Документарни филм Алена Ренеа о Пикасовој слици „Герника“

 

 

Један од историјских ужаса који најављује све касније ужасе био је Шпански грађански рат у коме је страдала Герника, град на северу Шпаније, у Баскији, када је бомбардована, 26. априла 1937. године. Герника је постала симбол страдања цивила у ратним окршајима, што је кулминирало са II светским ратом.

Герника је имала важан стратешки положај, али није била војно брањена. Напад је извршен на град током пијачног дана када је на улицама било много цивила. Шпанска влада је касније поручила од Пабла Пикаса, уметника који је у то време живео и стварао у Паризу, слику која би овековечила тај ратни хорор.

Слика је била део изложбеног павиљона Шпаније на Светској изложби одржаној исте године у Паризу. Пикасо је почео са радом две недеље након догађаја, 11. маја 1937. и радио је два месеца. Платно је монументално и његова величина је симболична. Оно је високо 3.49 метара и широко 7.76 метара.

Пикасо је користио само црну и белу боју евоцирајући стил документарне фотографије. Његов кубистички поступак је приметан и он је уметнички рукопис који чини да дело не буде сагледано као пропагандно. Кроз укомпоноване фрагменте дело сведочи о мртвим телима, откинутим удовима, полуделој стоци.

Пикасо је поводом своје слике изјавио: „Мој протест огледа се у томе што сам приказао шта се дешава са телима, рукама, стопалима, коњским језиком, мајчиним грудима, очима у глави – моја слика је симболички одговор шта се десило са свима њима. Нашим очима ми присуствујемо њиховом болу.“

Ова објава садржи филм Алена Ренеа из 1950. године, песму Пола Елијара посвећену Герници и фотографије Доре Мар настајале у тренутку стварања Пикасовог платна у његовом атељеу на левој обали, у Rue des Grands Augustins. Рене је поред овог, аутор и филма о Ван Гогу и Француској библиотеци.

ПОЛ ЕЛИЈАР: ПОБЕДА ГЕРНИКЕ

1

Лепи свет зидина
Рудника и поља

2

Лица лепа у ватри лица лепа на зими
У беди у ноћи пуној повреда и удараца

3

Лица лепа за све
Ево празнине која вас гледа
Ваша смрт служиће за пример

4

Смрт оборено срце

5

Наплатили су вам хлеб
Небо земљу сан
И беду
Вашег живота

6

Говорили су да желе добру интелигенцију
Рационирали јаке осуђивали луде
Делили милостињу цепали пару надвоје
Поздрављали лешеве
Сатирали се од учтивости

7

Они су истрајни они су преувеличани они нису
од нашег света

8

Жене деца имају исто благо
Зелено лишће пролећа и чисто млеко
И истрајност
У чистим очима

9

Жене деца имају исто благо
У очима
Људи их бране како могу

10

Жене деца имају исте црвене руже
У очима
Свако показује своју крв

11

Страх и храброст живота и смрти
Смрт тако тешка и тако лака

12

Људи за које је ово благо испевано
Људи за које је ово благо сазидано

13

Реални људи за које безнађе
Храни ватру што прождире наду
Отворимо заједно последњи пупољак будућности

14

Парије смрт земља гнусоба
Наших непријатеља имају монотону
Боју наших ноћи
Наше ће бити право

Превео: Петар Вујичић

Фотографије: Дора Мар

Две скулптуре човека који хода: Алберто Ђакомети и Умберто Бочони

Image result for alberto giacometti

Како ходаш кроз живот?

Алберто Ђакомети и Умберто Бочони, два велика скулптора 20. века, дала су своје виђење човека у покрету.

Први је „трска која мисли“. Једва се креће, једнодимензионалан, погнут, али од челика. Изгледа крхко али не можеш га сломити. Он у свом спором ходу чини се налик шибици која догорева.

Други је динамичан, волуминозан, ватрен, чудовиште енергије у ходу, брз у мери да постаје пламен. Он у брзини губи сопствене обрисе. Иде брзо, да ли и далеко?

Од пламена ка шибици која догорева, од шибице која догорева до снажног пламена. И тако у круг. Човеково кретање је дијалектичка клацкалица.

Од футуризма до егзистенцијализма, од егзистенцијализма до футуризма, човек је у илузији да својим кретањем било куда иде. Међутим, он наставља да иде. Хода.

Уз ове скулптуре увек ми се наметала песма Душана Васиљева „Човек пева после рата“ из 1920. године у којој читамо о човеку који је ходао кроз крв и који више нема снова. Човек пре рата је Бочонијев натчовек (дело настало 1913). Човек после рата је Ђакометијева авет (дело настало 1945).

ДУШАН ВАСИЉЕВ: ЧОВЕК ПЕВА ПОСЛЕ РАТА

Ја сам газио у крви до колена,
и немам више снова.
Сестра ми се продала
и мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
не тражим плена;
ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!

Ја сам се смејао у крви до колена,
и нисам питао: зашто?
Брата сам звао душманом клетим.
И кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
и онда лети к врагу и Бог, и човек, и ров.
А данас мирно гледам како ми жељну жену
губaви бакалин грли,
и како ми с главе, разноси кров, ─
и немам воље ─ ил’ немам снаге ─ да му се светим.

Ја сам до јуче покорно сагибо главу
и бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао судбину своју праву ─
али је данас знам!

Ох, та ја сам Човек! Човек!
Није ми жао што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године Клања,
ради овог светог Сазнања
што ми је донело пропаст.

И ја не тражим плена:
ох, дајте мени још шаку зрака
и мало беле, јутарње росе ─
остало вам на част!

Идеологија и архитектура: Светска изложба у Паризу 1937. године

Image result for eiffel tower nazi flag

Организатори Светске изложбе из 1937. одлучили су да у центру Париза поставе, симболично, два павиљона. Лево је павиљон Трећег рајха а десно Совјетског савеза. У центру, надмоћно, одржавајући пре свега визуелну равнотежу, стоји Ајфелов торањ.

Архитекта немачког павиљона био је Алберт Шпер а совјетског Вера Мухина. Шпер је и наговорио Хитлера да учествује на изложби јер је дознао како ће изгледати Совјетски павиљон па је на основу њега пројектовао немачки.

На истој изложби, у шпанском павиљону, Пикасо је изложио своје монументално платно Герника, Калдер своје скулптуре, Миро своје слике. Румунски павиљон је добио са правом много похвала. Међутим, ова слика (ови павиљони) остала је као најупечатљивија.

Видео реконструкција страдања Помпеја

ГДЕ

Помпеји, антички римски град (данас археолошко налазиште). Град се налазио у близини активног вулкана, Везува, јужно од Напуља око 25 километара, и око 14 километара јужно од Херкуланeума, још једног античког римског града који је страдао истог дана.

КАДА

24. август 79. године нове ере.

КАТАСТРОФА

8 ујутру – Везув почиње да избацује пепео и гас

1 поподне – Ерупција вулкана избацила је облак пепела и дима до висине од 20 километара! Облак таме прекрио је Помпеју.

1-5 поподне – Период девастације, потреса, бежања људи ка мору. Ниво мора је знатно опао што је указивало на долазак цунамија.

Вече – Облак пепела и дима, кроз који севају муње, достиже висину од 25 километара.

Поноћ – Поток лаве стиже до Херкуланеума и уништава град.

4-6 ујутру – Облак дима и пепела достиже висину од 30 километара и урушава се, стварајући пирокластични ток који је прекрио Херкуланум. Пирокластични ток је облак врелог дима, пепела, гаса и истопљених стена који се креће 700 километара на час.

6 ујутру – Неколико пирокластичних токова погађају Помпеју.

Везув наставља да тутњи још наредна два дана, 25. и 26. августа. Након ерупције врх вулкана био је мањи за 200 метара. Након неколико година људи нису могли да пронађу градове нити да одреде где су се налазили. Све је било прекривено пепелом.

СВЕДОК

Једино преживело сведочење о катастрофи забележио је римски сенатор Плиније Млађи који је посматрао ерупцију из Мизенума, са удаљености од око 35 километара.

СТАТИСТИКЕ

Помпеја: површина од 600.000 метара квадратних. Број становника износио је око 15.000 од чега су трећина били робови. Удаљен од Везува 10 километара. Дебљина слоја пепела износила је 5 метара.

Херкуланеум: површина од 165.000 метара квадратних. Број становника износио је око 5000. Удаљен од Везува 6 километара. Дебљина слоја пепела износила је до 20 метара.

Температура пирокластичког тока који је погодио Херкуланеум: 500 степени целзијуса.

Температура пирокластичког тока који је погодио Помпеју: 300 степени целзијуса.

Температура на којој предмети од коже почињу да горе: 212 степени целзијуса.

Температура на којој се угљенише дрво: 150 степени целзијуса.

Температура на којој људска кожа почиње да гори: 44 степени целзијуса.

ОТКРИЋА И ИСКОПАВАЊА

Врелина пепела допринела је савршеном очувању града.

1710 – Откриће позоришта у Херкуланеуму.

1738 – Почетак ископавања у Херкуланеуму.

1748 – Почетак званичних ископавања у Помпеји иако име града још није познато. Тек након открића табле са именом града тадашњи истраживачи закључују да је у питању стари римски град.

Током 19. и 20. века теку опсежна истраживања, класификације и ископавања. Већина пронађених предмета је у Археолошком музеју у Напуљу. Куриозума ради треба напоменути да је између 1981. и 1998. године у Херкуланеуму пронађено 300 костура на плажи који датирају из овог периода.

Напомена: Већина ових података преузета је из једног броја Политикиног забавника (Линк).

Слика: Филипо Палици (Filippo Palizzi)

Pet pesama Bertolda Brehta

PITANJA RADNIKA KOJI ČITA

Tko je sagradio Tebu i njenih sedam dveri?
U knjigama zapisana su imena kraljeva.
Zar su kraljevi vukli kamenje?
A Babilon – uvijek ponovo razoren –
Tko ga je sazidao – uvijek nanovo? U kakvim su kućama
Zlatom bliješteće Lime živjeli građevinari?
Kamo su pošli zidari one večeri kad je dovršen Kineski zid?
Pun je slavoluka veliki Rim. Tko ih je podigao?
Nad kim su cezari slavili svoje trijumfe?
Zar je jedino palača bilo u mnogo opjevanom Bizantu?
I u samoj bajoslovnoj Atlantidi
Dozivahu one noći kad ju je more progutalo
Davljenici, vrišteći, svoje robove.
Mladi Aleksandar osvojio je Indiju,
Zar on sam?
Cezar je potukao Gale.
Nije li uz njegao bio bar njegov kuhar?
Filip Španjolski plakao je gorko
Kad mu je potopljeno brodovlje. Nije li plakao još tkogod?
Friedrich Drugi pobijedio je u Sedmogodišnjem ratu.
Tko je još pobijedio s njim?
Na svakoj stranici po jedna pobjeda.
Tko je kuhao gozbu u slavu pobjede?
Svakih deset godina novi velikan.
Tko plaća troškove?
Toliki izvještaji.
Tolika pitanja.

