Mit o Persefoni

Persefona, boginja Podzemlja i prirode, Demetrina i Zevsova kći, Hadova supruga.

Kao strašna kraljica Podzemlja, ona sprovodi u delo kletve ljudi, gospodari senima i vlada čudovištima podzemnog sveta. Persefona živi iza Okeana, u vlažnim Hadovim dvorima, kraj kojih teku podzemne reke Piriflegetont, Aheront, Kokit i Stiga.

U mladosti, dok je još bila devojka (Kora), Persefona je bezbrižno živela uz majku i često se igrala sa svojim drugaricama na cvetnim livadama. Njena sreća bila je nepomućena sve do dana kad je Had, uz Zevsovu dozvolu, odlučio da je odvede u Pozemlje i da se njome oženi. Kora se jednog dana udaljila od majke da bi sa Okeanovim kćerima brala ruže, ljubičice, perunike, šafrane i zumbule. U želji da Hadu učini uslugu, Geja je tog dana stvorila cvet nacris, koji je odmah privukao Korinu pažnju. Kad se devojka sagla da ubere ovaj primamljiv cvet, zemlja se raspukla i iz nje se pojavio Had, gopodar Podzemlja, na zlatnim kočijama. On je zgrabio Koru i poveo je u mračno carstvo mrtvih. Sve dok je gledala zemlju i more, Kora je prizivala oca i majku , ali njen glas nisu čuli ni ljudi ni olimpski bogovi. Jedino je Hekata u svojoj pećini začula njene bolne krike, a Helije je, sa nebeskih visina, video i njenog otmičara. Kad su do Demetre stigli odjeci Korinih jauka, ona se vinula poput ptice da po kopnu i moru traži svoju ljubljenu kćer. Posle devet dana lutanja, Demetra je saznala od Helija da je Zevs odobrio Hadu da otme Koru. Boginja se tada u najvećoj tuzi  povukla od bogova i ljudi. Da bi se izmirio sa Demetrom, Zevs je, posle izvesnog vremena, bio prisiljen da pošalje Hermesa u Podzemlje da otuda izvede Koru. Iako nije želeo da se rastane od svoje mlade supruge, Had je morao da se povinuje Zevsovoj volji. On je obećavao Persefoni da će biti gospodarica svega što živi na zemlji, ali je Demetrina kćer nestrpljivo čekala da se upregnu konji koji će je odvesti majci. Lukavi Had je pred rastanak nagovorio svoju suprugu da pojede zrno nara i time je zauvek vezao za mračno carstvo mrtvih. Od tog vremena Persefona je dve trećine godine provodila na zemlji, uz majku, a jednu trećinu u Podzemlju, uz svog supruga. Nastavite sa čitanjem

Rečnik simbola: Nar

Despair with pomegranate taste by NataliaDrepina on deviantART

Simbolizam nara zavisi od uopštenijeg simbolizma voćaka s brojnim semenkama (cedrat, tikva, narandža). Simbol je plodnosti i brojnog potomstva: u staroj Grčkoj nar je Herin i Afroditin atribut; u Rimu lišćem nara kite kosu neveste. U Aziji je slika rastvorenog nara izraz dobrih želja. Prema vijetnamskoj legendi nar se otvara i pušta stotinu dece. I u Gabonu simbolizuje majčinsku plodnost. U Indiji su žene sokom od nara lečile jalovost.

Hrišćanska mistika prenosi simbolizam plodnosti na duhovni nivo. Svetom Jovanu Krstitelju koštice nara su simbol božanskih savršenstava u njihovim nebrojenim pojavama; zaobljenost toga ploda je izraz božanske večnosti, a ukusnost soka užitak duše koja voli i spoznaje. Nar tako predstavlja najuzvišenije tajne Boga, njegove najdublje misli i najnedohvatnije veličine. I crkveni su oci u naru videli simbol same Crkve. Kao što nar pod jednom korom sadrži veliki broj semenki, tako i Crkva u jedinom verovanju sjedinjuje razne narode.

