koja bi bila izvan prirode, ili koja bi bila superiornija od one koju pruža priroda. Prinuđeni smo da sve naše ideje, uključujući i onu o Olimpu i njegovim božanskim stanovnicima, ustanovimo na osnovu čisto zemaljskih predstava. Svaka ozbiljna studija umetnosti zasnovana je, dakle, na podražavanju tih pojava.

Glavni i najznačajniji udeo umetnosti jeste onaj koji se vezuje za pronicanje onog najlepšeg i najprikladnijeg što je priroda proizvela, kako bi se načinio izbor u skladu sa ukusom i načinom na koji su osećali stari Grci.

Ne treba zaboraviti da detalji koji sačinjavaju najsavršeniji statuu nikada ne mogu, svaki ponaosob, da prevaziđu prirodu, kao i to da sopstvenim idejama ne možemo prevazići lepotu njenih pojava. Ono što možemo da učinimo, jeste to da uspešno povežemo njihove najuzoritije delove. Striktno govoreći, grčke statue prevazičaze prirodu samo zato što su u njima sabrani najlepši detalji koje sama priroda retko združuje u jednom istom subjektu. Umetnik koji tako postupa primljen je u hram prirode. On tada uživa u prizoru i govoru bogova; poima, poput Fidije, uzvišenost, sričući njen jezik kako bi ga preneo smrtnicima.

Fidija dostiže uzvišenost korigujući prirodu njom samom. Povodom Jupitera Olimpijskog, on se poslužio odabiranjem najizvrsnijih uzoraka prirode da bi dosegao ono što se pogrešno naziva „idealnom“ lepotom. Ova reč treba da se zamisli samo kao izraz za udruživanje najprobranijih elemenata prirode koje je retko moguće naći u takvom savršenstvu, pošto je priroda tako sazdana da, kada je lepa, nema ničeg iznad nje, i najveći ljudski napori ne mogu je nadvisiti, pa čak ni dostići.

Proučavajte lepo samo na kolenima.

U umetnosti se do iole vrednog rezultata stiže samo putem suza. Onaj ko ne pati ne veruje.

Gajite strahopoštovanje prema svojoj umetnosti. Ne verujte da se može proizvesti bilo šta dobro, pa čak ni približno dobro, bez duhovnog uzdizanja. Da biste se pripremali za lepo, posmatrajte samo ono što je uzvišeno. Ne gledajte ni desno ni levo, a još manje naniže. Hodajte glave uzdignute prema nebu, umesto da je sagnete ka zemlji poput svinje koja rije u blatu.

Umetnost se hrani uzvišenim mislima i plemenitim strastima. Što više osobenosti i topline! Od toplote se ne umire, već od hladnoće.

Ono što smo savladali, to treba braniti mačem. Samo se u borbi nešto dobija a, u umetnosti, borba, to je uloženi napor.

Remek-dela nisu stvorena da bi zasenila, već da nas ubede i pridobiju; da postanu deo nas.

Rđavi postupci uništavaju sve: njih nema u prirodi.

Pusen je imao običaj da kaže da slikar postaje vešt tako što samo posmatra stvari, ne mučeći se da ih kopira. Slažem se, ali slikar treba da ume da gleda.

Suština je u tome da vas u razlikovanju istinitog i lažnog vodi razum, a to se postiže samo putem razborite isključivosti, što se, opet, uči u stalnom dodiru sa lepim. Kakvu li monstruoznu ljubav oseća onaj ko sa istim žarom voli Murilja i Rafaela!

Kada je reč o istinitom smatram da je bolje biti neustrašiv, jer, i pored mogućnosti da se pogreši, polazim od toga da istinito ne mora da bude i verovatno. Često je, naime, za verodostojnost bitna i najmanja nijansa.

Izvorna lepota u umetničkom pokretu je u smirenosti, kao što je i u životu mudrost najviši izraz duše.

Nastojmo da se dopadnemo ne bi li uspešnije nametnuli ono što je istinito. Muve se ne hvataju na sirće, već na med i šećer.

Pogledajte samo ovaj živi model: on je poput antičkih statua, a one su upravo ovakve. Pogledajte antičku bronzanu figuru: stari vajari nisu „popravljali“ svoje modele, naime, oni ih nisu činili neprirodnim. Ako iskreno prenesete ono što je pred vama, postupićete kao oni i tako dostići lepotu. Ako sledite drugačiji postupak i ako pretendujete da ispravite ono što vidite, doći ćete do pogrešnog, sumnjivog ili nedostojnog ostvarenja.

Kada se ogrešite o poštovanje koje ste dužni prema prirodi, i kada se usudite da je u svom delu uvredite, vi, takoreći, nogom udarate u trbuh svoje majke.

Volite istinitost jer je ona takođe i lepota, pod uslovom da umete da je razlučite i osetite. Naučimo naše oči da gledaju ispravno i sa pronicljivošću: ja samo to i očekujem. Ako pogledate ovu ružnu nogu, svestan sam da će vam ona izgledati sasvim obično, ali ja vam kažem: posudite moj način gledanja i učiniće vam se lepom.

Ružnoća: upražnjavamo je zato što nemamo dovoljno smisla za lepo.

U strahu ste pred prirodom: imajte bojazan, ali ne i sumnju!

Lepo uvek stvaramo onda kada sledimo istinu. Sve greške koje činite ne potiču otuda što nemate dovoljno ukusa ili mašte, već otuda što se niste dovoljno približili prirodi. Rafael i ovaj živi model jedno su isto. A koji je put Rafael odabrao? On lično bio je skroman i, iako slavan, bio je podređen prirodi. Budimo dakle skrušeni pred prirodom.

Skulptura je stroga i kruta umetnost: to je i razlog što su je antički majstori posvetili religiji.

Teško onome ko se igra sa svojom umetnošću! Teško umetniku neozbiljnog duha!

Ne bavite se drugim, već svojim poslom i mislite samo na to kako da bolje izradite vaše delo. Pogledajte mrava koji nosi svoje zrno: on ide bez zastoja, a kada stigne okrene se da vidi gde su ostali. Kada ostarite, moći ćete da učinite isto i uporedite ono što ste proizveli sa ostvarenjima svojih rivala. Tek tada ćete moći da, bez ugroženosti, pogledate na sve i procenite pravu vrednost svega.

Žan Ogist Dominik Engr; „O lepom“, u: O umetnosti, prevod: Radovan Popović, Marija Petrović, Dveri, Beograd, 2016.

Svi priloženi detalji ženskih portreta pripadaju Engru.

