Eкспресионистички плес дланова Егона Шилеа

Четири приложене фотографије Егона Шилеа занимљиве су због специфичног положаја дланова који он на њима заузима. Театралне позе уметника заједничке су многим његовим фотографијама и аутопортретима. Положај руку као да је инспирисан експресионистичким плесом или као да га кроз фотографски приказ остварује.

Немачки уметник Харалд Кројцберг (1902-1968), балетан и кореограф, има сличне фотографије и могуће је успоставити макар визуелну, ако већ не и смисаону, аналогију са Шилеовом „перформативношћу“. У наставку следи кратак видео о једном његовом аутопортрету и кратак коментар слике на дну објаве. Наставите са читањем

Avangardni balet Oskara Šlemera

Reci mi kako proslavljaš svoje praznike i reći ću ti ko si. – Oskar Šlemer, 1929.

Oskar Šlemer (1888-1943) bio je pripadnik Bauhaus pokreta između dva svetska rata, kome je doprineo razvijanjem novih tendencija u plesu. Šlemer je smatrao da je za ples potrebno troje, a ne dvoje kako je to uobičajeno. Otuda je njegovo najpoznatije delo Balet trijade iz 1922. godine koji je prvi put izveden u Štutgartu i označava značajne avangardne tendencije unutar umetnosti igre.

Igra je i metafizika i matematika i koncept. Ljudsko telo posmatrano je kao mašina i kao mehanizam koji, umesto krivih linija, sugerisanih pokretom, može da stvara i geometrijske, prave, ugaone forme, na taj način ujedinjujući dionisijsko (emociju) i apolonijsko (formu) koji su prisutni u pokretu čoveka koji igra. Trijada je podrazumevala dva muškarca i ženu (što podseća na slučaj Majakovskog i bračnog para Brik).

 

 

Sam balet je podeljen u tri dela. Svaki je sugerisan različitom bojom pozadine: žutom, ružičastom i crnom. Dada je, naročito Hana Heh i Sofi Tojber Arp, koristila lutke kao deo svog izražajnog modela, a one nisu bile samo dečiji odnos prema stvaralaštvu, već su lutkarska pozorišta, marionetske odlike modela, bile superiornijih pokreta tela u odnosu na čoveka, istovremeno zadržavajući metaforu kojom bi označavale ljudski život kao „san smešnog čoveka“.

Šlemerovi igrači nosili su posebno dizajnirane kostime koji su podsećali na one iz pozorišta lutaka ili cirkusa. Pored samog izvođenja baleta i fotografija učesnika, moguće je, na kraju ove objave, videti i makete, lutke kako ih je Šlemer zamislio, učesnike u njegovom baletu. Za svakog igrača urađena je posebna lutkica, koja se odlikuje posebnim pokretom, fizionomijom i kostimom. One su sa izložbe „Visions of a New World“ koja se održala 2015. u Štutgartu. Nastavite sa čitanjem

Plesni pokret i linija: Vasilij Kandinski i Gret Paluka

Related image

Gret Paluka (1902-1993), balerina i koreograf, bila je učenica Meri Vigman, vodeće figure nemačkog ekspresionizma kada je bila u pitanju umetnost igre. Paluka je 1925. godine otvorila sopstvenu školu za igru, održavajući kontakte sa različitim učiteljima Bauhausa. Četiri „analitička crteža“ Vasilija Kandinskog nastala su na osnovu fotografija koje je načinila Šarlota Rudolf. Na njima se može zapaziti koliko je Palukin ples korespondirao sa estetičkim stavovima Bauhausa. Crteži i fotografije objavljeni su 1926. godine u tadašnjem nemačkom časopisu za umetnost „Das Kunstblatt“. Po Kandinskom, ono što je Paluka posedovala bilo je: jednostavnost forme i konstrukcija velike forme. U nastavku sledi odlomak iz knjige Vasilija Kandinskog „O duhovnom u umetnosti“.

