Mit o Sfingi

Porod Ehidne i Ortra ili Tifona, sestra Nemejskog lava, neman koja je ugrožavala Tebance.

Hera, kivna na Laja zbog otmice Pelopovog sina Hrisipa, poslala je Sfingu iz Etiopije na planinu Fikion u blizini Tebe. Neki kažu da je to učinio Arej je želeo da kazni tebanskog kralja Kadma što je ubio zmaja. Ovo čudovište – sa licem devojke, telom lava i krilima ptice – postavljalo je Tebancima jednu zagonetku koju je naučilo od muza. Zagonetka je glasila: „Koje biće, samo sa jednim glasom, ide na četri, dve i na tri noge, a najslabije je kad ide na četri?“ Kako niko nije mogao da tačno odgovori na ovo pitanje, Sfinga je svakodnevno proždirala po nekog stanovnika Tebe. Proročište je objavilo da će grad biti oslobođen ove nemani kad zagonetka bude rešena. Kad je Sfinga proždrala i kraljevog sina Hemona, objavljeno je da će tebanski presto i kraljičina ruka pripasti onome ko reši zagonetku. To je pošlo za rukom Edipu; on je odgovorio Sfingi da je to biće čovek , jer u zoru svog života hoda na četri, u podne na dve, a u sumrak, kao starac sa štapom, na tri noge. Na ove reči Sfinga se sa vriskom bacila sa visoke stene u ponor, a Edip je, kao oslobodilac grada, dobio presto i kraljičinu ruku.

Kasnije je tebanski mit o Sfingi racionalizovan; pripovedalo se da je Sfinga, sa gusarima, ugrožavala tebansku zemlju sve dok je Edip sa velikom vojskom  nije savladao. Drugi kažu da je ona bila vanbračna kći tebanskog kralja Laja. Sfinga je od oca saznala za proroštvo koje je Kadmu nekada dato u Delfima, a koje je obezbeđivalo tebanski presto. Kad su Lajevi sinovi zahtevali vlast, Sfinga ih je pitala da li im je poznato ono što je Kadmu rečeno u Delfima. Kako nisu umeli da odgovore, ona ih je oglašavala lažnim naslednicima i ubijala. Edip je u snu saznao za proročanstvo i Sfinga je morala da mu ustupi kraljevski presto. Pripovedalo se da je Sfinga bila Amazonka, Kadmova supruga. Kad je Kadmo napustio Sfingu zbog Harmonije, ona je sa grupom građana zauzela obližnju planinu Fikion i iz svog skrovišta je dugo ugrožavala Tebance.

Lik Sfinge Grci su preuzeli iz Egipta, posredstvom Feničana i Sirijaca, još u vreme mikenske civilizacije. Mada je Sfinga u mitu žensko biće, na spomenicima arhajske umetnosti ona se prikazuje i kao bradati muškarac. Kao i druga čudovišta, Sfinga ima apotropejsku moć; stoga su njene figure postavljane na grobovima ili je njn lik prikazivan na  štitovima. Na vazama iz VII veka stare ere često su prikazivane sfinge. Stanovnici Naksa zavetovali su monumentalnu figuru Sfinge Delfijskom Apolonu (prva polovina VI veka stare ere). U klasičnoj umetnosti njen lik je ulepštan; na atičkim vazama ona je prikazivana sa lepšim licem i ženskim grudima.

Izvor: Dragoslav Srejović i Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, Službeni glasnik, SKZ, Beograd, 2004.

Slika: Gistav Moro, 1864.

Mit o Hironu

HIRON, mudri kentaur, sin Krona i Okeanide Filire. U vreme kada su Titani vladali Olimpom, Kron se približio Filiri, i to u vidu konja; drugi kažu da je ovaj lik uzeo na sebe u trenutku kad je boginja Reja iznenadila ljubavnike. Kasnije se pripovedalo da je Hiron, kao i ostali Kentauri, Iksionov i Nefelin sin.

Hiron je živeo u pećini na tesalskoj planini Pelionu. Kao najmudriji i najplemenitiji od svih kentaura, odlikovao se dobrotom, blagošću i pobožnošću, a neki su verovali i da je besmrtan. Hiron je bio vaspitač, zaštitnik i savetodavac mnogih grčkih junaka; posebno se starao o Peleju i njegovom sinu Ahilu, a odnegovao je i potpomogao mnoge smrtnike – Jasona, Akteona, Patrokla, Aristaja i Fenika, kao i besmrtnike – Asklepija, Apolona i Dionisa. Smrtnike je poučavao lovu, jahanju, svirci i lekarskoj veštini. Hiron je od Hermesa prihvatio tek rođenog Herakla i bio mu je vaspitač, učitelj i prijatelj. Kasnije, kad je progonio divlje kentaure, Herakle je slučajno ranio svog učitelja otrovnom strelom. Hiron, koji je bio kadar da izleči svaku ranu, nije mogao da isceli svoju; on se povukao u pećinu i, izmoren patnjama kojima nije bilo kraja, uputio je molbu Zevsku da umre umesto Prometeja. Otac bogova je uslišio njegovu molbu i tako je Hiron postao izbavitelj najvećeg dobrotvora ljudskog roda. Drugi pripovedaju da su bogovi preneli pravednog Hirona na nebo, u sazvežđe Kentaura ili Strelca.

