Жорж Роденбах: „Тај мртви Бриж“ (одломак)

VI

Иг се замислио: како је та моћ наликовања недокучива.

Она одговара двема супротстављеним потребама људске природе, навици и новини. Навика која је закон, сам ритам бића, код Ига се са једном оштрином уприличила, са којом је донела одлуку да његовој судбини нема лека. Пошто је десет година живео крај жене која му је одувек била драга и није могао више од ње да се одвикне, продужио је да се њом бави и док је била одсутна, и да њен лик тражи у другим лицима.

Укус за новину није ништа мање нагонски. Човек се умори од поседовања једног те истог добра. Он у срећи не ужива, као ни у здрављу, сем када се догоди оно супротно.

У љубави се првенствено ради о таквој врсти истанчаности, дражи једне новонаишле жене, која би личила на ону пређашњу.

Иг је у њој уживао повишеном слашћу, он, кога су самоћа и бол већ поодавно учинили осетљивим на та душевна превирања. Није ли уосталом то било из једног урођеног осећаја за пожељне подударности, да је дошао да живи у Бриж, чим је постао удовац?

Имао је оно што би се могло назвати „смисао за сличност“, један осећај, себи придодат, крхки и патетичан, који је путем одржавања хиљада односа, међусобно присаједињавао ствари, дрвеће ородио са сином Деве Марије, успоставио једну телеграфију без материјалног преносиоца, и то између своје душе и неутешних кула.

И баш је био због тога Бриж и одабрао, онај Бриж одакле се море повукло, као и срећа, исто тако. То је већ била једна сличност у појави, а и зато да би размишљања његова, у сазвучју била са тим највећим од Сивих Градова.

Туробност тог сивила улица у Брижу, где сваки дан изгледао као Дан свих Светих. То сивило, саткано од белине калуђерских капица и црнила поповских мантија. Тајна је тог сивила у једној вечитој полужалости. Nastavite sa čitanjem

Томас Ман: „Смрт у Венецији“ (одломак)

Тако је он клизио и њихао се, наслоњен на мека црна узглавља, за оном другом црном кљунастом барком, привезан страшћу за њен траг. Понекад ју је губио из вида: тада је осећао жалост и немир. Али његов вођа, као да је добро увежбан у оваквим налозима, умео је свагда да му поново предочи оно за чим жуди, служећи се лукавим маневрисањем, брзим попречним вожњама и преким путевима. Ваздух је био миран и јако је мирисао, сунце је тешко жегло, кроз пару која је небу давала оловну боју. Вода је клокоћући ударала о дрво и камен. На узвик гондолијера, пола опомена пола поздрав, долазио је отпоздрав из тишине лабиринта по чудном договору. Из малих, високо засађених вртова, преко трошних зидова, висили су цветни гроздови, бели и пурпурни, и мирисали на бадем. У мутноме се оцртаваху арапски украси ћерчива. Мраморне степенице једне цркве спуштаху се у воду; на њима је чучао један просјак, уверавао о својој беди, и пружајући шешир превртао очи да ми се види беоњача, као да је слеп; један старинар пред својом шпиљом позиваше пузавичким покретима пролазника да сврати к њему, у нади да ће га преварити. То је била Венеција, мазна и сумњива лепотица – тај град, пола бајка, пола клопка за странце; у њеном ваздуху који носи клице трулежи, расипно је негда набујала уметност, музичарима је она уливала гласове који њишу и сладострасно уљуљкују. На његовом путу у авантуру чинило му се да му око упија такву раскош, да се такве мелодије улагују његовом уху; он се још и сећао да је град болестан а да то таји из грамзивости, и мотрио је необузданије на гондолу која је пред њим лебдела.

И тако пометен друго ништа није ни знао ни хтео но да без престанка иде за предметом који га је распламтео, да о њему сања кад је далеко, и по обичају оних који воле, да говори нежне речи самој његовој сенци. Самоћа, туђина, и срећа позног и дубоког заноса храбриле су га, и наговарале да допусти себи и оно што је чудновато, не стидећи се и не руменећи; и тако се збило, кад се позно вечером враћао из Венеције, да се задржао на првом спрату хотела, пред вратима лепог дечка, да је наслонио чело на шарку, и дуго се није могао одвојити, излажући се опасности да га затекну и нађу у тако безумном положају.

Извор: Томас Ман, Смрт у Венецији, превела Аница Савић-Ребац, Новости, Београд, 2004.

Алхемијски рукопис „Риплијев свитак“

Недавно је на једној од аукција куће „Кристи“ понуђен овај предмет, познатији под називом „Риплијев свитак“, ренесансни рукопис који је богато илустрован. Кроз визуелно бајковит и симболичан језик слика пред нама се „одмотава“ језгро мудрости односно упутство за досезање Камена мудрости.

Камен мудрости, циљ потраге сваког посвећеног алхемичара, означава налажење и владање ватром која је искључиво унутарња категорија. Велико Дело састоји се у изради и досезању Камена Мудрости који је симболички најчешће био представљен у облику Сунца.

Алхемијске књиге чине референцијално језгро око којег се крећу сви подухвати ученика и посвећеника у алхемијске процесе. Читање треба да јача учења и лутања онога који се пробија кроз текстове као будући упућени у тајне лавиринта.

Алхемијски језик остаје неприступачан, загонетан, двосмислен, херметичан неупућенима. Шифровани језик обраћа се само посвећенима, он се састоји из замки и обмана, али и из истина и очигледности.

Херметички писац крије истину свог учења и описе лабараторијских процеса помоћу шифрованог језика чији главни елементи бивају приказани на симболичан начин који је често загонетан, али који ипак допушта могућност разумевања.

Алхемијски рукописи подстичу и читалачку машту и читалачку стваралачку моћ. Свака слика, свако слово је део метафизичке слагалице коју посматрач и читалац треба да разумеју и одгонетну.

Учење које данас можемо само да одгонетамо кроз нацртане симболе (тајни језик који је, ипак, кодиран и нимало произвољан) приписује се Џорџу Риплију, али сам свитак није његово дело, није га он илустровао, већ је то учинио много година после његове смрти уметник по имену Леонард Сметли (Leonard Smethley). Сметли је начинио и илустровао „Риплијев свитак“, дело које видимо пред собом, на видео снимку и сликама које следе, 1624. године. Џорџ Рипли је умро 1490. године.

Неки од најзначајнијих писаца алхемијске литературе били су Хермес Трисмегист, Арнолд од Вилнева, Артефиус, Роџер Бекон, Рајмон Лил, Никола Валоа, Бернар Тревизан, Џорџ Рипли, Базил Валентен, Жан д’Еспања, Лиможон де Ст. Дидие, Фулканели.

О алхемијским рукописима и њиховом ликовном делу писао је Жан-Мишел Варен у књизи Алхемија. Из ње преносим део који може приближити и овај свитак модерном читаоцу.

Западна херметичка књижевност јавља се око 12. и 13. века (преводи великих арапских дела), а алхемијски радови обогаћени илустрацијама – сликама, цртежима, гравирама – јављају се тек у 16. веку.

У то време се ствара навика да се илуструју радови европских и истичњачких учитеља – Албера ле Грана, Артефијуса, Рејмона Лила, односно Хермеса Трисмегиста.

Херметичка иконографија као да од тог времена зависи од кохерентног скупа естетичких критеријума и смибличких тајни, по свој прилици створених под утицајем мудраца. Тако се, упоредо са сређивањем рукописа, развијала уметничка традиција која је живела по законима и обавезама традиционалне науке.

Ипак, ваља приметити да су ове обавезе – илустрација је контрапукт текста – остављале уметнику приличну слободу стварања.

Без обзира на херметичке карактеристике на којима се заснива и које утичу на сигурно препознавање, дело довољно изражава темперамент, укус и естетске афинитете ствараоца.

Као што се у расправама огледа личност мудраца, тако и алхемијске илустрације увек сведоче о стилу, тону, општем виђењу и личном стваралачком чину.

Мада зависи од жеља наручиоца и мада се труди да пренесе сазнање, уметник, ипак слободно, употребљава палету и длето, као што то потврђују остварена дела.

У обиљу алхемијских рукописа обогаћених илустрацијама – бојеним цртежима или сликама – два дела се истичу по снази маште и уметничкој сигурности својих, нажалост, анонимних стваралаца: Сплендор Солис и Златно руно.

Извор цитата: Жан-Мишел Варен, Алхемија, превела Маја Влаховић, Арион, Београд, 1988.

Препоруке: 1, 2

Кларис Лиспектор: „Први пољубац“

Њих двоје су више мрмљали него разговарали: завођење тек што је почело, ходали су бесловесни, била је то љубав. Љубав са оним што је прати: љубомором.

– У реду, верујем да сам твоја прва девојка, срећна сам због тога. Али реци ми истину, и само истину: никада ниси пољубио другу жену пре него што си љубио мене?

Он је рекао једноставно:

– Да, већ сам љубио једну жену.

– Ко је она била? – питала је болно.

Покушао је да исприча у грубим цртама, није знао како да опише.

Аутобус за екскурзију успињао се лагано уз планину. Он, један од дечака међу дечурлијом у метежу, пустио је да му свеж ветар удара у лице, да продире у косу дугим прстима, танким, лаким, као мајка. Понекад би се умирио, готово не мислећи, само је осећао – било је тако добро. Усредсредити се и осећати тешко је у вреви сапутника. И наступила је жеђ: играти се, говорити гласно, гласније од буке мотора, смејати се, викати, мислити, осећати, гурати живот! Како грло само пресахне од тога.

А од воде ни трага. Мора се прогутати пљувачка; то је и урадио. Скупио ју је уснама и лагано прогутао, ужареним грлом, још једном, још једном. Пљувачка је била топла, није гасила жеђ. Жеђ већу од њега самог, која је сада запосела цело тело.

Свежи ветар, испрва тако пријатан, постао је топлина и жар подневног сунца, продирао је кроз нос, исушио стрпљиво скупљену пљувачку.

А ако затвори ноздрве, удисао би мање тог пустињског ветра? Покушао је на трен, осетио је да се гуши. Сада се мора чекати, чекати. Можда само неколико минута, можда сатима, а његова жеђ расла је годинама.

Није знао како ни зашто, али осетио је да се приближива води, слутио је да се она примиче, његове очи изјуриле су кроз прозор, претражиле ауто-пут, продирале у грмље, вребале, мирисале.

Животињски предосећај није грешио: иза неочекиване кривине, на путу, израња: фонтана из које тече сањана вода.

Аутобус се зауставио, сви су били жедни, али он је успео да до каменог водоскока стигне први, пре свих.

Затворених очију, отворио је уста, као огрлицом њима обмотао отвор из ког је куљала вода. Први хладан гутљај спустио се низ груди, до стомака.

