Сексуалне персоне Луизе Чиконе

За оне који нису упознати, Луиза Чиконе је право име певачице која наступа под псеудонимом Мадона.

Остаје отворено питање да ли бисмо могли, када је реч о њеној књизи Sex, говорити о једној особи. Можемо говорити о појединачном телу које се појављује у низу различитих улога којима приказује или нарушава одређене сексуалне стереотипе, табуе, конвенције, на врло отворен, скоро порнографски експлицитан начин. Сама књига не истиче конкретну индивидуу у први план, већ тело. Оно је у функкцији различитих персона (маски) које Луиза Чиконе користи како би стереотпе настале у друштву поводом секусалности, нарочито женске, разбила, довела у питање, продубила и визуелно о њима експлицитно сведочила. Наставите са читањем

Jugoslovenske izdavačke edicije: „Erotikon“

78563060_433932837275219_3367909295331999744_n

Jugoslovenske izdavačke edicije novi je ciklus objava na ovom internet mestu. Sa objavama je započeto juna 2019. godine kada je bilo reči o ediciji Plava ptica. Sada je na redu još jedna popularna i značajna edicija jugoslovenskog izdavaštva: Erotikon.

Biblioteka „Erotikon“ izdavačke kuće „Prosveta“ izlazila je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka u Jugoslaviji. Prva knjiga koja se pojavila u ediciji bila je Fukoova „Istorija seksualnosti“ na čijim stranicama piše da je objavljena 1978. Tu godinu uzećemo za početak ove značajne i prepoznatljive biblioteke.

Na spisku koji sledi videćemo da je štampano oko trideset pet naslova, iako spisak verovatno nije konačan. Svi naslovi bili su redovno rasprodavani, štampani u pet, osam ili deset hiljada primeraka. Pojedinačni naslovi imali su dva, tri ili četiri izdanja.

Urednik biblioteke „Erotikon“ bio je Milan Komnenić. Jedan njegov esej već je objavljen na  A . A . A  (ovde). Edicija knjiga „Erotkon“ školski je primer kako se prave i formiraju edicije koje će poštovati i sakupljati i oni kojima tema knjiga nije bliska: Nastavite sa čitanjem

Вилијам Карлос Вилијамс: „Слике по Бројгелу“

Збирка песама Слике по Бројгелу објављена је 1962. године у Америци. У збирци се налази десет песама које су посвећене Питеру Бројгелу (1525–1569), фламанском ренесансном сликару који је приказивао, вероватно међу првима у историји уметности, сељаке, њихов живот, рад и забаву.

Песме Вилијама Карлоса Вилијамса (1883-1963) писане су у модернистичкој традицији, слободне и не нужно у потпуности одговарајуће сликама, произвољне, „изломљеног“ стиха, слободних асоцијација. Песник указује на извор инспирације али га слободном асоцијацијом превазилази. Свака од десет приложених песама одговара једној Бројгеловој слици.

Песник се користи екфразом па би пре читања песама ваљало знати шта је екфраза. Њено појављивање у уметности је често, а оно подразумева опис ликовног уметничког дела унутар поетског уметничког дела. Ти описи нису подражавалачки и дескриптивни, већ су стваралачки и интерпретативни. Примери су КитсОден, Силвија Плат (исто Бројгел), да поменемо само неке.

ЕКФРАЗА

Од грчке речи описивање, латински descriptio. Термин античке реторике за детаљан опис лица, ствари и догађаја, који аутор даје на основу властитог, већином маштарског виђења. Најчешће је у питању подробно и до појединости брижљиво описивање уметничких дела, споменика и грађевина; од догађаја описују се већином процеси људског рада, ратничка збивања, природне катастрофе, свечаности и почасти. Наставите са читањем

Jugoslovenska filozofska postmoderna: „Rečnik tehnologije“

1-recnik-tehnologije-001

Rečnik tehnologije objavljen je u junu 1981. godine u okviru časopisa Vidici. U pitanju je filozofsko delo pisano u najboljoj tradiciji „pevanja i mišljenja“ odnosno filozofije izrečene na način jezika koji nije diskurzivan i analitičan već je poetski. Mnogi ovo delo vide kao prvi postmoderni tekst jugoslovenske i srpske kulture. Rečnik najbolje govori sam o sebi pa bi, stoga, pre nastavka čitanja daljeg izlaganja valjalo pročitati Rečnik u celosti ili bar neke od njegovih odrednica.