Baldesar Kastiljone o lepom

saint-turpentine: “ David with the Head of Goliath (c. 1650), Guido Cagnacci ”

Kao i svemu, velika se pohvala upućuje svijetu kad se kaže da je lijep. Pohvala se izražava kad se veli: lijepo nebo, lijepa zemlja, lijepo more, lijepe rijeke, lijepi krajevi, lijepe šume, stabla, vrtovi, lijepi gradovi, lijepi hramovi, kuće, vojske. Ukratko, svemu daje najviši ures ta ljupka i sveta ljepota, i može se kazati da su dobro i lijepo na neki način jedno te isto, a poglavito u ljudskim tijelima. Njihovoj ljepoti najbližim uzrokom smatram ljepotu duše koja, kao sudionica prave božanske ljepote, obasja i čini lijepim ono što dodirne, a osobito tijelo u kojemu ona obitava nije tako nevrijedne građe da mu ona ne može utisnuti svoja svojstva. Stoga je ljepota pravi simbol pobjede duše, kad ona s božanskom vrlinom gospodari nad materijalnom prirodom i svojom svjetlošću svladava tame tijela. Ne treba prema tome smatrati da su, zbog ljepote, žene ohole i okrutne, iako se tako čini gospodinu Morellu, niti lijepim ženama valja upisivati u grijeh neprijateljstva, smrti, razaranja, kojima su uzrokom neumjereni prohtjevi muškaraca. Neću dakako nijekati da se na svijetu može naći i lijepih žena koje su bestidne, ali ljepota nije uopće sklona bestidnosti; dapače, ona ih od nje udaljuje i dovodi na put vrla ponašanja, zato što su ljepota i dobrota povezane. Kadikad međutim slab odgoj, neprestani nagovori ljubavnika, darovi, siromaštvo, nada, obmane, strah i tisuću drugih uzroka svladaju i postojanost lijepih i dobrih žena. A zbog tih i sličnih uzroka mogu postati opakima i lijepi muškarci.

 

Zar ne opažate koliko više skladnosti ima u žene koja se doduše uređuje, ali tako umjereno i tako malo, da je onaj tko je vidi u nedoumici je li se uljepšala ili nije, nego u neke druge, koja se toliko namazala te bi se reklo da je na lice stavila krinku, pa se ne usuđuje nasmijati da joj se ne bi raspuknula, i mijenja boju samo ujutro kad se odijeva, a zatim cio ostatak dana stoji poput nepomična drvenog kipa, pojavljujući se jedino pod svjetlošću zublje ili, kao što oprezni trgovci pokazuju svoju tkaninu, na tamnu mjestu? Koliko se, nadalje, od sviju više sviđa neka, velim, koja nije ružna, u koje se jasno opaža da ničega nema na licu, iako nije ni tako bijela ni tako rumena, nego ima svoju prirođenu bledunjavu boju i kadšto je zbog stida ili druge zgode obilje prostodušno rumenilo, kosa joj je slučajno neurešena i neuredna, a kretnje jednostavne i prirodne, i ne odaje vještinu i nastojanje da bude lijepa? To je ona potcjenjivana čistoća neobično draga ljudskim očima i srcima, što se uvijek boje da će ih krivotvorenje prevariti. Jako su u žene dopadljivi lijepi zubi, zato što nisu otkriveni kao obraz, nego mnogo duže ostaju skriveni, pa se može smatrati da im se ne posvećuje tolika briga kako bi se uljepšali kao licu. Ipak, tko bi se bezrazložno nasmijao samo da ih pokaže otkrio bi neprirodnost pa bi uza sve to što ima lijepe zube pred svima ispao strašno neskladan, kao Katulov Egnacije. Isto vrijedi i za ruke, koje, kad su nježne i lijepe i kad se u pravi čas otkriju na prirodan način a ne zato da se upozori na njihovu ljepotu, izazivaju golemu žudnju i to poglavito kad su odjevene u rukavice, jer se čini da se osoba koja ih pokriva ne haje niti mnogo drži do toga hoće li ih tko vidjet, nego su joj lijepe više zahvaljujući prirodi negoli nekoj pomnji ili brižljivosti. Jeste li ikada svratili pozornost na ženu, kad ulicama hoda u crkvu ili na drugo mjesto, pa igrajući se ili zbog drugog razloga malko podigne haljinu tako da joj se često i nehotice malo nožica pokaže? Zar vam se ne čini da je neizmjerno skladna kad opazite stanovito ženstveno ljupko držanje i kako je elegantna u baršunastim čizmicama i divnim čarapama? Meni se zaista jako sviđa, a mislim i svima vama, jer svi smatramo da je elegancija u tako skrivenu djelu koji se rijetko vidi toj ženi prije urođena i svojstvena nego izvještačena i da ona s tim ne kani steći nikakvu pohvalu.

 

Pošto sam međutim već više puta razmišljao kako nastaje ta skladnost, ne vodeći računa o onima koji se dobijaju od zvijezda, nalazim sveopće pravilo koje mi se čini i od kojega drugog vrednije u svemu što čovijek radi ili govori, a to je izbjegavanje koliko god je moguće izvještačenosti, najoštrijeg i najopasnijeg grebena. Umjesto toga, da kažem možda novu riječ, treba da u svemu primjenjuje stanovit nehaj, koji bi prikrio umijeće i odavao kako ono što se radi i kaže nastaje bez truda i gotovo ne razmišljajući.

 

Izvor: Baldesar Kastiljone: „Dvoranin“ (odlomak). Knjiga je primer humanističkog obraćanja, renesansnog dijaloga o lepom, vaspitanju, predstavljanju sebe i svojih manira na dvoru. Započeta je 1508. godine, a objavljena 1528.

Slika: Guido Cagnacci, David with the Head of Goliath, 1650.

Estetički stavovi Dejvida Hjuma

Lepota nije svojstvo samih stvari: ona postoji samo u umu koji je sagledava, a svaki um opaža drugačiju lepotu. Neko može čak i da opazi izobličenost, dok drugi oseća lepotu, a svaka osoba treba da se pomiri sa svojim osećajima, i da ne pokušava da upravlja osećanjima drugih. Tražiti pravu lepotu, ili pravu izobličenost, beskorisna je potraga koliko i pokušati da se utvrdi pravo slatko ili pravo gorko. U skladu sa sklonošću organa, isti predmet može biti i sladak i gorak, a i poslovica je s pravom odredila da je o ukusima beskorisno raspravljati. Sasvim je prirodno, čak i potpuno potrebno, proširiti ovaj aksiom na umni kao i na telesni ukus; tako nalazimo da se zdrav razum, koji je tako često u neskladu sa filozofijom, posebno sa skeptičnom, barem u jednom slučaju, usaglašava sa njom iskazujući istu presudu.

