Fridrih Niče o Dionisu

Nepobitno je predanje da je helenska tragedija u svom najstarijem obliku imala kao predmet samo Dionisove patnje, i da je duže vremena jedini postojeći junak na pozornici bio upravo Dionis. Međutim, s istom izvesnošću može se tvrditi da nikad, sve do Euripida, Dionis nije prestajao da bude tragični junak, a da su svi slavni likovi helenske pozornice, Prometej i Edip, samo maske onog prvobitnog junaka Dionisa. To što se iza svih ovih maski krije jedno božanstvo jeste onaj bitni razlog tipične „idealnosti“ tih slavnih likova koja je tako često izazivala čuđenje.

Jedini, zaista stvarni Dionis pojavljuje se u mnogostrukosti likova, pod maskom junaka koji se bori i koji je takoreći zapleten u mrežu pojedinačne volje. Ovako kako sad govori i dela bog što se tu pojavljuje, liči na jedinsku koja bludi, stremi i pati; a što se uopšte pojavljuje ovako epski dorađeno i jasno, jeste delovanje tumača snova Apolona koji tom alegoričnom pojavom tumači horu njegovo dionisko stanje. Uistinu, međutim, taj je junak Dionis-paćenik iz misterija, bog koji na sebi mora da iskusi patnje individuacje a o kome divni mitovi pričaju kako su ga još kao dečaka raskomadali titani, pa se sad u takvom stanju poštuje kao Zagrej; pri čemu se nagoveštava da je raskomadanje – stvarna dioniska patnja – neko preobraćanje u vazduh, vodu, zemlju i vatru, i da stanje individuacije moramo smatrati izvorom i praosnovom svekolike patnje, nešto što je već po sebi za osudu. Iz osmeha tog Dionisa nastali su olimpski bogovi, iz njegovih suza – ljudi. U onom svom stanju raskomadanog boga Dionis ispoljava dvojnu prirodu svirepog, podivljalog demona i blagog, dobrodušnog vladara. Nastavite sa čitanjem

Mit o Minotauru

theseus_minotaur_mosaic

Minotaur, čudovište sa ljudskim telom i glavom bika.

Posejdon je poslao kritskom kralju Minoju divnog bika da ga žrtvuje. Umesto da ovo učini, Minoj je bika prisvojio i zadržao među svojim govedima. Da bi ga kaznio, Posejdon je u srcu njegove supruge Pasifaje rasplamsao neprirodnu strast prema lepoj životinji. Dedal je pomogao Pasifaji da zadovolji svoju požudu; on je od drveta načinio šuplju kravu, pokrio je kožom, a zatim je odvukao među Minojeva goveda. Pasifaja se uvukla u Dedalovu napravu, koja je bila tako slična kravi da ju je Posejdonov bik oplodio. Pasifaja je zatim rodila neobično biće, Asterija, koje je kasnije nazvano Minotaur. Kad je Minoj upitao proročište kako da sakrije ovu sramotu, rečeno mu je da sagradi zgradu sa mnogobrojnim salama i hodnicima i da u nju zatvori Minotaura. Dedal je podigao građevinu – Labirint – iz koje se nije moglo izaći. Tu je Minoj sklonio Minotaura i hranio ga ljudskim mesom. Atinjani su bili prinuđeni da Minoju šalju danak u krvi – sedam mladića i sedam devojaka – kojima se hranio Minotaur. Kasnije je Tezej, uz pomoć Minojeve kćerke Arijadne, uspeo da nađe put kroz Labirint i da ubije Minotaura.

Artur Evans je otkrio u Knosu raskošnu palatu, sa mnogo odaja, u kojoj je poštovan bik, posebno njegovi rogovi (konsekrativni rogovi); njih simboliše i dvojna sekira (labris), po kojoj je ova palata nazvana Labirint.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Mit o Meduzi

Mosaic Floor with Head of Medusa, Roman, about 115 - 150. Unknown artist, Stone tesserae. Via Getty Open Content.

Gorgona, biće nakazne glave i zastrašujućeg izgleda, koje stanuje u Hadovim dvorima. Kasnije se pričalo o tri gorgone – Steni, Eurijali i Meduzi – Forkovim i Ketinim kćerima, koje su živele na krajnjem zapadu, u vrtu bogova. Iako su dve starije sestre bile besmrtne, a najmlađa, Meduza, smrtna, ipak se samo ona u predanju naziva Gorgona. Pričalo se da je Gorgonu, kao i gigante, rodila Geja u Flegri, da bi se borila protiv bogova.

Glave gorgona bile su okružene zmijama upletenim u njihove kose; u ustima su imale zube, slične veprovim, kroz koje su plazile svoj dugački jezik, a ruke su im bile od bronze. Imale su i krila, a pominju se i Gorgonine bronzane kovrče, od kojih je jednu Atena dala Heraklu, a ovaj Steropi, da pomoću nje otera neprijatelja iz Tegeje.

Gorgone su predstavljale opasnost ne samo za smrtnike već i za bogove, jer je njihov pogled sve živo pretvarao u kamen. Samo jedan bog, Posejdon, zavoleo je Meduzu. Da bi seobjasnila ova veza, pričalo se da je Meduza najpre bila žena izuzetno lepe kose. Nju je Atena preobrazila u nakazu, a njene divne kose u zmije, ili zato što se hvalila da je lepša od boginje ili što je zavela Posejdona u Ateninom svetilištu. Meduzu je uboo Persej po nalogu Polidekta, tiranina sa Serifa, i to uz Ateninu i Hermesovu pomoć. Pošto je Persej odsekao Meduzi glavu, iz njenog trupa iskočili su krilati konj Pegaz i čovek sa zlatnim mačem Hrisaor, plodovi njene ljubavi sa Posejdonom. Samo zahvaljujući kapi nevidljivki, Persej je uspeo da umakne Meduzinim sestrama, koje su ga progonile. Dok je s Meduzinom glavom leteo preko mora i Libijske pustinje, za njim su padale kapi Meduzine krvi: na talasima mora one su stvorile korale, a na pustinjskom pesku – zmije otrovnice. Pošto je pomoću Meduzine glave okamenio Atlanta, Fineja i Polidekta, Persej je ovaj zastrašujući lik predao Ateni, koja ga je stavila na svoj štitnik za grudi. Pričalo se da je Atena dala Erihtoniju ili Asklepiju dve kapi Meduzine krvi, od kojih je jedna donosila smrt, a druga život. Atena je pronašla frulu dok je duvanjem u jednu cevčicu podražavala lelek Stene i Eurijale za ubijenom sestrom.

Kasnije je mit o gorgonama racionalizovan. Pričalo se da je Meduza kraljica oblasti oko Tritonskoj jezera u Libiji, koja je izgubila život i svoje bogatstvo u borbi sa Persejem. Pošto je bila izuzetno lepa, Persej je njenu glavu poneo i sahranio je u Argu. Neki kažu da je ona bila hetera čija je lepota sve okamenjivala. Drugi pripovedaju da su gorgone ratoborni narod žena koji su Amazonke pokorile; pod vođstvom Meduze one su uspele da se oslobode, ali su ih kasnije uništili Persej i Herakle. Nastavite sa čitanjem