U Grčkoj je značenje koštce nara povezano sa grehom. Persefona pripoveda majci kako je protiv svoje volje bila zavedena: krišom mi je u ruku stavio slatko jelo – košticu nara i protiv moje volje, silom, primorao me da ga pojedem (Homerova himna Demetri). Koštica nara koja osuđuje na podzemni svet, simbol je kobnih slastiPersefona će, jer ju je pojela, provesti trećinu godine u maglovitim tminama, a preostale dve trećine uz besmrtnike. U mitskom kontekstu koštica nara znači da je Persefona podlegla zavođenju i zaslužila kaznu da trećinu života provede u podzemnom svetu. Osim toga, kušajući košticu nara prekinula je post, koji je zakon podzemnog sveta. Ko god bi tamo uzeo neku hranu, više se ne bi mogao vratiti u boravište živih. Tek je posebnom Zevsovom naklonošću mogla svoj život da podeli između dva područja.

Mada su hijerofanti, Demetrini sveštenici u Eleuzinu, bili tokom Velikih misterija ovenčani granama nara, sam nar, sveto voće koje je upropastilo persefonu, strogo je zabranjen inicijantima, jer je, kao simbol plodnosti, u sebi nosio sposobnost da duše spusti u telo. Koštica nara koju je pojela Demetrina kći osudila ju je na podzemni svet, a kontradikcijom simbola i na neplodnost. Ustaljeni zakon podzemnog sveta prevagnuo je nad prolaznim užitkom kušanja nara. Nastavite sa čitanjem

Mit o Hadu

Had, bog Podzemlja i gospodar mrtvih, Kronov i Rejin sin, Hestijin, Demetrin, Herin, Posejdonov i Zevsov brat.

Kao i ostalu svoju decu, Kron je odmah po rođenju progutao i Hada, ali ga je kasnije, sa braćom i sestrama, izbacio iz utrobe. Posle pobede bogova nad titanima, Had je dobio vlast nad Podzemljem; tako je, uz Posejdona i Zevsa, postao jedan od vladara sveta. Had je neprijatelj svega što živi, a ne vole ga ni ljudi ni bogovi. Samo izuzetno izlazi na svetlost dana, i to u crnim kočijama, da bi duše smrtnika odveo u svoje mračno carstvo. Neumoljiv i ćutljiv, Had budno pazi da niko ne napusti Podzemlje, a živima sprečava da u njega stupe. Ustuknuo je samo pred Heraklom, koji ga je ranio strelom i ušao u carstvo mrtvih. Had se tada uputio na Olimp da mu božanski vidar Peon zaceli ranu. Nastavite sa čitanjem

Mit o Kerberu

Cerberus--Many headed dog that guarded the gateway to the Underground

Kerber, Hadov pas, čuvar ulaza u Podzemlje. U najstarijem predanju ne pominje se njegovo ime niti izgled, ali se pripoveda da ga je Herakle, po Euristejevom nalogu, izveo na gornji svet. Kerber je kasnije smatran strašnim porodom Tifona i Ehidne, a zamišljan je kao pas sa pedeset glava, koji svakom došljaku u Podzemlje umiljato maše repom i pri tome striže ušima, ali nikoga ne pušta da izađe iz carstva mrtvih. Neki su pričali da Kerber ima i stotinu glava, ali je najrasprostranjenije predanje o troglavom Kerberu, sa zmijom umesto repa i glavama svih vrsta otrovnica na leđima. Ovog opakog i podmuklog psa Orfej je uspeo da začara svojom pesmom, a Herakle ga je savladao snagom mišica i izvukao na svetlost dana; tada je Kerber, razjaren svetlošću, izbljuvao na zemlju belu penu, iz koje je nikla otrovna biljka jedič. Kerberov bes mogao je da se stiša samo ako mu se da kolač od meda.

U likovnoj umetnosti Kerber je najpre prikazivan sa jednom glavom (na korintskim vazama), a zatim sa dve (atičke crnofiguralne vaze) i tri (ceretanske vaze), i to najčešće u senci Heraklovog silaska u Podzemlje. Na apulijskim vazama (IV vek stare ere) Kerber je predstavljen kao čuvar Podzemlja i Hadovog dvora.

Izvor: Drajoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Službeni list, Beograd, 2004.

Slika: Nepoznati umetnik | Unknown Artist

Atlas i Hesperide

File:Singer Sargent, John - Atlas and the Hesperides - 1925.jpg

Sliku na tavanici Muzeja lepih umetnosti u Bostonu, na kojoj je prikazan Atlas, titan kažnjen od strane bogova da na svojim plećima pridržava nebo, naslikao je američki umetnik Džon Singer Sardžent 1922. Sardžent je dugo putovao po Evropi, a poznat je i po prijateljstvu sa drugim Amerikancem na evropskom tlu, Henrijem Džejmsom, piscem modernističkih romana koji nije krio Sardžentov uticaj.