То се живот враћа, натапа његову пешчану нутрину, све док је не засити. Сада може да отвори очи.

Отворио их је, видео је тик уз своје лице два ока статуе прикована погледом за њега, видео је да је то статуа жене, из уста жене вода допире. Сетио се да је при првом гутљају на  уснама осетио ледени додир, хладнији од воде. И тада је знао да је прислонио усне на уста камене статуе жене. Живот је потекао из тих усана; од једних усана ка другима. Инстинктивно, збуњен у својој наивности, помислио је, уздрман: али не потиче од жене животодавна течност, течност која носи семе живота… Проматрао је нагу статуу.

Пољубио ју је.

Наступио је потрес, споља неприметан, обузео је читаво тело, прштао по лицу као жеравица. Закорачио је унапред, или уназад, није више знао шта чини. Измењен, нем, осетио је како део његовог тела, раније увек опуштен, постаје силовито оштар, никада раније се то није догодило.

Стајао је, у насилној сласти, сам међу другима, срце је ударало из дубина, пространо, слутило је да се свет преображава. Збуњено, у крхкој равнотежи.

Све док из дубине његовог бића, из скривеног извора, није потекла истина. Одмах га је испунила страхом и поносом који је први пут осетио: он…

Постао је мушкарац.

Превела са португалског Јелена Жугић

КЛАРИС ЛИСПЕКТОР

I only write when I want to. I’m an amateur and insist on staying that way. A professional has a personal commitment to writing. Or a commitment to someone else to write. As for me… I insist on not being a professional. To keep my freedom.

Кларис Лиспектор (1920, Подолија – 1977, Рио де Жанеиро): бразилска новинарка и писац украјинског порекла. Једна је од најзаначајнијих ауторки књижевности на португалском језику. Њена проза сматра се прекретницом на бразилској књижевној сцени пре свега по разноврсности стилских регистара, истанчаним и снажним описима интимних, наизглед неосетних личних преображаја, открића и јачања животних снага, са свим њиховим изазовима. У њена најзначајнија дела спадају:

  • Близу дивљег срца (роман, 1943)
  • Јабука у тами (роман, 1961)
  • Пасија по Г. Х. (роман, 1964)
  • Учење или књига ужитака (роман, 1969)
  • Жива вода (роман, 1973)
  • Час звезде (роман, 1977)
  • Дах живота (роман, 1978)
  • Породичне везе (приповетке, 1960)
  • Легија странаца (приповетке, 1964)
  • Срећа из потаје (приповетке, 1971)
  • Via Crucis тела (приповетке, 1974)
  • Где си била ноћу (приповетке, 1974)
  • Лепотица и звер (приповетке, 1979)

Препорука: Поља

А . А . А у рубрици „Писци препоручују“ интернет магазина „Плезир“

Крајем децембра 2018. година уредница интернет магазина Плезир, Теодора Коврља, позвала ме је да дам свој прилог рубрици Писци препоручују. Требало је да доставим свој списак наслова. Ја ништа не схватам једноставно. У наставку ћете се уверити и сами. Следи моје виђење списка књига које бих сваком препоручила.

За фотографије које следе (овде је само одабир) био је заслужан Алекса Митранић. Уместо традиционалног начина представљања књига кроз списак и скенирану насловну страну књиге, одлучили смо се за другачији приступ. Алекса је фотографисао моје књиге, које су дубоко уткане и у ткиво овог интернет места, не само у списак.

*

Своје писање о омиљеним књигама организоваћу по принципу метафоре. За пример узмимо однос планета и сателита. Нека моја имагинација буде Сунце око кога планете круже. Дакле, моје читалачко биће је хелиоцентрични систем. Књиге су планете, али књиге су и сателити који се придружују планетама и круже око њих и са њима. Књиге-планете својом гравитационом силом привлаче друга космичка тела, која углавном морају бити мања јер да није тако систем привлачења био би обрнут (или би дошло до судара, а знамо шта космички судари значе). Треба имати на уму да су та друга космичка тела мања, али не у дословном смислу, по књижевно-историјском значају или по обиму, већ су неопходна аналогија датом читалачком искуству па су стога сателити јер долазе после главног дела у низу асоцијација. Они нису читалачко полазиште већ накнадна читалачка асоцијација.

У наставку следи списак чији редослед није квалитативне природе нити има вертикалан визуелни распоред (што је ликовна представа списка). Хоризонтала је у овом случају огледало моје полице испред које сам стала да бих направила овај списак. Посматрала сам ју неколико секунди и деловала ми је као низ кућа на каналу у Амстердаму. Све одабране књиге одражавају оно што је принцип космоса: еквилибријум. Неопходну равнотежу која спречава сударе, искакања из дате путање у космичку празнину, гравитаоционо усисавање мањег космичког тела од стране већег. Почнимо!

ПЛАНЕТА: Смрт у Венецији – Томас Ман
САТЕЛИТИ: Рођење трагедије – Фридрих Ниче; Федар – Платон; Један имагинарни каталог изложбе која је посвећена приказу Светог Себастијана у ренесансном сликарству; Сексуалне персоне – Камил Паља

ПЛАНЕТА: Сонети – Вилијам Шекспир
САТЕЛИТИ: Сонети – Микеланђело; Монографија посвећена раним Каравађовим делима; Гозба – Платон; Ка лепоти. Еротолошко читање Сапфине поезије – Јелена Пилиповић;

ПЛАНЕТА: Лето – Албер Ками
САТЕЛИТ: Хиперион – Фридрих Хелдерлин

ПЛАНЕТА: У трагању за минулим временом – Марсел Пруст
САТЕЛИТИ: Paintings in Proust – Ерик Карпелес; Монеов циклус катедрала у одређено доба дана; Изузетно је незахвално издвајати сателите ове књиге. Књига саму себе најбоље објашњава. Неки ће, пак, сматрати да је бар есеј О стилу Марсела Пруста Леа Шпицера неопходан, или предавање (Сванова стогодишњица, доступно на YТ) и есеји Адријане Марчетић (предговор Прустовој књизи Писма мајци и предговор новом издању књиге Једна Сванова љубав). На читаоцу је.

ПЛАНЕТА: Широм отворених очију – Маргерит Јурсенар
САТЕЛИТ: Биографија Маргерит Јурсенар – Мишел Гослар

ПЛАНЕТА: Јучерашњи свет – Штефан Цвајг
САТЕЛИТ: Лавиринт света – Маргерит Јурсенар

ПЛАНЕТА: Вече код Клер – Гајто Газданов
САТЕЛИТ: Монографија посвећена фотографијама ноћног Париза – Ђула Брасаи (Gyula Brassai)

ПЛАНЕТА: Курзив је мој – Нина Берберова
САТЕЛИТ: Мемоари и разговори – Игор Стравински и Роберт Крафт

ПЛАНЕТА: Тонио Крегер – Томас Ман
САТЕЛИТИ: Графичке новеле о Корту Малтезеу Хуга Прата; Ренесансни портрети и аутопортрети мушкараца

ПЛАНЕТА: О наивној и сентименталној поезији – Фридрих Шилер
САТЕЛИТ: Гете и Толстој – Томас Ман

ПЛАНЕТА: Новембар – Гистав Флобер
САТЕЛИТИ: Шопенова ноктурна; Монографија посвећена сликарству Џона Еткинсона Гримшоа (John Atkinson Grimshaw)

ПЛАНЕТА: Цвеће зла – Шарл Бодлер
САТЕЛИТИ: Монографија посвећена сценама насиља у Делакроаовом сликарству (Eugene Delacroix); Монографија посвећена фотографијама Париза – Ежен Атгет (Eugène Atget); Имагинарни каталог неког музеја посвећен бочицама парфема из 18. и 19. века; Предговор Мите Јовановића српском издању збирке Цвеће зла из 1937 који је добрим делом препис Уисмансових редова о Бодлеру из романа Насупрот;

ПЛАНЕТА: Како мислити Европу – Едгар Морин
САТЕЛИТ: Књига фотографија Европљани – Анри Картије-Бресон (Henri Cartier-Bresson – Les Européens)

ПЛАНЕТА: Романтизам за почетнике – Данкан Хит и Џудит Борехам
САТЕЛИТИ: Агонија романтизма – Марио Прац; Корени романтизма – Исаија Берлин; Романтизам, револуција, марксизам – Марија Јањион; Ликови романтизма – приредио Франсоа Фире; Све књиге о романтизму Ричарда Холмса; Монографије посвећене сликарству Каспара Давида Фридриха; Фрагменти Фридриха Шлегела; Химне ноћи, Хајнрих из Офтердингена – Новалис; Песме невиности и искуства – Вилијам Блејк; Бајке Ханса Кристијана Андерсена; Евгеније Оњегин, Пикова дама, Бронзани коњаник – Пушкин; Јунак нашег доба, Демон – Михаил Љермонтов; Озимандијас – Шели; Шест ода Џона Китса из 1819; Циклус песама о Луси Вилијама Вордсворта; Хофманове бајке; Шубертов и Милеров циклус песама Зимско путовање;

ПЛАНЕТА: Менонове тужаљке за Диотимом – Фридрих Хелдерлин
САТЕЛИТ: Сонети Орфеју – Рајнер Марија Рилке

ПЛАНЕТА: Архипелаг – Фридрих Хелдерлин
САТЕЛИТИ: Књига фотографија Licht über Hellas – Херберт Лист; Филм Олимпија Лени Рифенштал; Каталог минхенске Глиптотеке; Антологија грчке поезије XX века – приредила Ксенија Марицки Гађански

ПЛАНЕТА: Самообликовање у ренесанси – Стивен Гринблат
САТЕЛИТ: Сви портрети краљице Елизабете И сликара Николаса Хилиара (Nicholas Hilliard)

ПЛАНЕТА: Путовање по Италији – Гете
САТЕЛИТИ: Каналетово сликарство, Пиранезијеве графике, Пиранезијев црни мозак (есеј) – Маргерит Јурсенар; Картузијански манастир у Парми – Стендал; Бајронов Чајлд Харолд; Колекција антиквитета британског амбасадора у Напуљу, Вилијама Хамилтона, које је илустровао француски уметник Пјер д’Анкарвил (Taschen izdanje The Complete Collection of Antiquities); Писма о естетском васпитању – Фридрих Шилер; Italy and the Grand Tour – Jeremy Black

ПЛАНЕТА: Млетачки трговац – Вилијам Шекспир
САТЕЛИТ: Монографија о сликарству Витореа Карпача

ПЛАНЕТА: Бура – Вилијам Шекспир
САТЕЛИТИ: Ренесансне и барокне слике кабинета куриозитета; Темат часописа Градац о цару Рудолфу II; Филм Просперове књиге;

ПЛАНЕТА: Борхесове приче
САТЕЛИТИ: Речник симбола – Ален Гербран и Жан Шевалије; Темат часописа Дело о лавиринтима; The Hermetic Museum: Alchemy and Mysticism – Alexander Roob; Ларусова енциклопедија у три тома; Било шта из историјских извора о Фридриху II Хоенштауфену и његовој октагоналној кули на југу Италије (Castel del Monte)

Поменула сам да су ме књиге на мојој полици подсетиле на један град. Градови су бескрајни, као и лавиринти, као и реченице. Тако је и са овим списком. Међутим, коначност је понекад неопходна, и врло продуктивна, а на њу сам и од стране уреднице, а и читалачке пажње, приморана, тако да ћемо се, за сада, ограничити на овај избор. Извињавам се и Историји лепоте, и Оралнду, и пољској поезији, и Бокачу, и Казанови (тим поводом и Штефану Цвајгу), и Ани Франк, и Агати Кристи, и Жилу Верну, и свим Русима…

Ф. М. Достојевски: „Беле ноћи“ (одломак)

— Животопис! — узвикнем заплашено — животопис! Та тко вам је казао да имам свој животопис? Ја немам животописа…

— Како сте дакле живјели, ако немате животописа? — прекине ме она смијући се.