 

Mada je izvesno da lepota i ružnoća, više nego slatko i gorko, nisu svojstva samih predmeta, već u potpunosti pripadaju osećaju, bilo unutrašnjem, bilo spoljnom, mora se priznati da ima nekih svojstava u predmetima koje je priroda odbarila da izazivaju baš ta osećanja. Pošto ova svojstva mogu da se nađu u maloj meri, ili mogu da se pomešaju i pobrkaju jedno sa drugim, često se dešava da na ukus ne utiču ta jedva primetna svojstva ili on pak nije u stanju da razlikuje sve osete ponaosob, usred zbrke u kojoj se predstavljaju. Tamo gde su organi tako prefinjeni da im ništa ne izmiče, a istovremeno tako precizni da opažaju svaki sastojak kompozicije, ovo nazivamo tananost ukusa, bilo da koristimo ove termine u doslovnom ili prenesenom značenju. Ovde su opšta pravila lepote od koristi, budući da se izvlače iz potvrđenih uzoraka, i iz posmatranja onoga što prija ili ne prija, kada se predstavi pojedinačno i u velikoj meri; a ukoliko iste osobine, u neprekidnoj kompoziciji i u manjoj meri, ne pogađaju organe čulnim zadovoljstvom ili nelagodnošću, toj osobi odričemo svaku pretenziju na ovu tananost.

 

Očigledan razlog zašto mnogi ne doživljavaju pravi osećaj lepote jeste nedostatak one tananosti uobrazilje, koja je neophodna da bi se posedovala svest o ovim nežnijim osećanjima. Ovoj tananosti svi teže: svi o njoj pričaju, i u stanju su da svedu svaku vrstu ukusa ili osećaja na njen aršin. Ali pošto je naša namera u ovom ogledu da pomešamo nešto svetlosti poimanja sa doživljajima osećanja, biće prikladno dati tačniju definiciju tananosti nego što je do sada pokušano.

 

Praksa je toliko povoljna za razabiranje lepote da, pre nego što budemo mogli da damo sud o bilo kom važnom delu, biće čak i neophodno da svaki pojedinačni nastup više puta pomno prouči i sagleda u različitom svetlu sa pažnjom i oprezom. Kod prvog proučavanja bilo kog dela misao se uzbudi i užurba, što unosi pometnju u istinski doživljaj lepote. Ne razabire se odnos delova, nedovoljno se razlikuju prave karakteristike stila, nekoliko savršenih i manjkavih delova izgleda uvijeno u neku vrstu zabune i mašti se predstavlja nejasno. Da i ne pominjemo da postoji i vrsta lepote koja, pošto je kitnjasta i površna, isprva prija, ali kada se odredi kao nesaglasna sa ispravnim izrazom, bilo razuma, bilo strasti, brzo dosadi čulu ukusa, pa bude sa prezirom odbačena, ili barem znatno izgubi na vrednosti.

 

Nemoguće je nastaviti sa praksom posmatranja bilo kog reda lepote a da često ne dođemo u položaj da vršimo uporedbe između nekoliko vrsta i stepena izuzetnosti, i određujemo njihove međusobne proporcije. Čovek koji nije imao prilike da uporedi različite vrste lepote zaista je potpuno neosposobljen da donese sud u vezi sa bilo kojim predmetom koji mu se predstavi. Isključivo uporedbom dodeljujemo epitete kojima hvalimo ili kudimo, i učimo kako da im odredimo meru.

Izvor: Dejvid Hjum, „Ogledi o moralu, politici i književnosti“, 1745.

Skulptura: Antonio Kanova, „Amor i Psiha“, 1789. (detalji)

Johan Joahim Vinkelman o umetnosti i lepom

Poput ljudi, i lepe umetnosti prolaze kroz mladalačko doba, a njihovi počeci kao da liče na početke svakog umetnika kome se dopada samo ono što je raskošno i zadivljujuće. Možda prvi grčki slikari nisu crtali na način koji bi se razlikovao od načina na koji je njihov prvi veliki tragični pesnik pevao. U svakom ljudskom delovanju javlja se prvo neobuzdanost; slede spokojnost i tačnost, a treba vremena da naučimo da im se divimo; oni su odlika samo velikih majstora – učenicima su silovite strasti čak i korisne. Plemenita jednostavnost i mirna veličina grčkih kipova pravo je obeležje svojstveno grčkim spisima iz najboljih vremena, odnosno spisima Sokratove škole; a to su i svojstva koja krase posebnu Rafaelovu veličinu, koju je ovaj postigao podražavajući stare. Bila je potrebna duša lepa poput njegove, u lepom telu, pa da oseti i prvi u novom vremenu otkrije istinsko obeležje starih, a na njegovu veću sreću već u onom dobu kada su proste i neuobličene duše još neprijemčive za stvarnu veličinu.

 

Znamo da je veliki Bernini bio jedan od onih koji su Grcima neprestano osporavali uzvišenost delom lepše prirode a delom i idealne lepote njihovih figura. Povrh toga, on je bio mišljenja da priroda svakom svom delu podaruje potrebnu lepotu: čitavo umeće sastoji se u tome da se ona pronađe. On se dičio time što je opovrgao jednu staru predrasudu, time što je najpre uočio draži Medičijeve Venere, kakve je posle mukotrpnog proučavanja otkrio među različitim pojavama u prirodi. Venera ga je, dakle, naučila da otkrije lepotu u prirodi, kakvu je ranije verovao samo u ovoj može naći, kakvu bez Venere u prirodi ne bi ni tražio. Ne sledi li otud da se lepota grčkih statua može otkriti pre lepote u prirodi, da je ona dirljivija, manje rasuta i jedinstvenija nego ova druga? Proučavanje prirode mora stoga, u najmanju ruku, biti duži i mučniji put saznavanja savršene lepote no što to predstavlja proučavanje starine: mlađim umetnicima, koje je vazda upućivao na ideal onog najlepšeg u prirodi, Bernini nije pokazao najkraći put do tamo. Podražavanje lepote prirode je ili upravljeno samo na jednu jedinu osnovu, ili ih skuplja iz više izvora i sjedinjuje u jednu. To se naziva kopijom, portretom; to je put ka holandskim oblicima i figurama. Ovo je, međutim, i put ka opštoj lepoti i idealnim slikama; a tim su putem išli i Grci. Razlika između njih i nas je u ovome: Grci su do tih slika, ako ove i nisu poticale od nekih lepših tela, dolazili svakodnevnim posmatranjem lepote prirode kakva nam se ne prikazuje svakog dana, a svakako retko onako kako bi to umetnik poželeo.