Pospane Hesperide su Atlasove kćeri, one čuvaju Herine zlatne jabuke, a na slici su prikazane kako spavaju sa zlatnim voćem u rukama. Hesperidin vrt nalazi se na krajnjem zapadu, gde su i Atlasovi stubovi, oni dele nebo i zemlju. Tu je i Apolonov dom, što je suncem u pozadini naznačeno. Slikar je scenu zamislio orginalno i u skladu sa ar nuvo stilom prikazivanja, dekorativno, erotično i bajkovito.

Hesperide su u slobodnim pozama prikazana naga ženska obgrljena tela, dok je Atlas prikazan kako stoički, virtuozno, nemajući problema sa ravnotežom (obratiti pažnju na odnos ruku i položaj nogu), pridržava nebo (loptu) na kome se vide sazvežđa, posebno sazvežđe blizanaca i raka. Slika je na kružnoj osnovi, ali je uramljena u kvadratnu osnovu, što dodatno doprinosi pozitivnom estetskom utisku.

U nastavku sledi priča o Atlasu, preneta iz Rečnika grčke i rimske mitologije u kome je ova mitska figura imenovana kao Atlant (Atlantida, Atlanski okean). Na grčkom se piše Ἄτλας. Tu su i crteži koji svedoče o pripremnom procesu i Sardžentovim stvaralačkim fazama. Pored Sardžentovog prikaza, izdvajam i antičku rimsku skulpturu Atlasa, rađenu prema grčkom orginalu. Nastavite sa čitanjem

Mit o Minotauru

theseus_minotaur_mosaic

Minotaur, čudovište sa ljudskim telom i glavom bika.

Posejdon je poslao kritskom kralju Minoju divnog bika da ga žrtvuje. Umesto da ovo učini, Minoj je bika prisvojio i zadržao među svojim govedima. Da bi ga kaznio, Posejdon je u srcu njegove supruge Pasifaje rasplamsao neprirodnu strast prema lepoj životinji. Dedal je pomogao Pasifaji da zadovolji svoju požudu; on je od drveta načinio šuplju kravu, pokrio je kožom, a zatim je odvukao među Minojeva goveda. Pasifaja se uvukla u Dedalovu napravu, koja je bila tako slična kravi da ju je Posejdonov bik oplodio. Pasifaja je zatim rodila neobično biće, Asterija, koje je kasnije nazvano Minotaur. Kad je Minoj upitao proročište kako da sakrije ovu sramotu, rečeno mu je da sagradi zgradu sa mnogobrojnim salama i hodnicima i da u nju zatvori Minotaura. Dedal je podigao građevinu – Labirint – iz koje se nije moglo izaći. Tu je Minoj sklonio Minotaura i hranio ga ljudskim mesom. Atinjani su bili prinuđeni da Minoju šalju danak u krvi – sedam mladića i sedam devojaka – kojima se hranio Minotaur. Kasnije je Tezej, uz pomoć Minojeve kćerke Arijadne, uspeo da nađe put kroz Labirint i da ubije Minotaura.

Artur Evans je otkrio u Knosu raskošnu palatu, sa mnogo odaja, u kojoj je poštovan bik, posebno njegovi rogovi (konsekrativni rogovi); njih simboliše i dvojna sekira (labris), po kojoj je ova palata nazvana Labirint.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Rečnik simbola: Strela

Paul Bergon, paris 1863

Ne samo kao znak, već i kao alat i oruđe, strela je simbol prodiranja i otvaranja. Otvor je svetlost. Strela simbolizuje i misao koja unosi svetlost, te stvaralački organ, koji otvara da bi oplodio, koji udvostručuje da bi omogućio sintezu… Ona je trag svetlosti koji osvetljava zatvoreni prostor, pošto ga on njome otvara. Strela je sunčev znak, oplođijući element, ona razdvaja slike.

Kao merdevine, i strela je simbol razmena između neba i zemlje. U silaznom pravcu ona je obeleže božanse moći, munja koja kažnjava, svetlosni zrak ili kiša koju opolođuju; ljudi koje Bog upotrebi da izvše njegova dela u Starom zavetu se zovu sinovi tobolca. U uzlaznom pravcu strela se povezuje sa simbolima vertikalnosti; označava vazdušnu pravu liniju svoje putanje koja, prkoseći težini, simbolički ostvaruje oslobođenje od zemaljskih stanja.