PROTIV ZAVOĐENJA

I

Ne dozvolite da vas zavode!
Povratka nema.
Dan je na vratima;
Možete već osetiti noćni vetar.
Jutro više neće doći.

II

Ne dozvolite da vas obmanjuju!
Život je tako mali.
Pijte ga naiskap
Neće vam ga biti dosta
Kad budete morali da ga ostavite!

III

Ne dozvolite da vas zavaravaju utehom!
Nemate suviše vremena!
Prepustite trulež blaženopočivšima!
Život je najveći:
Ništa vas više ne čeka.

IV

Potom ništa neće doći.
Na kuluk i na gladovanje!
Šta vas još može uplašiti?
Umrećete sa svim životinjama
I potom ništa neće doći.

O SIROTOM B. B.

Ja, Bertold Breht, ja sam iz crnih šuma.
Moja mati me je u gradove nosila tmurno
dok sam joj ležao u telu. I hladnoća šuma
ostaće u meni do smrti zasigurno.

U asfaltnom gradu mi je dom. Od samog početka
ovakvi posmrtni sakramenti mi se daju:
Novine. I duvan. I rakija.
Nepoverljiv sam i lenj. Ipak zadovoljan na kraju.

Prijazan sam s ljudima. Sve što propišu,
poslušam: stavio sam na glavu šešir kruti.
Kažem: to su životinje koje naročito mirišu,
i kažem: ne mari, i sam si takav, ćuti.

Pre podne pokatkad stavim nekoliko žena
u prazne stolice – ljuljaške da se klate
i posmatram ih bezbrižno, pa im kažem tiho:
na mene nikad ne možete da računate.

Predveče okupljam oko sebe muškarce.
Oslovljavamo se sa „džentlmen“ i pominjemo rad.
Oni drže noge na mojim stolovima
i kažu: biće sve bolje. A ja ih ne pitam: kad?

Pred zoru sred sivog svetla piške jele
i njihova gamad, ptice, otpočne da viče.
Tog časa nekako ispijam čašu u gradu i bacam
pikavac i zaspim nemirno, jer senka se miče.

Mi smo sedeli, jedno lako pokolenje,
u kućama za koje smo mislili da predstavljaju večnost.
(Tako smo sagradili dugačka zdanja ostrva Menhetn
i tanke antene koje Atlantsko more zabavljaju.)

Od ovih gradova ostaće onaj koji ko prođe kroz njih, vetar!
Kuća razvedrava gosta: on je prazni žedno.
Mi znamo da smo samo privremeni
i da će doći za nama: ništa pomena vredno.

Pri zemljotresima, koji će doći, nadam se dozvoliti neću
da mi se ugasi virdžinija od gorčine,
ja, Bertold Breht, prognan u asfaltne gradove
iz crnih šuma u mojoj majci, punih tmine

ROĐENIMA POSLE NAS

I

Zaista, živim u mračno vreme!
Bezazlena reč je glupa. Bezbrižno čelo
Znak je neosetljivosti. Onaj ko se smeje
Samo još nije primio
Užasnu vest.

Kakvo je to vreme u koje je
Razgovor o drveću gotovo zločin
Zato što podrazumeva ćutanje o tolikim zlodelima!
Zar onaj što tamo mirno prelazi ulicu
Zbilja nije kod kuće za svoje prijatelje
Koji su u nevolji?

Istina: još zarađujem za život.
Ali verujte mi: pukim slučajem. Ništa
Od svega što činim ne daje mi za pravo da se sit najedem.
Slučajno sam pošteđen. (ako me napusti sreća,
Biću izgubljen.)

Kažu mi: Jedi i pij! Budi srećan što imaš šta!
Ali kako da jedem i pijem
Kad ono što pojedem otimam gladnome,
A čaša vode koju popijem nedostaje žednome?
A ipak jedem i pijem.

Voleo bih i da sam mudar.
U starostavnim knjigama piše šta je mudro:
Ne mešati se u spor u svetu i svoj kratki vek
Proživeti bez straha.
Održati se i bez nasilja,
Zlo uzvraćati dobrim,
Svoje želje ne ispunjavati, nego ih zaboravljati –
Smatra se mudrim.
Ja sve to ne mogu:
Zaista, živim u mračno vreme!

II

U gradove sam došao u vreme nereda
Kad je u njima vladala glad.
Među ljude sam došao u vreme buna
I zajedno sa njima sam se bunio.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Jeo sam između bitaka,
Legao sam na počinak među ubice.
Ljubav sam vodio nemarno,
A prirodu gledao bez strpljenja.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Putevi su u moje vreme vodili u močvare.
Govor me je odavao dželatu.
Malo šta sam mogao. Ali bi vlastodršci,
Nadam sam se, sedeli bezbednije da mene nije.
Tako mi je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Snage su bile slabe. Cilj je
Ležao veoma daleko.
Bio je jasno vidljiv, premda za mene
Gotovo nedostižan.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

III

Vi što ćete izroniti iz potopa
U kome smo mi potonuli,
Spomenite se,
Kad budete govorili o našim slabostima,
I mračnog ovog vremena
Kome ste umakli.

Jer mi smo išli, menjajući zemlje češće no cipele,
Kroz ratove klasa, očajni
Kad je samo nepravde, ali ne i bune bilo.

A znamo i sami:
Mržnja, čak i prema podlosti,
Unakažava crte lica.
Gnev, čak i onaj zbog nepravde,
Čini glas promuklim. Ah, mi
Što htedosmo da pripremimo tle za ljubaznost,
Sami nismo mogli biti ljubazni.

Ali vi, kad najzad dođe vreme
Da čovek čoveku bude drug,
Spomenite nas se
S trpeljivošću.

NEMAČKI RATNI BUKVAR

Na zidu je bilo napisano kredom:
Oni hoće rat.
Taj ko je napisao ove reči.
Već je pao.

Radnici viču za hlebom.
Trgovci viču za tržištima.
Nezaposleni je gladovao. Sada
Gladuje zaposleni.
Skrštene ruke opet se pokreću:
Prave granate.

Noć je. Bračni parovi
Ležu u krevete. Mlade žene
Rađaće siročad.

Oni koji su gore kažu:
Ide se u slavu.
Oni koji su dole kažu:
Ide se u grob.

Kada dođe do marširanja, mnogi neće znati
Da njihov neprijatelj na njihovom čelu maršira.
Glas koji komanduje njima.
Glas je njihovog neprijatelja.
Onaj ko govori o neprijatelju
Sam je neprijatelj.

Preveli Ivan Ivanji i Boško Petrović (osim prve pesme, prevodilac nepoznat)

Preporuka: „Komentari uz Brehtove pesme“, u: Valter Benjamin, Eseji, preveo Milan Tabaković, Nolit, Beograd, 1974. 

Preporuke: 1, 2

Aleksandar Blok: „Dvanaestorica“

Image result for malevich red cavalry

I

Crno veče,
Bijel snijeg.
Vjetar teče!
Klati se, klati čovjek.
Vjetar, vjetar –
Širom svijeta šeće!

Zavija vjetar.
Bijeli se snijeg.
Pod snijegom je led.
Klizavo od leda,
Korak gre,
Klizi – ah – bijeda!

S kuće na kuću – zini:
Uže sa sprata na sprat.
Na užetu – plakat:
„Sva vlast Ustavotvornoj skupštini!“
Starica plače i pati
I nikako da shvati
Čemu taj plakat kitni,
Toliki štof đavo nosi!
Koliko bi se djeci dalo sašiti,
Svi su goli i bosi?

I starica nespretno,
Kao koka preskoči nanos snijega.
– Oh, Majko-Braniteljko!
– Oh, u zemlju će boljševik da nas utjera!
Vjetrovi nasrću!
Ni mraz nije lakši!
I buržuj na raskršću
Nos sakri u okovratnik.

Ko je to? Duga kosa, masna
I govori u pola glasa:
– Izdajice!
– Rusije je nestalo!
Sretosmo li se s piscem? –
Škrabalo… Nastavite sa čitanjem

Prikazi konja u renesansnoj umetnosti: Benoco Gocoli i Paolo Učelo

Related imageRelated imageRelated imageRelated image

Venecijanski umetnik Jakopo Belini na jednom crtežu prikazao je viteza na krilatom konju, ili nekom drugom mitskom stvorenju koje ima istovremeno odlike zmaja i konja, kombinujući religijske prikaze i viteške turnire. On je tom prilikom mogao prikazati nekog od hrišćanskih svetaca koji ubija đavolju neman.

Na osnovu tog primera možemo zaključiti da su se konji u renesansi prikazivali određenim povodima: obeležavanje bitaka, isticanje figure vladara, religijske scene koje ne moraju nužno podrazumevati borbu već se, kao prethodno prikazane freske Benoca Gocolija na zidovima crkve u Firenci, odnose na procesiju koja ide da se pokloni pred Marijom i tek rođenim Hristom.

Kavaljer iliti kondotijere, vitez i ratnik, uz sveštenički poziv, jedno je od osnovnih zanimanja i časti za muškarce tog doba. Taj prikaz je najuočljiviji na jednoj fresci u Sijeni gde, još uvek u feudalnom, srednjevekovnom okruženju, vidimo vladara kako jaše ka određenom gradu. U pitanju je Simone Martini i njegova freska na kojoj je prikazan vojskovođa Gvido da Foljano, komadant sijenske vojske, kako 1328. jaše ka zamku Montemasi u Maremi (jugozapad Toskane). Zamak prikazan na slici postoji i danas.

Benoco Gocoli je između 1459. i 1461. oslikao kapelu Medičijevih koja se nalazila u sastavu porodične vile u Firenci. Kapelu je projektovao Mikeloco a u potpunosti ju je oslikao Gocoli. Gore prikazane slike, procesija tri mudraca koji idu da se poklone Mariji i novorođenom Hristu, njegovo je delo. Gocoli je imao snažan osećaj za detalj, za modu, za pejsaž, dekoraciju i ornamentiku. Dokaz da tema, a ova religijska tema nije nova, može biti jedna te ista stotinama godina, a da od umetnika, njegove imaginacije i dara zapažanja zavisi njena veličanstvenost.

Drugi ciklus predočenih slika pripada Paolu Učelu, koji je stariji od Gocolija. Učelove slike uklapaju se u tematski ciklus renesansnih slika koje se odnose na istorijske događaje, i to neposredne istorijske događaje, bitke njegovih savremenika. Slike nastale u renesansno doba možemo podeliti na istorijske, biblijske, mitološke, alegorijske i portretne. Učelo, kao i kasnije Pjero dela Frančeska, slika kao da je skulptor. Konji na njegovim slikama izgledaju monumentalno. Prve dve slike prikazuju borbu svetog Đorđa i aždaje dok Devica Marija bdi nad njim (hrišćanska varijacije teme Perseja i Meduze dok mu boginja Atena pruža zaštitu).