 

Najzad, zajedničko i osnovno obeležje grčkih remek-dela jeste plemenita jednostavnost i mirna veličina, kako u položaju tako i u izrazu. Kao u morskim dubinama koje ostaju nepomične ma koliko da je površina uzburkana, izraz grčkih figura, mada su ove obuzete strastima, uvek pokazuje veliku i staloženu dušu. Ova je duša, uprkos strašnim patnjama, ispoljena na Laokoonovom licu, i ne samo na licu. Bol koji iskazuje svaki mišić i svaka tetiva na telu a dovoljno je pogledati grčevito napregnuti trbuh, ne obraćajući pažnju na lice niti na druge delove, pa da gotovo steknemo uverenje da i sami osećamo taj bol, kažem, nimalo se ne izražava u znacima besa na licu i po držanju. Laokoon ne viče strašno kao u Virgilijevim stihovima – način na koji su mu usta otvorena to ne dopušta; iz njih pre može ispustiti mučan i težak uzdah, onako kako opisuje Sadoleto. Telesni bol i veličina duše raspoređeni su ravnomerno po celom telu i kao da se odražavaju u ravnoteži. Laokoon pati; ali pati i Sofoklov Filoktet – njegova patnja nam gane srce, ali mi bismo želeli da možemo da podnosimo bol onako kako ga ovaj uzvišeni čovek podnosi.

 

Stoga su grčki umetnici, namereni da u slikama na kojima je prikazano kakvo božanstvo prikažu ispunjenje ljudske Lepote, nastojali da s likom i pokretima njihovim usklade spokojstvo koje u sebi nosi ne bi imalo ništa od promene i pomućenosti, koja po filozofiji i nije odgovarala prirodi i položaju samih božanstava. Figure načinjene tako staloženim izražavale su savršenu ravnotežu osećanja, koja je jedina mogla da na licu Božanstva koje se čuva u Vili Borgeze iskaže onu Lepotu za koju se može reći da nam je prauzor. Ali, kako u delovanju nema mesta za potpunu ravnodušnost pa ni umetnost nije mogla da se uzdrži od slikanja božanstva sa ljudskim osećajima i uzbuđenjima, morala je da se zadovolji onim stepenom Lepote koje je delatno božanstvo moglo da iskaže. Zato, koliko god da je izraz odmeren, on to nikada nije toliko da Lepota pretegne, i to je kao klavirčembalo u orkestru koji rukovodi svim drugim instrumentima koji kao da bi da ga zaguše. To se jasno pokazuje na liku Apolonovog kipa u Vatikanu, na kojem je trebalo izraziti gnev prema zmaju Pitonu ubijenom njegovim strelicama, i ujedno prezir prema toj pobedi. Mudri vajar, pošto je želeo da oblikuje najlepšeg među bogovima, nagovestio mu je prezir tamo gde pesnici kažu da boravi, odnosno na nosu, šireći mu nozdrve; a prezir onom donjom, povijenom usnom, s kojom se i brada podiže; da nisu ova dva osećaja kadra da izmene Lepotu? Nisu; jer je pogled ovog Apolona nepomućen, a čelo je sami spokoj.

 

Odlomak 1 i 2: Johan Joahim Vinkelman: „Misli o podražavanju grčkih dela u slikarstvu i vajarstvu“, 1755.

Odlomak 3 i 4: Johan Joahim Vinkelman: „O drevnim spomenicima“, 1767.

Slika: Anton fon Maron, Vinkelmanov portret, 1768.

Nikolaj Hartman: „Zakoni lepote i znanje o njima“

The Cumaean Sibyl (1616-17). Domenichino

Ne postoji prava svest o zakonima lepog. Izgleda da oni bitno ostaju skriveni svesti i da čine samo tajnu jedne sasvim neprozirne pozadine.

To je razlog zbog kog estetika principijelno može reći šta je lepo, i takođe može navesti njegove vrste i stupnjeve, zajedno sa s njihovim opštim pretpostavkama, ali nas praktično ne može poučiti tome šta je lepo, ili zašto je upravo lep posebni oblik jedne tvorevine. Estetička refleksija je u svim okolnostima naknadna. Ona se može javiti pošto je obavljeno estetičko posmatranje i jednostavno pasivno uživanje u lepom, ali mu nipošto ne mora slediti; a ako sledi užitku teško da mu nešto pridodaje. U tome ona može postići još manje no nauka o umetnosti, koja bar može ukazati na one strane umetničkog dela na koje se ne obraća pažnja, te ih na taj način može učiniti pristupačnim svesti koja neadekvatno shvata. Još mnogo manje ona može dati smernice produktivnom umetniku. U izvesnim granicama ona svakako može dati pouku o tome šta je kao takvo umetnički nemogućno i sačuvati umetnost od stranputica. Ali ni iz daleka nije u granicama njene moći da pozitivno odredi šta i kako treba oblikovati.

Sve teorije koje su se kretale u tom pravcu i sve neizrečene nade te vrste, koje se tako lako povezuju s filosofskim nastajanjem estetike, već odavno su se pokazale kao uzaludne. Ako ozbiljno želimo tragati za problemom lepog u životu i umetnostima, onda unapred i jednom zauvek moramo odustati od pretenzija te vrste. No na kraju moramo još  nešto reći o ovome. Postoji još radikalnija predrasuda koja se tiče odnosa umetnosti i filosofije uopšte. Po njoj, umetničko shvatanje je samo predstupanj intelektualnog i pojmovnog shvatanja. Hegelova filosofija sa svojim stupnjevima “apsolutnog duha”, zalaže se za ovaj pogled: tek na stupnju pojma, ideja dostiže svoje puno “biće – za – sebe”, tj. znanje o samoj sebi. Iako danas skoro niko ne zastupa tu metafiziku duha, ipak je vrlo rasprostranjena predstava da je umetnost jedan oblik saznanja, u kome i dalje ostaje čulni privid kao moment neadekvatnosti.

Da se pri tome iz osnova ignoriše ono što je specifično “estetičko”, tj.čulno u umetničkom shvatanju – do upravo čulna opažajnost pokazuje u umetnostima svoju nadmoćnost nad pojmom, – o tome nije potrebno trošiti dalje reči, ali sudbonosnija  greška sastoji se u mišljenju da je estetičko shvatanje (opažanje) uopšte jedna vrsta saznanja, da se nalazi na istoj liniji sa saznajnim shvatanjem. Time se potpuno pokreće njegova suština. Starija estetika se dovoljno dugo natezala s tom greškom. U Aleksandra Baumgartena radi se još isključivo o jednoj vrsti  cognition, pa čak se ni Šopenhauer, u svojoj platonskoj estetici ideja, ne oslobadja sheme saznanja, mada svesno odbija njegovu racionalnost.