Uopšteno posmatrano, strela je sveobuhvatni simbol prekoračenja normalnih stanja; ona je zamišljeno oslobađanje od razdaljine i težine; duhovna anticipacija osvajanja nečega što je van dometa.

Nasuprot rašljama strela simbolizuje ukidanje dvosmislenosti, udvosturčenu projekciju, objektivaciju, izbor, usmereno vreme. Pokazuje smer u kojem treba tražiti poistovećivanje, pošto biće dolazi do svog identiteta, do svoje individualnosti i do svoje ličnosti tek razlikujući se. Ona je simbol ujedinjenja, odluke i sinteze.

U Upanišadama je strela uglavnom simbol brzine i munjevite intuicije. U evropskoj tradiciji strela, sagitta, ima isti koren kao i glagol sagire, koji znači brzo opaziti: tako je ona simbol brzog saznanja, a njen dublet je trenutni znak – munja.

Ona je takođe simbol zuba, žaoke, oštrog šiljka koji leti u daljinu da iznenadi i ubije svoju žrtvu. Priziva se kao boginja da bi jedne odbranila, a druge pogodila: Nastavite sa čitanjem

Mit o Meduzi

Mosaic Floor with Head of Medusa, Roman, about 115 - 150. Unknown artist, Stone tesserae. Via Getty Open Content.

Gorgona, biće nakazne glave i zastrašujućeg izgleda, koje stanuje u Hadovim dvorima. Kasnije se pričalo o tri gorgone – Steni, Eurijali i Meduzi – Forkovim i Ketinim kćerima, koje su živele na krajnjem zapadu, u vrtu bogova. Iako su dve starije sestre bile besmrtne, a najmlađa, Meduza, smrtna, ipak se samo ona u predanju naziva Gorgona. Pričalo se da je Gorgonu, kao i gigante, rodila Geja u Flegri, da bi se borila protiv bogova.

Glave gorgona bile su okružene zmijama upletenim u njihove kose; u ustima su imale zube, slične veprovim, kroz koje su plazile svoj dugački jezik, a ruke su im bile od bronze. Imale su i krila, a pominju se i Gorgonine bronzane kovrče, od kojih je jednu Atena dala Heraklu, a ovaj Steropi, da pomoću nje otera neprijatelja iz Tegeje.

Gorgone su predstavljale opasnost ne samo za smrtnike već i za bogove, jer je njihov pogled sve živo pretvarao u kamen. Samo jedan bog, Posejdon, zavoleo je Meduzu. Da bi seobjasnila ova veza, pričalo se da je Meduza najpre bila žena izuzetno lepe kose. Nju je Atena preobrazila u nakazu, a njene divne kose u zmije, ili zato što se hvalila da je lepša od boginje ili što je zavela Posejdona u Ateninom svetilištu. Meduzu je uboo Persej po nalogu Polidekta, tiranina sa Serifa, i to uz Ateninu i Hermesovu pomoć. Pošto je Persej odsekao Meduzi glavu, iz njenog trupa iskočili su krilati konj Pegaz i čovek sa zlatnim mačem Hrisaor, plodovi njene ljubavi sa Posejdonom. Samo zahvaljujući kapi nevidljivki, Persej je uspeo da umakne Meduzinim sestrama, koje su ga progonile. Dok je s Meduzinom glavom leteo preko mora i Libijske pustinje, za njim su padale kapi Meduzine krvi: na talasima mora one su stvorile korale, a na pustinjskom pesku – zmije otrovnice. Pošto je pomoću Meduzine glave okamenio Atlanta, Fineja i Polidekta, Persej je ovaj zastrašujući lik predao Ateni, koja ga je stavila na svoj štitnik za grudi. Pričalo se da je Atena dala Erihtoniju ili Asklepiju dve kapi Meduzine krvi, od kojih je jedna donosila smrt, a druga život. Atena je pronašla frulu dok je duvanjem u jednu cevčicu podražavala lelek Stene i Eurijale za ubijenom sestrom.

Kasnije je mit o gorgonama racionalizovan. Pričalo se da je Meduza kraljica oblasti oko Tritonskoj jezera u Libiji, koja je izgubila život i svoje bogatstvo u borbi sa Persejem. Pošto je bila izuzetno lepa, Persej je njenu glavu poneo i sahranio je u Argu. Neki kažu da je ona bila hetera čija je lepota sve okamenjivala. Drugi pripovedaju da su gorgone ratoborni narod žena koji su Amazonke pokorile; pod vođstvom Meduze one su uspele da se oslobode, ali su ih kasnije uništili Persej i Herakle. Nastavite sa čitanjem

Mit o Hipnosu

Hipnos, personifikacija sna, demon koji ljudima i bogovima donosi okrepljujući odmor.