REČNIK TEHNOLOGIJE

Rečnik tehnologije nije knjiga o tehničkim dostignućima kao što su šporet, veš mašina, frižider ili televizor. On se, svakako, pružajući jednu širu sliku o civilizacijskom trenutku u kome nastaje, može odnositi i na te izume, ali, kako je ovde u pitanju osobeno korišćenje jezika, tako se i sam naslov mora tumačiti. Treba poći od etimologije reči „tehnologija“ koja se sastoji od grčkih reči tehne, koja znači oblik, i logos, koja znači mišljenje. Tehnologija je shvaćena kao proizvodnja oblika mišljenjem i proizvodnja oblika radom.

Ova knjiga napisana je u formi rečnika. To je njena struktura. Neobično je, za početak, da jedna filozofska knjiga bude napisana u tom obliku. Ta forma nama je bliska posredstvom romana Hazarski rečnik Milorada Pavića, međutim, treba uzeti u obzir da se Rečnik pojavio 1981, tri godine pre velikog postmodernog romana naše kulture.

Odrednice unutar Rečnika tehnologije izabrane su proizvoljno ili je bolje reći da one izneveravaju čitalačko očekivanje, jer čitalac većinu odrednica u Rečniku isprva ne može da poveže sa tehnologijom. Na primer, neke od njih su: amnezija, apokalipsa, Balkan, budala, Bulgakov, Vavilon, varvari, Vergilije, delanje, Dečaci, Enciklopedija, život, igra, Mesec, mnoštvo, napredak, objava, odricanje, patnja, prikaze, stanovanje, strast, strah, Sfinga, telo, Tehnolog, Troja, tu, um, Frankenštajn, Hegel, hleb, čekanje, Šekspir. Nastavite sa čitanjem

Жорж Роденбах: „Тај мртви Бриж“ (одломак)

А сада овај Град у већој мери има лице Веренице. Ига је затекло, па и прилично освојило, то мистично лице Града.

Бројна звона, и која нису посустајала, када би се, у његовим нападима потиштености која је навраћала, поново намерио да излази по сумраку, како би насумице лутао дуж кејова.

Оно што му је причињавало бол, била је та непрестана звоњава – погребна звона, она богослужења за покој душе, њих тридесетак; звоњење за јутрење и вечерње – сваки дан љуљушкајући своје црне кадионице што се не виде и из којих се дизао, као некакав дим од звука.

Ах! Та непрекидна звона Брижа, та велика служба за мртве, без престанка једна псалмодија у ваздуху! Као што му је од ње долазила једна одвратност према животу, јасан смисао свеприсутне таштине, и најава смрти што долази путем…

Дуж тих празних улица, па све даље и даље, живнуо би један фењер, понека се ретка силуета прострла, жене из народа, у дугим огртачима, црним и као бронзана звона, љуљушкајући се као и она. И, упоредо, и звона су и огртачи, изгледали као да се котрљају према црквама, преваливши исти тај пут.

Иг се осећао као да га неко неприметан саветује. И следио је баш тај траг. Био га је поново обузео жар за лутањем. Као и на самом почетку, он се вратио старој љубави да се свако вече задржи у нишама Светога Спасиоца, дуж црних мрамора, пренаглашеног брода са која би неки пут попадала музика која се преливала и завијорила би се.

Ова би се музика раширила, и кроз цеви истицала на подне плоче; а управо је она била та, рекло би се, која је плавила, и затирала прашњаве натписе по надгробном камењу и бакарним плочницима, којима је свуд унаоколо, базилика била посејана. Могло је да се каже, како се ту буквално газило по смрти! Наставите са читањем

Томас Ман: „Смрт у Венецији“ (одломак)