No, naravno postoje izvesni elementi saznanja koji su sadržani u estetičkom posmatranju. Već čulno opažanje, na kome ono počiva, nosi sa sobom takve momente, jer je opažanje u prvom redu jedan stupanj shvatanja predmeta. Ali ti moment ne čine ono što je osobeno u posmatranju, oni mu ostaju podredjeni. Ono što čini osobenost posmatranja nije time još ni dodirnuto. To može pokazati jedna detaljna analiza. Jer se ovde upliću moment sasvim druge vrste no što su moment akta shvatanja: moment procenjivanja vrednosti (tkz. suda ukusa), privlačenja i obuzimanja, podvajanja, uživanja i ushićenja. I sam opažaj dobija ovde drukčiji karakter, no u teorijskom polju: daleko je od toga da bude samo čulno opažanje, viši stupnjevi posmatranja nisu puko receptivno shvatanje, već pokazuju jednu stranu produktivnog stvaranja, za koje saznajni odnos niti zna niti sme da zna. Umetnost nije produžetak saznanja. To važi i za posmatranje umetničkih dela.

Estetika, sa svoje strane, takoe nije produžetak umetnosti. Ona nije nikakav viši stupanj u koji bi umetnost morala ili pak samo mogla preći, baš kao što ni cilj pesništva nije psihologija, ni cilj plastike – anatomija. U izvesnom smislu njoj je stalo do nečeg što je upravo suprotno od toga. Estetika nastoji da razotkrije tajnu koja u umetnostima svakako ostaje sačuvana. Ona nastoji da analizira akt uživajućeg posmatranja, koji samo dotle može postojati dok ostane nerazložen i od misli neometen. Ona čini predmetom ono što u tom aktu nije i ne može postati predmet, naime sam taj akt. Zato je za nju i umetnički predmet nešto drugo, predmet razmišljanja i istraživanja, ono što on ne može biti u estetičkom posmatranju. To je razlog zbog koga držanje estetičara nije estetsko držanje; držanje estetičara zacelo može da sledi estetskom držanju, može prema njemu da se ravna, ali ne može sa njim da se poravna, a kamoli da se stavi pre ili iznad njega.

Nikolaj Hartman, „Uvod“, u: Estetika, preveo Milan Damnjanović, BIGZ, Beograd, 1979.

Slika: Domenichino, „Sibila iz Kumrana“, 1616.

Dragan Stojanović: Klod Loren i misao o lepoti

„Neće li upravo ona (lepota), kako je već bilo rečeno, spasti svet? I zar od metafizičke samouverenosti, sadržane u tvrdnji da je lepota u izvornoj vezi sa dobrotom i istinom, nije ostalo ništa, makar u vidu uspomene koja bi pomogla u traganjima za novim duhovnim pokušajima, kakvi su nam sada, kada znamo sve što znamo, potrebni? Nezbrinuta u svetu, ne zbrinjava li lepota naše biće, ili bar onaj bolji njegov deo, u predelima u kojima se jedino zaista živi, u kojima jedino zaista vredi živeti? Nije li čovek bez lepote potpuno osiromašen? .. Lepota nam izmiče, naravno. Ali, šta bi bio život bez sna o njoj, bez pogleda kojima pratimo to izmicanje?“

Dragan Stojanović, „O idili i sreći. Heliotropno lutanje kroz slikarstvo Kloda Lorena“, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci-Novi Sad, 1991.

Slika:
Klod Loren, „Luka“, 1674.

„Zovem se Crveno“ (nekoliko odlomaka)

Portret minijaturiste, kasni 15. vek

Gentile Bellini, Portret minijaturiste, 1479-1480.

Tri stanja bića pri stvaranju:

I Maslina

„Dok slikam neku čudesnu sliku konja, ja postajem taj čudesni konj.“

II Leptir

„Dok slikam neku čudesnu sliku konja, ja postajem neki drugi minijaturista koji slika čudesnu sliku konja.“

III Roda

„Dok slikam neku čudesnu sliku konja, ja mogu da budem jedino to što jesam.“

Odnos oka i uma pri stvaranju:

„Moja slika ne oslikava ono što vidi oko nego ono što vidi um. A slika je, kao što znate, praznik za oči..

Alif: Slika je oživljavanje onog što um vidi, radi radosti oka.

Lam: Ono što oko vidi, u sliku ulazi onoliko koliko umu služi.

Mim: Lepota je kad oko iznova otkrije ono što um već po sebi zna.

Orhan Pamuk, Zovem se Crveno, preveo Ivan Panović, Geopoetika, Beograd, 2007, str. 351-359.

Iva Draškić-Vićanović o Rodenovoj skulpturi

U svojoj knjizi Non finito – prilog zasnivanju estetike nedovršenog, prof. dr Iva Draškić-Vićanović, vanredni profesor estetike na Filološkom fakultetu u Beogradu, u poglavlju „Sukob amorfnog i uobličenog u Rodenovoj skulpturi“, piše:

„Pogledajnmo sad prelepu Rodenovu Danaidu. Kao Mikelanđelovi Robovi i ona je čvrsto priljubljena uz neobrađenu podlogu koja je hotimice ostavljena u rudimentarnom stanju. Kao prvu snažnu impresiju mi doživljavamo kontrast amorfnog grubog kamena i ljupkog, ženstvenog tela Danaide, suptilno uobličenog Mikelanđelovom tehnikom troppo finito. Danaida leži bolno zgrčena sa kolenima podignutim ka trbuhu i rukama ispred sebe; glava joj je takoreći uronjena u podlogu i gotovo progutana njenom amorfnošću. Položaj devojčinog tela vidimo kao grč intenzivne, kako fizičke, tako i duhovne patnje.

Rodenova Danaida bi sigurno izdržala Mikelanđelov surovi ogled kotrljanja niz planinu. Dirljiva su mala, fino uobličena stopala, mekana i ranjiva, koja izviru neposredno iz grube podloge i vizuelno se sukobljavaju sa njom. Utisak nežnosti i ranjivosti ostavljaju takođe i devojčina leđa i krsta; čitavo telo kao da je bačeno na tvrdu i surovu podlogu koja ga bolno ranjava, fizički vređa i duhovno unižava. Danaidino telo i stopala urađeni su tako da, pored vizuelne mekoće, ona gotovo da imaju i taktilnu. Prevariće nas ovaj mermer uobličen sa toliko ljubavi i veštine i ako ga dotaknemo emitovaće nam senzacije mekoće i topline ljudske puti.