— Послушајте, хоћете ли да знате тко сам ја?

— Па да, да!

— Добро, дакле, ја сам тип.

— Тип, тип! Какав тип? Понајприје, шта је то тип?

— Тип? Тип, то је оригинал, то је смијешан човјек! То је карактер. Слушајте: знате ли шта је сањар?

— Сањар! Па молим вас, како не бих знала? И сама сам сањарка! Понекад сједим крај баке и све ми се нешто врти по глави. Узмем, дакле, сањарити и тако се занесем у мислима — напросто полазим за китајскога принца… А каткад је то и лијепо — сањарити! Не, уосталом, бог би знао! Особито кад и без тога имаш о чему да мислиш — дометне дјевојка сада прилично озбиљно. Nastavite sa čitanjem

Mario Prac o Vajldovom romanu „Slika Dorijana Greja“

Klasik engleskog dekadentizma je Slika Dorijana Greja (prvo objavljena u Lippincott’s Monthly Magazine, jula 1890), gde protagonista, iskvaren čitanjem francuskih knjiga, propoveda principe paganskog hedonizma D’Albera i Gotijea, profinjujući ih najnovijim receptima Dez Esenta. Čim se pojavio, roman je napadnut u The St. James’s Gazette, gde se osuđivalo „novo sladostrašće“, koje „uvek vodi prolivanju krvi“ („always leed up to blood-shedding“). Ma koliko se u knjizi tvrdi da „iza svega što postoji ima nečeg tragičnog“, ma koliko se govori o „bolu koji stimuliše osećaj lepote“ i o „ranama koje su slične crvenim ružama“ i na kraju pokušava da se lik protagoniste okruži čudnim senkama misterije i smrti, Vajld ne uspeva da stvori zastrašujuću atmosferu. On želi da od Poa pozajmi (Ovalni portret), od Rosetija (Saint Agnes of Intercession, The Portrait), a možda i od Maturina (1) čaroliju portreta i ponovo od Poa (Vilijam Vilson), a od Stivensona (Čudni slučaj Dr Džekila i Mr Hajda, 1886. i Markhajm, 1885) zastrašujuću ideju o udvostručavanju ličnosti protagoniste (2); usred jedne scene koja pretenduje da bude jezovita, Vajld je u stanju da ubaci cigaretu s opijumom, par limun-žutih rukavica, lakovanu kutiju šibica, srebrni poslužavnik u stilu Luja XV ili saracensku lampu optočenu tirkizom i tako sruši celu građevinu, otkrivajući da istinsko interesovanje autora leži u dekoraciji. Tako će on govoriti o „događajima koji se na tihim krvavim krvavim nogama uvlače u mozak“ („the events of the preceding night crept with silet blood-stained feet into his brain“), o „monstruoznim krilima smrti koja kao da se okreću u olovnom vazduhu“ („its monstruous wings seem to wheel in the leaden air around me“)… A da ne govorimo da je ovo što sada činim upravo ona estetska analiza od koje sam se maločas ogradio: te neprikladne dekorativne slike potvrđuju neozbiljnost moralne angažovanosti, površnost hedonizma kod Vajlda, koji je bio sladokusac i hirovit kao neodgovorno dete. On je čak i skandal primio dobrodušno (kao što je poznato, mogao je da napusti Englesku između prvog i drugog procesa) ne toliko zbog čari ponora – koje je nesumnjivo bilo – koliko zbog tragičnog savršenstva koje će taj skandal doneti njegovoj karijeri; dakle, zbog spoljnog dekorativnog, više nego unutrašnjeg motiva (3). Stil Dorijana Greja kreće se negde između bajke i duhovitosti: Vajld je u dijalozima obično kasni epigon komediografa osamnaestog veka, ubacivanjem gomile dosetki on u opisima poprima lažnu naivnost i pitoresknu naduvenost odraslog čoveka koji želi da pred decom koju hoće da zabavi, izgleda naivno i zanimljivo. Ukratko, Vajldova tačka gledišta je uvek scenska, prospektivna; on stalno pozira, a poziraju i njegove ličnosti, i njegovi pejzaži i njegovi događaji. Kad je sve rečeno, značenje Dorijana Greja možemo smatrati u potpunosti izraženim onim latinskim stihovima (In honorem Doriani Creatorisque eius) koje je Lajonel Džonson posvetio Vajldu kada mi je ovaj poslao roman (4):

Amat avidus amores
Miros, miros carpit flores,
Saevus pulchritudine:

Quanto anima nigrescit,
Tanto facies splendescit,
Mendax, sed quam splendide!

Reference:

(1) Kad je Vajld izišao iz zatvora živeo je izvesno vreme pod lažnim imenom Sebastijan Melmot, očigledno nadahnutim Maturinom. Što se tiče motiva presipanja duše u portret vidi takođe priču Portret u Petrogradskim pričama N. Gogolja, gde jedan zelenaš živi i posle smrti u groznim očima svog portreta. Vidi H. Richter, Geschichte der Englischen Romantik, Hale, 1911. i D. Scarborough, The Supernatural in Modern English Fiction, Njujork i London, 1917.

(2) Railo, str. 188. i 306-7.

(3) O Vajldovom procesu vidi W. Gaunt, The Aesthetic Adventure i Montgomery Hyde, The Trials of O. Wilde, London, 1948.

(4) Burdett, str. 179.

SLIKE: Reprodukcije priložene u ovoj objavi preuzete su sa sajta Britanske biblioteke. U pitanju je bibliofilsko izdanje romana Slika Dorijana Greja sa ilustracijama Henrija Kina. Na sajtu biblioteke o ovom izdanju piše sledeće:

Oscar Wilde’s (1854-1900) only novel „The Picture of Dorian Gray“ is the Faust-like tale of a man who devotes his life to sensuality and debauchery, but remains youthful, while his portrait shows the effects of his physical and spiritual decay. The novel proved as controversial as Wilde’s private life. It first appeared, censored, in 1890 in „Lippincott’s Monthly Magazine“. A version heavily altered by Wilde was published in book form the following year.

This edition comes from 1925, with illustrations by Henry Keen. In addition to the twelve plates are embellishments and decorations (such as the butterfly on the cover and inked pattern at the end) hinting at the „art nouveau“ style of Aubrey Beardsley (1872-1898).

The final image shows the rings on the dead Gray’s hand – the only way to identify the body, which has now suddenly aged, while the portrait has returned to its youthful perfection.

DODATAK: U Parizu je tačno pre dve godine, 28. septembra 2016, otvorena izložba posvećena ovom piscu. Ona je trajala do 15. januara 2017. i praćena je sa dva veoma značajna kataloga koja prilažem uz obu objavu (1, 2). Na izložbi su bila predstavljena mnogobrojna i značajna izdanja dela Oskara Vajlda, lična prepiska, fotografije, dokumenta za razumevanje doba i društva koje je prema Vajldu, ispostavilo se, bilo okrutno. Takođe, na izložbi su bila predstavljena i mnogobrojna dela prerafaelitskog slikarstva i onog s kraja veka kako bi se slika o evropskim umetničkim tendencijama za Vajldova života bolje približila savremenom posmatraču.

Izvor: Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974.

Slike: British Library

Časopis „Yellow Book“

Svako doba ima svoju umetnost a svaka umetnost ima(la je) svoj časopis u kome bi izražavala svoja estetička načela, književna i likovna dela, kritike, polemike, recenzije, zapažanja. Tako je bilo i sa časopisom „Žuta knjiga“ (Yellow Book) koji je izlazio u Londonu samo tri godine, od 1894. do 1897.

Ime časopisa provocira neodređenošću. Žuta knjiga je, zapravo, knjiga koju čita Dorijan Grej, junak romana Slika Dorijana Greja Oskara Vajlda, ikona pokreta simbolizma i dekadencije, bar kada je šira čitalačka javnost u pitanju. Zapravo, ikona pokreta dekadencije, koji se pojavio među belgijskim, engleskim i francuskim umetnicima, bio je jedan drugi književni junak, Uismansov bizarni esteta Dezesent, junak romana Nasuprot (À rebours). Žuta knjiga koju nosi sa sobom Dorijan Grej je, u stvari, roman Nasuprot pa je naziv časopisa bio način da se kroz aluziju oda počast dva velika romana estetike s kraja 19. veka (fin de siècle). Za oblikovanje Dorijana kao uzor je poslužio Dezesent, ali je za lik Dezesenta poslužila jedna stvarna ličnost, ona koje je inspirisala i Marsela Prusta za lik barona de Šarlisa, a to je Robert de Monteskje, najslavniji esteta toga doba. Čudnovata je genealogija književnih junaka i dela.

Umetnički direktor časopisa, današnjim jezikom rečeno, bio je tada mladi slikar Obri Berdsli čije su crno-bele ilustracije prva vizuelna asocijacija pokreta dekadencije. Neka izdanja na srpskom jeziku, od romana Nasuprot do najznačajnije kritičke knjige ove književnosti, knjige italijanskog pručavaoca Marija Praca, Agonija romantizma (prevod naslova ne odgovara originalu koji glasi La carne, la morte e il diavolo nella letteratura romantica), sadrže Berdslijeve ilustracije na svojim koricama.