*

Istinsko umetničko delo nastaje iz umetnika na tajanstven, zagonetan, mističan način. Razrešeno od njega ono dobija samostalan život, postaje ličnost, postaje samostalni subjekt koji odiše duhom, koji vodi i materijalno stvaran život, koji je jedno biće. Ono dakle nije ravnodušno i slučajno nastala pojava koja takođe ravnodušno prebiva u duhovnom životu već, kao i svako biće, poseduje dalju delatnu, aktivnu snagu. Ono živi, deluje i sposobno je za stvaranje opisane duhovne atmosfere. Polazeći isključivo od ovog unutrašnjeg oslonca treba odgovoriti na pitanje da li je delo dobro ili loše. Ako je „loše“ u formi ili suviše slabo, onda je ta forma loša ili slaba da na bilo koji način prizove duševno treperenje koje čisto zvuči.[1] Isto tako u stvarnosti nije „dobro naslikana“ ona slika koja je ispravna u vrednostima (neizbežne Valeurs Francuza) ili je na nekakav način skoro naučno podeljena na hladno i toplo, već je slika dobro naslikana kada živi punim unutranjim životom. Takođe, „dobar crtež“ je samo onaj na kome se ne može ništa promeniti a da se taj unutrašnji život ne uništi, bez osvrtanja na to da li ovaj crtež protivreči anatomiji, botanici ili bilo kojoj drugoj nauci. Ovde se pitanje ne sastoji u tome da li je narušen spoljašnji oblik (uvek dakle samo slučajan) već samo u tome da li umetnik upotrebljava ili ne ovaj oblik onako kako spolja postoji. Isto tako, boje se ne upotrebljavaju zato što postoje u prirodi u tom zvuku ili ne, već zato što su u tom zvuku nužne za sliku ili ne. Ukratko, umetnik nije samo ovlašćen već i prisiljen da sa oblicima postupa onako kako je nužno za njegov cilj. Ni anatomija niti bilo šta slično, ni načelno rušenje ovih nauka nije nužno, već puna nesputana sloboda umetnika u izboru njegovih sredstava.[2]

Slikarstvo je umetnost a umetnost u celini nije nesvrhovito pravljenje stvari koje se rasplinjavaju u prazno, nego jedna moć koja je svrhovita, koja mora da služi razvitku i profinjenju čovekove duše – kretanju trougla. Ona je govor koji na samo sebi svojstven način priča duši o stvarima koje su duši nasušni hleb, koji ona može da primi samo u ovom obliku. Nastavite sa čitanjem

Ernst Pinjon Ernst: „Ekstaze“

Francuski umetnik Ernest Pignon Ernest pre nekoliko godina imao je izložbu crteža u beogradskoj galeriji „Haos“ kojoj sam prisustvovala i od tada počinje moje interesovanje za ovog umetnika.

Prvo delo posredstvom koga želim da ga predstavim jeste instalacija „Ekstaze“ koja je postavljena 2008. godine u katedrali Saint Charles u Avinjonu, a neki od crteža koji pripadaju tom projektu našli su se kasnije i u galeriji „Haos“.

U baroknom prostoru Pinjon izlaže sedam crteža svetaca u ekstazi. Kombinacijom prostora, crteža i načina na koji su isti izloženi, umetnik stvara jedinstven utisak, opčinjavajuć, baš kao i što je sam čin religiozne ekstaze. Nastavite sa čitanjem

„Faunovo popodne“: Malarme, Debisi, Nižinski

STEFAN MALARME: PISMO I KATREN ZA KLODA DEBISIJA

Pariz, nedelja 24. decembra 1884.

Moj dragi prijatelju,

Vraćam se s koncerta, vrlo uzbuđen; predivno! Vaša ilustracija „Poslepodne jednog Fauna“, koja je disonantna s mojim tekstom tek toliko što ide još dalje, zaista, u nostalgiju i svetlost, s puno odmerenosti, nespokoja, bogastva. Stežem Vam ruku zadivljeno,

Vaš
Stefan Malarme

Posveta fauna Klodu Debisiju

Silvenu dok smelost
frule u tebi sija
poslušaj svu svetlost
kroz dah Debisija.

STEFAN MALARME: FAUNOVO POSLEPODNE

Ekloga

Te nimfe, njih želim ovječit.
Dok laka,
njihova  ruj jasna, treperi sred zraka
pod bokornim snovima.
Zar sve bi sanja? Nastavite sa čitanjem

Ples Balet Igra: „Fase“

Plesni ansambl Rosas izvodi koreografiju Ane Tereze de Kersmeker (Anne Terese de Keersmaeker) na muziku Stiva Rajha (Steve Reich). Izvođači su Ana Tereza de Kersmeker i Mišel Ana de Mej (Michele Anne de Mey).

Dve balerine pokušavaju da pokretima odgovore na zvuke Rajhove muzike kroz samo četiri pokreta. Prisustvujemo minimalizmu, podjednako pokreta tela i zvuka. Plesna koreografija pod nazivom Fase izvedena je 1982.