Nimfa Hariklo rodila je Hironu sina Karista i kćerke Endeidu i Hipu ili Okiroju.

U likovnoj umetnosti Hiron je predstavljen kao i ostali kentauri, ali sa plemenitijim izrazom lica, kako preko ramena nosi lovinu. Na vazama je prikazan kao učesnik na Pelejevoj i Tetidinoj svadbi ili kako prihvata malog Ahila. U helenističko-rimskoj umetnosti često je prikazivan kao Ahilov učitelj.

Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

O kentaurima na blogu A . A . A

Mit o Evropi

1. 300BC

Zevsova miljenica, kći feničanskog kralja Agenora i Telefase ili Fenika i Perimede. Europa se često igrala na obali mora. Jednog dana, dok je brala cveće, privukla je na sebe Zevsovu pažnju. Otac bogova se strasno zaljubio u Europu i, da bi joj se približio, preobrazio se u belog bika, koji je odisao mirisom ruža i šafrana. Devojka je bez straha pristupila lepoj životinji i počela je nežno da je miluje, a zatim se, sa kotaricom cveća u rukama, popela na leđa krotke životinje. Tada je bik jurnuo u more sa svojim plenom i udaljio se od feničanske obale. U pratnji Posejdona, Amfitrite i Afrodite, kao i Nereida, koje su pevale svatovske pesme, Zevs je preneo Europu na ostrvo Krit. U Diktejskog pećini ili u Gortini Zevs se pod platanima sjedinio sa svojom miljenicom, koja mu je kasnije rodila tri sina – Minoja, Sarpedona i Radamanta. Da bi ovekovečio ovu ljubav, otac bogova je naredio da kritski platani nikad ne gube svoje lišće i da kao deo sveta kome pripada ostrvo Krit nosi ime njegove miljenice Europe. Drugi pripovedaju da se Zevs sjedinio sa Europom u jednoj beotskoj pećini i da joj je za čuvara postavio psa koji je kasnije bio vlasništvo Minoja i Prokride. Pred rastanak, Zevs je Europi dao dva dara: lovačko koplje koje uvek pogađa cilj i skupoceni nakit. Europa se kasnije udala za kralja Asteriona, koji je usvojio i njene sinove.

Na novcu kritskih gradova Europa je često predstavljana kako sedi u krošnji drveta. Za praznik Helotije, koji je na Kritu svetkovan u njenu čast, u povorci je nošen venac od mirte, u kome su se navodno nalazile Europine kosi.

Počevši od VI veka stare ere, Europa je često prikazivana u likovnoj umetnosti. Na metopi najstarijeg hrama u Selinuntu (sredina VI veka stare ere) i na metopi riznice Sikionaca u Delfima (oko 550. godine stare ere) prikazan je Zevs u vidu bika kako prenosi Evropu preko mora. Ista scena predstavljena je i na vazama iz VI i V veka. U Varaždinskim Toplicama i Šempetru otkrivene su reljefne predstave Europe na biku, koje su krasile nadgrobne spomenike uglednih porodica.

Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Reljef: Evropa na biku, Atika, 300. pne.

Mit o Ikaru

Ikar, sin Dedala, čuvenog pronalazača, skulptora i arhitekte. Kad je kritski kralj Minoj otkrio da je Dedal pomogao Tezeju da ubije Minotaura i da sa njegovom ćerkom Arijadnom pobegne sa Krita, on ga je, zajedno sa sinom Ikarom, zatvorio u Labirint. Morem i kopnom bekstvo nije bilo mogućno, ali kako je vazduh još bio slobodan, dovitljivi Dedal je, da bi utekao, sebi i sinu načinio krila od perja i voska. Pošto je Ikaru pričvrstio krila, on ga je posavetovao da ne leti ni suviše nisko ni suviše visoko, već da se drži sredine i da ga sledi. Otac i sin su srećno preleteli ostrva Del i Par, ali kad su se približili Samu, Ikar se, u svojoj mladalačkoj neobuzdanosti, vinuo visoko prema Suncu. Vreli Sunčevi zraci rastopili su vosak, perje sa krila se raspršilo i nesrećni dečak je pao u more. Dedal nije primetio Ikarov pad, ali kad je na talasima video rasuto perje, prokleo je svoju veštinu i u očajanju se spustio na prvo ostrvo. Tu je našao i sahranio sinovljevo telo. Od tada se more oko Sama naziva Ikarsko more, a ostrvo na kome mališan počiva – Ikarija.

Posle sinovljeve smrti, Dedal je otišao u Italiju i u Kumi je sagradio hram Apolonu, kome je posvetio krila, a na vratima hrama predstavio je tužnu sudbinu svog sina.

Poznato je još nekoliko legendi o tragičnoj Ikarovoj sudbini. Pripovedalo se da su otac i sin pobegli sa Krita u čunovima koje je načinio Dedal. Da bi umakao Minojevim lađama, Dedal je izumeo jedra; oba čuna su se brzo udaljila sa ostrva, ali se Ikar, koji nije bio vešt u jedrenju, utopio u moru. Talasi su njegovo telo izbacili na jedno bezimeno ostrvo u blizini Sama. Tu je Herakle našao Ikarovo telo, prepoznao ga i sahranio. Neki kažu da Ikar nikad nije boravio na Kritu i da je izgubio život u traganju za ocem, koga su Atinjani prognali zbog toga što je ubio Tala.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Službeni glasnik, Beograd, 2004.