Тако је он клизио и њихао се, наслоњен на мека црна узглавља, за оном другом црном кљунастом барком, привезан страшћу за њен траг. Понекад ју је губио из вида: тада је осећао жалост и немир. Али његов вођа, као да је добро увежбан у оваквим налозима, умео је свагда да му поново предочи оно за чим жуди, служећи се лукавим маневрисањем, брзим попречним вожњама и преким путевима. Ваздух је био миран и јако је мирисао, сунце је тешко жегло, кроз пару која је небу давала оловну боју. Вода је клокоћући ударала о дрво и камен. На узвик гондолијера, пола опомена пола поздрав, долазио је отпоздрав из тишине лабиринта по чудном договору. Из малих, високо засађених вртова, преко трошних зидова, висили су цветни гроздови, бели и пурпурни, и мирисали на бадем. У мутноме се оцртаваху арапски украси ћерчива. Мраморне степенице једне цркве спуштаху се у воду; на њима је чучао један просјак, уверавао о својој беди, и пружајући шешир превртао очи да ми се види беоњача, као да је слеп; један старинар пред својом шпиљом позиваше пузавичким покретима пролазника да сврати к њему, у нади да ће га преварити. То је била Венеција, мазна и сумњива лепотица – тај град, пола бајка, пола клопка за странце; у њеном ваздуху који носи клице трулежи, расипно је негда набујала уметност, музичарима је она уливала гласове који њишу и сладострасно уљуљкују. На његовом путу у авантуру чинило му се да му око упија такву раскош, да се такве мелодије улагују његовом уху; он се још и сећао да је град болестан а да то таји из грамзивости, и мотрио је необузданије на гондолу која је пред њим лебдела. Наставите са читањем

Алхемијски рукопис „Риплијев свитак“

Недавно је на једној од аукција куће „Кристи“ понуђен овај предмет, познатији под називом „Риплијев свитак“, ренесансни рукопис који је богато илустрован. Кроз визуелно бајковит и симболичан језик слика пред нама се „одмотава“ језгро мудрости односно упутство за досезање Камена мудрости.

Камен мудрости, циљ потраге сваког посвећеног алхемичара, означава налажење и владање ватром која је искључиво унутарња категорија. Велико Дело састоји се у изради и досезању Камена Мудрости који је симболички најчешће био представљен у облику Сунца.

Алхемијске књиге чине референцијално језгро око којег се крећу сви подухвати ученика и посвећеника у алхемијске процесе. Читање треба да јача учења и лутања онога који се пробија кроз текстове као будући упућени у тајне лавиринта.

Алхемијски језик остаје неприступачан, загонетан, двосмислен, херметичан неупућенима. Шифровани језик обраћа се само посвећенима, он се састоји из замки и обмана, али и из истина и очигледности.

Херметички писац крије истину свог учења и описе лабараторијских процеса помоћу шифрованог језика чији главни елементи бивају приказани на симболичан начин који је често загонетан, али који ипак допушта могућност разумевања. Наставите са читањем

А . А . А у рубрици „Писци препоручују“ интернет магазина „Плезир“

Крајем децембра 2018. година уредница интернет магазина Плезир, Теодора Коврља, позвала ме је да дам свој прилог рубрици Писци препоручују. Требало је да доставим свој списак наслова. Ја ништа не схватам једноставно. У наставку ћете се уверити и сами. Следи моје виђење списка књига које бих сваком препоручила.

За фотографије које следе (овде је само одабир) био је заслужан Алекса Митранић. Уместо традиционалног начина представљања књига кроз списак и скенирану насловну страну књиге, одлучили смо се за другачији приступ. Алекса је фотографисао моје књиге, које су дубоко уткане и у ткиво овог интернет места, не само у списак.

*

Своје писање о омиљеним књигама организоваћу по принципу метафоре. За пример узмимо однос планета и сателита. Нека моја имагинација буде Сунце око кога планете круже. Дакле, моје читалачко биће је хелиоцентрични систем. Књиге су планете, али књиге су и сателити који се придружују планетама и круже око њих и са њима. Књиге-планете својом гравитационом силом привлаче друга космичка тела, која углавном морају бити мања јер да није тако систем привлачења био би обрнут (или би дошло до судара, а знамо шта космички судари значе). Треба имати на уму да су та друга космичка тела мања, али не у дословном смислу, по књижевно-историјском значају или по обиму, већ су неопходна аналогија датом читалачком искуству па су стога сателити јер долазе после главног дела у низу асоцијација. Они нису читалачко полазиште већ накнадна читалачка асоцијација.

У наставку следи списак чији редослед није квалитативне природе нити има вертикалан визуелни распоред (што је ликовна представа списка). Хоризонтала је у овом случају огледало моје полице испред које сам стала да бих направила овај списак. Посматрала сам ју неколико секунди и деловала ми је као низ кућа на каналу у Амстердаму. Све одабране књиге одражавају оно што је принцип космоса: еквилибријум. Неопходну равнотежу која спречава сударе, искакања из дате путање у космичку празнину, гравитаоционо усисавање мањег космичког тела од стране већег. Почнимо! Наставите са читањем

Časopis „Žuta knjiga“

Svako doba ima svoju umetnost a svaka umetnost (imala je) svoj časopis. Časopisi su od neporecive važnosti za umetnost, naročito onu umetnost koja svedoči o senzibilitetu koji se tek rađa, programu koji nastaje, duhu vremena koji je tu, ovde i sada. U časopisima su se formirala i izražavala estetička načela, razvijale polemike, predstavljala nova književna i likovna dela, kritike, recenzije, zapažanja, uspostavljao kriterijum.