Bitka kod San Romana je naziv za tri slike koje se danas nalaze u različitim muzejima Evrope (Nacionalna galerija u Londonu, Ufići galerija u Firenci i Luvr u Parizu). Slike, svaka duga preko tri metra, prikazuju tri različite scene iz bitke između Firence i Sijene koja se odigrala 1432, a u čijem su centru dva kondotijera (članovi plaćene vojske koji su se za platu borili pod okriljem različitih vladara): Nikolo da Tolentino i Mikeloto da Kotinjola. Slike su, što je za ono vreme bilo neobično, poručene od strane sekularnog lica, firentinske porodice Bartolini Salimbeni najkasnije oko 1460. Slike su dimenzija 182×320 i deluju kao pozadina za neku pozornicu. Treba obratiti pažnju i na veličanstvene turbane dvojice vojskovođa (nimalo praktična odeća za glavu prilikom rata), na životinje koje su se razbežale (pozadina druge slike), na ukrase za konje i svečanu teatralnost same scene, postignutu zahvaljujući svim ovim elementima, ali i veličinom slike koja korespondira sa značajem i veličinom događaja.

Vislava Šimborska: „Dva Brojgelova majmuna“

Ovako izgleda moj maturski san:
u prozoru sede dva majmuna privezana lancem,
napolju se plavi nebo
i kupa se more.

Polažem iz istorije ljudi
Mucam i nastavljam dalje.

Majmun zagledan u mene ironično sluša,
a drugi tobože drema –
a kada posle pitanja nastaje ćutanje,
došaptava mi
tihim zveckanjem lanca.

Sa poljskog preveo Petar Vujičić

VISLAVA ŠIMBORSKA

Šimborska je počela objavljivati u godinama vrlo nepovoljnim za poeziju. Doduše, i tada je njen glas nešto značio, njen talenat nije ostao nezapažen. I valja priznati da je ona jedina svoj boravak u službi dogmatizma prebolela i savladala.

Kao i svaki pravi pesnik, i Šimborska je morala pronaći neki svoj poseban ton, jedini i neponovljiv, onaj koji se nije čuo niti sretao kod drugih. Uvek je najteže definisati u čemu je ta posebnost pojedinih pesnika, jer to najčešće nije ni tema ni forma, nego ono što budi u čitaocu nova osećanja i otkriva mu novu lepotu. Šimborska iznenađuje svojom prividnom jednostavnošću. Sve je kod nje sažeto, odmereno, usklađeno. Nema suvišne stilizacije koja bi posebno padala u oči. Uostalom, Šimborska podjednako dobro negovani rimovani klasični stih kao i beli ruževičevski. Formalna disciplina njenih pesama u skladu je sa sadržajem i misaonom porukom tih pesama. Jer u njenoj poeziji uvek je prisutna želja da se pokrena neka suštinska misao, da se prošire granice ljudskih saznanja, da se kaže nešto novo o odnosima dva bića, o mestu čoveka u svetu. A način na koji pesnikinja objavljuje svoja razmišljanja često predstavlja mala otkrića, jer ona uvek ume da pronađe pravu meru. Prema samoj sebi pesnikinja je uvek pomalo kritična i skeptična, i kad je u pitanju lirsko raspoloženje i kad je u pitanju ljubav. Čovek našeg vremena ne sme da se zavarava iluzijama, i Šimborska se ne boji da ga prikaže u smešnom, gotovo grotesknom položaju, čak i kad govori u ime svoga lirskog ja, što dokazuje da su njene pesme plod dugih razmišljanja i ne malog znanja o svetu i ljudima.

Poezija Šimborske nije laka i raspevana. Pored sveg majstorstva kojim je pisana, oseća se da je ta mudra i ljudska lirika duboko doživljena.

Izvor: Vislava Šimborska, Svaki slučaj, preveo Petar Vujičić, Narodna knjiga, Beograd, 1983.

Slika: Piter Brojgel, Dva majmuna, 1562.

Lavinija Fontana: „Portret Gabrijele d’Estre“

Portret Gabrijele d’Estre, francuske plemkinje, ljubavnice tadašnjeg francuskog kralja Anrija IV naslikala je po porudžbini italijanska umetnica Lavinija Fontana (1552-1614). Najpoznatiju sliku ove ličnosti francuske istorije načinio je nepoznati umetnik, pripadnik druge škole Fontembloa oko 1594, na kojoj se Gabrijela nalazi u kadi sa vojvotkinjom de Vijar i jednom rukom dodiruje njenu bradavicu.

Potpuno obučena žena, u purpurnoj haljini, koja je podudarna sa bojom zavesa, vidi se u pozadini slike, kontrastiranoj sa zelenom čojom stolnjaka, kako verovatno veze. Simbolika je, u ovom slučaju, teško probojna i uočljiva, slično kao sa Ticijanovom Venerom, potpuno nagom, iza koje su dve potpuno obučene žene, sa psom, koje kao da nešto polažu u sanduk za garderobu i dragocenosti.

Ženski portret na blogu A . A . A

Poezija Vasilja Holoborotka

eszter radak

OSUŠENI KOZACI

Car Petar je voleo svakojake kolekcije:
putovao je po Nemačkoj i kupovao razne
slike i stare knjige.
Prohtelo mu se da napravi takvu kolekciju,
kakvu još niko nije video na celom svetu.

I zatraži on od hetmana Polubotka
nekoliko kozaka da ih osuši za kolekciju.
Hetman: ne, i ponovo: ne.

Car Petar pozva Polubotka
Polubotko uze čak četri stotine
kozaka pa im zapovedi:
Pazite reče, gospodo mlada, ne bojte se!
Ne bojte se! Neće vas pojesti! Ni kapu mu čak nemojte skinuti!

Dođoše oni u plaču, čekaju, kad će car da se pojavi.
Kad izađe, a Polubotko istupi pred njega:
Ne dam, kaže, kozake u nemilost i kvit.
Petar tada potrgnu sablju iz korice i prikuca
Polubotka uza zid da se suši.

Pogleda Polubotko svoje kozake, a oni
svi sami sebe prikovali uza zid i
suše se. Tako je Petar i dobio
čudnovatu kolekciju – četri stotine i još jednog
osušenog kozaka: sa šalvarama i kapama.
Tako je kako bi.

KRČAG NA STOLU

Nas troje sedimo za stolom.
Majka je donela vodu u krčagu
plavog boka –
neko je prilepio komad neba! –
i postavila na sto.
Uzeo je prvi – hteo se napiti – i ostavio,
uzeo je drugi – i ostavio,
uzeo sam
i pogledao u krčag –
plivalo je kao riba moje oko –
kad tamo, nije bunarska voda
nego krv!
MAJKA: što ne pijete?
(rekao sam)
Pa hajde onda i zali cveće oko kuće.

U GOSTIMA KOD GRUZIJANSKE NARODNE UMETNICE JELENE AHVELDIJANI

U sobi, u kojoj je bilo puno krčaga
iz raznih krajeva i svih vekova
(iskopanih i novih),
raznih oblika i boje,
veoma mi se pila voda i nisam mogao da je nađem.

I vi i ja sedeli smo u krčazima.
Vi ste sedeli u krčagu od gruzijske gline,
a ja – od ukrajinske.

Vaš krčag je imao boju starosti
i bio inkrustriran genijalnošću,
a moj je krčag bio zelen
i na bokovima mu je visilo lišće.

I ja sam bio toliko mali da sam se zavukao
u krčag do glave.
A svi su to shvatili
kao nepoštovanje Vaše kuće.

OSEĆAM DA U OVOM GRADU NEKOGA NEMA

Zaviriću u sve ulaze, stanove,
i počeću da telefoniram na sve strane
i odasvuda će da mi odgovaraju
moji znaci (kojima sam prekinuo jutarnju kafu)
saopštavajući da su živi i zdravi,
ali ja ipak znam da nekog nema
i njemu nikako da telefoniram.
Zaviriću u sve ulaze, stanove,
gradske ustanove – nadajući se da ću sresti
onoga kojeg nema.
Poleteću iznad grada, spustiću se u metro
i neću ga naći.
Otići ću u bioskop i na igranke,
otići ću pod prozore gde je živela dragana,
otići ću u prodavnicu dečjih igračaka,
ali ni tamo nikoga neću naći.
I tada ću shvatiti da u ovome gradu
nema mene samog.

 

Da te ne bi prepoznali
odlomi grančicu višnje
i stani na put
a kad je podigneš i sakriješ njome oči
onda ćeš postati višnja
i niko te neće prepoznati.
Zapevaj još – pomisliće da su ptice doletele na višnju

 

– Ko si ti?
– Onaj koji ide daleko-predaleko.
Odlazim u proleće i vraćam se u avgustu
omotan širitima jabuka.
– Ko si ti?
– Onaj koji sve brka.
Mogu da pokidam lišće, a onda pogrešim
i otrgnem listić što leti.
– Ko si ti?
– Još umem od grana da ispletem tišinu
i u tu kotaricu skupljam roza latice,
a onda ih prospem jednoj devojčici
koja prstićem ume da nariše zvezde na pesku.

 

U leto-letašce
brao sam sa njom jagode u bokal.
Imali smo jedan bokal.
Držala je bokal u svojim tankim rukama.
Obamirao sam dok se saginjala
i tražila jagode u travi.
A onda je nestala:
pala je u travu
i ponikla.
Stopila se sa livadom.
Njene su kose postale trava.
Oči – rosa,
a obrazi jagode.
A ja sam je jednako dozivao i dozivao.
I čuo sam kako se tiho smeje,
kao da šumi trava,
kako maše rukama kao kamilicama,
kako gleda u nebo kao da je rosa.
I ja sam brao jagode sa njenih obraza.
A na bokal smo sasvim zaboravili.
Sasvim.

 

Ukrali su mi ime (dobro što nisu hlače –
i bez njega se može živeti)
i sad me zovu onaj
kome je ukradeno ime.
Umem da krečim i da zidam bele zidove
i kad ja molujem onda svi znaju
da je molovao onaj
kome je ukradeno ime.
A na belim zidovima uvek napišem:
zid je doterao onaj
kome je ukradeno ime.
Pozdravna pisma i telegrami već dolaze
na moje novo ime, i ime onoga
kome je ime ukradeno.
Već su se svi pomirili (pa i ja sam odavno)
s mojim novim imenom. Žena se takođe navikla.
Ne znam samo kako će biti deci
kad ih budu zvali po ocu?

 

I zamolio me čovek da prenoći u kući
i predstavio se kao onaj
koji razmnožava vaške u glavi
radi voljene bele breze.
A kad smo seli za sto da večeramo, reče:
– Sedi uz peć i tamo večeraj!
I upitah ga ja potom: – A zašto tako treba?
– Tako treba!
I legosmo da spavamo. A on reče:
– Hajde lezi na klupu. Ja ću spavati sa tvojom ženom.
I upitah ga ja potom: – A zašto tako treba?
Uvek sam radio kako ljudi rade.
A sada ćeš raditi onako kako ja hoću, jer tako treba.
– Treba pa treba, uvek sam radio kako treba.
A možda treba da gladim mačka niz dlaku,
znam – to ne treba raditi, ali ja sam ga gladio, možda?