Slika: Herbert James Draper, The Lament for Icarus, 1898.

Mit o kentaurima

Mala skulptura kentaura, 2. vek pre nove ere

Skulptura kentaura, 2. vek pre nove ere

KENTAURI, surova kosmata bića, koja žive u teško pristupačnim planinama i šumama Tesalije, zapadne Arkadije, Elide i Etolije. Kentauri su deca Iksionovog sina Kentaura i magnezijskih kobila; gornji deo tela nasledili su od oca, a donji – od majki. Drugi su pripovedali da im je otac bio Iksion, a majka Nefela ili da su ponikli iz semena koje je na zemlju prosuo Zevs kada je progonio Afroditu.

Predanje opisuje borbe kentaura sa Lapitima, Pelejem i Heraklom. Lapiti, koje su predvodili Piritoj, Tezej i Nestor, uspeli su da na Pelionu savladaju divlje Kentaure. Ovaj sukob je izazvao kentaur Euriton, koji je kao gost Lapita, u pijanstvu, počinio neko zlodelo u Piritojevom domu. Kasnije se pričalo da su svi Kentauri došli na Piritojevu svadbu gde su, opijeni vinom, počeli da otimaju lapitske žene i dečake. U žestokoj borbi, koja je zatim nastala, Lapiti su izvojevali pobedu i prisilili kentaure da napuste Tesaliju.

Herakle se u više mahova sukobljavao sa kentaurima. Kad je krenuo u lov na Erimantskog vepra, zaustavio se kod gostoljubivog kentaura Fola, koji ga je ponudio pečenim mesom i otvorio mu posudu sa vinom. Miris vina privukao je kentaure u Folovu pećinu, ali ih je Herakle odagnao udarcima i strelama, te su oni pobegli do rta Maleje, gde su se okupili oko Mudrog Hirona, a i Fol je umro od njegove otrovne strele. Kasnije se Herakle sukobio sa kentaurom Euritionom, koji je trebalo da se oženi Deksamenovom kćerkom Mnesimahom, kao i sa opakim kentaurom Nesom.

Predanje pominje i sukob Peleja i Atlante sa kentaurima.

Kentauri su često prikazivani u antičkoj likovnoj umetnosti. Na najstarijim spomenicima oni su predstavljeni u vidu ljudskih figura, ali sa četri noge, od kojih su dve konjske. Od kraja VI veka stare ere samo bista sa rukama i glava su ljudski, a trup i sve četri noge su konjske. Najomiljenije su scene iz borbe kentaura i Lapita, koje simbolišu borbu Grka sa varvarskim narodima. Kentauri se uvek bore kamenjem i stablima drveća; predstavljeni su i kako nose preko ramena stablo jele, o kojoj visi njihova lovina. Osim brojnih predstava na vazama, kentauromahija je prikazana na frizu hrama u Asu (VI vek stare ere), na zapadnom zabatu Zevskovog hrama u Olimpiji (prva polovina V veka stare ere), na metopama Partenona (oko 440. godine stare ere), na zapadnom frizu „Tezeona“ u Atini (druga polovina petog veka stare ere) i na frizu Apolonovog hrama u Basama (oko 420. godine stare ere). Iz rimske epohe najpoznatija je skulptura dva kentaura, rad Aristeja i Papijasa (oko 125. godine). Istom vremenu pripada i mozaik iz Hadrijanove vile u Tivoliju, na kome je prikazana borba kentaura sa zverima. Najzad, treba pomenuti i fresku iz Pompeja, s prikazom kentaura na Piritojevom dvoru.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Piter Brojgel i Vilijam Karlos Vilijams: Ikarov pad

Pieter Bruegel the Elde - Icarus Fall, ca. 1560.

Piter Brojgel, Pejzaž sa Ikarovim padom, 1560.

PEJZAŽ SA IKAROVIM PADOM

Po Brojgelu
kada je Ikar pao
bilo je proleće

seljak je orao
svoju njivu
sva raskoš

prirode se
razbudila trepereći
pokraj

ivice mora
obuzeta
sobom

znojeći se na suncu
što je istopilo
vosak krila

nevažno
na pučini
voda je

prsnula sasvim neopaženo
to se
utopio Ikar

Piter Brojgel, renesansni flamanski slikar, inspirisao je dva veoma značajna umetnika 20. veka, i svakog na osoben način. U pitanju su američki pesnik Vilijam Karlos Vilijams, čiju smo pesmu upravo pročitali i Andrej Tarkovski, ruski reditelj.

Vilijam Karlos Vilijams pesmom Pejzaž sa Ikarovim padom oživljava postupak ekfraze koji podrazumeva prenošenje jednog umetničkog dela u drugo, deskripciju slikarskog unutar književnog, predočavanje vizuelnog posredstvom upotrebe reči. Postupkom ekfraze slikarstvo i književnost bivaju povezani u celinu. Verovatno najpoznatiji primer ekfraze jeste opis Ahilejevog štita u Homerovoj Ilijadi gde se stihovima predočava ono što je u domenu vizuelne forme: svet predstavljen na Ahilejevom štitu, zlatno doba ljudi koje je rasprostrto na dve umetnosti i višestruko udaljeno i od sveta u kome se grčki junak nalazi i od pesnikovog sveta i od sveta čitaoca.