Ogist Roden je, budući i vrhunski teoretičar umetnosti kao što je bio i darovit umetnik, proučavao tajne lepote antičke skulpture, posebno mekoći i suptilnosti ženskog akta. Analizom površine mermera otkrio je  da ona nije glatka i ravna već da ima mnoštvo ispupčenja i ulegnuća koja se vide samo kad se skulptura osvetli lampom odozdo. U svojim razgovorima o umetnosti sa Polom Gzelom (Paul Gsell), veliki skulptor modernog doba kaže: ‘Zar to nije izvanredno? Evo, pogledajte samo beskrajno talasanje udubljenja koje spaja trbuh sa butinom.. A sad ovde.. na krstima, sve ove divne jamice.’ [1]

Gledajući Rodenovu Danaidu, kao da slušamo ove njegove reči. Gzel kaže da je majstor ‘govorio tiho, s pobožnim žarom. Naginjao se nad mermer, kao da je zaljubljen u njega. – To je istinska put, govorio je on. – kao da je isklesana poljupcima i milovanjem! Kad čovek dodirne torzo, prosto očekuje da je topao’ [2] Upravo to je Rodenova Danaida – istinska ženska put koja emanira mekoću i toplotu.

Likovni sukob te dve forme – non finito podloge i troppo finito ženskog tela, doživljavamo kao sukob amorfnog i uobličenog u predsokratskoj, Anaksimandrovoj teoriji bića, likovnim sredstvima ponuđen. U osom slučaju, slučaju Rodenove Danaide, amorfno guta formu, tvrdoća i grubost vređaju i ponižavaju suptilnost oblika.

Kroz krajnje jednostavan i sveden značenjski sloj, dakle, ženski akt zgrčen na gruboj podlozi, poslednji, metafizički plan, razlistava se u dve varijante. Ovaploćenje Anaksimandrove vizije nastajanja i propadanja, omogućuje nam, zahvaljujući zakonu transparencije, i vizuelizaciju Aristotelove metafizičke spekulacije: dva bitna uzroka (aitia) stvari, materija i forma sudaraju se i rvu u našem perceptivnom polju, streme jedna ka drugoj, proždiru jedna drugu i tim svojim sukobom – i skladom ukazuju na ključnu Aristotelovu misao da je kretanje kao stremljenje materije ka formi suština fisis-a, energia, bivstvo – u – delu.

Citati:
[1] Pol Gzel, Roden o umetnosti, str. 40.
[2]Ibid., str. 41.

Odlomak je citiran prema:
Iva Draškić-Vićanović, Non Finito – Prilog zasnivanju estetike nedovršenog, Čigoja štampa, Beograd, 2010, str. 40-41.

Pablo Pikaso o umetnosti

cavetocanvas:
“ Pablo Picasso in his studio, c. 1910-11
”

Ne podnosim ljude koji pričaju o lepoti. Šta je lepo? Slikarstvo se bavi problemima! Slike nisu ništa osim istraživanje i eksperiment. Nikada ne stvaram sliku kao umetničko delo. Sve je u istraživanju. Ja stalno istražujem, i u tom stalnom traženju, postoji logični razvoj. Zato numerišem i datujem slike. Možda će mi jednog dana neko biti zahvalan zbog toga. Slikanje je stvar inteligencije. To vidite kod Manea. Svaki potez njegove četkice je inteligentan. Inteligenciju na delu vidite i u filmu o Matisu, gde on crta, okleva, i onda se izražava jednim sigurnim potezom.

Slike su bile pravljene uvek na isti način – kao što su aristokrate pravile decu: sa čobanicama. Nikad ne slikate portret Partenona, nikad ne slikate stolicu u stilu Luja XV. Slikate selo južne Francuske, kesu duvana, staru stolicu.

Govori se da je naturalizam suprotan modernom slikarstvu. Voleo bih da znam da li je iko ikad video prirodno umetničko delo. Priroda i umetnost su potpuno različite i nikada ne mogu biti iste. Umetnošću saopštavamo sopstvenu ideju o tome šta priroda nije.

Nema trenutka u kome se može reći: „Uradio sam dobar posao i sutra je nedelja. Čim stanete, morate opet da počnete. Možete da odložite platno i kažete da na njemu više nećete raditi. ALi nikada ne dolazite do kraja.

Ako tačno znate šta ćete da radite, zašto onda to radite? Pošto znate, taj posao je besmislen. Bolje radite nešto drugo.

Za razliku od muzike, u slikarstvu se ne rađa čudo od deteta. Ono što se podrazumeva preranom genijalnošću je genijalnost detinjstva. Ona jenjava sa odrastanjem. Možda takvo dete jednog dana postane pravi slikar, možda čak i veliki slikar. Ali, morao bi da počne od početka. Što se mene tiče, ja nisam posedovao tu genijalnost. Moji prvi crteži nikada nisu mogli da budu na izložbi dečjih crteža. Nedostajala mi je nespretnost deteta i njegova naivnost. U sedmoj godini sam pravio akademske crteže, čija me je preciznost prepala.

Sa ponosom mogu da kažem. Nikada nisam mislio da je slikarstvo umetnost koja ima za cilj da razonodi i zabavi. Pošto su olovka i boja moje oružje, želeo sam das njima prodrem sve dublje i dublje u spoznaju sveta, da bi nas ta spoznaja svakog dana sve više oslobađala… Da, svestan sam da sam se svojom umetnošću borio kao pravi revolucionar.

Nisam pesimista. Ne prezirem umetnost. Ne bih mogao da živim a da njoj nisam posvećen. Volim je kao jedini cilj svog života. Uživam u svemu što radim a što ima veze sa njom. Ali ipak ne vidim zašto bi svi bili obuzeti umetnošću, svi tražili njenu verodostojnost, i tako otvorili vrata gluposti. Muzeji su gomila laži, a ljudi koji od umetnosti prave posao su prevaranti.

Umetnik prima sva osećanja koja odasvud dolaze: sa neba, sa zemlje, sa komadića papira, od obrisa u prolazu, od paukove mreže. Zato ne smemo da pravimo razliku među stvarima. Kada su stvari u pitanju, nema klasnih razlika. Uzimamo ono što je za nas dobro gde god da ga nađemo – osim u sopstvenim delima. Užasavam se od kopiranja samog sebe. Ali, kada mi pokažu stare crteže, na primer, nemam ništa protiv da od njih uzmem sve što želim.

Kad zrelo razmislite, postoji samo nekoliko tema. NJih svi stalno ponavljaju. Venera i Amor postaju Bogorodica i Dete, pa majka i dete, ali to je uvek ista tema. Mora da je divno izmisliti neku novu temu. Uzmimo van Goga. Svakidašnje stvari, poput krompira. Naslikati tako nešto, kao svoje stare cipele! To je nešto.

Mislim da u umetnosti nema ni prošlosti ni budućnosti. Ako umetničko delo ne može da opstane u sadašnjosti, onda ono i nije umetničko delo. Umetnost starih Grka, Egipćana, velikih slikara prošlosti, nije umetnost prošlosti; možda je danas življa nego ikad. Umetnost se ne razvija sama od sebe, ideje se menjaju, a sa njima i načini njihovog izražavanja.

Ljudi kažu da tražim. Ja ne tražim. Ja pronalazim.