 

U vreme dok sam se nosio s pitanjem:
zašto kruška ima oblik kruške,
a jabuka – oblik jabuke,
čuo sam kako su iza zida vodili konja –
njegov ravnomerni topot kopita,
sličan hodu časovnika,
i bat potpetica vodiča
koji je kašljucao narušavajući ritam
kopita – možda je pušio krdžu.
Nisam znao šta nameravaju:
kao da hoće da zakolju konja,
a možda žele da otmu tuđu ženu na njemu
ili prosto da odjašu u šumu po drva,
ali je taj hod konja bio mučan i dug
kao hod časovnika…
pomislio sam: možda časovnik ide
iza zida,
a onda sam shvatio
zašto kruška ima oblik kruške,
a jabuka – oblik jabuke.

Preveo sa ukrajinskog Srđan Đurđov Rašković

VASILJ HOLOBOROTKO

Rođen je 1946. (po nekima 1942.) kod Luganska u Ukrajini. Radio je neko vreme kao rudar. Studirao je na kijevskom univerzitetu. Poezija mu je prevedena na mnoge svetske jezike i smatra se, pored Mikole Holodnog, najvećom nadom ukrajinske i sovjetske poezije. Na početku njegovog pesničkog puta poezija mu je bila predmet mnogobrojnih polemika, ali su njegove sve češće objavljivane knjige demantovale sumnju u njegov talenat. Knjige mu nose nazive: „Leteće prozorče“, „Pastir cveća“. „Ikar na leptirovim krilcima“, i „Od studenca do studenca“.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada

Slika: Eszter Radak

Herta Miler: „Ljuljaška daha“ (odlomak)

O blagu             

Mala blaga su ona na kojima piše: Tu sam ja.

Veća blaga su ona na kojima piše: Znaš li još.

Ali, najlepša blaga su ona na kojima će pisati: Tu sam boravio ja.

TU SAM BORAVIO JA neka piše na blagu, rekao je Tur Prikulič. Pod bradom mi se penjao i spuštao grkljan, kao da sam progutao lakat. Berberin je rekao: Još smo ovde. Peti dolazi posle devetog.

Tada, u berbernici, mislio sam da ako ovde ne umremo, biće to POSLE. Kada budemo izašli iz logora, slobodni, možda čak opet kod kuće. Tada će moći da se kaže: TU SAM BORAVIO JA. Ali, peti dolazi posle devetog, imali smo malo balamuka, dakle zamršene sreće, pa moramo da kažemo gde i kako. I zašto bi neko poput Tura Prikuliča kasnije kod kuće nadmeno rekao da mu sreća uopšte nije bila neophodna.

Možda je već tada neki logoraš naumio da posle logora ubije Tura Prikuliča. Neko ko je hodao naokolo sa anđelom gladi, dok je Tur Prikulič po logorskom korzou šetao cipele kao lakovane tašnice. Možda je u vremenimakostiikože neko na postrojavanju ili u karceru bezbroj puta uvežbavao u glavi kako bi se po sredini moglo preseći telo Tura Prikuliča. Ili je taj neko tada stajao do guše ured vejavice na železničkim šinama, ili kod Jame do nosa u uglju, ili u Carjeri u pesku, ili u cementnim kulama. Ili je, mučen nesanicom, ležao na svojoj skalameriji od kreveta u žutoj dežurnoj svetlosti kada se zavetovao na osvetu. Možda je čak isplanirao ubistvo onog dana kada je Tur Prikulič u berbernici pričao o blau. Ili u trenutku kada me je pitao u ogledalu: Kako je kod vas u podrumu. Možda dok sam odgovarao: Udobno, svaka smena je umetničko delo. Možda je i ubistvo sa kravatom u ustima i sekirom na stomaku zakasnelo umetničko delo.

U međuvremenu znam da na mom blagu stoji: OVDE OSTAJEM. Logor me je pustio da se vratim kući kako bi se stvorilo nužno odstojanje, i ono u mojoj glavi postalo veliko. Od kada sam se vratio kući, na mom blagu više ne stoji TU SAM JA, ali ni TU SAM BORAVIO JA. Na mom blagu stoji: ODAVDE NE MOGU DA ODEM. Logor osvaja sve veći prostor između moje leve i desne slepoočnice. Tako o celoj lobanji moram da govorim kao o nekakvom području, području logora. Nemoguće je zaštititi se, ni ćutanjem ni pripovedanjem. Preteruješ i u jednom i u drugom, ali TU SAM BORAVIO JA ne postoji ni u jednom. A ne postoji ni prava mera.

Međutim, postoje blaga, u tome je Tur Prikulič bio u pravu. Moj povratak kući je obogaljena, neprestano zahvalna sreća, čigra preživljavanja koja se zavrti zbog svake gluposti. Drži me u šaci kao i sva moja blaga koja ne mogu da podnesem, a ne mogu ni da ih pustim. Služim se svojim blagom preko šezdeset godina. Slaba si i nasrtljiva, krajnje lična i odvratna i zlopamteća, pohabana i nova. Ona su miraz Artura Prikuliča i teško ih je razlikovati od mene. Posrćem dok ih nabrajam.

Moja ponosna podređenost.

Moje uplašene želje kojima su mi začepljena usta.

Moja nevoljna žurba, odmah skačem s nule na sve.

Moja prkosna popustljivost u kojoj svima dajem za pravo kako bih to mogao da im prebacujem.

Moj posrnuli oportunizam.

Moja učtiva škrtost.

Moja mutna čežnjiva zavist kada ljudi znaju šta hoće od života. To je osećaj nalik oštroj vuni, hladnoj i kudravoj.

Moja unutrašnja praznina, to što je sve iz mene iskusano kašikom, i spoljni pritisak, od kada više ne moram da gladujem.

Moja providnost za druge, i to što, kada pokušam sam da proniknem u sebe, počinjem da se raspadam.

Moja teskobna popodneva, vreme koje lagano klizi zajedno samnom između nameštaja.

Moja velika napuštenost. Potrebno mi je mnogo bliskosti, međutim, ne ispuštam sebe iz ruku. Ovladao sam svilenim smeškom uzmicanja. Od vremena anđela gladi više nikom ne dozvoljavam da me poseduje.

Moje najteže blago je unutrašnja prinuda da radim. To je suprotnost prinudnom radu i spasonosna je trampa. U meni čuči iznuđivač milosti, rođak anđela gladi. On zna kako se krote sva ostala blaga. Uspinje mi se u mozak i opčinjava me prinudom, zato što se plašim da budem slobodan.

Iz moje sobe može se videti sat na tornju tvrđave Šlosberg u Garacu. Kraj mog prozora stoji velika tabla za crtanje. Na mom radnom stolu leži moj poslednji građevinski nacrt kao ustreljeni stolnjak. Prašnjav je kao i leto napolju na ulicama. Gledao sam ga, ali on ne može da me se seti. Od kada je počelo proleće, ispred moje kuće svaki dan neki čovek šeta s kratkodlakim belim psom i izuzetno tankim crnim štapom s blago talasastom ručkom, kao uveličanim štapićem vanile. Kada bih hteo, mogao bih da ga pozdravim i kažem mu da njegov pas liči na belu svinju na kojoj je zavičajna čežnja nekada mogla da odjaše kući. U stvari, hteo bih da porazgovaram sa psom. Bilo bi dobro kada bi pas jednom izašao sam ili sa štapićem vanile, bez čoveka. Možda će se jednog dana to i desiti. Ja ću svakako stanovati ovde, tu će ostati i ulica, a leto će potrajati. Imam vremena i čekaću.

Najradije sedim za mojim belim resopalskim stočićem, kvadratom dugačkim i širokim metar. Kada sat na tornju otkuca pola tri, sunce obasja moju sobu. Senka mog stočića na podu je moj gramofonski kofer. Iz njega dopire pesma o hajdučkoj oputi ili melodija plisirano otplesne palome. Hvatam jastuk s fotelje i plešem kroz teskobno popodne.

Imam i druge partnere.

Plesao sam već i sa čajnikom.

S kutijom za šećer.

S keksom.

S telefonom.

S budilnikom.

S pepeljarom.

S ključem od kuće.

Moj najmanji partner bilo je otkinuto dugme s kaputa.

Nije istina.Jednom je ispod belog resopalskog stočića ležala prašnjava grožđica. Plesao sam i sa njom. Zatim sam je pojeo. A onda su me ispunile daljine.

Herta Miler, „Ljuljaška daha“, preveo Nebojša Barać, Laguna, Zlatni zmaj, Beograd, 2010.

Fotografija: David Meskhi

Ijan Vat: „Renesansni individualizam i protivreformacija“

I BELEŠKA O INDIVIDUALIZMU

Termini individua i individualnost izvedeni su iz latinskog individuus, što znači „nepodeljen“ ili „nedeljiv“. U engleski su stigli preko srednjevekovnog francuskog i po svoj prilici su najpre korišćeni u ranom XVII veku. Oksfordski rečnik engleskog jezika pod odrednicom individualno, koje definiše kao „ono što je svojstveno pojedinačnom ljudskom biću“, citira Frensisa Bejkona: „A kad se tiče ponašanja učenog čoveka, to je lična i individualna stvar.“[1]

Prva važna rasprava o pojmovima koje podrazumevaju termini individua i individualnost pojavljuje se u još uvek klasičnoj studiji Jakoba Burkharta Die Kultur der Renaissance in Italien (Kultura renesanse u Italiji, 1860).[2] U žiži drugih šest delova te knjige, pod naslovom Razvoj individue, nalazi se suprotnost između pripadnika ranijih društava, s jedne strane, i do tada nepoznatog cvetanja „slobodne ličnosti“ u renesansnoj Italiji, naročito u Firenci, s druge strane. Pre renesanse, smatra Burkhart, čovek je „sebe samog spoznavao samo kao rasu, narod, stranku, korporaciju, porodicu ili u bilo kojem drugom obliku općenosti“.[3] Upravo se u Italiji desilo da se „ta koprena raspršila i probudilo se objektivno promatranje i postupanje sa državom, kao i uopće sa svima stvarima ovoga svijeta. Uz to se podiže punom snagom subjektivno – čovjek postaje duhovni individuum i spoznaje se sam kao takav.[4] Argumenti kojima Burkhart ovde podupire svoje tvrdnje svakako su podložni primedbama u svetlu potonjih istraživanja, ali je njegova teorija, u kontekstu knjige kao celine, obilno potkrepljena. On iznosi da su u Italiji i despotske države i republike podsticale ličnu želju za izvrsnošću u širokom rasponu estetskih i naučnih oblasti, te da su isto tako pothranjivale i novo pridavanje važnosti vrednostima privatnog života. Leon Batisata Alberti je, na primer, bio veliki arhitekta, muzičar, matematičar i pronalazač; pisao je romane i pesme na latinskom – da ne pominjemo posmrtni govor njegovom psu – a napisao je i Tratto del governo della famiglia. Mnogi drugi – Dante, Petrarka, Pjetro Aretino, Leonardo da Vinči – podjednako su težili ka slavi samoobrazovanja da bi dostigli univerzalnost čoveka vičnog svim umetnostima i naukama.[5] Svi oni su, naravno, bili aristokratskog porekla; ali malo je društava, ako ih uopšte ima, koja su stvorila tako mnogo ljudi ostvarenih u svom uverenju da je samousavršavanje vrhunski ljudski cilj, i to sa uspehom i u tako velikoj meri. Nastavite sa čitanjem

Anđelo Marija Ripelino o kabinetu kurioziteta Rudolfa II

Kunst und Wunderkammer bili su zlatni majdan sitnih predmeta koji su ređani jedan uz drugi mikroskopski brižljivo: sitni radovi izvedeni u slonovači, na orahovim ljuskama, košticama trešnji i školjkama, tanani ornamenti u emajlu. Sjajno slikarstvo Jorisa Hofnagela može da posluži kao zaštitni znak Rudolfove velike ljubavi prema sitnim drangulijama: tu umetnik nabacuje cveće, voće, leptire, evroazijske vodene pacove, žabe krastače, pužiće, skakavce i svakojake insekte oko bele ruže, one vrste svele ruže koja će se nekoliko vekova kasnije pojaviti u Halasovim pesmama.