Nešto slično moguće je uočiti i na Brojgelovoj slici, u pesmi Vilijama Karlosa Vilijamsa i video radovima savremenog vizuelnog umetnika Rolanda Kjulvena. Stari grčki mit udaljen je od svih njih i svih nas koji ova ista dela volimo. Brojgel je pošao od mita koji je mogao pročitati u Ovidijevim Metamorfozama ali mu je i dodao kontekst koji se može uporediti sa stoičkom filozofijom rimskog cara Marka Aurelija koja govori o prihvatanju i pomirenju sa sudbinom koja je čoveku data a koja je najmanje u njegovoj moći odluke i volje.

Mit o Ikaru fascinira iz više razloga a naročito onda kada sile van čoveka – prirodne ili institucionalne (veštačke) – sprečavaju širenje i sprovođenje njegove vizije slobode. Već sam pisala o Ikaru u tekstu Ikarov pad. Sada, svidelo mi se da opet ponovim jednu od već citiranih pesama u prethodnom eseju jer su joj potpuno nov kontekst dala dva Kjulvenova video rada na koja sam u međuvremenu naišla. Devojka koja recituje stihove svojom bojom glasa i muzikom u pozadini daje novu dimenziju mitu, slici i pesmi, dodatno ih obogaćujući značenjem, stvarajući novi vid atmosphere činu pada, tako značajnoj simboličkoj pojavi u kulturnoj istoriji čoveka.

Oduvek sam volela da poredim različita umetnička dela i nalazila sam uživanje u analogijama. One su obogaćivale moj doživljaj koji je često iz čiste impresije prelazio u intelektualisanje. I dalje smatram da znanje lepotu ne može naružiti u toj meri u kojoj je može naružiti neznanje. Estetika, kao jedna od najvećih filozofskih disciplina, oduvek je bila (neophodan) (koristan) instrument posmatraču umetnosti.

Na slici, Marko Aurelije se otkriva u seljanima koji, za razliku od Ikara, ne gledaju gore, već ispred sebe. Oni su zauzeti svakidašnjicom. Ikarov pad, iako centralna tema slike, sudeći po naslovu, ne zauzima središnji deo platna, već krajnji. Posmatrač tek u desnom uglu može naslutiti da se nešto dešava (za razliku od drugih učenika na slici) po tome što nad vodom leti perje i što je sama površina iste uzburkana na mestu pada. Za druge, Ikarov ideal, podjednako koliko i pad, ne znače puno. Brojgelova vizija je, čini se, pesimistička i ne ostavlja prostora idealima. Viliam Karlos Vilijams iz Brojgelove slike ne izvlači pouku, on ne pokušava da dešifruje bilo kakvu vrstu poruke na njoj, on je samo opisuje. Ronald Kjuelven svojim video radovima  odaje počast poslednjem i, još važnije – onom prvom koji se usudio da leti visoko.

Izvor citirane pesme: Vilijam Karlos Vilijams, Izabrane pesme, izabrala, prevela i priredila Dubravka Popović Srdanović, Nolit, Beograd, 1983.

Икаров пад

Peter Paul Rubens,

Питер Пол Рубенс, „Икаров пад“, 1636.

Раније сам чешће одлазила у Земун, мој пријатељ је тамо становао. Ретко смо остајали у затвореном простору, а и када бисмо, тема Икара била би индиректно присутна, „високо“ и „ниско“ преплитали би се – правили бисмо сендвиче и причали о Љоси, јели бисмо и пуних уста о сумирали утиске о Маркесу. Онда бисмо изашли и пролазили поред високе сиве зграде, архитектонски лепог решења, у чијем би зиду била скулптура атлетски исклесане мушке фигуре строгог лица са великим крилима. Mој поглед био би уперен у њу док би друг настављао да прича и док ме не би благо повукао за мишицу, на тај начин ми сугеришући да припазим – испред мене су степенице. Сишли бисмо у оближњи парк, затим смо њиме пролазећи причу настављали, некако је довршавајући, мада чешће не, узаним земунским улицама, пуним старих кућа са високим темељима, фасада ољуштених као коре бреза. Њихови прозори, мусавог стакла и избразданих оквира, заиста би подсећали на „очи“ које се могу препознати по стаблима тог дивног дрвећа.