Od svih ovih stvari – gladi, bede i nerazumevanja – slava je najstrašnija. Tako Bog kažnjava umetnika. To je tužno. To je istinito. Uspeh je veoma važan! Često se govori da bi umetnik trebalo da radi za sebe, za „ljubav umetnosti“, da tako kažem, i da prezire uspeh. To je pogrešno! Umetniku je potreban uspeh. I ne samo da bi živeo, već i da bi mogao da stvara. I bogatom slikaru je potreban uspeh. Malo ljudi razume bilo šta o umetnosti, a osećaj za slikarstvo nije svakome dat. Većina sudi o umetnosti na osnovu njenog uspeha. Pa zašto prepustiti uspeh „uspešnim“ slikarima? Svaka generacija je imala svoje. Ali gde piše da uspeh pripada samo onima koji laskaju publici? Želeo sam da dokažem da se može biti uspešan uprkos svemu i svakome, bez ustupaka. Znate šta? Moj uspeh u mladosti je bio moj štit. Plavi i Ružičasti period su bili paravan, iza kojega sam se osećao bezbedno.

Kad slikam činiju, želim da vam pokažem da je ona, naravno, okrugla. Ali, ritam slike, kompozicija celine, mogu da me nagnaju da prikažem kružne oblike kao kvadratne. Kad malo razmislite, ja sam verovatno umetnik bez stila. „Stil“ je obično nešto što sputava umetnika i tera ga da stvari vidi na jedan određen način, ista tehnika, ista rešenja, godina za godinom, nekada i za ceo život. Odmah ga prepoznate, on uvek nosi isto odelo, ili odelo istog kroja. Naravno, postoje slikari koji imaju svoj stil. Ipak, ja sam po malo propalica, u trenutku dok me vidite, ja sam se već promenio, ja sam negde drugde. Ne mogu da se skrasim i zato nemam stila.

Uvek sam slikao svoje doba. Nikada se nisam opterećivao traganjem. Slikam ono što vidim, nekad na jedan način, nekad na neki drugi. Nikad se ne premišljam niti eksperimentišem. Kad osetim da nešto želim da kažem, kažem to onako kako mislim da bi trebalo. Nema međustanja u umetnosti. Postoje samo dobri umetnici i manje dobri umetnici.

Tri forme Kazimira Maljeviča

Kazimir Malevich - Black Circle, 1915.

Kazimir Malevich – Black Circle, 1915.

Kazimir Malevich - Black Cross, 1915.

Kazimir Malevich – Black Cross, 1915.

Kazimir Malevich - Black Square, 1915.

Kazimir Malevich – Black Square, 1915.

Umetnošću do početka XX veka vladala je svest koja je nalagala da se u njoj vide delići prirode. Ta svest je od umetnika zahtevala da svoju umetnost zasniva na formama prirode. Ovaj aksiom likovne umetnosti zacrtali su prvi umetnici iz praistorijskih pećina. Dalje su sve težnje umetnika nastavile pravcem podražavanja lica prirode. Sa razvojem čovekove svesti, predstave prirode su se usložnjavale. Međutim, umetnost je i dalje iznova prikazivala prirodu, a ne nove umetničke forme. Forme koje su prvobitne zajednice uspostavile dostigle su vrhunac u starom veku i renesansi – kada su čovek i priroda prikazani u potpunom obliku. Ali to je samo odraz prirode na platnu, kao u ogledalu. Ideal kojem je trebalo težiti vladao je sve dok se nisu pojavili novi umetnički pokreti (mislim pre svega na impresionizam, kubizam, futurizam i suprematizam), koji su odlučili da odbace ruho prošlosti i da umetnosti daju novu formu. Jer, ako umetnost iznova ponavlja samo iste, stare forme, one neminovno postaju besmislene, a umetnost gubi vrednost jer se udaljava od istine. A istina u slikarstvu nije verno prikazivanje, odnosno plagiranje postojećih formi – to je samo iskrenost iza koje se skrivaju kradljivci prirode. Kada postoji puka reprodukcija, što je bio slučaj sa slikarstvom prošlosti, onda ne postoji stvaranje u pravom smislu te reči. Na tim slikama ništa nije stvoreno, ono što se na njima vidi samo je od nekuda preneseno. A to je uzrokovalo pogrešno shvatanje umetnosti: ponavljanje, odnosno reprodukcija je shvaćena kao stvaranje. Umetnost je tumačena kao sposobnost da se na platno prenese ono što se vidi u prirodi. Ali to je reprodukcija i ništa više.

Umetnost stvaranja je nešto sasvim drugo. Umetnik koji stvara ne treba da ponavlja prirodu, njegove slike ne treba da imaju ništa zajedničko sa njom. Umetnost treba osloboditi vulgarnih tema, a svet koji okružuje umetnika ne treba posmatrati kao realne forme i predmete, već kao masu od koje treba stvoriti nove forme. Upravo to su pokušali kubisti i futuristi: ne da od slike naprave prikaz leša prirode, već da razaranjem predmeta, razore realnost i da slika ponovo dobije suštinu i smisao. Nije neophodno prikazati predmet u celini, što je bila jedna od zabluda slikarstva prošlosti, jer pokazalo se da to ne vodi ničemu. Šta je suština platna koje je zatrpano predmetima, ljudima i životinjama? Lice koje se smeši sa platna nije pokazalo suštinu tog bića, to je i dalje samo predstava lica koje se smeši. Razaranjem predmeta, narušavanjem njegove celosti, postignut je prvi korak u postizanju bespredmetnog stvaranja. Futuristi se, kao ni kubisti, nisu odrekli predmeta, to je učinio suprematizam. Slikarstvo se odreklo teme i predmeta, bojom su stvorene čisto slikarske forme i umetnosti je vraćena mogućnost da stvara.

Kazimir Maljevič, „O slikarstvu pre suprematizma. Vlast mimeze“

Tekst je preuzet iz studentskog časopisa za književnost i teoriju književnosti TXT

Estetički fragmenti Kazimira Maljeviča

Kazimir Malevich

Kazimir Maljevič

 

Kada nestane navika svesti da u slikama vidi prikaz krajolika prirode, madona i bestidnih venera, tek onda ćemo moći da vidimo čisto slikarsko delo.

Preobrazio sam se u nulu forme i izvukao sebe iz vrtloga besmislice akademske umetnosti.

Uništio sam obruč horizonta i izašao iz kruga stvari, van obruča horizonta, u kojem su zarobljeni slikar i prirodni oblici.

Ovaj prokleti obruč, neprestano otkrivajući novo i novo, odvlači slikara od cilja – u propast.

I samo kukavička svest i beda stvaralačke snage u umetniku mogu biti prevareni te tako stvarati sopstvenu umetnost na prirodnim oblicima, u strahu da ne izgube tle, na kome su svoju umetnost izgradili prvobitni čovek i akademija.