Na priloženim slikama zadnjih strana magazina vide se dve jasno odeljene celine, jedna pripada književnosti, druga slikarstvu. Obe umetnosti dobile su podjednak status i fizički su bile raspoređene odvojeno unutar časopisa. Autori koji su objavljivali svoja dela, bar na osnovu dve priložene slike, današnjoj publici su nepoznati, izuzev Henrija Džejmsa i Berdslija. Redakcija časopisa je 1895. godine bila napadnuta i skoro kamenovana zbog Oskara Vajlda. On je pod miškom držao žutu knjigu za koju je rulja mislila da je u pitanju časopis. Ipak, Vajld je u tom trenutku držao jedno drugo delo, roman Afrodita francuskog pisca Pjera Luisa (Pierre Louÿs).

Izvor slika: British Library

Karl Gustav Jung o Bogu

POZNAVANJE BOGA

Bog je opšte iskustvo, koje samo nejaki racionalizam i odgovarajuća teologija zamračuju.

Bog je, očito, psihička, a ne fizička činjenica, to jest, on je samo psihički ali ne i fizički spoznatljiv.

O veri se govori kada se izgubi znanje. Verovanje i neverovanje u Boga samo su supstituti. Primitivni čovek ne veruje, on zna, pošto za njega unutrašnje iskustvo važi isto koliko i spoljašnje. On još nema teologiju i nije zaslepljen zbunjijućim pojmovima. On svoj život prisilno usmerava prema spoljašnjim i unutrašnjim činjenicama koje, za razliku od nas, oseća zasebno. On živi u jednom svetu, a mi u jednoj njegovoj polovini i, verujemo ili ne, u drugi.

Među svim mojim pacijentima u srednjem životnom dobu, to jest preko trideset pete godine, nije bilo ni jednog jedinog čiji krajnji problem nije bio religiozni i nijedan se nije doista izlečio ko nije spoznao religiozno.

Ljudska duša i duševne patnje se na mnoge načine potcenjuju kao kada bi se Bog ljudima obraćao isključivo preko radija, novina ili propovedi. Bog se ljudima nikada nije drugačije obraćao do dušom i kroz dušu, duša to razume i mi ga doživljavamo kao nešto duševno. Ko to zove psihologiziranjem, skriva oči što gledaju u sunce.

Jednog lepog letnjeg dana 1887. godine vratio sam se u podne iz škole i otišao na trg katedrale. Nebo je bilo sjajno plavo i sijalo je sunce. Krov katedrale se presijavao na svetlosti i sunce se ogledalo u sveže obojenim crepovima. Bio sam obuzet lepotom ovog prizora i pomislio sam: „Bog je lep i crkva je lepa, Bog je sve stvorio i sedi iznad, daleko na plavom Nebu, na zlatnom prestolu.“ A onda je nastupila praznina i ugušujući osećaj. Bio sam kao oduzet i jedino što mi je stajalo na pameti bilo je: „sada više ne razmišljaj!“ Pojavilo se nešto strašno o čemu ne želim da mislim, u čijoj blizini ja uopšte ne želim da budem…

Prikupio sam hrabrost kao da skačem u pakleni oganj i prepusto se mislima: pred mojim očima pružala se krasna katedrala, iznad visoko plavo nebo; Bog sedi na zlatnom prestolu, visoko u kosmosu, a na presto padaju ogromni ekskrementi, na sveže obojeni crveni krov i prekrivaju zidine crkve…

Sada mi je postalo mnogo jasnije ono što ranije nisam mogao da razumem. Razmeo sam ono što moj otac nije mogao da razume: Božiju Volju kojoj se on iz najbolje namere i najdublje vere opirao. Zato on nikada nije doživeo Čudo Milosti koje sve leči i sve čini razumljivim. On je kao putokaz uzimao zapovesti Biblije, verovao je u Boga na način kako to piše u Bibliji i kako su ga njegovi preci učili. Ali on nije poznao živog, nesaopštljivog Boga koji je svemoćan i iznad Biblije i crkve, koji poziva ljude na svoju slobodu i koji ih može naterati da se odreknu svojih vlastitih viđenja i ubeđenja da bi se bezuslovno izvršila Njegova volja…

Tada je započela moja sopstvena odgovornost. Ideja o kojoj sam morao razmišljati izgledala mi je strašna, i sa njom se budila slutnja da bi Bog mogao biti nešto strašno. Bila je to bolna tajna koju sam preživljavao i, za mene, uznemirujuća i mračna stvar. Ona je bacila senku na moj život i ja sam se zamislio. Sve sam to primao kao osećanje niže vrednosti. Ja sam đavo, ili svinja, pomislih, nešto izopačeno. Tada sam počeo krišom da proučavam Bibliju mog oca. Sa nasladom sam se udubio u Jevanđelje farisejaca i carinika, i utvrdio da su upravo izabrani bili izopačeni. Neizbrisiv utisak na mene ostavili su hvalisavi neverni Toma i kolebljivi Petar koji se primiče litici.

Suština se gubi prosuđivanjem o zapadnom duhu, pošto ga on, iz neznanja, niti primećuje, niti poznaje; on gubi iz vida da čovek ima unutrašnji doživljaj, da se pomaže subjektivnim doživljajima iracionalne prirode, koji potiru racionalne argumente, naučne dokaze i obezvređuju dijagnoze.

Mi nemamo pravu predstavu o Istoku; odatle nastaje šaljivo pitanje: koliko je nekome potrebno vremena da izađe na put izbavljenja ako on Boga ljubi, a koliko ako ga mrzi? Najpre bi se pomislilo da mu je potrebno mnogo ako Boga mrzi. Ali Indus kaže: „Ako on Boga ljubi potrebno mu je sedam godina, ako Boga mrzi tri. Jer ako Boga mrzi, on na njega mnogo duže misli. Kakva prefinjena bezbožnost! Ali ovo pitanje je posve ispravno, pošto je promišljeno.

Izvor: K.G.Jung, O smislu i besmislu, Mandala, Beograd, 1989.

Slike: Jungovi crteži kao propratni deo njegovog dela Crvena knjiga (Izvor)

Napomena: Zahvaljujem se čitateljki časopisa A . A . A, Ružici Medaković, na preporuci ovog odlomka iz dela Karla Gustava Junga.

Carl Gustav JungCarl Gustav JungCarl Gustav JungCarl Gustav JungCarl Gustav JungCarl Gustav JungCarl Gustav Jung

Madam de Stal: „Zašto Francuzi ne odaju priznanje nemačkoj literaturi?“

allthingsromanticism:
“ coyau:
“ Delphine
”
This was Madame de Stael’s first published book, a controversial discussion of women’s freedom in aristocratic society, and it ultimately resulted in her being exiled by Napoleon.
”

Na ovo pitanje mogla bih da odgovorim veoma jednostavno objašnjavajući da je malo ljudi u Francuskoj koji znaju nemački i da lepote tog jezika, naročito u poeziji, ne mogu biti prevedene na francuski. Tevtonski jezici lako se prevode između sebe; to isto važi i za latinske: ali oni ne bi mogli da prenesu poeziju germanskih jezika. Muzika komponovana za jedan instrument ne može se s uspehom izvoditi na instrumentu druge vrste. Uostalom, nemačka literatura, u svoj svojoj izvornosti, postoji tek od pre četrdeset ili pedeset godina; a Francuzi su, poslednjih dvadeset godina, toliko obuzeti političkim događajima da su prekinuta sva izučavanja literature.

Ipak, bio bi to sasvim površan prilaz pitanju ako bismo se držali tvrdnje da su Francuzi nepravedni prema nemačkoj literaturi, zato što je ne poznaju; oni imaju, to je tačno, predrasude prema njoj; ali te predrasude postoje zbog nejasnog osećanja izrazitih raznolikosti u načinima na koje i jedan i drugi narod na nešto gledaju ili osećaju.

U Nemačkoj ne postoji ni u čemu određen ukus, sve je nezavisno jedno od drugog, individualno. O jednom delu ceni se prema utisku koji ono proizvodi, a nikako prema pravilima, jer opšteprihvaćenih pravila i nema: svaki autor slobodan je da ostvaruje sopstvenu sferu.

U Francuskoj, većina čitalaca ne želi da se uzbuđuje, pa čak ni da se zabavlja na račun svoje literarne savesti: skrupuloznost je tu našla pribežište. Nemački autor oblikuje svoju publiku; u Francuskoj, publika komanduje autorima. Pošto u Francuskoj ima mnogo veći broj ljudi od duha nego u Nemačkoj, publika je tu mnogo uticajnija, dok nemački pisci, bitno iznad onih koji ih prosuđuju, upravljaju publikom umesto da prihvataju njene zakone. Otuda i to što se takvi pisci nikad ne usavršavaju putem kritike: nestrpljenje čitalaca, ili pak gledalaca, ni najmanje ih ne primorava da prekrajaju dužinu svojih dela, i oni se retko zaustavljaju u pravo vreme, mada jedan pisac, kojem nikada nije dosta sopstvenih koncepcija, može o tome da dobije znak samo od drugih u trenutku kad one, te koncepcije, prestanu da budu zanimljive. Francuzi žive i misle kroz druge, bar u pogledu njihovog samoljublja; i u većini njihovih dela oseća se da glavni cilj nije da obrađuju objekat, već da je cilj efekat koji proizvode. Francuski pisci uvek su u društvu, čak i kada pišu svoje sastave, jer ne gube iz vida procene, podsmehivanja i ukuse koji vladaju, to jest literarnu vlast pod kojom u tom i tom vremenu žive.

Prvi uslov za pisanje to je sposobnost živog i jakog osećanja. Osobe koje proučavaju kod drugih ono što bi morale da osećaju, ili šta bi bilo dozvoljeno reći, u literarnom smislu i ne postoje. Nema sumnje da su se naši pisci od duha (a koji ih narod ima više od Francuske!) potčinjavali samo onim stegama koje nisu škodile njihovoj originalnosti. Ali, dve zemlje treba upoređivati globalno, i u odgovarajućem vremenu, da bi se saznalo u čemu leže njihove teškoće u sporazumevanju.

U Francuskoj, jedno delo čita se samo da bi se o njemu govorilo; u Nemačkoj se ono proživljava gotovo usamljenički, hoće se da to delo samo po sebi bude društvo; a kakvo se društvo duha može napraviti od knjige koja i sama ne bi bila odjek društva! U tišini povučenosti, ništa ne izgleda tužnije no svetski duh. Usamljen čovek ima potrebu da mu intimna emocija zameni spoljni promet koji mu nedostaje.