San, brat Smrti (Tanatos), boravi na ostrvu Lemnu kao gospodar svih bogova i ljudi. Na Herinu molbu, on je dva puta uspavao čak i Zevsa; prvi put je to učinio da bi Hera podigla buru i bacila Herakla daleko od prijatelja, na ostrvo Kos. Zevs je otkrio ovu zaveru i hteo je da baci Hipnosa u more, ali je bog sna našao zaštitu u krilu Noći. U poslednjoj godini trojanskog rata, kad je, mimo volje svog supruga, zaželela da pomogne Grcima, Hera se po drugi put obratila Hipnosu za pomoć. Bog sna je iznudio od nje obećanje da će mu dati za suprugu Pasiteju, najmlađu od harita, a zatim je, u liku noćnog gavrana, sleteo na planinu Idu i uspavao Zevsa.

U kasnijem predanju Hipnos je sin Noći (Niks) i brat blizanac Smrti. Verovalo se da braća borave u Tartaru i da do njih nikada ne dopiru Sunčevi zraci. Dok San juri preko zemlje i mora, na radost ljudima, njegov brat je mrzak čak i bogovima. Neki pripovedaju da Hipnos živi u dubokoj pećini, u zemlji Kimeraca.

Bog sna je voleo lepog lovca Endimiona. Da bi večno uživao u divnim očima svog ljubimca, Hipnos je bacio Endimiona u dubok san, ali je njegove oči ostavio otvorene.Hipnos je zamišljan kao lep, krilati mladić, koji granom potopljenom u vode reke Zaborava dodiruje slepoočnice umornih ljudi ili na njih izliva uspavljujuće sokove.

Na vazama crvenofiguralnog stila prikazani su San i Smrt kako sahranjuju Sarpedona ili Memnona. Na starijim spomenicima Hipnos i Tanatos se prikazuju na isti način. Tek na atičkim belim lekitima San je predstavljen lepšim i mlađim od Smrti. U rimskoj umetnosti Hipnos se često prikazuje na mozaicima i sarkofazima. Njegov stribut je rog, iz koga prosipa snove i mrak. Nastavite sa čitanjem

Mit o Orfeju

Orfej, sin Tračanina Eagra, najčuveniji mitski pevač, svirač i pesnik. Starije predanje ne pominje ime Orfejeve majke; kasnije se pripovedalo da ga je rodila jedna od muza (Kaliopa, Klio, Polihimnija) ili Tamirijeva kći Menipa. Neki su govorili da je Apolon Orfejev otac.

Prve pouke u pevanju i sviranju Orfej je dobio od Apolona ili Kaliope, a kao njegovi učitelji pominju se i Idejski daktili ili slavni pevač Lin. Apolon mu je podario liru sa sedam žica, a Orfej je ovom instrumentu dodao još dve žice, da bi ih bilo onoliko koliko i muza.

Snaga Orfejeve pesme i svirke bila je čudotvorna; dok je pevao, jata ptica kružila su iznad njegove glave, ribe su iskakale iz mora, reke su zaustavljale svoje tokove, stenje je podrhtavalo, drveće mu je prilazilo da ga zaštiti od sunca, a sve životinje skupljale su se kraj njegovih nogu. Melodija Orfejeve lire prevela je divlje hrastove iz Pijerije u Trakiju, gospodarila je vetrovima i topila je sneg na visokim planinama.

Orfej je najveći deo života proveo u Trakiji, kao kralj Bistonaca, Odriza ili Makedonaca. Smatrali su ga pronalazačem azbuke, zemljoradnje i drugih korisnih stvari, a neki kažu da je izvesno vreme boravio u Egiptu i da je odatle preneo Dionisove misterije i nauku o životu duša posle smrti.

Po Hironovom savetu Jason je pozvao Orfeja da se pridruži Argonautima. Svojom pesmom Orfej je davao takt veslačima i uveseljavao je grčke junake na svim svečanostima u toku njihovog dugog puta, posebno prilikom Jasonovog i Medejinog venčanja. Kasnije se pripovedalo da su Argonauti samo uz pomoć Orfeja prebrodili mnoge teškoće, da su umakli sirenama zahvaljujući njemu i da je on svojom pesmom i svirkom umirio strašne bure, pa čak i zmaja koji je čuvao zlatno runo.

