Велимир Кнежевић о књизи „Три мита о путовању иза Сунца“ Ане Арп

Три мита о путовању иза Сунца Ане Арп или фатум књиге

На први поглед чини се да су намеру Ане Арп да своју прву књигу (трокњижје) објави управо као трилогију обликовале некњижевне околности, тачније, околности око књижевности. Међутим, када се утисци након читања слегну, јасно је да је ауторка имала јасну идеју о Књизи каква је данас пред нама. Утисак је да Ана добровољно на себе прима Фатум Књиге, готово да га призива. Фрагментарна, условно, жанровски различита (писма, путопис, дневник), дисконтинуирана, слојевита књига је, ипак, заокружена, спрегнута, и то са два појма: лиричност и деполитизованост (она која се односи на мит као такав). Полазећи од мита, од суштине, Ана је у трагању, рекло би се срећно окончаном, за формом којом је хтела да се изрази.

Ако је основно својство митског појма да се он може подешавати, а самог мита, како каже Барт, претварање суштине у форму, у питању су два огледалца која ова песникиња носи у рукама док се приближава нама и свету о коме пише. Једно, оно митско огледалце, како и треба, искривљује, а оно друго, песничко, интимно, ту искривљену слику поравнава, а онда кропује, по мери Аниног гласа и особеног песничког језика, одбацујући оно што је сувишно.

Присутна су лирска удвајања, двострукости, трострукости, паралелизми и подударања онога што песникиња види са оним што осећа. На први поглед предозирана је употреба инверзије, али она добија смисао и оправдање игром у којој се лирски субјект крије иза појмова-слика, као иза домина, да би их на крају срушио уз онај звук слагања плочица које падају једна преко друге у савршеној хармонији. И ми тада видимо (чујемо) лирско ја које искрсава из херметичности лавиринта, па се опет губи. Звукови, пун ономатопејски спектар, природе, дивље, митске, антејске, али ипак начете цивилизацијом, иза које се наслућује, иако се не види, слика предграђа, било ког. Замислите како је читати и треперити над митом о Хирону, над Хелдерлином, Рилкеом у пејзажу неке Гроцке, Ресника, Батајнице, Бубањ Потока, фантастично! Наставите са читањем

Пенелопи Фицџералд: „Плави цвет“ (неколико одломака)

Роман „Плави цвет“ заснован је на животу Фридриха фон Хареднберга (1772-1801) пре него што се прославио под именом Новалис. У настсвку следи неколико одломака из романа објављеног 1995. године који своје име дугује централном мотиву Новалисовог стваралаштва, као и немачког романтизма, а то је плави цвет, симбол чежње и потраге за неодређеним, за бесконачним.

Ауторка посредством хумора, протканог кроз сведене, уздржане и прецизне реченице, пред читаоце приноси роман који је истовремено корозивно ироничан и нежно саосећајан, успевајући да не створи дисонанцу у читаочевој свести. Књижевница Новалисову Саксонију разобличава зарад интелигентне представе о непомирљивом сукобу „прозе прилика“ и песничког доживљаја света.

У наставку следи неколико одломака који могу бити од значаја савременим проучаваоцима романтизма, јер се кроз то проучавање, кроз ту интерпретацију и тај вербално уобличен доживљај, више од романтизма, огледа наше време и наш одговор на неумољиву „прозу прилика“ која од песника направи чиновника у солани. „Романи се рађају из мана историје“, гласи један Новалисов фрагмент. На том смо трагу. Наставите са читањем

Интервју са Пенелопи Фицџералд

Image result for penelope fitzgerald the blue flower

Новалисова мисао коју сте употребили као епиграф за Плави цвет каже: „Романи се рађају из мана историје“.

Тај цитат нисам знала док нисам почела да читам о Новалису, али мислим да је опаска врло истинита.

Како је текло истраживање материјала за „Плави цвет“ и преображавање Новалисове приче у фикцију?

Новалисова дела и сва његова писма, и сваки комадић папира који је икада исписао објавили су веома савесни приређивачи, али на немачком. Колико знам, енглески превод не постоји, а мој немачки није баш бриљантан, знате. Морала сам кроз то да се пробијам јако споро. Заправо, позајмила сам сабрана дела на две године, а наша Лондонска библиотека никад није тражила да их вратим. Без тога не бих ништа урадила.