Али, једанпут сам ја застала и прекинула га. „Погледај ову скулптуру“, показала сам прстом, „прелепа је. Могу да почнем, да набрајам грчка божанстава у Београду, ако желиш, и тако се воли свој град.“ Одговор не бих ни сачекала а већ бих почела да помињем Меркура у близини зграде мог факултета, кентауре у Бранковој и Његошевој, грације у Ломиној, Аполона и Атену изнад улаза у Капетан Мишино здање, Хебу на углу Душанове и Вишњићеве. Наравно, мој занос би, као и увек у његовом присуству, био прекинут, лет би се завршио падом у виду равнодушне констатације: „Првим пут је видим, шта је ово?“. Пролазили смо поред зграде ваздухопловства и прича би се наставила, али у правцу његовог доживљаја бомбардовања, кад је од јачине удара бомбе о ту зграду, он буквално био бачен са кревета. „Опет Икар и Дедал“, помислила бих. Нисам желела да се надовезујем са свакодневног искуства из непосредне прошлости на митологију и уметност, прозрела бих да ту нема пуно места за моје теме, али питање сам запамтила. Враћајући се одатле у свој крај града, покушавала бих да закључим ко је то заправо на скулптури. Мој пријатељ је одувек умео да, свесно или не, постави право питање.

Зашто је оно у мени изазвало недоумицу, а много касније и благи немир? Зато што нисам успела да закључим да ли је скулптура мушкарца на фасади зграде ваздухопловства Дедал или Икар. Желим да верујем да је то Дедал, онај који је летео, а не Икар, онај који је пао. Али, авиони падају, зар не? Да ли скулптура приказује Дедала, да ли је она представа онога који је летео и, још битније, онога који је слетео, генија, homo faberа, онога ко је захваљујући опрезном коришћењу знања, свесности његових домета, преживео, или је фигура мушкарца Икар, а он је, то сви на основу мита добро знамо, пао. Мит о Дедалу и Икару аналоган је многим другим митовима чију окосницу чине родитељ и дете, страдање детета због родитељског hibrisa, посредно или не. Мит о Деметри у Персефони један је од оних који би се могли навести као референтни за ову причу. Но, Персефонина клетва, усуд и одсуп од родитељског савета далеко је другачијa од Икаревог и носи са собом другачија значења. Са Икаром се, нарочито на нивоу свакодневног искуства, појединачно људско искуство да поистоветити.

Дедал је био антички изумитељ, конструктор, инжињер, пример за једног од каснијих визионара какав је могао бити Леонардо да Винчи или неки од књижевних ликова Жила Верна. Њега је занимала техничка страна, прогрес, наука која би била на страни човека. Иронија мита и јесте нешто што га одржава. Све што је Дедал измислио није преокренуто у корист људи, већ једино на штету. Посредно је био заслужан за рођење Минотаура. Да би га укротио и на неки начин заробио, изградио је лавиринт, грађевину из које, на крају, сам није умео да изађе. Пошто је постао заробљеник сопственог дела (мала дигресија као духовит пример тога како се мит лако може иронијски транспоновати на свакидашњицу: Катарина Анђелић, „концептуалиста и постмодерниста“, јунакиња телевизијске серије Отворена врата, у епизоди „Мува за Токио“, доживљава сличну судбину када се сама зароби унутар скулптуре коју током читаве епизоде конструише), лавиринта са безброј соба и ходника, морао је да пронађе начин како да изађе одатле. Тада, добио је идеју да направи крила уз помоћ перја и воска и тако се издигне над лавиринтом, коначно постајући слободан. Саветовао је сину да не лети превише високо јер ће топлота сунчевих зрака отопити восак. Икар га није послушао и пао је у воду. Но, Икар није једино пао па, на сву срећу, касније испливао. Икар је страдао, погинуо је од јачине пада. Ни овога пута Дедалу знање није могло бити од користи. Шта нам то казује о знању и идеји напретка која је са њим у вези?

Иако је увод о Дедалу био неочекивано дуг, али неопходан, ово је заправо прича о његовом сину, Икару. У многима препознајем несрећног митског јунака. Неко би могао додати да је таштина и прецењивање сопствених (људских) могућности била кобна грешка. Јесте, али та чињеница неће нас никуда одвести. Па шта ако неко свој домет замисли даље него што може да добаци стрелом талента или издржљивости? Трагичност неће изостати и да је другачије. Ипак ће се зачути прасак, налик паду бомбе снажан, који нико неће приметити. Младо тело идеала пада у воду свакодневице. Чини ми се, на основу посматрања својих пријатеља, оних које сам поменула и оних које нисам, а понајпре себе, да је илузија, баш као и зраци на Бројгеловој слици, тамо, негде у даљини, на хоризонту, бледећи одсјај који се распростире површином воде. Опоре поруке Бројгелове слике или доле цитираних песама остављају у недоумици. У питању је стоичка равнодушност која разара, победа практичности наспрам идеалистичких тежњи ка вишем и другачијем, тежњи ка промени поретка и отступу. Као у Флоберовом роману Госпођа Бовари или на крају филма Амадерус, или у песми When I’m asked Лизел Милер, све, апсолутно све, свака појава, атом, живо биће, нежива ствар, немо је и разоружавајуће равнодушно пред нечијим падом. Пошто је сазнао за смрт своје кћери, отац Еме Бовари посматра јутро и не може да поверује како је то јутро исто као и свако претходно, ништа се није променило, али то не може бити! – његова кћер више није жива! У филму Амадеус ми видимо кочију која односи тело генијалног човека док за њом остаје пастир који ни не гледа у кола која пролазе. Он мора да изведе стоку на испашу, зашто би мислио на мртваца, на тамо неког музичара. Лирска јунакиња Лизел Милер одлучује да пише да би победила тишину која је издајничка пред сазнањем да њене мајке више нема.