Tako je bilo i sa časopisom Žuta knjiga (Yellow Book) koji je izlazio u Londonu samo tri godine, od 1894. do 1897. Umetnički direktor časopisa bio je Obri Berdsli čije su crno-bele ilustracije prva vizuelna asocijacija za pokret dekadencije i umetnosti fin de siecle. U vreme izdavanja časopisa knjige pornografskog sadržaja imale su žute korice. Zatim, Dorijan Grej, junak Vajldovog romana, nosi pod miškom, čita i „biva iskvaren“ jednom žutom knjigom. Ta žuta knjiga je roman Nasuprot Žorisa-Karla Uismansa.

Ikona pokreta dekadencije, međutim, nije Dorijan Grej već Dezesent, Uismansov bizarni esteta, junak romana Nasuprot (À rebours). Žuta knjiga koju nosi sa sobom Dorijan Grej je roman Nasuprot pa je naziv časopisa bio način da se kroz aluziju iskaže počast prema dva velika romana s kraja 19. veka. Za oblikovanje Dorijana kao uzor je poslužio Dezesent, ali je za lik Dezesenta poslužila jedna stvarna ličnost, ona koje je inspirisala Marsela Prusta za lik barona de Šarlisa, a to je Robert de Monteskje, najslavniji esteta toga doba. Čudnovata je genealogija književnih junaka i dela. Nastavite sa čitanjem

„Noa Noa“: Dnevnik sa Tahitija Pola Gogena

<i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i>

Između vaše civilizacije i mog varvarstva je raskorak. Civilizacije u kojoj vi patite. Varvarstva koje je, za mene, podmlađivanje. – Pol Gogen, 1895.

Pol Gogen (1848-1903), francuski slikar, koga, ukoliko podlegnemo nepouzdanim klasifikacijama zapadne umetnosti, možemo odrediti kao postimpresionistu, ili kao preteču ekspresionista (jak koloritet, interesovanja za umetnost Okeanije, napuštanje dotadašnjih normi površinskog prikaza, grube linije, otvoren potez četkice oku posmatrača) koji je, zgađen konvencijama „civilizovanog“, zapadnog društva (ali istim tim konvencijama i sam zagađen, ukoliko imamo u vidu kakav je bio njegov odnos prema Van Gogu ili njegovoj supruzi), odlučuje da napusti Francusku, da napusti Evropu i da, posle jedne uspešnije prodaje svojih slika, sav novac uloži u odlazak na Tahiti gde je, u ključu misli Žan-Žak Rusoa (ali, nepotvrđeno da li i doista pod njegovim uticajem), želeo da započne novi život, u skladu sa prirodom.

Gogen odlazi na Tahiti prvi put 1891. godine. Isprva ostaje razočaran zatečenim prizorom. Kolonijalni oblici vladavine i nametanja svakodnevnih aktivnosti snažno su bili prisutni na tlu za koje je mislio da će ga osloboditi buke grada, robnih i novčanih uslova na koje je navikao ili na koje je bio primoran. Međutim, vremenom, Gogen je pronašao, dalje od gradova i naselja, mesto za sebe, selo Mataja. Slike koje prvo povezujemo sa njegovim stvaralaštvom, nastale su u poslednjoj fazi tog stvaralaštva i motivi se odnose na devojke sa Tahitija, prirodu, razgovore i trenutke provedene sa njima.