Jasnost u Francuskoj važi za jednu od prvih spisateljskih zasluga; jer, pre svega se radi o tome da se ne treba naprezati, da se čitajući ujutro uhvati ono čime će se uveče briljirati u razgovoru. Ali, Nemci znaju da je jasnost uvek samo relativna zasluga: jedna knjiga je jasna zavisno od sižea i zavisno od čitalaca. Monteskije se ne može razumeti tako lako kao Volter, a ipak je toliko jasan koliko to dozvoljava predmet njegovog razmišljanja. Nesumnjivo, svetlost treba proneti u dubine; ali oni koji se drže finoće duha i igre reči, mnogo su sigurniji da će biti shvaćeni: oni se ne primiču nikakvim tajanstvenostima, kako bi, onda, mogli biti opskurni? Nemci, po nekoj naopakoj sklonosti, uživaju u pomrčinama; često vraćaju u noćono što je bilo po danu, radije nego da idu utabanim putem; imaju toliku odbojnost prema opštim idejama da ih, kad se nađu primorani da idu za njima, uvijaju u apstraktnu metafiziku koja bi ih mogla prodavati kao nove, sve dok se to ne otkrije. Nemački pisci ne ženiraju se nimalo pred svojim čitaocima; budući da se njihova dela prihvataju i komentarišu kao proroštva, oni ih mogu sakrivati oblacima koliko hoće; strpljenje neće nedostajati da se ti oblaci razagnaju; ali je potrebno da se na kraju vidi neko božanstvo: jer, ono što Nemci najmanje podnose, to je da budu prevareni; njihovi napori i njihova ustrajnost donose im velike i potrebne rezultate. Čim u jednoj knjizi nema jakih i velikih misli, ona brzo doživi nipodaštavanje, i dok se zbog talenta sve oprašta, dotle se nimalo ne cene razne vrste veština kojima se nastoji zameniti talenat.

Nemačka proza je prečesto zanemarena. U Francuskoj se mnogo više pridaje važnost stilu nego u Nemačkoj; u reč se unosi ceo jedan prirodan niz interesa, kao i cena koju ona treba da ima u zemlji kojom dominira društvo. Svi oni koji imaju bar malo duha sude o tačnosti ili prigodnosti ove ili one rečenice, dok je za shvatanje celine ili povezanosti jednog dela potrebno mnogo pažnje i proučavanja. Uostalom, način izražavanja je mnogo pogodniji za zbijanje šala nego što su to misli, i svemu što se tiče reči, ljudi se smeju i pre nego što razmisle. Međutim, lepota stila, i u tome se treba složiti, nije neka prednost spoljašne prirode; jer prava osećanja nadahnjuju uvek najplemenitije i najtačnije izraze, pa ako se prema stilu kakvog filozofskog spisa joši može biti blagonaklon, to se ne može biti prema nekom književnom delu; u sferi lepih umetnosti forma pripada koliko duši toliko i samom subjektu.

Dramska umetnost nudi frapantan primer različitih sposobnosti dvaju naroda. Sve što se odnosi na radnju, na zaplet, na zanimljivost događaja, kod Francuza je hiljadu puta bolje složeno, hiljadu puta bolje zamišljeno; sve što je u vezi s razvojem onoga što se nosi u srcu, s potajnim burama jakih strasti, kod Nemaca je mnogo produbljenije.

Da bi ljudi uzvišena duha i jednog i drugog naroda stigli do najviše tačke savršenstva, trebalo bi da Francuz bude religiozan, a Nemac malo više svetski čovek. Pobožnost se suprotstavlja rasipnosti duše, koja je i falinka i finoća francuskog naroda; poznavanje ljudi i društva dalo bi Nemcima, u literaturi, ukus i lakoću koji im nedostaju. Pisci obeju zemalja nepravedni su jedni prema drugima: Francuzi su, ipak, u tom pogledu, više krivi od Nemaca; oni sude ne poznavajući, ili istražuju pristrasno. Nemci su manje pristrasni. Širina njihovih spoznaja izlaže njihovim pogledima tolike različite načine viđenja, da njihovom duhu obezbeđuje tolerantnost koja se rađa iz univerzalnosti.

Francuzi bi bili više na dobitku spoznajom francuskog duha, nego što bi Nemci dobili podvrgavajući se francuskom dobrom ukusu. Svaki put, za naših dana, kad je u francusku svakodnevicu bilo uneto malo životodavnih sokova sa strane, Francuzi su tome oduševljeno aplaudirali.

Ljudi od duha u svim zemljama pozvani su da se razumeju i da se cene; ali, priprostost nekih nemačkih i francuskih pisaca i čitalaca podseća na onu Lafontenovu basnu u kojoj roda ne može da jede iz tanjira, a lisica iz boce. Najači kontrast vidi se među onim duhovima koji su se razvijali u usamljenosti i onih koje je oblikovalo društvo. Spoljašnji utisci i pribiranje u duši, poznavanje ljudi i proučavanje apstraktnih ideja, akcija i teorija, daju sasvim susprotstavljene rezultate. Literatura, umetnost, filozofija, veroispovest dvaju naroda svedoče o toj razlici; a večna granica Rajna razdvaja dve intelektualne sfere koje su, ne manje nego i dve pokrajine, strane jedna drugoj.

O Nemačkoj – tako je književnica Madam de Stal (1732-1817), jedan od najbriljantnijih duhova tog doba, nazvala svoje delo puno entuzijazma za susede s druge obale Rajne. Godine 1813, kada je knjiga objavljena, zbio se prvi ozbiljan intelektualni pokušaj u istoriji francusko-nemačkih odnosa da se jednima objasni da su i oni drugi kulturni narod. I više od toga. O Nemačkoj – to je pronalazak jedne strasti. Upravo pročitani tekst odlomak je iz pomenute knjige.

Kitsov primerak Miltonovog speva „Izgubljeni raj“

Zašto je Milton važan romantičarima?

Ovako bi mogao glasiti alternativni naslov ove objave o Kitsovom primerku speva Izgubljeni raj koji je napisao Džon Milton, engleski pesnik 17. veka. Ova objava ne bi bila dovoljna ukoliko bismo se zadržali samo na vizuelnom predlošku. Njega treba kontekstualizovati. Zašto baš Milton, naročito kada znamo da je Kits i Šekspira naročito pažljivo čitao, podvlačeći bardove stihove, zapisujući na marginama svoja zapažanja, baš kao i u ovom slučaju, na priloženim slikama (drame Bura, San letnje noći, Kako vam drago).

Dante, Milton i Šekspir su tri pesnika koja vrše najsnažniji uticaj na romantičarsku imaginaciju. Naravno, tu su i uticaji antičke književnosti, Plutarha posebno, kao i uticaji njihovih savremenika, među kojima se izdvaja Gete. Meri Šeli u svom romanu Frankenštajn piše o romantičarskoj lektiri:

Našao sam na zemlji jednu kožnu torbu, u kojoj su bili neki delovi odeće i nekoliko knjiga. Žudno sam zgrabio taj plen i vratio se s njim u svoju šupu. Srećom, knjige su bile napisane jezikom čije sam osnove naučio od ukućana, a zvale su se Izgubljeni raj, jedan tom Plutarhovih Života i Jada mladog Vertera. Bio sam jako ushićen što imam to blago; neprekidno sam proučavao ta delo i pomoću njih vežbao svoj um dok su moji prijatelji obavljali svoje redovne poslove.

Teško da mogu da ti opišem dejstvo koje su te knjige imale na mene. One su u meni izazivale nebrojeno novih slika i osećanja koja su me ponekad dovodila do ushićenja, ali su me mnogo češće bacale u najdublju potištenost.

Ove redove izgovara Frankenštajnovo neimenovano stvorenje koje biva humanizovano, više ne samo u fizičkom, već i u etičkom smilslu, jer ume da prepozna lepotu i misao umetničkog dela. On jezik ne koristi više kao samo deo razumevanja i olakšavanja komunikacije, već i kao mogućnost nadgradnje. Evo kako to stvorenje, dakle ne naučnik, već čudovište, doživljava Miltonov Izgubljeni raj. Naredni redovi Meri Šeli opisuju, zapravo, adekvatno i verno, kakav je odnos prema tom delu mogao imati čovek njenog vremena, umetnik, naučnik, vizionar, melanholik, revolucionar.

Ali je Izgubljeni raj izazvao kod mene daleko dublja osećanja. Čitao sam ga isto kao što sam čitao i osteale knjige koje su mi došle ruke, kao istinitu istoriju. Osećao sam čuđenje i strahopoštovanje koje može da izazove slika svemogućeg boga koji ratuje sa bićima koja je stvorio. Često sam dovodio u vezu sa sobom, kada mi je sličnost padala u oči, razne okolnosti. Kao Adam, izgleda da ni ja nisam bio vezan nikakvim sponama za bilo kakvo drugo biće; ali njegov položaj mnogo se razlikovao od mog u svakom drugom pogledu. On je bio stvoren božijim rukama kao savršeno biće, srećno i napredno, i njegov ga je tvorac čuvao sa posebnom brižljivošću; bilo mu je dozvoljeno da razgovara i da stiče znanja od viših biča, a ja sam bio nesrećan, bespomoćan i sam. Mnogo puta smatrao sam da je sotona bio bolji simbol za moje stanje, jer se često u meni, kao i u njemu, rađala žučna zavist kad sam posmatrao sreću svojih zaštitnika.

Još jedna okolnost je učvrstila i potvrdila ta moja osećanja. Ubrzo posle dolaska u šupu, našao sam neke papire u džepu odela koje sa, uzeo iz tvoje laboratorije. U početku nisam obraćao pažnju na njih, ali sada, kada sam bio u stanju da protumačim slova kojima su bili napisani, počeo sam da ih pažljivo proučavam. To je bio tvoj dnevnik koji si vodio u toku četri meseca koji su prethodili mom nastanku… U njima je opisano sve što se odnosi na moje prokleto poreklo; izneti su svi detalji iz tog niza odvratnih postupaka koji su do njega doveli, dat je najdetaljniji opisi moje grozne i gnusne ličnosti rečima koje su oslikavale tvoj sopstveni užas, dok je moj postao neizdržljiv. Smučilo mi se dok sam čitao. Neka je proklet dan kada sam oživeo!, uzviknuo sam užasnut. Prokleti tvorče! Zašto si napravio tako strašno čudovište da si se čak i ti s odvratnošću okrenuo od mene? Bog je iz sažaljenja napravio čoveka lepim i privlačnim, po sopstvenom liku; a ja sam tvoja loša kopija, još užasnija baš zbog te sličnosti. Sotona je imao svoje drugove, đavole, da mu se dive i da ga hrabre, a ja sam usamljen i omrznut!

Romantizam favorizuje Satanin čin pobune kao čin individualnosti, slobode, beskompromisne doslednosti i volje da se istraje u sopstvenom pobunjeničkom položaju. Satana odbija ropski odnos prema autoritetu. Odnos prema autoritetu i relacija na kojoj je zasnovan je unapred rečen, dat, normiran, on ne ostavlja prostor slobodi, individualnom izražavanju, saznanju i imaginaciji.