На Бројгеловој слици, ремек-делу европске уметности, у центру пажње није Икар. На слици ћемо прво угледати сељанина који оре земљу, пролеће је, он је мора припремити за нове плодове. Живот је тежак, људи са села то добро знају, стога, ратар нема времена да гледа у прелепо сунце на хоризонту, нити да разговара са пастиром недалеко од њега, он мора да ради како би опстао. Услед тих чињеница влада апсолутна незаинтересованост других за догађај пред њима. Земља мора бити изорана, стадо на окупу, брод уз чију помоћ се обавља трговина мора да настави путовање. Нико не може ни помислити да би требало да лети или да од живота затражи више од онога што му је дато. Живот, то је стоичка издржљивост, рад, борба са природом. Од Икара видимо само ноге и то у десном углу слике, над њима је перје, то је једино што сугерише да је он ту, у имагинарном простору слике и стварности. Брод одлази, ратар гледа у земљу, пастир је читавом догађају окренут леђима, чак и птица на грани не реагује. Централно место мита о Икару заузима пад. А пад, пад може значити толико тога: одустајање од себе, својих идеала, укалупљивање у поредак, пристајање на редован посао, унапред познати распоред дневних навика, константно окретање погледа ка часовнику. Пад је када, као у песми Едварда Филда, једини лет појединца, једина висина коју може дневно да досегне, јесте замена сијалице.

Наредни песници, углавном из англо-саксонске традиције 20. века, бавили су се митом о Икару, реконтекстуализацијом постојеће приче. Било да је песма у служби екфразе, описа дела унутар самог дела где се поетским средствима, дакле речима, предочава неко ликовно дело, као што је то случај у песми Вилијама Карлоса Вилијамса (песник је директно био инспирисан поменутом Бројгеловом сликом), или као код Одна који у песми Музеј лепих уметности одаје пошту холандском мајстору кроз поступак рефлексије пред делом, утисак не изостаје. Ен Секстон слави Икарев усуд, храброст, смерну подругљивост онима који се не усудише да поздраве сунце пред собом јер неће никада спознати шта значи тријумф пада. Лирска јунакиња Мјуријел Рукејсер чека свог Икара, узалуд. Едвард Филд предочава савременог Икара заробљеног у ритуалима просека и свакодневице. Спендер и Апдајк, најстарији и најмлађи песник у групи одабраних за ову тему, баве се, мада и то је врло условно ограничити песму на једно значење или фокус, летом, паралелом птице и авиона (који ће бомбардовати другога у рату или авиона који ће бити отет и уперен право у некадашње Вавилонске куле нашег доба). У сваком случају, поетски обликован мит је пред нама. Значења су многострука, цикличност приче је оно што остаје. „Ничег новог нема под Сунцем“.

STEPHEN SPENDER: ICARUS (1933)

He will watch the hawk with an indifferent eye
Or pitifully;
Nor on those eagles that so feared him, now
Will strain his brow;
Weapons men use, stone, sling and strong-thewed bow
He will not know.
This aristocrat, superb of all instinct,
With death close linked
Had paced the enormous cloud, almost had won
War on the sun;
Till now, like Icarus mid-ocean-drowned,
Hands, wings, are found.

EDWARD FIELD: ICARUS (1950)

Only the feathers floating around the hat
Showed that anything more spectacular had occurred
Than the usual drowning. The police preferred to ignore
The confusing aspects of the case,
And the witnesses ran off to a gang war.
So the report filed and forgotten in the archives read simply
“Drowned,” but it was wrong: Icarus
Had swum away, coming at last to the city
Where he rented a house and tended the garden.

“That nice Mr. Hicks” the neighbors called,
Never dreaming that the gray, respectable suit
Concealed arms that had controlled huge wings
Nor that those sad, defeated eyes had once
Compelled the sun. And had he told them
They would have answered with a shocked,
uncomprehending stare.
No, he could not disturb their neat front yards;
Yet all his books insisted that this was a horrible mistake:
What was he doing aging in a suburb?
Can the genius of the hero fall
To the middling stature of the merely talented?

And nightly Icarus probes his wound
And daily in his workshop, curtains carefully drawn,
Constructs small wings and tries to fly
To the lighting fixture on the ceiling:
Fails every time and hates himself for trying.
He had thought himself a hero, had acted heroically,
And dreamt of his fall, the tragic fall of the hero;
But now rides commuter trains,

Serves on various committees,
And wishes he had drowned.

MURIEL RUKEYSER: WAITING FOR ICARUS (1973)

He said he would be back and we’d drink wine together
He said that everything would be better than before
He said we were on the edge of a new relation
He said he would never again cringe before his father
He said that he was going to invent full-time
He said he loved me that going into me
He said was going into the world and the sky
He said all the buckles were very firm
He said the wax was the best wax
He said Wait for me here on the beach
He said Just don’t cry

I remember the gulls and the waves
I remember the islands going dark on the sea
I remember the girls laughing
I remember they said he only wanted to get away from me
I remember mother saying : Inventors are like poets,
a trashy lot
I remember she told me those who try out inventions are worse
I remember she added : Women who love such are the
Worst of all
I have been waiting all day, or perhaps longer.
I would have liked to try those wings myself.
It would have been better than this.