Нећете ваљда рећи да имагинација није имала никаквог удела?

Морала сам да измислим сва писма која је он писао Софији, девојци у коју је био заљубљен. Ниједно није преживело – мислим да је лако могуће да су сахрањена са њом. Новалис јој је извесно написао многа, али ништа није сачувано. И ето вам одговора, нешто морате и да измислите.

Прича се да не уживате у писању?

Прија ми кад нешто напишем, али мислим да је сам процес писања права агонија. Хватате се за било какав изговор, звоно на вратима, било шта, само да прекинете са писањем. Наставите са читањем

Елфриде Јелинек: „Љубавнице“ (одломак)

једног дана бригита је одлучила да хоће још само да буде жена, само жена, и то типа по имену хајнц.
верује да ће од сада њене слабости бити вредне љубави, док ће њене снаге остати скривене.
хајнц на бригити не види, међутим, ничег вредног љубави, а и њене слабости сматра само одвратним.
бригита се сад негује због хајнца, јер кад је особа жена, онда је то пут без повратка, онда особа мора и да се негује. бригита би хтела да јој се будућност једног дана захвали младалачкијим изгледом. али бригита можда и нема будућност. будућност у потпуности зависи од хајнца.
када је човек млад, увек изгледа младо, када је човек старији, тада је ионако прекасно. ако човек тада не изгледа млађе, то подразумева немилосрдну осуду околине: није у младости предузео неопходне козметичке кораке!
зато је бригита урадила нешто што ће у будућности бити важно.
када човек нема садашњости, мора да се постара за будућност.
бригита шије грудњаке. када човек прави мале шавове, треба да их направи много. норма у сваком случају прописује минимум четрдесет. ако човек прави компликованији већи шав, не мора да их направи толико много. то је хумано и праведно.
бригита би могла да има многе раднике, али она хоће једино хајнца, који ће постати послован човек.
материјал је најлонска чипка са подлогом од танке пенасте гуме. њена фабрика има велики удео на тржиштима која су у иностранству, а има и многе шваље које долазе из иностранства. многе шваље престају са радом због брака, трудноће или смрти. Наставите са читањем

Жан-Мари Гистав Ле Клезио: „Дијего и Фрида“ (одломак)

Дијего је срео Фриду први пут 1923, кад је почео да ради фреске које је наручило Министарство образовања за Препараторију, колеџу Мексико Ситију, у коме су се припремали будући студенти универзитета. Касније ће Дијего на свој начин испричати о овом догађају који је изменио цео његов живот и који се сматра најважнијим и у Фридином животу.

Док ради у амфитеатру Боливар, великој сали за пријеме која служи за концерте и позоришне представе намењене ученицима Препараторије, одјекнуо је подругљив глас који је долазио иза стубова: „Пази, Дијего, стиже Науи!“ – Науи Олин, то је Дијегов модел, а право име јој је Кармен Мондрагон; она је љубавница сликара Муриља, славног „доктора“ Атла, а и сама је сликарка. Лупе Марин, с којом је у то време живео Дијего, мора да је била веома љубоморна због лепе Науи. Следећег дана, док је управо сликао Науи Олин, Дијего чује исти подругљив глас: „Пази, Дијего, долази Лупе!“ Једне вечери, док ради на врху скеле а Лупе Марин седи у амфитеатру и везе, чује се глас иза врата, и одједном упада девојка као да ју је неко убацио у салу.

Дијего гледа зачуђено ову „девојчицу од десет, дванаест година“ (у ствари, она их тада има петнаест), у униформи гимназисткиње. „Изгледала је достојанствено, пуна самопоуздања, што је било врло необично; у њеном погледу горела је чудна ватра. Детиња лепота, али са већ развијеним грудима.“ Тако ће Дијего, причајући о свом животу између 1944. и 1957, говорити госпођи Гледис Марч о овом сусрету са Фридом. У даљој причи све се губи у магли сећања, све је у исти мах веродостојно и невероватно у овом првом сусрету одиграном као вољом судбине између детета-ђаволице, живе и лаке као играчица, несташне и озбиљне, и горостаса који прождире жене и страсно воли свој рад. Наставите са читањем

Пет песама Алије Ахмеда Саида – Адониса

КРВНИКОВО ОГЛЕДАЛО

Рече ли да си песник?
Откуд дође? Осећам ти кожу меку
крвниче, чујеш ли ме?
Поклоних ти главу његову
узми је, ево ти коже ал се чувај
да га не оштетиш, мени најдражу и најскупоценију
Твоја кожа биће ми тепих
биће ми најлепши сомот

Рече ли да си песник?