Gogenov otac bio je Francuz, dok mu je majka bila peruanska kreolka. Gogen od rane mladosti putuje svetom. Njegov način oblačenja, kao i fizički izgled, deo su majčine zaostavštine i života provedenog u Peruu. U Francuskoj, Gogen živi drugačijim životom. Učestvuje na nekoliko izložbi impresionista, čija je dela prethodno kupovao. Učestvuje u različitim slikarskim kolonijama, boravi u Bretanji, druži se sa Sinjakom, Seraom i Van Gogom. Po dolasku na Tahiti intenzivno stvara. Pošto ostane bez novca vratiće se u Pariz 1893, posle dvogodišnjeg odsustva. Sa Anah, svojom ljubavnicom sa Jave (Gogen je imao ženu, Metu Sofi Gad, Dankinju, sa kojom se oženio kada je imao dvadeset četiri godine i sa kojom je imao petoro dece), utorkom u svom ateljeu organizuje okupljanja na kojima čita odlomke iz svog dnevnika, ilustrovane knjige koja će biti štampana pod nazivom Noa Noa i koja je predmet naše objave. Nastavite sa čitanjem

Kitsov primerak speva „Izgubljeni raj“ ili zašto je Milton važan romantičarima?

Ova objava ne bi bila dovoljna ukoliko bismo se zadržali samo na vizuelnom predlošku. Njega treba kontekstualizovati. Zašto baš Milton, naročito kada znamo da je Kits i Šekspira pažljivo čitao, podvlačeći stihove, zapisujući na marginama svoja zapažanja.

Dante, Milton i Šekspir su tri pesnika koja vrše najsnažniji uticaj na romantičarsku imaginaciju. Naravno, tu su i uticaji antičke književnosti, Plutarha posebno, kao i uticaji njihovih savremenika, među kojima se izdvaja Gete. Meri Šeli u romanu Frankenštajn piše o romantičarskoj lektiri:

Našao sam na zemlji jednu kožnu torbu, u kojoj su bili neki delovi odeće i nekoliko knjiga. Žudno sam zgrabio taj plen i vratio se s njim u svoju šupu. Srećom, knjige su bile napisane jezikom čije sam osnove naučio od ukućana, a zvale su se Izgubljeni raj, jedan tom Plutarhovih Života i Jada mladog Vertera. Bio sam jako ushićen što imam to blago; neprekidno sam proučavao ta delo i pomoću njih vežbao svoj um dok su moji prijatelji obavljali svoje redovne poslove.

Teško da mogu da ti opišem dejstvo koje su te knjige imale na mene. One su u meni izazivale nebrojeno novih slika i osećanja koja su me ponekad dovodila do ushićenja, ali su me mnogo češće bacale u najdublju potištenost.

Ove redove izgovara Frankenštajnovo neimenovano stvorenje koje biva humanizovano, više ne samo u fizičkom, već i u etičkom smilslu, jer ume da prepozna lepotu i misao umetničkog dela. On jezik ne koristi više kao samo deo razumevanja i olakšavanja komunikacije, već i kao mogućnost nadgradnje. Evo kako to stvorenje, dakle ne naučnik, već čudovište, doživljava Miltonov Izgubljeni raj. Naredni redovi Meri Šeli opisuju, zapravo, adekvatno i verno, kakav je odnos prema tom delu mogao imati čovek njenog vremena, umetnik, naučnik, vizionar, melanholik, revolucionar.

Ali je Izgubljeni raj izazvao kod mene daleko dublja osećanja. Čitao sam ga isto kao što sam čitao i osteale knjige koje su mi došle ruke, kao istinitu istoriju. Osećao sam čuđenje i strahopoštovanje koje može da izazove slika svemogućeg boga koji ratuje sa bićima koja je stvorio. Često sam dovodio u vezu sa sobom, kada mi je sličnost padala u oči, razne okolnosti. Kao Adam, izgleda da ni ja nisam bio vezan nikakvim sponama za bilo kakvo drugo biće; ali njegov položaj mnogo se razlikovao od mog u svakom drugom pogledu. On je bio stvoren božijim rukama kao savršeno biće, srećno i napredno, i njegov ga je tvorac čuvao sa posebnom brižljivošću; bilo mu je dozvoljeno da razgovara i da stiče znanja od viših biča, a ja sam bio nesrećan, bespomoćan i sam. Mnogo puta smatrao sam da je sotona bio bolji simbol za moje stanje, jer se često u meni, kao i u njemu, rađala žučna zavist kad sam posmatrao sreću svojih zaštitnika.