ANNE SEXTON: TO A FRIEND WHOSE WORK HAS COME TO TRIUMPH (1979)

Consider Icarus, pasting those sticky wings on,
testing that strange little tug at his shoulder blade,
and think of that first flawless moment over the lawn
of the labyrinth. Think of the difference it made!
There below are the trees, as awkward as camels;
and here are the shocked starlings pumping past
and think of innocent Icarus who is doing quite well.
Larger than a sail, over the fog and the blast
of the plushy ocean, he goes. Admire his wings!
Feel the fire at his neck and see how casually
he glances up and is caught, wondrously tunneling
into that hot eye. Who cares that he fell back to the sea?
See him acclaiming the sun and come plunging down
while his sensible daddy goes straight into town.

JOHN UPDIKE: ICARUS (2001)

OK, you are sitting in an airplane and
the person in the seat next to you is a sweaty, swarthy gentleman of Middle Eastern origin
whose carry-on luggage consists of a bulky black briefcase he stashes,
in compliance with airline regulations,
underneath the seat ahead.
He keeps looking at his watch and closing his eyes in prayer,
resting his profusely dank forehead against the seatback ahead of him,
just above the black briefcase,
which if you listen through the droning of the engines seems to be ticking, ticking
softly, softer than your heartbeat in your ears.

Who wants to have all their careful packing—the travellers’ checks, the folded underwear—
end as floating sea-wrack five miles below,
drifting in a rainbow scum of jet fuel,
and their docile hopes of a plastic-wrapped meal
dashed in a concussion whiter than the sun?

I say to my companion, „Smooth flight so far.“
„So far.“
„That’s quite a briefcase you’ve got there.“
He shrugs and says, „It contains my life’s work.“
„And what is it, exactly, that you do?“
„You could say I am a lobbyist.“
He does not want to talk.
He wants to keep praying.
His hands, with their silky beige backs and their nails cut close like a technician’s,
tremble and jump in handling the plastic glass of Sprite when it comes with its exploding bubbles.

Ah, but one gets swept up
in the airport throng, all those workaday faces,
faintly pampered and spoiled in the boomer style,
and those elders dressed like children for flying
in hi-tech sneakers and polychrome catsuits,
and those gum-chewing attendants taking tickets
while keeping up a running flirtation with a uniformed bystander, a stoic blond pilot —
all so normal, who could resist
this vault into the impossible?

Your sweat has slowly dried. Your praying neighbor
has fallen asleep, emitting an odor of cardamom.
His briefcase seems to have deflated.
Perhaps not this time, then.

But the possibility of impossibility will keep drawing us back
to this scrape against the numbed sky,
to this sleek sheathed tangle of color-coded wires, these million rivets, the wing
like a frozen lake at your elbow.

Pompei, 1. vek p.n.e

Фреска из Помпеја, „Икаров пад“, 1. век пре нове ере

Carlo Saraceni,

Карло Сарацени (Carlo Saraceni), „Предео са кога су узлетели Дедал и Икар“, 1606.

Carlo Saraceni,

Карло Сарацени (Carlo Saraceni), „Предео Икаровог пада“, 1606.

Carlo Saraceni,

Карло Сарацени (Carlo Saraceni), „Предео у коме је Икар сахрањен“, 1606.

Marc Chagall,

Марк Шагал, „Икаров пад“, 1975.

ЛАВ

Горња слика тарот карте може бити инспирисана митом – Херакле је победио чак два лава голим рукама.  Да ли је то животињу савладала сирова снага, упорност, вољa за самоодржањем, интелигенција, сујета, ароганција, жеља за победом и славом, или нешто потпуно друго, остаје да се тумачи, што није редак случај када су митови у питању.  Но, суштина је та – човек је победио лава. Према миту први задатак који је краљ Еуристеј одредио Хераклу био је да победи Немејског лава. Неман је живела у пећини са два отвора. Херакле је први затворио каменом, кроз други га је сатерао у пећину. Пошто ни стреле ни батина (Хераклово омиљено оруђе и један од заштитних знакова) нису била довољна средства којим би се животиња убила, Херакле је одлучио (и успео) да рукама задави лава. Пошто га је савладао, јунак је лављу одрану кожу одредио себи за плашт а откинуту главу животиње ставио је себи на главу – она му је истовремено била и шлем и маска. Захваљујући том подвигу Зевс је лик савладане животиње поставио међу звезде и отуда сазвежђе лава. Оно је  првенствено посвећено Зевсовом сину, полу-богу Хераклу. И пре Немејског, Херакле је још у 18. години убио, опет голим рукама, Китеронског лава, који је, баш као и Немејски, узурпирао становништво које је живело у околини његове територије. И ову неман, као и касније Немејску, према легенди ловио је 50 дана.