ПЕРО ГАВРАНОВО (IV)

Нема Бејрута на мом путу
ту су поља моја а Бејрут не бехари
Бејрут не рађа плодовима
а ето пролећа скакаваца и песка на мојим пољима
Сам, без цвећа и доба годишњих стари
сам с плодовима
од заласка сунца до праскозорја
пролазим Бејрутом а не видим га
станујем у Бејруту а не видим га сад
ја, љубав и плодови
трајемо с даном
трајемо за неки други град. Наставите са читањем

Вилијам Карлос Вилијамс: „Слике по Бројгелу“

Збирка песама Слике по Бројгелу објављена је 1962. године у Америци. У збирци се налази десет песама које су посвећене Питеру Бројгелу (1525–1569), фламанском ренесансном сликару који је приказивао, вероватно међу првима у историји уметности, сељаке, њихов живот, рад и забаву.

Песме Вилијама Карлоса Вилијамса (1883-1963) писане су у модернистичкој традицији, слободне и не нужно у потпуности одговарајуће сликама, произвољне, „изломљеног“ стиха, слободних асоцијација. Песник указује на извор инспирације али га слободном асоцијацијом превазилази. Свака од десет приложених песама одговара једној Бројгеловој слици.

Песник се користи екфразом па би пре читања песама ваљало знати шта је екфраза. Њено појављивање у уметности је често, а оно подразумева опис ликовног уметничког дела унутар поетског уметничког дела. Ти описи нису подражавалачки и дескриптивни, већ су стваралачки и интерпретативни. Примери су КитсОден, Силвија Плат (исто Бројгел), да поменемо само неке.

ЕКФРАЗА

Од грчке речи описивање, латински descriptio. Термин античке реторике за детаљан опис лица, ствари и догађаја, који аутор даје на основу властитог, већином маштарског виђења. Најчешће је у питању подробно и до појединости брижљиво описивање уметничких дела, споменика и грађевина; од догађаја описују се већином процеси људског рада, ратничка збивања, природне катастрофе, свечаности и почасти. Наставите са читањем

Пољска поезија понедељком послеподне: Мирон Бјалошевски

446cbd175f0a29abb0cbe1b13b67eb86.jpg

Питер Блејк, „Girl Fairy I“, 1984.

АУТОПОРТРЕТ ОСЕЋАНИ

Гледају ме,
дакле сигурно имам лице.

Од свих познатих лица
најмање памтим властито.

Често ми руке
живе потпуно посебно.
Можда да их тада не убрајам у себе?

Где су моје границе?

Прорастао сам сав
покретом или полуживотом.

Увек ипак
пузи у мени
потпуно или непотпуно
али ипак постојање.

Носим у себи
некакво своје властито
место.
Кад га изгубим,
то значи да ме нема. Наставите са читањем

Jugoslovenske izdavačke edicije: „Plava ptica“

Jugoslovenske izdavačke edicije je novi ciklus objava na ovom internet mestu.

Jugoslovensko izdavaštvo bilo je i ostalo jedna od najboljih asocijacija na državnu tvorevinu koja je u periodu od 1918. do 1941. godine imala značajne izdavače, edicije i štamparske poduhvate. Od 1945. godine i uspostavljanja socijalističke Jugoslavije mnoge postojeće edicije i mnoge već postojeće izdavačke kuće nastavile su sa izlaženjem i sa radom, iako, u nekim slučajevima, promenjenih naziva i, u većini slučajeva, oblika vlasništva. Takođe, u socijalističkoj Jugoslaviji stvoreno je nebrojeno mnogo novih izdavača, novih edicija, časopisa i izdavačkih poduhvata.