Kovači koji su radili za praški dvor optakali su ajkuline zube i zmijske jezike zlatom. Draguljari su brusili sirove kristale, Handsteine, u oblike čudesnik pejsaža, scena raspeća i maketa rudnika. Sve nesvakidašnje ili začudno smatralo se talismanom „snova“, zgodnim povodom za pravljenje analogija. Tako se događalo da ljudi zagledani u oštar narvalov zub vide rog nesrećno zaljubljenog jednoroga ili parčence ćilibara ili zamrznuti komad svetlucavog etra ili izlučevinu neke neznane životinjske vrste. Videli bi kost džina u kosti izumrle životinje, kandže grifona u rogovima afričke antilope. Nastavite sa čitanjem

Anđelo Marija Ripelino: „Čarobni Prag“ (odlomak)

be5bd32a-0da0-4bbb-bc3b-c638e658d542

Trabunjanja alhemičara, natalni horoskopi, eliksiri života i filozofski kamen, Tiho Brahe i Kepler, Zlatna staza, životinjske i biljne fiziognomije Arčimbolda, rabi Lev i njegov homunkulus Golem, zastrašujući, nakazni Geto, staro jevrejsko groblje i careva Kunstkammer – to su slike, delovi tog začaranog kaleidoskopa koji nazivamo Rudolfovim Pragom.

Prebivalište kralja Češke i Mađarske, gospodara Austrije i Svetog rimskog carstva, Prag je uživao u svim blagodetima koje su civilizacija i bogatstvo mogli da pruže. Mnoštvo destilatera, slikara, alhemičara, botaničara, kovača, astronoma, astrologa, spiritista, proroka, mađioničara i učitelja spekulativnih umetnosti jagmilo se oko Rudolfa. Šarlatanstvo je cvetalo. Grad je vrveo ne samo od mudroslova koji su pričali fantastične besmislice i prodavali turpet i pilule od ravena i hermodaktila u drvenim kovčežićima već i od plaćenih razbojnika, mačevalaca i ubica sa svih strana sveta. Za njih je Prag bio zemlja u kojoj teku med i mleko, brojgelovska Luilekkerland. Avanturisti i probisveti često su završavali u tamnici Bele kule, koja se uzdiže iznad Jelenjeg jarka. Jedna družina italijanskih lopova tu se, kako se čini, uortačila s velemajstorom spletkarenja Filipom Langom od Langenfelsua.

Još 1884. godine romanopisac Alfred Majsner žalio je zbog toga što Rudolfova epoha još nije dobila svog Valtera Skota. Bilo je to doba koje je zaista zasluživalo da se o njemu spevaju balade, sa svim onim isparenjima vradžbina, trikovima iscelitelja, krčkanjem u alhemičarskim loncima i urokljivim pogledima kepeca. Đordano Bruno posetio je Prag 1588, 12 godina pre nego što je spaljen na lomači. Prema legendi, Faust je takođe živeo u Pragu. Englische Komoedianten stigli su u srednju Evropu otprilike u to doba, i njihov klovn, poznat pod imenom Pickelhering, počeo je da uveseljava publiku u Nemačkoj. Priliv tako velikog broja stranaca pretvorio je grad u melting pot jezika.

Anđelo Marija Ripelino, Čarobni Prag, prevod Đorđe Čolić.

Izvor: Gradac, časopis za književnost umetnost i kulturu, br. 169-170, priredio Ivan Ninić.

Piter Maršal o kabinetu kurioziteta Rudolfa II

Ko god, danas, ima strasti, treba samo da se uputi u Prag (ako može), najvećem zaštitniku umetnosti na svetu našeg veka, rimskom caru Rudolfu Drugom; tamo, u carskoj rezidenciji, i drugde, u kolekcijama drugih ljubitelja umetnosti, može da uživa u razgledanju ogromnog broja izvanrednih i plemenitih, retkih, neobičnih i neprocenjivih dela. – Karel van Mander (1604)

Rudolf je, za života – prema rečima poverljivog Avgustovog savetnika, koji je i sam bio sinonim za izdašno pomaganje umetnosti – postao poznat kao mecena Bohemije. Ne praveći jasnu razliku između sveta umetnosti i ideja i svakodnevnog života, Rudolf je na svoju pozornicu sveta pozivao mnoge nadahnute slikare, vajare i zanatlije sa čitavog kontinenta. Od sredine osamdesetih godina šesnaestog veka do početka novog, oni su preplavili Prag i učinili ga kulturnom prestonicom Evrope. Neki su dolazili iz Nemačke i Holandije, donoseći sobom najnovije vajarske stilove renesanse severa, dok su drugi, iz Italije, donosili mnogo pitoresknije vizije juga. Nastavite sa čitanjem

Braća Gonkur: „Istorija francuskog društva za vreme revolucije“ (odlomak)

Ogromni nameštaj Francuske, taj nameštaj koji je Riše-Serizi procenio na milijardu četiri stotine miliona godine 1788; sva ta drvenarija, ti mermeri, to zlato koje je ukrašavalo Mare i predgrađe Sen-Žermen, ta neocenjiva domaća sredina nedostižna po brižljivoj izradi, primamljivoj lepoti, eleganciji, koju je XVIII vek spremao s ljubavlju svom građanskom životu, te divne biblioteke koje su strpljivo sakupljala kroz vekove kaluđerska udruženja, te carske privatne biblioteke, te biblioteke ljudi kao Lamoanjon, u koje su tri naraštaja, jedan za drugim, nagomilavala bogatstva, poručujući nabavke po svom izboru francuskim ambasadorima u inostranstvu, te zbirke antičkih predmeta, kineskih stvari, slika, crteža, gravira, porcelana, po kojima je lepi Pariz Luja XV i Luja XVI bio neuporedivi muzej retkosti, te lične zbirke starinskih stvari prebogate u najskupljim mramornim i raskošnim bronzanim stvarima, kao zbirke vojvode de Šon i opata Kampartena de Šopi; te zbirke slika i crteža, privatni Luvri, zbirke kneza Kondea, vojvode de Šabo, Kalonova, grofa de Vodreja, vojvode de Lin, vojvode de Monmoransi, maršala de Segir, vojvode de Brisak, barona de Bezanval, Lenoarova i de Bretejova, Difrenoa, Ditartroa, Peltijea de Monfortena, Kurmona, Šalija de Bertena, Sen-Morisoa, de la Renijera, Kuprija de Diprea, g-đe Soren; te zbirke koje su iznosile velikolepnost umetnosti, predavane od dedova, čuvane od sinova, obogaćene od unuka, i za koje su izvesni sopstvenici bili vezani sa toliko ljubavi da neće da emigriraju, i zalažu svoju glavu, kao Šansne, da bi ostali i živeli pored njih; te palate tako bogate u svojoj unutrašnjosti da sopstvenici stavljaju na kocku monarhiju da bi ih sačuvali; kraljevski nameštaj, skup onog što je umetnost najlepše izvela u zlatu, srebru, dragom kamenu, izbor međ samim divotama, koji je punio Magacin nameštaja, ukrašavao kraljeve dvorce; te crkve, bazilike, katedrale u kojima se umetnost ranog hrišćanstva sva iscrpla u kamenu, zlatu, srebru, nakitima, u kojima je sve bilo divna izrađevina, počevši od čipkastih portala do emalja na ćivotima; – sva ta blaga kraljevske, plemićke, feudalne, katoličke Francuske, dekreti, koji zabranjuju svaki kraljevski, feudalni znak, a docnije svako versko znamenje, osuđuju ih na propast i određuju, jedna na prostu licitaciju i rasturanje, druga na topljenje, jedna na vatru, druga na čekić.

Crkve su unakažene; kao kakva rezbarija Benvenuta Čelinija na kojoj bi se zabavljala pesnica kakvog grmalja, ostaju postiđene, nagrđene, sa iskrnjenim i obeščašćenim fasadama, sa svecima koje su gijotinirali maljevi, sa svojim pretopljenim srebrnim posudama.

Državni magacin nameštaja, smanjen oduzimanjem njegovih oklopa, smanjen gorenjem kraljevskih ćilimova radi vađenja srme iz njih, osiromašen prodajom neocenjive zbirke kraljevskog bisera za vreme uprave Pomerijeve i Tjerijeve, osiromašen na taj način već za blizu 1.300.000 franaka, lišen za vreme septembarskih dana nenaknadivih primeraka, taj Magacin tuguje, upropašćen, za svojim propalim sjajem.

U kraljevskim zamkovima vatra pali, divljak pustoši, lopov pljačka. Iz privatnih palata u parizu, iz kojih su se iselili domaćini, sele ono što je palate krasilo. Od privatnih nameštaja emigranata, gijotiniranih, konfiskovanih, rodoljubi prave za sebe imanje ili vatru. Federalci, tamo gde logoruju, čupaju finu drvenariju da se ogreju, dok drugi skidaju sa prozora od češkog stakla drvene okvire. Olovo, koje se uzima gde god se može, šalitra koju traže na sve strane, ostavljaju provaljene krovove ili ogolele zidove, a ono što ostane od nameštaja bez gospodara, izdaje se u Bilionovoj palati budzašto kakvom trgovcu starom gvožđurijom, Tako je prodan za bednu cenu Bretejov časovnik od malahita, jedini poznat u svetu. Tako su čuveni stolovi od okamenjena drveta Marije Antoanete, koji vrede više od 120.000 livara, prodati za 8.000; kao časovnik od 10.000 livara sa Sorbone što je prodan za 1.500 livara; kao slika Minita u Šajou data za 600 livara jednom kupcu koji je za nju odmah izvukao 1.000 zlatnika; kao Scipionov srebrni štit koji je prodan za 1.500 livara i umalo nije postao žrtva jednog zlatara, kao jedan klavir od 6.000 livara što je prodan za 100 zlatnika; kao što su dragocene Bokerinijeve note, donesene iz Šanijia, ne prodate nego poklonjene. Pri prodaji narodnih dobara, nameštaj zamkova nije ušao u procenu.