Prvi romantičar koji problematizuje Satanin lik u kontekstu Miltonovog speva je Vilijam Blejk. Kasnije, svi veliki umetnici ovog pokreta jedan specifičan interteksualni odnos sa njim ostvaruju. Shvatanje Satane otrgnuto je iz religijskog konteksta i „oživljeno“, njemu je dat obrazac koji se može uporediti sa pobunom Čudovišta protiv Tvorca, baš kao u romanu Meri Šeli, svojevrsnoj alegoriji čitavog pokreta i odnosa umetnika i Boga.

Lik Satane otrgnut je iz svog striktno religijskog konteksta i zaodeven je u formu koju možemo uporediti sa figurom Prometeja. Njihovo poređenje moguće je, ali između njih dolazi do razdvajanja i uočljiva je razlika kada govorimo o razlogu pobune. Naime, Prometej nije sa armijom pošao na bogove. Prometej je neposlušnik koji svojom lukavošću, dovitljivošću, neposlušnošću izneveri zapovest bogova, ali iz ideala, iz želje i uverenja da treba pomoći ljudima i dati im vatru, taj povlašćen posed bogova. On zbog toga biva kažnjen. Međutim, Miltonov Satana je pobunjenik kao takav, on nema ideal, njegova pobuna je pobuna protiv autoriteta kao takvog, ali bez daljeg obrazloženja da li bi on, koji unapred zna da je njegova pobuna izgubljena (da li i uzaludna?), da dođe na mesto Boga činio i predstavljao isto što i on. Ne princip dobra koliko princip autoriteta. Satana, za razliku od Prometeja nije idealista. Samo pobunjenik.

Romantizam zavšava u paradoksima i nemoguće ga je poimati bez te nestabilnosti koju sam sebi zadaje, koju sam stvara. Međutim, mi smo pošli od Kitsovih anotacija. One su bitne i sa stanovišta poetizacije i razumevanja čitanja. U pitanju je jedinstvena teorija čitanja i vizuelno predočavanje kako se ona ostvaruje. Doživljaj dela je unutrašnji, „to nisam ja spolja, to ste vi iznutra“, poruka je umetničkog dela svojim čitaocima. Te doživljaje, kao specifrične duhovne kategorije, kao pojave unutar svesti i imagainacije, kao fantazme, umetnik pokušava da rečima oformi i da impresijama da konkretan oblik zapisujući ih na margine stranica svoje knjige. To je jedan intiman čin, poput vođenja dnevnika. To je i dnevnik čitanja, ali i slikanje prelaza, montenjevski rečeno, jer ta senka sopstvenog bića, senka baš pod tim uglom, neće se više ponoviti, biće u vremenu nastaviće svoj tok i na tu tačku nas ne može vratiti osim kroz ponovno čitanje naših anotacija, redova i utisaka koje smo zapisali, čitajući delo, na marginama.

Citati: Meri Šeli, Frankenštajn, prevela Maja Pantić, Čarobna knjiga, Beograd, 2004, str. 127-130.

Izvor slika: Museum Crush

Pismo Agati Kristi

Related image

Pismo Agati Kristi (rođenoj Miler, udatoj Kristi pa Malovan), pet dana pre njenog 127. rođendana.

Draga Agata,

Znam da me možete čuti. Znam da ćete ovo pročitati i da ćete se, poput mnogih starica, detektiva-amatera iz vaših romana, ironično osmehnuti. Samo Džejn Ostin i vi ste tako ljupko umele da budete bezobrazno ironične i da vam niko ne zameri. A kako bi i mogao? Kako bi se usudio?!

Znam da mislite kako već na početku grešim usuđujući se da vam se obratim sa „draga“ umesto sa „poštovana“. Vaš britki duh zapažanja, humor kojim ste odsecali glave smešnim navikama i ljudskim trivijalnostima, neće vas, verujem, ni sada napustiti, čitajući moje pismo.

Vaš rođendan je za pet dana ali ja nisam uspela da se suzdržim (niste me naučili taktici, strpljivosti i predumišljaju), morala sam vam napisati ovo ljubavno pismo, odu poštovanja i zahvalnosti za sve trenutke mog života koje ste osmislili umesto mene. Čitala sam vas kao dete, a vi ste rekli da je bitno imati srećno detinjstvo. Vi ste ga učinili beskrajno srećnim!

Agata, ja sam od vas učila o uskim ulicama Bagdada i kabinama prve klase u kontinentalnim vozovima, terasama u Egiptu što gledaju na Nil i kućama na obali u Saseksu. Vi ste mi (doduše, uz bajku o vuku i jarićima) najbolje ukazali na značaj časovnika, dimnjaka, kamina, ladica, zavesa, pisama, ormana, cijanida, biblioteka u senci večeri, portreta, lampi i čipkanih maramica sa inicijalima.

Vi ste mi bili uzor. Vi ste me naučili da je rad najbitniji. Pisali ste i po tri romana godišnje (setite se 1936!). Naučila sam od vas da su želje nedovoljne, da je radna etika sve. Sedeli ste do prozora, po čitav dan, do kasno u noć, i pisali ste, neumorno ste pisali. Reći će da je to bilo zbog ugovora. Netačno. Pisali ste jer ste voleli da putujete, a i bili ste voajer. Ozbiljan.

Od vas sam naučila koliko je značajno posmatrati ljude: stare profesorke matematike, brbljive devojke, ratne bolničarke, mlade daktilografkinje. Vi ste me naučili koliko je identitet zamenjiva kategorija. Koliko je prošlost složena. Koliko su tajne opasne. Koliko su neizbežne. Nipošto niste bili mistični, a kamoli sujeverni. Niste verovali u sudbinu, u determinizam. Svako je za svoj greh bio odgovoran. U vašim delima Bog ima vrlo malo značaja. Ubiti je lako.

Vi ste me naučili da mala mesta, predgrađa i komšije nisu beznačajni, dosadni, neinteresantni, da njih ne treba doživljavati kao osudu. Zahvaljujući vama otkrila sam da mala mesta, zbir svih pakosti ovog sveta, jesu slična pomenutom identitetu koji su neki od vaših junaka toliko želeli da odbace, zloupotrebe, ponište. U malim mestima izbor maski je najveći. Vi ste to vrlo dobro znali.

Mislila sam da je uvek tamo negde bolje, zato sam čitala vaše romane, da se tamo negde događa život, onaj pravi život, i da su ljudi drugačiji ali, uspevali ste, toliko puta, da me navedete na pogrešan trag. Na kraju, rešenje zagonetke bilo je da su ljudi svuda isti, iako nisu isti baš u svemu, naročito ne u odabiru maski.

Draga Agata, želela sam da budem kao Vi. Želela sam da budem slobodna. Želela sam da pišem. Želela sam putujem. Da gledam u Sunce dok zalazi na Nilu. Da u slobodno vreme obilazim muzeje, kao što ste vi arheološka nalazišta, i da u mom hotelu uvek ima zanimljivih gostiju.

Tekst: Ana Arp | Fotografije: Ana Arp (moja kolekcija)

IMG_3056IMG_3080

Džon Raskin o razlikovanju religiozne i umetničke slike

Džon Raskin, engleski estetičar i kritičar umetnosti, najpoznatiji po knjigama Kamenje Venecije, Moderni slikari, U odbranu Tarnera dao je svoje viđenje na temu razlikovanja umetničkog dela od predmeta religijskog obožavanja, što je specifično naročito za katolički kontekst. Tu se i dotiče Rafaelovih slika, naglašavajući zašto one nisu ikone već umetnička dela.

Izrada lutaka, ma koliko da je uticala na riomokatoličku misao u Evropi, svakako ne zaslužuje da se smatra jednom od lepih umetnosti. U doslovnom slislu, rimokatoliku uošte nije važno kako izgleda slika koju obožava. Uzmite najlošiju lutku koja je sastavljena u nekakvoj jeftinoj radnji za igračke, poverite je na čuvanje ogromnoj porodici sa decom, neka je razvlače po kući sve dok od nje ne postane bezoblična masa, potom je obucite u satenski mantil i objavite da je pala sa neba i to će sasvim odgovarati svakoj potrebi rimokatolika. Idolatrija, nije zgodno previše ponavljati, ne ohrabruje lepe umetnosti. Međutim, s druge strane, najuzvišeniji ogranci lepih umetnosti ne ohrabruju ni idolatriju, ni religiju. Nijedna Leonardova ili Rafaelova slika, nijedna Mikelanđelova skulptura nikad nije bila predmet obožavanja, osim nekom slučajnošću. Kad se nemarno razmotre i kad to čine neuki ljudi, ispostavlja se da u njima ima manje onog što privlači nego u delima trećerazrednih umetnika. Kad se pažljivo razmotre i kad to čine razboriti ljudi, oni istog časa odvraćaju misao sa svojih tema na veštinu kojom su izvedena, tako da divljenje zauzima mesto posvećenosti. Ne kažem da Sikstinska Bogorodica, Bogorodica sa štiglićem, i druge, nisu imale značajan verski uticaj na izvesna shvatanja, nego kažem da na mnoštvo naroda Evrope nisu imale nikakav, dok se mnogo veći broj najslavnijih skulptura i slika nikad i nije poštovao drugačije nego divljenje čovekovoj lepoti, to jest kao uvažavanje čovekove veštine. Stoga se delotvorna religijska umetnost uvek nalazila, i smatram da uvek mora da se nalazi, između dve krajnosti – varvarskog pravljenja idola, s jedne strane, i veličanstvene umetnosti, s druge strane. Ona se, delimično, ogleda u crkvenom slikarstvu i onim knjiškim ilustracijama koje su posle pronalaska štampe zauzele njegovo mesto; delimično u slikanju na staklu; delimično u primitivnim skulpturama na spoljašnjim stranama zdanja; delimično u mozaicima i delimično na freskama i slikama u temperi koje su u četrnaestom veku oblikovale sponu između ove moćne, premda nesavršene, religijske umetnosti i oronulog savršenstva koje je došlo za njom.

Citat: Džon Raskin, Kamenje Venecije, preveo Milan Miletić, Službeni glasnik, Beograd, 2011.

Slike:

Gore: Detalji Rafaelove slike Sikstinska Madona koju je 1512. poručio papa Julije II. Povodom 500 godina od njenog nastanka Katarina Gaensler je objavila knjigu fotografija ove slike, u velikoj dimenziji, tako da je knjiga sama po sebi kuriozitet, a i detalji slike su izvanredni.

DoleRafaelo, Sikstinska Madona, 1512.