Jedna od glavnih distinkcija socijalističke Jugoslavije i njene izdavačke aktivnosti u odnosu na kraljevinu je ta da je u socijalističkoj Jugoslaviiji količina izdavačkih kuća, naslova i prevoda bila veća, ali i da je tiraž izdanja bio neuporedivno veći. Kao što ćemo videti, i u kraljevini je postojalo načelo opismenjavanja masa i prosvećivanja ali, očigledno, nije bilo realizacija, iz ekonomskih razloga ili zbog načina vođenja kulturne politike, nalik onima koje su usledile kasnije, u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su određena izdanja dostizala tiraž i do 20 hiljada primeraka! Danas u potpunosti nezamislivo, ne samo zbog količine novca potrebne za tiraž i, ne bez značaja, kvalitet izdanja, već i zbog smanjene teritorije za distribuciju i prodaju knjiga.

Treba pomenuti da su rezultati jugoslovenskog izdavaštva živi i danas i da krase biblioteke, ne samo nekadašnjih građana te države, već i potonjih generacija jer mnoge knjige su ostale relevantne i zahvaljujući kvalitetu opreme izdržale su starost od 40, 50, 60 i više godina a da nisu (naročito) oštećene. Još jedan od glavnih doprinosa opstanku tih „proizvoda“, uprkos protoku vremena i promeni društvene klime, jeste da mnogi naslovi nisu preštampavani niti su ponovo prevođeni (prevodi su bili, pored kvaliteta opreme i tiraža, glavna distinkcija ovog izdavaštva, i po pitanju količine prevoda i po pitanju kvaliteta prevoda). Pojavom sajtova za prodaju antikvarnih i polovnih knjiga mnoga izdanja ponovo su se našla pred čitaocima. Nastavite sa čitanjem

Жорж Роденбах: „Тај мртви Бриж“ (одломак)

А сада овај Град у већој мери има лице Веренице. Ига је затекло, па и прилично освојило, то мистично лице Града.

Бројна звона, и која нису посустајала, када би се, у његовим нападима потиштености која је навраћала, поново намерио да излази по сумраку, како би насумице лутао дуж кејова.

Оно што му је причињавало бол, била је та непрестана звоњава – погребна звона, она богослужења за покој душе, њих тридесетак; звоњење за јутрење и вечерње – сваки дан љуљушкајући своје црне кадионице што се не виде и из којих се дизао, као некакав дим од звука.

Ах! Та непрекидна звона Брижа, та велика служба за мртве, без престанка једна псалмодија у ваздуху! Као што му је од ње долазила једна одвратност према животу, јасан смисао свеприсутне таштине, и најава смрти што долази путем…

Дуж тих празних улица, па све даље и даље, живнуо би један фењер, понека се ретка силуета прострла, жене из народа, у дугим огртачима, црним и као бронзана звона, љуљушкајући се као и она. И, упоредо, и звона су и огртачи, изгледали као да се котрљају према црквама, преваливши исти тај пут.

Иг се осећао као да га неко неприметан саветује. И следио је баш тај траг. Био га је поново обузео жар за лутањем. Као и на самом почетку, он се вратио старој љубави да се свако вече задржи у нишама Светога Спасиоца, дуж црних мрамора, пренаглашеног брода са која би неки пут попадала музика која се преливала и завијорила би се.

Ова би се музика раширила, и кроз цеви истицала на подне плоче; а управо је она била та, рекло би се, која је плавила, и затирала прашњаве натписе по надгробном камењу и бакарним плочницима, којима је свуд унаоколо, базилика била посејана. Могло је да се каже, како се ту буквално газило по смрти! Наставите са читањем

Сексуалне персоне Карла Уисманса

У суштини, истински опсцени су само чедни људи.

Јер сви знају да уздржавање ствара ужасне развратничке мисли, да се човек, који није хришћанин па је према томе нехотично чист, загрева, пре свега, у самоћи и егзалтира се и размишља; он тада иде ментално у свом сну на јави до краја оргијског делиријума.

Вероватно је, дакле, да уметник који на жесток начин обрађује телесне садржаје из једног или другог разлога чедан човек.

Али ова констатација не изгледа довољна, јер човек, посматрајући себе, открива да је, чак иако се не придржава неке тачне континенције, чак иако је сит, чак иако осећа искрено гађење према чулним радостима, ипак узнемирен ласцивним идејама.

Тада се јавља тај бизарни феномен душе која себи сугерише разблудне визије без телесних жеља.

Нечисти или не, уметници чији су живци излизани до крајње границе су, више него други, стално подложни неподношљивим траговима Блуда. Говорим искључиво о Духу Блуда, о изолованим еротским идејама без материјалних кореспонденција, без потребе за животињским наставком који би их смирио. Наставите са читањем

Шта је истина у роману „Убиство у Оријент експресу“ Агате Кристи?