Na to stavljanje Francuske na doboš, tu vizitaciju jednog veka, stiču se žurno pljačkaši od zanata. Jevrejski trgovci koji, nema mnogo vremena, nisu mogli preći iz jednog alzaškog sela u drugo a da ne plate kopstik, sad oslobođeni ropstva i krećući se slobodno, u gomilama trče, ispruživši ruke, i od jedne kafane u ulici Sen-Marten, ubrzo prozvane Jevrejskom kafanom, prave berzu posmrtnih ostataka Francuske, Odatle odlaze u Nešatel denjkovi slika, skulptura, vaza, ukrasa od oltara, misala, koji se rasprodaju u Švajcarskoj i celoj Nemačkoj. U tim Jevrejima nalazi Engleska, koja nam je maločas odnela slike iz galerije vojvode od Orleana i Laborda, svoje trgovačke posrednike. Oni tovare na brodove za Englesku galeriju Šoazel-Gufije, koja je ostala spasena za Francusku samo zahvaljujući zabrani odlaska udarenoj na brod spreman da digne jedra. Oni su hteli da pošlju njoj dva Lorena i Van Dajka koje je očekivala da dođu iz Pariza, a koji su srećom zadržani jednom zaplenom robe.

Ali u isto vreme kad su ta nekolika remek-dela bila spasena, u Nansiju je za nekoliko časova spaljeno slika u vrednosti od 100.000 talira! U Verdenu ulične mase igraju kolo pred vatrom koja je napravila pepeo od svih umetničkih predmeta što ih je imala gradska opština! U potpunom ludilu neznanja, na jednom mestu jedna prostačka ikonoborna rulja razbija bistu Lineovu za koju drži da je bista Šarla IX! Tamo, u Pasiju, razbija paganske reljefe koji su joj se učinili hrišćanski! U Parizu časovnik Demulenovog tasta, Diplesija, uzapćen je, jer su se njegove kazaljke završavale listovima deteline, a listovi deteline liče na cvetove ljiljana!

To je najezda varvara izlivena u večnu Francusku: hoće da razbiju jednog bronzanog jelena u Aneskom zamku jer uobražavaju da predestavlja vlastelinsko pravo lova! Hoće da unište u kući člana Konventa Brijea Karačijeve slike, jer su na njima predstavljene crkvene utvare! Hoće da potroše na barutne fišeke misal versajske kapele! Zahtevaju da se dva srebrna zavetna štita pretope u Kovnici! Zahtevaju da se pretope medalje francuskih kraljeva i Koronelijevi nebeski krugovi, svi umetnički predmeti koji imaju vrednosti za kovanje novca, ako bi nosili i potpis Zabludeli – ti vandali koji skidaju patinu sa bronza držeći da je to neka mrlja!

Ali u tom spisku stvari koje je proganjala ili uništavala Revolucija, knjiga treba da dobije prvo mesto. Odmah po ukidanju monaških udruženja, preprodavci knjiga nanjušili su kaluđerske biblioteke, šunjali se oko njih, opkolili ih, i uprkos dekretima, biblioteka Sv. Jovana u Lanu, Sv. Farona u Mou prodane su, po katalogu nekog izmišljenog opata, u Bilionovoj palati; biblioteka benediktinaca klinijevskog reda, na Sorbonskom trgu, imala je istu sudbinu. Malo zatim, u istoj Bilionovoj palati, cela biblioteka iz Sv. Mora koju je bio kupio knjižar Gefije, pošto je skinuto ime opatije razblaženom kiselinom, odlazi u rasprodaju; i inostranstvo je skoro celu odnosi. U zgradama Kordelijerskog manastira knjige se prodaju na gomile od dvadeset, trideset i četrdeset hiljada funti. Prilikom prodaje knjiga nalaze se već narodni gardisti kojima nije bilo dovoljno što su sabljom skidali korice s grbovima po antikvarnim izlozima, nego bajonetima buše sveske kad ih procenitelj baca na sto, ako crveni maroken na njima nosi grb! U unutrašnjosti, uprkos dekretu od 23. oktobra 1790, koji je naređivao da se udare pečati i napravi katalog knjiga, bacali su ih kao neupotrebljivu hartiju, trpali jednu na drugu u staru burad, kao u Arneu, ili su ih desetinama hiljada pustili da se razvuku, kao u biblioteci Mežan u Eksu. I onda, što se tiče knjiga, osim aristokratskih znakova na poleđini i na koricama, ako ima neka posveta, napomena o dopuštenju za štampanje, neka vinjeta, naslovna strana, cvetna šara na dnu – to sve zaslužuje da ode na vatru, i na vatru odlazi. Neki predlažu da se skidaju sa knjiga starog režima korice, da se skine posveta, skine odobrenje za štampu, i da se tako zadrže. To je ono vreme kad je Amejon nadgledao spaljivanje šest stotina pedeset i dve kutije povelja poreklom iz kraljevske knjižnice… Koliko samo spaljenih knjiga! I ako pariska Komuna ne pušta naređenje da se sve spale, to je samo zato što su joj, jednom, rekli da se iz njih može praviti tutkalo, drugi put, što je građanka Simon obećala da od njih pravi hartiju za pisanje.

Spomeni koji su molili za milost, portreti na kojima su ponovo živeli preci i porodice kojih više nema, blagi likovi koji su se ozbiljno smešili današnjem naraštaju, te knjige koje su bile tako svoje po utisnutom porodičnom grbu, te gravire na kojima su Gravelo, Ezen, Moro izvijali ljupkosti zlatnog doba budoara, ta pisma koja bi ispričala anegdoti istoriju XVIII veka: – u vatru! brzo, u vatru!

Izvor: Edmon i Žil de Gonkur, Istorija francuskog društva za vreme revolucije, Prosveta, Beograd, 1953.

Slika: Žak-Luj David, Portret bračnog para Lavoazije, 1788.

Napomena: Zahvaljujem se Aleksandru D. Miletiću na otkriću ovog odlomka.

Napomena srpskom izdanju knjige „Jučerašnji svet“ Štefana Cvajga iz 1952.

Cvajg-Jursenar

Sa delom Štefana Cvajga upoznala sam se januara 2014. godine kada sam dobila na čitanje njegovu knjigu Jučerašnji svet. Istog trenutka sam bila oduševljena erudicijom, pripovedačkim darom pisca, događajima koje opisuje i svetom koji pred mojim očima vaskrsava zahvaljujući rečima. U tom periodu sam čitala i biografiju Margerit Jursenar. Cvajg, iako dvadeset godina stariji, ima mnogo toga zajedničkog sa Margerit. Erudicija, evropejstvo, vera u civilizacijske, humanističke vrednosti i tradicije, velika putovanja i, ne bez malog značaja za njihov doživljaj sveta, imućno porodično stanje, svet bezbrižnosti u kome se o novcu ne razmišlja.

Margerit Jursenar je napisala knjigu Lavirint sveta, svoju porodičnu istoriju, vraćajući se nekoliko generacija unazad, opsiujući svet svojih roditelja, a on se nije nužno razlikovao od Cvajgovog sveta. Zašto ove dve ličnosti, koje nisu povezivane ni u jednoj biografskoj ili literarnoj analizi, ja dovodim u vezu? Zato što je to moja veza. Oba umetnika ušla su u moj život istovremeno i oba su delila jednu viziju sveta koji sa pravom zovemo jučerašnji. Taj svet u Cvajgovoj verziji deluje naivno, a u verziji M. Jursenar deluje bezbrižno i arogantno, iako ne intencionalno arogantno. Oba umetnika tretirala su novac poput vazduha, kao nešto čega ima u izobilju i na šta se uglavnom ne misli, osim kada počne da ponestaje.

Jursenarova je po početku rata otišla u SAD i morala je da se zaposli, prvi put u trideset sedmoj godini, što joj je, prema svedočenjima, teško palo. Cvajg je bio u Engleskoj pa u Brazilu, gde je i napisao knjigu eseja, memoara, autobiografiju Jučerašnji svet. Kosmopolitizam oba autora je očekivan. Pripadnici dva velika carstva (Belgijskog i Austrougarskog), bogati, skloni umetnostima i putovanju, neobaveznim druženjima, čitanju i pisanju. To je život kakav sam i ja želela za sebe, često zaboravljajući na ogromnu razliku koja postoji između nas, a koja je upisana još na početku našeg života. Zaista, treba pažljivo odabirati svoje afinitete. Paziti šta želiš jer ti se želja možda ne ostvari.

Cvajg je kao Jevrejin prisvajao kosmopolitizam, ipak morajući za nešto da se veže, a to je, u njegovom slučaju bila Evropa, sa kojom je kosmopolitizam i izjednačavao. Evropa je za njega bila skup vrednosti, moralnih načela, umetničke i filozofske tradicije kojoj se divio i u kojoj je nalazio beskrajnu inspiraciju za svoja dela. Kada je Hitler počeo da spaljuje knjige, svakako da se njegov svet raspao u paramparčad. Isto važi i za Margerit Jursenar. Pogovor koji sledi dobra je protivteža zaista preteranom Cvajgovom idealizmu koji, naravno, ne šteti samom kvalitetu dela, ali kome bi se mogao teg „realnosti“ sa naše strane dodati, na toj vagi istorijskih okolnosti. Autor pogovora je urednik prvog izdanja čije ime nisam uspela da pronađem.

Moja preporuka da pročitate knjige Jučerašnji svet i Lavirint sveta. Takođe, Cvajgove biografije Balzaka, Kazanove, Stendala i njegove novele koje dobro rekonstruišu doba bezbrižnosti (naziv prvog poglavlja knjige Jučerašnji svet), približavajući se tako, u površinskom smislu, na nivou onoga što prikazuje, ali ne i kako, i Prustovoj stvarnosti. Margerit Jursenar se može prići višestruko, a za ovaj put najbolje bi bilo to učiniti posredstvom pomenute knjige, kao i knjige intervjua Širom otvorenih očiju.