Sva snaga i moć Orfejeve muzike pokazala se kad je sišao u Podzemlje da izvede na svetlost dana voljenu suprugu Euridiku. Ubrzo posle udaje za Orfeja, lepu nimfu je usmrtila otrovnica. Orfej nije mogao da preboli njenu smrt i krenuo je u Podzemlje da je traži. Njegova pesma i svirka pobedile su sile smrti i tamu sveta mrtvih. Kad se Podzemljem razlegla Orfejeva svirka, eumenide su zaplakale, Kerber je postao krotak, Haron je zaustavio svoj čamac, Iksionov točak je prestao da se obrće, Sizif je seo na kamen, Tantal je zaboravio na glad i žeđ, a Danaide su prestale da obavljaju svoj zaludni posao. Orfejeva pesma raznežila je čak i stroge sudije mrtvih i neumitne suđaje, koje su već završenu nit Euridikinog života opet počele da predu. Ni vladari Podzemlja nisu odoleli  ovom nenadmašnom pevaču; oni su vratili Euridiku, ali su mu zabranili da je pogleda dok s njom ne izađe na svetlost dana. Orfej je krenuo ka izlazu iz Podzemlja ali, mučen sumnjama i čežnjom, on se osvrnuo; istog časa je po drugi put izgubio voljenu suprugu, i to zanavek. Ojađeni Orfej je pokušao da se vrati u carstvo mrtvih, ali ovoga puta vrata Podzemlja ostala su zatvorena. Sedam dana nesrećni pevač nije uzimao hranu, sedam meseci je bez prestanka plakao, a zatim je tri godine živeo u potpunoj usamljenosti. Nastavite sa čitanjem

Mit o Sfingi

Porod Ehidne i Ortra ili Tifona, sestra Nemejskog lava, neman koja je ugrožavala Tebance.

Hera, kivna na Laja zbog otmice Pelopovog sina Hrisipa, poslala je Sfingu iz Etiopije na planinu Fikion u blizini Tebe. Neki kažu da je to učinio Arej je želeo da kazni tebanskog kralja Kadma što je ubio zmaja. Ovo čudovište – sa licem devojke, telom lava i krilima ptice – postavljalo je Tebancima jednu zagonetku koju je naučilo od muza. Zagonetka je glasila:

Koje biće, samo sa jednim glasom, ide na četiri, dve i na tri noge, a najslabije je kad ide na četiri?

Kako niko nije mogao da tačno odgovori na ovo pitanje, Sfinga je svakodnevno proždirala po nekog stanovnika Tebe. Proročište je objavilo da će grad biti oslobođen ove nemani kad zagonetka bude rešena. Kad je Sfinga proždrala i kraljevog sina Hemona, objavljeno je da će tebanski presto i kraljičina ruka pripasti onome ko reši zagonetku. To je pošlo za rukom Edipu; on je odgovorio Sfingi da je to biće čovek , jer u zoru svog života hoda na četri, u podne na dve, a u sumrak, kao starac sa štapom, na tri noge. Na ove reči Sfinga se sa vriskom bacila sa visoke stene u ponor, a Edip je, kao oslobodilac grada, dobio presto i kraljičinu ruku.

Kasnije je tebanski mit o Sfingi racionalizovan; pripovedalo se da je Sfinga, sa gusarima, ugrožavala tebansku zemlju sve dok je Edip sa velikom vojskom  nije savladao. Drugi kažu da je ona bila vanbračna kći tebanskog kralja Laja. Sfinga je od oca saznala za proroštvo koje je Kadmu nekada dato u Delfima, a koje je obezbeđivalo tebanski presto. Kad su Lajevi sinovi zahtevali vlast, Sfinga ih je pitala da li im je poznato ono što je Kadmu rečeno u Delfima. Kako nisu umeli da odgovore, ona ih je oglašavala lažnim naslednicima i ubijala. Edip je u snu saznao za proročanstvo i Sfinga je morala da mu ustupi kraljevski presto. Pripovedalo se da je Sfinga bila Amazonka, Kadmova supruga. Kad je Kadmo napustio Sfingu zbog Harmonije, ona je sa grupom građana zauzela obližnju planinu Fikion i iz svog skrovišta je dugo ugrožavala Tebance. Nastavite sa čitanjem