Još jedna okolnost je učvrstila i potvrdila ta moja osećanja. Ubrzo posle dolaska u šupu, našao sam neke papire u džepu odela koje sa, uzeo iz tvoje laboratorije. U početku nisam obraćao pažnju na njih, ali sada, kada sam bio u stanju da protumačim slova kojima su bili napisani, počeo sam da ih pažljivo proučavam. To je bio tvoj dnevnik koji si vodio u toku četri meseca koji su prethodili mom nastanku… U njima je opisano sve što se odnosi na moje prokleto poreklo; izneti su svi detalji iz tog niza odvratnih postupaka koji su do njega doveli, dat je najdetaljniji opisi moje grozne i gnusne ličnosti rečima koje su oslikavale tvoj sopstveni užas, dok je moj postao neizdržljiv. Smučilo mi se dok sam čitao. Neka je proklet dan kada sam oživeo!, uzviknuo sam užasnut. Prokleti tvorče! Zašto si napravio tako strašno čudovište da si se čak i ti s odvratnošću okrenuo od mene? Bog je iz sažaljenja napravio čoveka lepim i privlačnim, po sopstvenom liku; a ja sam tvoja loša kopija, još užasnija baš zbog te sličnosti. Sotona je imao svoje drugove, đavole, da mu se dive i da ga hrabre, a ja sam usamljen i omrznut!

Romantizam favorizuje Satanin čin pobune kao čin individualnosti, slobode, beskompromisne doslednosti i volje da se istraje u sopstvenom pobunjeničkom položaju. Satana odbija ropski odnos prema autoritetu. Odnos prema autoritetu i relacija na kojoj je zasnovan je unapred rečen, dat, normiran, on ne ostavlja prostor slobodi, individualnom izražavanju, saznanju i imaginaciji.

Prvi romantičar koji problematizuje Satanin lik u kontekstu Miltonovog speva je Vilijam Blejk. Kasnije, svi veliki umetnici ovog pokreta jedan specifičan interteksualni odnos sa njim ostvaruju. Shvatanje Satane otrgnuto je iz religijskog konteksta i „oživljeno“, njemu je dat obrazac koji se može uporediti sa pobunom Čudovišta protiv Tvorca, baš kao u romanu Meri Šeli, svojevrsnoj alegoriji čitavog pokreta i odnosa umetnika i Boga.

Lik Satane otrgnut je iz svog striktno religijskog konteksta i zaodeven je u formu koju možemo uporediti sa figurom Prometeja. Njihovo poređenje moguće je, ali između njih dolazi do razdvajanja i uočljiva je razlika kada govorimo o razlogu pobune. Naime, Prometej nije sa armijom pošao na bogove. Prometej je neposlušnik koji svojom lukavošću, dovitljivošću, neposlušnošću izneveri zapovest bogova, ali iz ideala, iz želje i uverenja da treba pomoći ljudima i dati im vatru, taj povlašćen posed bogova. On zbog toga biva kažnjen. Međutim, Miltonov Satana je pobunjenik kao takav, on nema ideal, njegova pobuna je pobuna protiv autoriteta kao takvog, ali bez daljeg obrazloženja da li bi on, koji unapred zna da je njegova pobuna izgubljena (da li i uzaludna?), da dođe na mesto Boga činio i predstavljao isto što i on. Ne princip dobra koliko princip autoriteta. Satana, za razliku od Prometeja nije idealista. Samo pobunjenik.

Romantizam zavšava u paradoksima i nemoguće ga je poimati bez te nestabilnosti koju sam sebi zadaje, koju sam stvara. Međutim, mi smo pošli od Kitsovih anotacija. One su bitne i sa stanovišta poetizacije i razumevanja čitanja. U pitanju je jedinstvena teorija čitanja i vizuelno predočavanje kako se ona ostvaruje. Doživljaj dela je unutrašnji, „to nisam ja spolja, to ste vi iznutra“, poruka je umetničkog dela svojim čitaocima. Te doživljaje, kao specifrične duhovne kategorije, kao pojave unutar svesti i imagainacije, kao fantazme, umetnik pokušava da rečima oformi i da impresijama da konkretan oblik zapisujući ih na margine stranica svoje knjige. To je jedan intiman čin, poput vođenja dnevnika. To je i dnevnik čitanja, ali i slikanje prelaza, montenjevski rečeno, jer ta senka sopstvenog bića, senka baš pod tim uglom, neće se više ponoviti, biće u vremenu nastaviće svoj tok i na tu tačku nas ne može vratiti osim kroz ponovno čitanje naših anotacija, redova i utisaka koje smo zapisali, čitajući delo, na marginama.

Citati: Meri Šeli, Frankenštajn, prevela Maja Pantić, Čarobna knjiga, Beograd, 2004, str. 127-130.

Izvor slika: Museum Crush