Verujemo da će memoari Štefana Cvajga naići na interesovanje kod naše publike, koja je ovog pisca i ranije rado čitala. Utoliko pre što je Cvajg ovde, pričajući istoriju svoga života, ipak, i pored svog nastojanja da bude zanimljiv i zabavan pre svega, silom prilika govorio o stvarima jedne realnosti koja je prema njemu na kraju krajeva bila nemilosrdna, a koju je uvek korisno znati sa što više strana. Tu su i portreti mnogih za naše vreme interesantnih ličnosti javnog života i književnosti više naroda, viđeni iz jedne intimnije perspektive; tu su politički događaji, što dalji sve izrazitiji i teži; tu je štimung internacionalne povezanosti i plemenitog ali naivnog sna o jedinstvenoj Evropi. Ali i naivnoj. Naivnost, međutim, ne završava se sama u sebi, nego, u praksi, može biti i pogreška. Takvih slučajeva ima ovde kod Cvajga. On govori o Austrougarskoj sa jednom neopisivom naivnošću starca koji priča ulepšana sećanja iz svoje mladosti. U njegovom doživljaju Austrougarska nije tamnica naroda, birokratsko i brutalno ugnjetavanje, aneksija i procesi, korupcije i laž. On je kao slep za nenemačke narode, kojih je u toj „blagoslovenoj“ državi ipak bilo najviše, a koji su sem Mađara, razume se, robovali. Za njega su se Srbija i Bugarska digle u Balkanski rat iz nekakvog neshvatljivog nemira i obesti, i uopšte, čitavo zbivanje do kraja svetskog rata njemu je zatvoreno i nerazumljivo kao tajna, pa se slobodno može reći da on od svega toga nije uistinu ništa doživeo. Međutim, i to, i te kako, nešto govori i ponešto objašnjava. Kad je tako moglo biti kod Svajga, pisca od talenta i širokogrude nezagriženosti, lako je razumeti kako je bilo kod drugih, birokratski ograničenih i nadmeno nasrtljivih, neinteligentnih vodećih krugova. Možda je zanimljivo ukazati i na epizodu sa Musolinijem, o kome Cvajg govori doduše uzdržavno, ali nastojeći, i u danima kad je, očajan, pisao ovu knjigu, da bude „objektivan“. Koketni gest ovoga razmetljivog tiranina, prazan kao loša gluma, kao da obmanjuje Cvajga, mada on to ne pokazuje. Ali i pored svega toga, i možda baš i sa tim kad se pravilno razume, ova knjiga će biti interesantan dokument jednog vremena koje je zaista utonulo u jučerašnjici.

Izvor: Štefan Cvajg, Jučerašnji svet. Sećanja jednog Evropejca, preveo Aleksandar Tišma, Slušbeni glasnik, Beograd, 2009.

Štefan Cvajg: „Pariz, grad večne mladosti“

Jucerasnji-svet-Stefan-Cvajg_slika za blog

Za prvu godinu osvojene slobode obećao sam sebi, kao poklon, Pariz. Taj neiscrpni grad poznavao sam površno sa manjih putovanja, i znao sam da čovek koji onde u mladosti proživi godinu dana nosi sa sobom kroz ceo život neuporedivo srećnu uspomenu. Nigde se s živahnim čulima ne oseća mladost tako identičnom sa atmosferom kao u tome gradu koji se daje svakome, a koji ipak niko sasvim ne sagleda do dna.

Znam vrlo dobro da taj blaženo krilati i poletni Pariz moje mladosti više ne postoji; možda mu nikada više neće biti vraćena ona čudesna srdačnost, otkako mu je najsurovija ruka na svetu nadmeno utisnula neizbrisivi žig. U času kada sam počeo da pišem ove redove baš su se zakotrljale nemačke armije, nemački tenkovi, poput sive mase termita, da u korenu unište božansku raznobojnost, blaženu vedrinu, sjaj i neprolazni cvet te harmonične tvorevine. A sada je gotovo; zastava sa kukastim krstom leprša na Ajfelovom tornju,crni jurišni odredi izazivački paradiraju preko Napoleonovog Champs Elysees, izdaleka i sam osećam kako se u kućama srca stežu, kako nekad tako dobrodušni građani gledaju uniženo kada u prisnim bistroima i kafeima zalupaju čizme osvajača. Teško da me je i jedna lična nesreća tako pogodila, tako potresla, tako ucvelila kao poniženje tog grada, koji je kao ni jedan drugi bio obdaren da usreći svakog ko mu se približi. Hoće li on biti u mogućnosti da još jednom opet daje generacijama, kao što davaše nama: najmudriju pouku, najčudesniji primer kako da se bude u isto vreme slobodan i produktivan, svakom otkriven, a uvek sve bogatiji tim lepim raspiništvom?

Znam ja, znam da nije Pariz sam koji danas pati; i ostala Evropa kroz decenije neće više biti kao što je bila pre Prvog svetskog rata. Odonda više nikad nije potpuno iščezla izvesna natmurenost sa nekada tako svetlog horizonta Evrope, gorčina i nepoverenje zemlje prema zemlji, čoveka prema čoveku, ostali su kao otrov koji nagriza osakaćeno telo. Ma koliko da je napretka na socijalnom i tehničkom polju donelo ovo četvrt stoleća između jednog i drugog svetskog rata, ipak u našem malom svetu Zapada nema posebice ni jedne nacije koja nije beskrajno mnogo izgubila od svoje volje za životom i od svoje prostosrdačnosti. Trebalo bi danima opisivati kako su ljudi Italije ranije, čak i u najsurovijem siromaštvu, bili neposredni i detinje vedri, kako su se smejali i pevali na svojim trotoarima rugajući se šaljivo na račun lošeg governo, dok sad moraju marširati natmureni, sa uvis izbačenim bradama i ozlovoljenim srcima. Može li se još zamisliti Austrija onako laka i labava u svojoj dobrodušnosti, onako puna pobožne vere u svoga carskog gospodara i u Boga koji mu je život učinio tako udobnim? Rusi, Nemci, Španci, svi, svi oni i ne znaju više koliko im je slobode i radosti iz srži najspostvenije duše iscedio odvratni bauk „države“. Svi narodi samo osećaju da im nad životima široko i teško visi neka neznana ruka. Mi, međutim, koji smo još poznavali svet individualne slobode, mi znamo i možemo posvedočiti da se Evropa nekad bezbrižno radovala kaleidoskopskoj igri svojih boja. I zgražavamo se koliko je naš svet, zahvaljujući svom samoubilačkom besnilu, sada senkom prekriven, smračen, porobljen i utamničen.

Ali ipak, nigde nije mogao čovek  više blaženstva osećati naivnu a u isto vreme čudesno mudru bezbrižnost bitisanja nego u Parizu, gde se ona sjajno potvrđivala lepotom oblika, blagošću klime, bogatstvom i tradicijom. Svaki od nas mladih ljudi primao je u sebe deo te lakoće i dodavao joj na taj način svoj deo; Kinezi i Skandinavci, Španci i Grci, Brazilci i Kanađani, svako se na Seni osećao kod kuće. Za moranje se nije znalo, moglo se govoriti, misliti, smejati, grditi kako se htelo, svaki je živeo po svojoj volji, druževno ili usamljeno, rasipnički ili štedljivo, luksuzno ili boemski, bilo je prostora za svaku osobenost i staranja za svaku mogućnost. Bilo je tu sublimnih restorana sa svim mogućim kuhinjskim čarolijama i vrstama vina po dvesto ili tristo franaka, sa strašno skupim konjakom iz dana Marenga i Vaterloa; ali se moglo skoro isto tako raskošno jesti i cevčiti kod svakog marchand du vin za prvim ćoškom. U prepunim studentskim restoranima Quartier latin mogli ste da dobijete za nekoliko sua najukusnije poslastice pre ili posle sočnog bifteka, a uz to još crnog ili belog vina i kao motka dugačku veknu izvrsnog belog hleba. Svak se mogao oblačiti kako mu se htelo; studenti su šećkali po Boulevard Saint-Michel sa svojim koketnim barette, a rapini, slikari, isticahu se naročito širokim džinovskim pečurkama od šešira i romantičnim crnim somotskim jaknama, radnici su po najotmenijim bulevarima bezbrižno koračali u svojim plavim bluzama ili u košulji, dadilje u svojim bretonskim povezačama širokih nabora, krčmari u svojim plavim keceljama. Nije morao biti baš četrnaesti juli pa da nekoliko mladih parova počne plesati na ulici, a policajac bi se tome smejao: ta ulica pripada svakome! Niko se nije ni pred kim ustručavao; najlepše devojke nisu se stidele da sa kakvim kao ugalj crnim crncem ili kosookim Kinezom pođu ruku pod ruku u najbliži petit hotel – ko bi se u Parizu brinuo za takve, tek kasnije naduvane bauke, kao što su rasa, stalež, poreklo? Svak je išao, razgovarao, spavao sa onom ili onim ko mu se dopada, i nije se brinuo za druge ni koliko crno ispod nokta. Ah, trebalo je prethodno poznavati Berlin pa da se istinski zavoli Pariz, trebalo je doživeti dragovoljnu servilnost Nemačke sa njenom ćoškastom i do bola oštro izbrušenom staleškom svešću, po kojom oficirska žena ne može da opšti sa učiteljevom ženom, ova opet sa trgovkinjom, a ta već nikako sa ženom radnika. U Parizu je, međutim, u krvi još živo kolalo zaveštanje revolucije; radnik-proleter osećao se slobodnim i punovrednim građaninom isto tako kao njegov poslodavac, kelner u kafeu rukovao se kolegijalno sa natrakanim generalom, vredne, solidne, časne malograđanke ne bi se mrštile na prostitutku iz istoga hodnika, nego bi sa njome svakodnevno brbljale na stepeništu, a njihova deca bi još poklanjala cveća.

Ah, kako se lagodno živelo u Parizu, kako se dobro živelo, pogotovo ako je čovek bio mlad! Već i samo hodanje bez cilja pružalo je uživanja, a istovremeno i stalnu pouku, jer sve je stajalo na raspolaganju svakome – mogli ste ući kod bukinista i četvrt sata listati po knjigama a da trgovac ni jednom ne zagunđa niti zamumla. Mogli ste odlaziti u male galerije i podrobno sa uživanjem razgledati sve predmete u radnjama, mogli ste dangubiti na javnim predavanjima i brbljati po parkovima sa guvernantama; ako ste jednom pošli da švrljate, nije vam bilo lako da se zaustavite, ulica je čoveka vukla magnetskom snagom, pokazujući, kao kaleidoskop, neprestano nešto novo. Ako ste se umorili mogli ste sesti na terasu jedne od deset hiljada kafana i pisati pisma na hartiji koju su vam dali besplatno, i uz to slušati objašnjavanje uličnih prodavača o čitavom njihovom stovarištu drangulija i koještarija. Teško je bilo samo jedno: ostati kod kuće ili poći kući, pogotovo kad plane proleće, pa nad Senom zasija srebrnasta i meka svetlost, drveće po bulevarima počne da buja zelenilom, a svaka mlada devojka pridene kiticu ljubičica od jednog sua; ali zaista nije moralo biti baš proleće pa da čovek u Parizu bude dobro raspoložen.

U vreme kada sam ga ja upoznao, grad se još nije bio stopio u tako jedinstvenu celinu kao danas, zahvaljujući podzemnim železnicama i autobusima; još su saobraćajem uglavnom vladali golemi omnibusi koje su vukli teški znojni konji. Doći od Monmartra do Monparnasa, to je u ono vreme svakako predstavljalo malo putovanje, i ja sam s obzirom na štedljivost pariskog malograđanina smatrao da je sasvim verovatna legenda po kojoj još ima Parižana sa rive droit koji nikad nisu bili na rive gauche, i dece koja su se igrala jedino u Luksemburškom parku i nikad nisu videla Tiljerijsku baštu ili Monsoski park. Pravi građanin ili concierge ostajao je rado ches soi, u svome quartieru; unutar Velikog Pariza stvarao bi on za sebe svoj mali Pariz, pa je tako svaki arrondissement nosio i svoj jasni i čak provincijalni karakter.