Preporuka: Artsy

RAFAEL - Madonna Sixtina (Gemäldegalerie Alter Meister, Dresden, 1513-14. Óleo sobre lienzo, 265 x 196 cm).jpg

Jovan Hristić: „Elegija o antikvarnici“

„Imaju knjige svoju sudbinu“, kaže pesnik. Koje knjige? Homer, Biblija, Božanstvena komedija, Šekspir ili Rasprava o metodi uvek su tu; sudbinu imamo mi, što dolazimo i odlazimo. Sudbinu nemaju one knjige što samo dođu i prođu kroz antikvarnicu, knjige koje su uvek nekom potrebne, koje su ispratile svog prvog vlasnika, i ispratiće sve ostale. Ali ima knjiga koje dođu u antikvarnicu, i tu ostanu. Došle su, jer nisu bile potrebne; ostale su, jer isto tako više nisu potrebne. Ima ih svakakvih: od onih koje su bile potrebne samo onima što su ih napisali i nikom više, do onih koje su nekad bile potrebne svima, da vrlo brzo ne budu potrebne nikom.

To su tužne knjige. Čovek ih gleda – nema potrebe da ih uzme u ruke – i nehotice misli na one koji su ih napisali: šta je sada sa njima? Šta rade? Jesu li napisali još nešto? Najstrašnija pitanja koja se mogu postaviti knjizi. Možda su prestali da pišu, posle prvog uspeha (ako ga je uopšte bilo) za koji su znali da ne znači ništa; ili su (još gore) nastavili da pišu, a o tome ni antikvarnica ne zna ništa. Ali najgore je u sredini, sa knjigama koje nisu ni sasvim nepotrebne, ni sasvim potrebne, koje bismo mogli i pročitati, ali isto tako i ne pročitati. Uzimamo ih u ruke, prelistamo, a onda gotovo krišom vraćamo na mesto. Krišom i od sebe, i od drugih: jer ipak bi je možda trebalo pročitati, jer nam neki mogući čitalac stoji za leđima, i ne treba ga obeshrabrivati. Nastavite sa čitanjem

Borhesova lična biblioteka

LIČNA BIBLIOTEKA

U protoku vremena naše pamćenje stvara jednu neujednačenu biblioteku sačinjenu knjigama ili stranicama čije nam je čitanje pričinilo zadovoljstvo koje bismo voleli da podelimo sa drugima. Tekstovi takve intimne biblioteke ne moraju nužno da budu slavni. Razlog je jasan. Profesori, koji tu slavu dodeljuju, manje se zanimaju za lepotu a više za pravce i datume u književnosti, kao i za besprekornu analizu knjiga koje su i napisane radi te analize, a ne radi zadovoljstva čitaoca.

Serija za koju pišem predgovore nastoji, kako ja zamišljam, da pruža to zadovoljstvo. Neću birati naslove u funkciji sopstvenih književnih navika, jedne određene tradicije, neke određene škole, ove zemlje ili onog razdoblja. „Neka se drugi hvale knjigama koje im je dato da napišu; ja se hvalim onima koje mi je dato da pročitam“, rekao sam svojevremeno. A ni danas ne znam jesam li dobar pisac; smatram da sam odličan čitalac, a u svakom slučaju osetljiv i zahvalan čitalac. Želeo bih da ova biblioteka bude isto toliko raznovrsna kao što me je moja neutoljiva radoznalost nagonila i dalje nagoni da istražujem tolike jezike i tolike književnosti. Znam da roman nije manje izveštačen od alegorije ili opere, ali ću uvrstiti i romane jer su i oni ušli u moj život. Ovaj niz heterogenih knjiga je, ponavljam, biblioteka ličnih opredeljenja.

Marija Kodama i ja lutali smo kopnom i morem po čitavoj zemaljskoj kugli. Stigli smo do Teksasa i do Japana, do Ženeve i do Tebe, i sada, da bismo prikupili tekstove koji su bili presudni za nas, obliazimo hodnike i dvorane sećanja, kao što je sveti Avgustin napisao.

Knjiga je stvar među stvarima, sveska zagubljena među sveskama koje nastanjuju ravnodušnu vasionu, sve dok ne pronađe svoga čitaoca, čoveka predodređenog za njene simbole. Tada se dešava jedinstvena emocija nazvana lepotom, ona čudesna zagonetka koju ne mogu da dokuče ni psiholozi ni retoričari. „Ruža je bez zašto“, rekao je Angelus Silezijus; vekovima kasnije Vistler će reći: „Umetnost se događa“.

Kamoli sreće da si ti onaj čitalac na koga je ova knjiga čekala.

Spisak naslova Borhesove „Lične biblioteke“

1. Hulio Kortasar: „Priče“
2. Apokrifna jevanđelja
3.Franc Kafka: „Amerika“, Kratke priče
4. DŽ. K. Česterton: „Plavi krst i druge priče“
5. V. V. Kolins: „Mesečev kamen“
6. M. Meterlink: „Inteligencija cveća“
7. Dino Bucati: „Tatarska pustinja“
8. Henrik Ibzen: „Per Gint“, „Heda Gabler“
9. Ž. M. Eša de Keiroš: „Mandarin“
10. Leopoldo Lugones: „Jezuitsko carstvo“
11. Andre Žid: „Kovači lažnog novca“
12. H. DŽ. Vels: „Vremeplov“, „Nevidljivi čovek“
13. Robert Grejvs: „Grčki mitovi“
14. Fjodor Dostojevski: „Zli dusi“
15. E. Kasner i Dž. Njumen: „Matematika i mašta“
16. Judžin O’Nil: „Veliki bog Braun“, „Neobična međuigra“, „Crnina pristaje Elektri“
17. Arivara no Narihira: „Izeove priče“
18. Herman Melvil: „Benito Sereno“, „Bili Bud“, „Pisar Bertelbi“
19. Đovani Papini: „Svakidašnja tragičnost“, „Slepi pilot“, „Reči i krv“
20. Artur Mejčen: „Tri varalice“
21. Fra Luis de Leon: „Pesme nad pesmama“, „Izlaganje knjige o Jovu“
22. Džozef Konrad: „Uže oko vrata“, „Srce tame“
23. Edvard Gibon: „Opadanje i propast Rimskog carstva“
24. Oskar Vajld: Ogledi i dijalozi
25. Anri Mišo: „Varvarin u Aziji“
26. Herman Hese: „Igra staklenih perli“
27. Enoh A. Benet: „Živ sahranjen“
28. Klaudije Elijan: „Životopis životinja“
29. Trostejn Veblen: „Teorija o dokonoj klasi“
30 Gistav Flober: „Iskušenja svetog Antonija“
31. Marko Polo: „Putopisi“
32. Marsel Šveb: „Izmišljeni životi“
33. Džordž Bernard Šo: „Cezar i Kleopatra“, „Zapovednica Barbara“, „Kandida“
34. Fransisko de Kevedo: „Marko Brut“, „Čas svih“
35. Eden Filpots: „Crveni Redmayne“
36. Seren Kirkegor: „Strah i drhtanje“
37. Gustav Majrink: „Golem“
38. Henri Džejms: „Učiteljev nauk“, „Šara na tepihu“, „Privatni život“
39. Herodot: „Devet knjiga Istorije“
40. Huan Rulfo: „Pedro Paramo“
41. Radjard Kipling: „Priče“
42. Vilijem Bekford: „Vethek“
43. Daniel Defo: „Mol Flanders“
44. Žan Kokto: „Profesionalna tajna i drugi spisi“
45. Tomas de Kvinsi: „Poslednji dani Emanuela Kanta“
46. Ramon Gomes de la Serna: „Predgovor delu Silverija Lanse“
47. „Hiljadu i jedna noć“
48. Robert Luis Stivenson: „Nove arapske noći“, „Merkhajm“
49. Leon Bloj: „Spasenje za Jevreje“
50. „Bhagavad-Gita“
51. „Gailgameš“
52. Huan Hose Areola: „Fantastične pripovetke“
53. Dejvid Garnet: „Od dame do lisice“, „Čovek u zoološkom vrtu“, „Povratak mornara“
54. Džonatan Svift: „Guliverova putovanja“
55. Pol Grusak: Književna kritika
56. Manuel Muhika Lajnes: „Idoli“
57. Huan Ruis: „Knjiga Dobre ljubavi“
58. Vilijam Blejk: Sabrane pesme
59. Hju Valpol: „Na mračnom trgu“
60. E. Martines Estrada: Pesničko delo
61. E. A. Po: Priče
62. Vergilije Maron: „Enejda“
63. Volter: „Pripovetke“
64. DŽ. V. Dun: „Ogled sa vremenom“
65. Atilio Momiljano: Ogled o „Besnom Orlandu“
66. Vilijem Džejms: „Raznolikost verskog iskustva“
67. Knjiga mrtvih
68. DŽ. Aleksander Gan: „Problem vremena“

Za svaku pojedinačnu knjigu iz ovog spiska Borhes je napisao i predgovor. Godine 1984. argentinska izdavačka kuća Hyspamerica, koja se inače bavi prodajom knjiga po kioscima dnevne štampe, predložila je Borhesu da odabere sto naslova obavezne lektire te da za njih i napiše predgovor, čime bi se stvorila zaokružena edicija čiji bi naziv bio „Lična biblioteka“. Odonda pa sve do svoje smrti Borhes nije prestao da sastavlja spiskove dela i autora, od kojih je neke i izostavio, poput Dantea i Šekspira, smatrajući da bi njihovo uključivanje bio čist pleonazam. Tokom čitavog ovog posla, kojem je kao nekoj vrsti igre Borhes posvetio duga popodneva u svom nekadašnjem stanu u ulici Majpu u Buenos Airesu, kao i bezbroj časova po hotelskim sobama na svim krajevima sveta, barem su dve stvari postale očigledne: da će kriterijum stvaranja te biblioteke biti neopozivo njegov, a da taj kriterijum treba povezati sa užitkom čitanja i sa sećanjem na ta čitanja nezavisno od bilo kakve hronologije ili klasifikacije, te da je spreman da odbrani svoje uverenje da se jedna prava biblioteka ne stvara hiljadama dela. Imao je običaj da kaže da je i tih sto što mu je naručeno previše.

Izvor: Horhe Luis Borhes, Predgovori, prevela Silvia Monros Stojaković, Stilos, Beograd 1990.