Preporuka: Intervju sa A. T. D. K

Steve_Reich_Evening_promo_01_-_Piano_Phase___Herman_Sorgeloos.jpgtumblr_n8r7mdf9U31r2xtcgo1_1280.jpg

Ples Balet Igra: „Pas de deux“

U baletskoj terminologiji „Pas de deux“ je igra za dvoje koju obično izvodi baletski par, usklađujući korake. U pitanju je duo koji sinhronizovano igra, izvodeći iste korake na datu melodiju.

Meklaren je snimio svoj film, po mnogima značajan i revolucionaran u kontekstu filmskog stvaralaštva, 1968. godine. Samim načinom snimanja, reditelj je tvorio snoliku atmosferu čiji kadrovi jesu, istovremeno, i primer izvrsne fotografije.

U filmu ples izvode Margaret Mersije i Vinsent Voren. Koreografiju je osmislila Ljudmila Kirijef. Muziku su komponovali Dobre Konstantin i United Folk Orchestra of Romania.

Image resultImage result for Pas de deux (film)Image result for Pas de deux (film)

Плес Луи Фулер

Loie Fuller

Фотографија: Луи Фулер

Loie Fuller

Фотографија: Луи Фулер

Луи Фулер, балерина и глумица пореклом из Чикага, уметница коју су прогласили једном од зачетница модерног плеса, била је муза многих фотографа и сликара, међу којима су Коломон Мозер и Анри де Тулуз-Лотрек. Плес, чијој динамици доприности вијорење хаљине, био је део многих бурлески, водвиља и циркуских представа. По пресељењу у Париз, Фулерова је стекла мноштво поклоника, међу којима су били песник Стефан Маларме, скулптор Огист Роден, сликари Франц фон Штук и Морис Дени, Марија Кири, као и мајка краљице Марије Карађорђевић, са којом је Луи одржавала вишедеценијску преписку. Наставите са читањем

Жан-Филип Рамо: „Галантна Индија“

Jacques André Joseph Aved, Portrait of Jean-Philippe Rameau, 1728.

Жак Авед, „Портрер Филипа Рамоа“, 1728.

Француски композитор Жан-Филип Рамо компоновао је балет-оперу Лес Индес галантес 1735. године пошто су први француски досељеници и њихови званичници послали представнике индијанског племена Чикаго (данашња држава Илиноис по коме је највећи град у њој и добио име) краљу Лују XВ пред којим су припадници племена одиграли три плеса.

Целокупна церемонија инспирисала је Рамоа који је неколико година касније компоновао дело које се састоји од пролога и четри сцене. Барокна раскош музике и костима, плеса и гласова морала је бити достојна француских краљева и додатно је инспираисала француске уметнике (Дидроа да напише дело Рамоов синовац), као и све касније диригенте, кореографе и сценографе. Наставите са читањем

Интезитет живота и окрутност пролећа

Флора. Фреска из Помпеја, 1. век нове ере

На почетку, цитирала бих почетне стихове Елиотовог дела Четири квартета:

Време садашње и време прошло
Оба су можда присутна у времену будућем,
А време будуће садржано у времену прошлом.
Ако је читаво време вечно присутно,
Читавом времену нема искупљења.
Шта је могло бити јесте апстракција
И остаје трајна могућност
Само у једном свету размишљања.

Може се поставити питање каква је веза цитираних стихова са темом која је сугерисана насловом. Није реч о изједначавању. Цитат је, заправо, сажето објашњење онога што је фасцинација ауторке овог текста – шта је прошло, а шта садашње у контексту уметности, са закључком да је све „трајна могућност само у једном свету размишљања“.

Од када постоји потреба за уметничком артикулацијом, постоји и фасцинација добом које се изједначава са новим животом, почетком, повратком, плодношћу, игром, плесом, интезитетом духа. Oвим текстом покушаћу да предочим како је један феномен, наизглед паганских усмерења, фасцинирао два уметника 20. века, два савременика која су кроз различите уметности изражавала своју фасцинацију загонетним и двосмисленим добом пролећа. И пре Игора Стравинског и Томаса Стернса Елиота било је уметника којима је тема смењивања годишњих доба и њихових различитих импликација на стваралачке пориве и мене расположења била блиска и довољно загонетна да је истражују, усмеравајући своју запитаност у конкретном правцу. Наставите са читањем