Quartier latin me više nije privlačio. Onamo sam bio pojurio pravo sa stanice prilikom jedne ranije posete, kada mi je bilo dvaeset godina; već prve večeri sedeo sam u „Cafe Vachette“ i sa strahopoštovanjem zatražio da mi pokažu Verlenovo mesto i mramorni sto po kome je u pijanstvu uvek besno udarao svojim teškim štapom, da bi sebi osigurao respekta. Njemu u čast popiso sam, ja akolut-nealkoholičar, jednu čašu apsinta, iako mi taj zelenkasti napitak uopšte nije prijao, ali ja sam kao mlad čovek, pun strahopoštovanja, smatrao za dužnost da se u Quartier latin neizostavno pridržavam rituala francuskih lirskih pesnika; najradije bih se u ono vreme, iz osećanja stila, bio nastanio na petom spratu neke mansarde kod Sorbone, kako bih mogao verno doživeti „pravi“ štimung Latinskog kvarta onako kako sam ga poznavao iz knjiga. Sa dvadeset pet godina, međutim, nisam više imao tako naivno-romantična osećanja, studentski kvart izgledaše mi odveć internacionalan, odviše nepariski. A pre svega, svoj quartier nisam više hteo da biram po literarnim reminiscencijama, nego tako da svoj posao obavljam što je moguće bolje.

Koliko sam u to vreme lutao ulicama, koliko video, koliko tražio u svojoj nestrpljivosti! Jer ja sam u stvari hteo da doživim ne samo Pariz 1904; tražio sam čulima, tražio srcem i Pariz Anrija IV i Luja XIV, i Napoleona i Revolucije, Priz Retifa de la Bretona i Balzaka, Zole i Šarla-Luja Filipa, sa svim njegovim ulicama, likovima i zbivanjima. Tu sam osećao uvreljivo, kao uvek u Francuskoj, koliko jedna književnost, ako je velika i orjentisana na istinitost, može svom narodu da vrati snage koje ga ovekovečuju, jer ja sam se u stvari, posredstvom prikazivačke umetnosti pesnika, romansjera, istoričara, istraživača običaja, unapred duhovno srodio sa svima stvarima u Parizu još pre nego što sam ih video sopstvenim očima. On je samo oživljavao u susretima, fizičko gledanje se pretvorilo u stvari u prepoznavanje, u onu nasladu grčkog „anagnozisa“ što ga Aristotel slavi kao najveće i najtajanstvenije među umetničkim uživanjima. Ali ipak: ni jedan narod niti grad nećete u njegovoj krajnjoj i najskrivenijoj biti nikad upoznati kroz knjige, pa čak ni u vrednom švrljanju, već uvek samo posredstvom njegovih najboljih ljudi. Jedino duhvno prijateljstvo sa živima omogućiće uvid u stvarne povezanosti između naroda i zemlje; svako posmatranje spolja ostaće neprava i prebrzo stovrena slika.

Izvor: Štefan Cvajg, Jučerašnji svet. Sećanja jednog Evropejca, preveo Aleksandar Tišma, Službeni glasnik, Beograd, 2009.

Pet pesama Gotfrida Bena

ŠTA JE LOŠE

Kad ne znaš engleski,
čuti za dobar engleski kriminalistički roman
koji nije preveden da možeš da ga čitaš.

Kad je vrućina, videti čašu piva
koju ne možeš da platiš.

Imati novu misao
koju ne možeš uviti u helderlinski stih
kao što to čine profesori.

Na putovanju noću čuti kako udaraju talasi
i reći sebi kako oni to uvek čine.

Vrlo loše: biti pozvan u goste
kad su sobe kod kuće tiše,
kafa bolja
a razgovor nije nužan.

Najgore:
ne umreti leti
kad je sve svetlo
a zemlja pod ašovom laka.

STATIČKE PESME

Nesklonost razvitku
dubina je mudraca,
deca i deca dece
ne uznemiravaju ga,
ne prodiru u njega.

Zastupati pravce,
delanja,
dolaske i odlaske,
znak je sveta
koji ne vidi jasno.
Pred mojim prozorom
– kaže mudrac –
pruža se dolina,
u njoj se zbiraju senke,
dve topole iviče jedan put,
ti znaš – kuda.

Perspektivizam
drugi je naziv za njegovu statiku:
povući linije,
vući ih dalje
po zakonu izdanka –
izdanci izbijaju –
a i jata, vrane,
isterati u zimsko rumenilo jutarnjeg neba,
a onda ih pustiti da se spuste –
ti znaš – za koga.

TORINO

„Ja pocepanih đonova hodam“,
u poslednjem je pismu genij
pisao – odvedoše ga onda
na psihijatrijsko, u Jeni.

Knjige ne mogu da kupim – čitam
po knjižarama, sedim, stojim:
beleške – pa po nareske hitam: –
to su torinski dani moji.

Dok uživaju lenjivci vrli
u Pou, Bajrojtu, Epsomu,
on dva fijakerska konja grli –
dok gazda ga ne odvuče domu.

KARIJATIDA

Iščupaj se iz tog kamena! Rasprsni
udubljenje što te zarobljava! Odšumi
u polje! Narugaj se kamenim vencima
gledaj: kroz bradu pijanog Silena
iz njegove večito opijene,
hučne, neponovljive krvi koja tutnji,
vino mu kaplje na stidnik.

Popljuj tu pomamu za stubovima: usmrćene
staračke ruke digoše ih, drhteći,
prema zastrtim nebesima. Poruši
hramove pred žudnjom svog kolena
u kome čezne ples!

Rasprostri se, smrtonosno se rascvetaj, o, okrvavi
svoju meku leju d rana što zjape:
gledaj, Venera s golubovima opasuje se
ružama oko ljubavne kapije bokova –
gledaj kako poslednji plavi dah ovoga leta
po morima hrizantema plovi prema dalekim
obalama mrkim poput drveća; gledaj
kako se dani ovaj poslednji čas sreće-laži
naše južnosti,
visoko zaoblučen.

ŠOPEN

Ne baš govorljiv,
nazori mu ne behu jača strana,
nazori zaobilaze suštinu,
kad bi Delakroa razvijao teorije,
on bi se uznemirio, on sam nije mogao
da obrazloži noturna.

Slab ljubavnik;
senka u Noanu
gde deca Žorž Sandove
nisu prihvatala
njegove vaspitne savete.

Grudobolan
– s krvarenjima i ožiljcima –
u onom obliku koji se dugo vuče;
tiha smrt,
za razliku od smrti
u paroksizmu bola
ili od puščanog plotuna:
dogurali su do vrata klavir (Erar),
a Delfina Potocka
pevala mu je u samrtnom času
pesmu o ljubičicama.

U Englesku je putovao sa tri klavira:
Plejel, Erar, Brodvud,
za dvadeset gvineja
svirao po četvrt sata uveče
kod Rotšildovih, Velingtonovih, u Straford Hausu
i pred nebrojenim vitezovima Podvezice;
potamneo od umora i bliženja smrti
vraća se kući
na Square d’Orleans

Onda spaljuje svoje skice
i rukopise,
samo nikakvih ostataka, fragmenata, beležaka,
tih izdajničkih uvida –
na kraju reče:
„Moji pokušaji su izvedeni po meri
onogšto mi je bilo moguće dosegnuti.“

Svaki prst treba da udara
snagom koja odgovara njegovoj građi,
četvrti je najslabiji
(samo sijamski blizanac srednjeg prsta).
Kad bi počinjao, bili su položeni
na e, fis, gis, h, c.

Ko je bilo kada čuo neke njegove preludije,
u letnjikovcima ili
u nekom planinskom predelu
ili kroz otvorena vrata terase
nekog, recimo, sanatorijuma,
teško da će to zaboraviti.

Nikad nije komponovao operu
niti ijednu simfoniju,
samo te tragične progresije
iz artističkog ubeđenja
i malom rukom.

Izvor: Gotfrid Ben, Izabrane pesme, prevod Slobodan Glumac, Nolit, Beograd, 1984.

Slika: Alex Katz, 1965.

Štefan Cvajg: „Sećanja jednog Evropejca“

Nisam svojoj ličnosti nikad pridavao toliku važnost da bih pao u iskušenje da drugima pričam povest svoga života. Trebalo je da se dogodi mnogo, i beskrajno mnogo više nego što inače jednoj generaciji pripadne, zbivanja, katastrofa i iskušenja, pa da se ohrabrim i otpočnem knjigu koja ima za glavnu ličnost – ili bolje rečeno za središte – moje sopstveno ja. Ništa nije dalje od mene nego pomisao da se time stavim u prvi plan, sem u smislu objašnjivača na predavanju sa projekcijama; vreme pruža slike, ja samo dodajem reči, i to što pripovedam, neće u stvari biti u tolikoj meri moja sudbina, već sudbina jedne cele generacije – naše nekadašnje generacije, koja je bila opterećena sudbinom kao malo koja u toku istorije. Svakog od nas, pa i najmanjega, najneznatnijega, uzburkavali su skoro neprekidno u njegovoj najintimnijoj egzistenciji vulkanski potresi našeg evropskog tla; i ja bih, među nebrojenim, sebi mogao da pripišem samo jedno jedino preimućstvo: što sam kao Austrijanac, kao Jevrejin, kao književnik, kao humanist i pacifist, uvek stajao baš onde gde su se zemljotresi ispoljavali najljuće. Oni su mi tri puta srušili dom i egzistenciju, odvojivši me od svega nekadašnjeg i prošlog, i bacajući me svojom dramatičnom žestinom u prazninu, u meni već dobro poznato „ne znam kuda ću“. Ali ja se zbog toga ne žalim; upravo čovek bez zavičaja postaje slobodan u jednom novom smislu, i samo ko nije ni za šta vezan, ne mora se ni obazirati ni na šta. Stoga se nadam da ću moći ispuniti bar jedan od glavnih uslova svakog valjanog prikaza jedne epohe: iskrenost i nepristrasnost.

Jer zacelo sam kao malo ko otkako je sveta i veka otrgnut od svojih korena, pa i od same zemlje koja je te korene hranila. Rođen sam 1881. u jednoj velikoj i moćnoj carevini, u monarhiji Habzburga, ali nju ne vredi tražiti na mapi: zbrisana je bez traga. Odrastao sam u Beču, metropoli koja je stara dve hiljade godina i koja je prevazišla okvire nacionalnoga, a morao sam da je napuštam kao zločinac, pre nego što je bila degradirana u jednu od nemačkih provincijskih varoši. Moje literarno delo na jeziku na kome sam ga pisao spaljeno je u pepeo baš u zemlji gde su moje knjige stekle prijateljstvo miliona čitalaca. Te tako nikud više ne pripadam, svugde sam stranac, a u najboljem slučaju gost, čak i svoju pravu otadžbinu što ju je moje srce izabralo, Evropu, izgubio sam otkako se ona po drugi put samoubilački sakati u bratoubilačkom ratu. Protiv sopstvene volje postao sam svedok najužasnijeg poraza razuma i najsurovijeg trijumfa brutalnosti u granicama hronike vremena, nikad još jedna generacija – ovo ne beležim sa ponosom već posramljen – nije pretrpela toliki moralni pad sa tolike visine duha, kao naša. Nastavite sa čitanjem