Дело које ћемо анализирати припада криминалистичком жанру. Сматрамо да је овај облик романа нарочито погодан за тип истраживања који посредством нарације и исказа књижевних јунака тежи да утврди разлику између лажног и истинитог исказа, о стварности дела која је у језику, а који је, као такав нестабилан: исказ јунака и објективна стварност самог дела, иако делују подударни, испоставља се да нису. Ауторка која је довела вештину лажних исказа до савршенства јесте енглеска ауторка криминалистичких романа, Агата Кристи.

У питању је најпознатији традиционални криминалистички роман на свету, Убиство у Оријент експресу, објављен 1934. Инспирацију за роман Агата Кристи пронашла је у реалности, и то двоструко. Сама је путовала Оријент експресом, чија је рута заводила машту многих тадашњих светских путника, од Алепа и Инстанбула, преко Београда до Париза. То је била инспирација за место злочина. Инспирацију за сам злочин књижевница је пронашла у једном догађају који се односио на киднаповање и убиство из 1932. када је страдало дете Чарлса Линдберга, америчког авијатичара и официра.

У свету романа је дванаест путника. Жртва је избодена дванаест пута. Судска порота се састоји од дванаест особа. Свих дванаест путника, не рачунајући самог детектива, Херкула Поароа, извршитељи су злочина, свих дванаест путника убили су Речета, Американца који је крив за отмицу и убиство детета са којим је, сваки од путника, био у некој вези, пословној или приватној. Дајући изјаве детективу, ниједан од ових путника не наводи детектива на помисао да би он могао бити убица. Оно што Поароу прво скреће пажњу је симболика броја дванаест, подударност броја путника и броја убода, као и необична гужва када је у питању Оријент експрес, с обзиром да сви путују ван сезоне. Испоставља се да је друштво састављено од различитих народности – Италијан возач, Енглескиња гувернанта, Швеђанка дадиља, Францускиња собарица. То је, закључује детектив, могуће само у Америци. Жртва је Американац, али се свако од путника представља другачије. Наставите са читањем

Фјодор Михајлович Достојевски: „Записи из мртвог дома“ (одломак)

Мајор је био страшан због тога што је такав човек био старешина, готово потпуно независтан старешина, над двеста људи. А иначе, био је неисправан и зао и ништа више. Осуђенике је сматрао као своје природне непријатеље и то му је била највећа грешка. Имао је и неких вредности, али све код њега, па и добре особине, показивало се некако изопачено. Неустрашив, зао, он је понекад и ноћу упадао у тамницу, и ако види да неки осуђеник спава на левој страни, или наузнак, он га ујутру за то казни. „Спавај“, вели, „на десној страни, као што сам наредио.“ У тамници су га мрзели и бојали су га се као куге. Лице му је црвено, паклено. Сви су знали да је потпуно у рукама свог посилног, Феђке. А највише је волео Трезорку, свога пса, и када му се тај пас разболео, умало није полудео од жалости. Кажу, ридао је над њим као над рођеним братом, отерао је ветеринара и, по свом обичају, умало се није и побио са њиме, а кад му је Феђка казао да код нас, у тамници, има неки самоуки ветеринар који врло успешно лечи, одмах га је дозвао.

„Спасавај! Излечи Трезорку, позлатићу те!“, повика.

Осуђеник је био сибирски сељак, лукав, паметан, уистину веома вешт ветеринар, али прави сељак.

„Гледам ја Трезорку“, причао је после он осуђеницима, истина много после своје походе код мајора, кад је већ све заборављено, „гледам, лежи пас на дивану, на белом јастуку и већ видим да је запаљење и да треба пустити крв, па би пас оздравио, велим, богами! А у себи мислим: а шта ћемо ако га не излечим, ако липше? – Богме, господине мајоре, доцкан сте ме позвали. Да сте ме звали јуче или прекјуче, ја бих га излечио, али сад не могу да му помогнем…“

И тако Трезорка липса.

Извор: Ф. М. Достојевски, Записи из мртвог дома, превела Косара Цветковић, Новости, Београд, 2010.

Слике: Албрехт Дирер, 1520. (British Museum)