Žak Prever: „Jutarnji doručak“

Sipao je kafu
U šolju
Sipao je mleko
U šolju sa kafom
Stavio je šećer
U belu kafu
Kašičicom je
Promešao
Popio belu kafu
I spustio šolju
Bez ijedne reči
Zapalio je
Cigaretu
Pravio kolute
Od dima
Otresao pepeo
U pepeljaru
Bez ijedene reči
Ustao je
I ne pogledavši me
Stavio je
Šešir na glavu
I uzeo kišni ogrtač
Jer je padala kiša
A onda je otišao
Po kiši
Bez ijedne reči
I ne pogledavši me
Tada ja spustih
Glavu u ruke
I zaplakah

Izvor: Žak Prever, Sena dolazi u Pariz, preveo Nikola Trajković, Bagdala, Kruševac, 1968.

Fotografija: Daisy Bennett

Kolaži Ketrin de Blauver

Kolaži Ketrin de Blauver smešteni su između korica knjige koja (kao da) je urađena u sopstvenoj produkciji što joj dodatno daje na umetničkoj snazi. Kao i svi kolaži, proizvod dve likovne umetnosti, fotografije i ilustracije, slika kombinovanih u nadrealnom, halucinogenom redosledu, i ovi deluju poput prvih dadaističkih i nadrealističkih kolaža, a to su, uostalom, i sami počeci tog likovnog oblika. Pitanje ostaje može li ta forma da napreduje, uprkos svojim formalnim ograničenjima. Ketrin može biti jedan od ponuđenih odgovora.

Photographer without a camera, KDB collects and re-uses pictures and supports from old magazines and papers, engaging them in a vision that occurs directly in the hand, becoming thereby more physical and tactile. KDB gives new meaning and life to what is residual , saving the images from destruction and including them in a new narration that combines intimacy and anonymity. Hers is therefore a work about memory, although never by a process of accumulation but by way of substraction.

Izvor: Tipi Bookshop

Хербаријум Мери Дилејни

MD30

MD34

MD40

MD43

Овај пост наставак је серије текстова под називом Хербаријум која је посвећена цвећу, његовим приказима и симболичком потенцијалу које оно може имати у различитим формама уметности и у делима различитих стваралаца. Мери Дилејни рођена је у Енглеској 1700. године и оно по чему је најпознатија јесу њени колажи, папирнато цвеће за које се чини да је право и тек положено на странице хербаријума. Вешто осликани примерци пољског цвећа, као и цвеће састављено од обојених папирних марамица, највећи су део су њене заоставштине.

Добро је подсетити се цвећа, када већ њиме нисмо окружени, па макар и у овако отуђеном облику, двоструко удаљеном од правог цвећа (у питању је колаж, прво удаљавање, па још у електронском облику који нам не омогућава да дело осетимо уживо, друго удаљавање). Цвеће увек чини да поверујемо, за тренутак, како ће лепота и нежност спасти свет. Основна одлика лепоте овако приказаног цвећа је тајна. Њој додатно доприноси црна позадина која нас уводи у свет непредвидивости, завођења мирисом које подједнако буди чула, али их и опија, успављујући нас и обмањујући. Циљ ове серије текстова и јесте да афирмише двосмисленост приказа лепоте. Уметност никада није до краја аполонијског порекла. Лепота на површини има корен у земљи.

Чудновата је ствар то како потпуна може да буде илузија о томе да је лепота нешто добро. – Лав Николајевич Толстој, „Кројцерова соната“, 1882.

За цитирану мисао заслужан је Лав Толстој али је мени прва асоцијација, када већ говоримо о лепоти и тајни, о хербаријуму као метафори фетишистичког односа према сакупљању мртвих форми природе (хербаријуми су, уз кућице за лутке, можда једини аутентични облици женских кабинета куриозитета), прва асоцијација био Томас Ман. Он је идеју лепоте као двосмислене и не нужно истовремено и моралне компоненте развио до у најситнији детаљ. Филигрантски разрадивши идеју лепоте као клице зла, као садржитеља уништитељске компоненте, он је у наш ум призвао фигуру Светог Себастијана, поезију Шарла Бодлера, Ничеову мисао, Каравађово сликарство. Мери Дилејни, несвесна свог учинка, својим колажима доприноси овом подстицајном тематском универзуму.

Mary Delany06.jpgMary Delany07.jpg