Reprodukovati voljene predmete i krajolike prirode isto je kao kada bi se lopov oduševljavao svojim okovanim nogama.

Samo ograničeni i slabi slikari prikrivaju svoju umetnost iskrenošću.

U umetnosti je potrebna istina, a ne iskrenost.

Za novu umetničku kulturu stvari su nestale kao dim i umetnost ide ka sopstvenom cilju – ka stvaralaštvu, ka gospodarenju prirodnim oblicima.

Napor umetničkih autoriteta da usmere umetnost na zdrav razum, rezultirao je nulom stvaralaštva.

Kod najdarovitijih ličnosti realna forma je nakaznost.

Najdarovitiji su doveli nakaznost do nestanka, ali ona nije napuštala granice nule.

Ali ja sam se transformisao u nulu forme i iskoračio izvan nule prema stvaralaštvu, to jest prema suprematizmu, prema novom realizmu – bespredmetnom stvaralaštvu.

Suprematizam je početak nove kulture: prvobitni čovek je pobeđen kao majmun.

Nema više ljubavi prema krajolicima, nema više ljubavi zarad koje bi se izdala istina umetnosti.

Kvadrat nije podsvesna forma, to je tvorevina intuitivnog razuma.

Lice nove umetnosti!

Kvadrat je živo, carsko dete.

Prvi korak čistog stvaralaštva u umetnosti. Pre njega su bile naivne nakaznosti i kopije prirode.

Naš svet umetnosti postao je nov, bespredetan, čist.

Nestalo je sve, ostala je masa materijala, od kojeg će se graditi nova forma.

U umetnosti Suprematizma forme će šiveti kao i sve žive forme prirode.

Ove forme govore da je čovek uspostavio ravnotežu, prešavši sa jednog stanja svesti na dva stanja svesti. Novi slikarski realizam je upravo slikarski, jer u njemu nema realizma planina, neba, vode..

Do danas je postojao realizam predmeta, ali ne i slikarskih, obojenih jedinica, koje se grade tako da ni svojojm formom, ni svojojm bojom, niti položajem ne zavise od druge forme, boje ili položaja.

Svaka forma je slobodna i zasebna.

Svaka forma je svet.

Svaka slikarska ravan je življa od bilo kog lica, na kome se izdvajaju oči i osmeh.

Lice naslikano na slici predstavlja jadnu parodiju na život, i ta iluzija samo podseća na živo.

Ali ravan je živa, ona je rođena. Mrtvački sanduk nas podseća na mrtvaca, slika – na život.

Ili, nasuprot, živo lice, pejzaž u prirodi podseća nas na sliku, to jest na nešto mrtvo.

Eto zbog čega je čudno gledati crveno ili crno obojenu ravan.

Eto zbog čega se podsmevaju i pljuju izložbe novih pravaca.

Umetnost i njen novi cilj uvek su bili pljuvaonica.

Ali mačke se navikavaju na jedno mesto, i teško ih je navići na neko novo mesto.

Njima umetnost uopšte nije potrebna. Samo kad je naslikana njihova baba ili omiljeni kutak vrta sa jorgovanom!

Sve hita od prošlosti ka budućnosti, ali mora da živi u sadašnjosti, jer će u budućnosti procvetati jabuke.

Sutrašnjica briše trag sadašnjeg vremena, a vi zaostajete za životom.

Žabokrečina prošlosti, ako vodenični kamen, vuče nas na dno.

Eto zašto mrzim one koji vas snabdevaju nadgrobnim spomenicima.

Akademija i kritičari su ovaj vodeničnikamen oko vašeg vrata – stari realizam, pravac, usmeren na prenošenje žive prirode.

U njemu se ponašaju isto kao u vreme velike Inkvizicije.

Njihov zadatak je smešan, jer oni po svaku cenu hoće da nateraju ono što uzimaju iz prirode da živi na platnu.

U vreme kada sve diše i juri – na slikama su okamenjene poze.

A to je gore mučenje od nabijanja na kolac. Izvajane statue, produhovljene, znači – žive, stoje na mrtvoj tački, u pozi pokreta.

Zar to nije mučenje?

Uneti dušu u mermer i potom se podsmevati živome.

Ali vaša gordost je umetnik koji ume da muči.

Vi takodje zatvarate ptice u kavez zarad zadovoljstva.

I zarad znanja držite životinje u zoološkim vrtovima.

Srećan sam što sam se oslobodio inkivizitorske tamnice akademizma.

Došao sam do ravni i mogu da dođem do dimenzije živog tela.

Ali ću da koristim dimenziju iz koje ću stvoriti novo.

Sve sam ptice pustio iz večnog kaveza i zverima otvorio vrata zoološkog vrta.

Neka rastrgnu i prožderu ostatke vaše umetnosti.

I neka oslobođeni medved kupa svoje telo među lednicima hladnog Severa, a ne da pati u akvarijumu vrele vode akademskog vrta.

Vi se oduševljavate kompozicijom slike, a kompozicija je presuda figuri, koju je umetnik osudio na večitu pozu.

Vaše oduševljenje je afirmacija ove presude.

Grupa suprematista: K. Maljevič, I. Punji, M. Menjkov, I. Kljun, K. Boguslavska i O. Rozanova – povela je borbu za razrešenje predmeta dužnosti umetnosti.

I poziva akademiju da se odrekne inkvizicije prirode.

Idealizam, zahtev za estetskim osećanjem jeste oruđe za mučenje.

Idealizacija čovekovog oblika je umrtvljavanje mnogih živih mišića.

Estetizam je otpad intuitivnog osećanja.

Svi vi želite da vidite delove žive prirode zakucane na vašim zidovima.

Tako je i Neron obožavao rastrgnuta ljudska tela i zveri iz zoološkog vrta.

Kažem svima vama: odbacite ljubav, odbacite estetizam, odbacite prtljag mudrosti, jer je u novoj kulturi vaša mudrost smešna i ništavna.

Ja sam odvezao čvorove mudrosti i oslobodio svest boje.

Skidajte sa sebe što pre okorelu kožu stoleća, kako bi vam bilo lakše da nas stignete.

Ja sam pobedio nemoguće i bezdan je postao moj dah.

Vi ste u mreži horizonta kao ribe!

Mi, suprematisti, otvaramo vam put.

Požurite!

– Jer sutra nas nećete prepoznati.

Izvor: Iz prvog prevoda na srpski jezik sabranih dela Kazimira Maljeviča Bog nije zbačen, izdavač „Logos“ i „Plavi krug“. Tekst je preuzet iz kulturnog dodatka Večernjih novosti od 4. decembra 2010. godine.