У Ниниви, граду aсирског владара Асурбанипала (владао од 668-627. године п.н.е), пронађењни су рељефи који предочавају лов краља и његове пратње на лавове. Рељефи у Ниниви, као и митови о лаву распрострањени широм тадашњег познатог света, опис су ритуалне борбе светих краљева са дивљим животињама. Краљ је кроз лов и борбу потврђивао своју моћ, статус, снагу, посвећеност свом народу.  Херакле („Херина слава“) је заоденут лављом кожом, док на глави уместо шлема носи рашчеречену лављу главу – ритуалну маску којом призива моћ и снагу онога чији лик кроз маску преузима на себе. Херакле – човек-лав, двоструки убица својих учитеља, неуморни гонич говеда, краљева, Хериних немани. Херакле –  јунак који је видевши своју статуу у мракуу  (у његову част исклесао ју је Дедал јер је јунак на острву Долихе коначно пронашао Икарово тело и прописно га сахранио) исту уништио гађавши је каменом. У статуи није препознао сопствени лик па га је нагонски уништио помисливши да је у питању неко други. Херакле – један од најтрагичнијих грчких митских јунака.

Дакле, мит о лаву, заправо, није мит о лаву, већ мит о краљу који, иако само човек, преузима на себе божанске прерогариве и снагу оног са ким улази у борбу. Краљ је у античким религијама довођен у везу са сунцем – лавља грива сјајан је начин да се предоче зраци који из главе исијавају енергију и моћ. Мит о лаву, мит је о сунцу, краљу, оданости, борби и снази, али и прецењивању сопствених могућности, окрутности,  бескрупулозној вољи – тема која од мита својим значењским луком и симболиком досеже и до данашњих дана. Август је месец лава, сунце је неподношљиво јако, колеричност и динамика на врхунцу су. Кроз митске и уметничке приказе лава моја имагинација кретала се у правцу појединих жена које су ме током мог развојног процеса фасцинирале и на неки начин обликовале. Схватила сам колико је мит присутан у свакоме од нас, колико је безвремен и прилагодљив многим фабулама посматрајући понашања људи око себе. Познајем неке рођене у знаку лава. Воле накит, имају склоност ка боји, шаренилу, уопште имају склоност ка количини и, оно најфасцинантније, тихо говоре, а то је, сви добро знамо, одлика моћних људи.  Наставак текста посвећен је женама рођеним у овом знаку које су утицале на моје поимање рада, креативности, авантуре и живота уопште, нарочито у детињству. Случајност или не, све су рођене у истом знаку, свака на свој начин поновила је већ предочени митски образац својом судбином, дело сваке од њих у равни је монументалности рељефа из Ниниве. У свакој од њих снага је и слабост лава.

1. МАТА ХАРИ

Margaretha Geertruida „Margreet“ Zelle – 7. avgust 1876.

Холандска плесачица, циркуска јахачица и перформер, модел, куртизана, двоструки агент, међународни шпијун. Оптужена за смрт више од 50.000 војника, осуђена на смрт стрељањем.

2. КОКО ШАНЕЛ

Gabrielle „Coco“ Bonheur Chanel – 19. август 1883.

Француска модна креаторака. Кројачица, кабаре извођачица, љубавница милионера, војвода, нацистичких генерала, морфијумски овисник, љубитељ уметности, мецена. Позната по својим кратким и садржајним изрекама. Верујемо, најбоље се представила кроз следећу:  Arrogance is in everything I do. It is in my gestures, the harshness of my voice, in the glow of my gaze, in my sinewy, tormented face.

3. AMЕЛИЈА ИХАРТ

Amelia Mary Earhart – 24. јул 1897.

Америчка авијатичарка, прва жена пилот. Пре него што је постала пилот радила је као ауто-механичар. Часове летења отплаћивала је радећи као телефонски оператер, фотограф, социјални радник за емигрантске породице. Са 24 године сама купује свој први авион. Сама прелетела Атлантски океан за 15 сати. Сама прелетела U.S.A (без слетања), оборила рекорд у брзини. Сама прелетела Пацифик возећи од Хаваја до Калифорније без престанка. Поставила рекорд возећи без престанка од Мексико ситија до Вашингтона (Washington, D.C). Са 40 година, 1937, одлучила да авионом прелети око света.  Нестaла у водама Пацифика.

4. ЛЕНИ РИФЕНШТАЛ

Helene Bertha Amalie „Leni“ Riefenstahl – 22. август 1902.

Колико је живота имала ова жена? Спортови којима се бавила: пливање, гимнастика, скијање, јахање, пењање уз стене, роњење. Уметности којима се бавила: плес, глума, режија, фотографија. Познаница Јозефа Гебелса и Мика Џегера, режисер филмова који славе снагу воље Трећег рајха. У част Олимпијских игара одржаних у Берлину снимила документарац Олимпија, умeтничко дело епских домета. По слому нацистичке идеологије окреће се  спортовима, фотографији и роњењу. Умире у 101. години.

5. MADONNA

Madonna Louise Ciccone – 16. август 1958.

Причу треба започети онда када се прича заврши, о причи се најбоље пише онда када престанемо да се интересујемо за њу. У случају Луизе Чиконе то напросто не може бити случај. Нагласимо тек: сматрамо да је у досадашњем раду ова жена досегла уметнички зенит почетком деведесетих година 20. века када је објавила албум Еrotica, праћен књигом Sex и видео спотом Justify my Love. Имало би се ту још понешто нагласити, но, разлог изостанка додатних информација дао би се оправдати мудрошћу старих Латина који су понекад знали рећи: vita brevis.

Препоруке:

1 , 2 , 3 , 

Рељефи из Ниниве