Slike: Engleska izdanja Borhesovih dela, Dutton Press koja je preveo Norman Thomas di Giovanni

Pet beogradskih antikvarijata

Bulbuk 1

Antikvarijat Bulbuk

IMG_1366

Antikvarijat Bulbuk

 

Vulin 1

Antikvarijat Vulin

Vulin 2

Antikvarijat Vulin

 

Dveri 1

Antikvarijat Dveri

Dveri 2

Antikvarijat Dveri

 

Mala akademija 1

Antikvarijat Mala akademija

Mala akademija 2

Antikvarijat Mala akademija

 

12952901_841985225928761_1696777238_o

Antikvarijat Mala prodavnica retkosti

12957154_841985272595423_1044422094_n

Antikvarijat Mala prodavnica retkosti

Odlučila sam da predstavim Beograd posredstvom teksta o antikvarijatima, a isti se ne moraju odnositi samo na Beograd. Knjige koje se mogu kupiti u ovim knjižarama dostupne su svima posredstvom interneta a, od sada, nadam se, i posredstvom ovog teksta, bar vizuelno ili kao predlog za neko naredno čitanje.

Jedna od mojih lutalačkih preokupacija gradom podrazumevala je i da obilazim knjižare u koje neću nužno ući, ali pored kojih ću zastati i posmatrati izloge. Tako sam se ja, za početak, informisala. A kada bih ušla, ponašala bih se kao da sam u biblioteci. Stajala bih satima pred policom i listala knjige, čitala ih, otvarajući nasumično stranice, razgledajući korice i fontove. Nastavite sa čitanjem

Karl Orf: „Carmina Burana“

Carmina – pesme, Burana – stari naziv za Bavarsku ili jedan od manastira u pomenutoj nemačkoj regiji gde su sredinom 19. veka otkrivene pesme profanog sadržaja (narodne pesme koje su bile nasuprot kanonu dvorske poezije) pisane i izvođene u 11, 12. i 13. veku na latinskom jeziku.

Delo (scenska kantata) je izvedeno prvi put u Frankfurtu 1937. godine. Najpoznatija pesma, O Fortuna, posvećena je Fortuni, sreći i sudbini čiji je točak nepredvidiv, njegovo kretanje čini se ćudljivo i nepredvidivo.

U knjizi Jesen srednjeg veka, tokom poglavlja „Čežnja za lepšim životom“, Johan Hojzinga je pisao:

Stvari koje od života mogu da stvaraju zadovoljstvo ostaju iste. Danas kao i ranije to su: lektira, muzika, likovna umetnost, putovanje, uživanje u prirodi, sport, moda, društvena sujeta (viteški redovi, počasna zvanja, skupovi) i zanos čula.

Narodne svečanosti srednjeg veka, za razliku od crkvenih i dvorskih, imale su svoje specifične odlike, teatarske oblike neposrednosti, nagon za ulepšavanjem i slavljenjem života upravo iz razloga koje im je teška svakodnevica nametala.

Svest o promenljivosti sudbine, o Fortuni čiji točak ima nepredvidive obrte, neprestano je oblikovao čovekov odnos prema stvarnosti. Koliko slave dolazak proleća, toliko srednjevekovne pesme koje je Karl Orf muzički obradio, sadrže i sve ono što točak sreće podrazumeva. Tuga može lako preći u radost, nada u očajanje, polet u rezignaciju.

Pojam prolaznosti snagom fuge odjekuje u misli ondašnjeg čoveka. Ples povodom slavlja vrlo brzo zahvaljujući Fortuninom točku može postati danse macabre, mrtvački ples. Zvuk fagota, tako čest u delima Stravinskog i Orfa, elegičan je uzdah nad prolaznošću. Istovremeno, nijedan instrument bolje od fagota ne formira sliku buđenja i postepenog protezanja zraka.

Nepravedno bi bilo svesti proleće na malodušnost i rezignaciju. Individualni utisci uvek su različiti, a i empirijski doživljaj nešto je u potpunosti drugačije od umetničkog tematizovanja. U umetničkim delima poput Eliotove poeme Pusta zemlja ili baleta Posvećenje proleća Igora Stravinskog prisustvujemo subverzivnom odnosu prema tradicionalnom poimanju proleća.

Sa druge strane, tradicija, koja neminovno podrazumeva preispitivanje prošlosti, nije potisnuta niti je odbačena. Prošlost je u sadašnjosti prisutna više nego što je to na prvi pogled uočljivo, čitavo Vreme je apstrakcija koja konkretizuje svoje postojanje tek u čovekovoj svesti, u umu, „u jednom svetu razmišljanja“, kako to kaže Eliot na početku Četri kvarteta.

Neka ono što je afirmativno ostane kao imperativ postojanja. Svest o drugoj strani, o senci koja uznemirava, iznova se pojavljujući iza ili ispred čoveka, neka, takođe, bude podsticaj. Ne toliko za potiskivanje, koliko za pronalaženje načina za prevazilaženje, ali uz svest da afirmacija života i aktivnosti koje je Hojzinga naveo, na kraju moraju biti nečim drugim kompezovane. Fortuna je nepredvidiva, ali prati hrabre.

Srednji vek doba je nepravdi, nasilja, straha, sujeverja, javnih sakaćenja, kuge, veštica, požara, gladi, đavola. Bila je potrebna profana svečanost, sjajna afirmacija lepote življenja koja bi bila van dvorskih ili crkvenih okvira. Putujući sveštenici i studenti na prelazu između 11. i 12. veka pišu pesme posvećene vinu, telesnoj ljubavi, svakodnevnim radostima, proleću duše. Među njima bilo je onih iz Francuske, Nemačke, Španije, Italije i Engleske. Svi su želeli jedno dugo buđenje i bujanje koje bi trajalo stolećima. Čini se, iz današnje perspektive, tako je i bilo. Rođena je renesansa.

U Jugoslaviji najbolje izvođenje ovog dela izvedeno je u KPGT (kazalište, pozorište, gledalište, teatar) uz soliste Svetlanu Bojčević, Predraga Protića, Slobodana Stankovića i akademski hor „Branko Krsmanović“. Dirignet je bila Darinka Matić-Marović.

Codex Buranus

„The Forest“, from the Carmina Burana

Barok nedeljom: Rukopis „Veličanstveni kaligrafski spomenici“

Joris Hoefnagel, illuminator & Georg Bocskay, scribe Dragonfly, Pear, Carnation, and Insect, 1562/96. Watercolors, gold and silver paint and ink on parchment. Via Getty Open Content. “ Mira calligraphiae monumenta is a virtuoso model book of...

Ilustrator manuskrpta „Predivni kaligrafski spomenici“ (u orginalu, na latinskom, „Mira calligraphiae monumenta“), Holanđanin Joris Hoefnagel, i kaligraf Georg Bočkaj sačinili su ovu knjigu za Rudolfa II, cara Svetog rimskog carstva nemačke narodnosti iz loze Habzburgovaca. Hoefnagel je u jednom periodu svog života radio kao dvorski ilustrator, svojim radom dopunjujući sobu kurioziteta (Kunstkammer) Rudolfa II o kojoj je već bilo reči na blogu A . A . A.

Knjiga je nastajala između 1561. i 1596. godine. Bočkaj je isprva ispisao tekst oko 1561. godine da bi tri decenije kasnije holandski umetnik dodao ilustracije voća, povrća, cveća i drugih biljaka. Još nije poznato da li je Bočkaj sastavio tekst manuskripta ili je samo zaslužan za estetsko oblikovanje slova, ali ne i sadržaj.

Rukopis na prelazu doba, hronološki još uvek ne pripada baroku iako se, stilistički posmatrano, mnogi elementi manuskripta uklapaju u pojedine karakteristike barokne umetnosti. Čudno i egzotično rastinje, kao i insekti oko njega deo su barokne scenografije, naročito u okviru žanra mrtve prirode, koji je posebno bio specifičan za holandske umetnike, naročito u 17. veku.

Sa druge strane, pored nabrojanih ilustrovanih elemenata, tu je i kaligrafsko umeće koji na svakoj novoj stranici menja svoje oblike i postaje, čini se, samo sebi svrha. Trebalo bi malo više vremena provesti nad rukopisom da bi se pročitao tekst ali, sa druge strane, sama vizuelna vrednost istog oplemenjuje i zadivljuje posmatrača.

Uprkos istorijskim prilikama, ratovima, bolestima i verskom fanatizmu doba, ovaj manuskript, lepota koje se ovaj svet ne dotiče, kao da sve nabrojane pošasti iskupljuje i oko privodi blaženstvu što je, želimo da verujemo, jedan od ciljeva Umetnosti. Drugi je, duši dati blaženstvo. Ohrabriti je i njenim krilima, Platonovim jezikom rečeno, dati neophodnu kap kiše zahvaljujući kojoj ona poleti.

Izvor slika: The J. Paul Getty Museum

Art Olympics: Slalom Calligraphy
The Athletes
Joris Hoefnagel, illuminator
Georg Bocskay, scribe
Material Tracks
Gold and silver paint, watercolors, ink on parchment

Dejvid Herbert Lorens: „Lađa smrti“

lorens

I

Jesen je sad kada voće pada
i kad se dugo putuje prema zaboravu.
Jabuke padaju poput velikih kaplji rose
da ranom otvore izlaz iz sebe.
I vrijeme je da se ide, da se rastane
sa samim sobom, i da se izlaz nađe
iz klonulog sebe.

II

Sagradi li svoju lađu smrti, o sagradi li?
O sagradi svoju lađu smrti, jer dobro će ti doći.
Turobni mrak je na pomolu, kad će jabuke padati
gusto, gotovo poput grmljavine, na stvrdnutu zemlju.
I smrt je u zraku poput mirisa pepela!
Ah! zar je ne mirišeš?
A u izubijanom tijelu, prestrašena duša
trza se i uzmiče, prežući pred studeni
što kroz otvore na nju puše.

III

A može li čovjek naći svoj vlastiti mir
s običnim bodežom?
S bodežom, stiletom, metkom, čovjek može otvoriti
ranu i probiti izlaz iz sebe;
no je li to mir, o reci mi, je li to mir?
Zasigurno nije! jer kako bi ubojstvo, pa makar i ubojstvo
samoga sebe
ikad postiglo mir?

IV

O hajde da razgovaramo o miru što ga poznajemo,
što ga možemo spoznati, o dubokom i lijepom miru
srca puna snage što je u miru sa samim sobom!
Kako postići to, naš vlastiti mir?

V

Sagradi, dakle, lađu smrti, jer moraš poći
na najduži put, u zaborav.
I umrijeti smrću, dugotrajnom i bolnom smrću
što ispriječila se među starim i novim tvojim bićem.
Već su naša tijela na tlo pala, izubijana, teško izubijana,
i već naše duše otječu kroz otvor
okrutne rane.
Već tamni i beskrajni ocean kraja
zapljuskuje kroz rubove naših rana,
i već nas potop potaplja.
O sagradi svoju lađu smrti, svoju malu korablju
i opskrbi je s hranom, kolačićima i vinom
za dugi put u sve dublji zaborav.

VI

Dio po dio tijelo umire, a plahoj duši
nestaje uporišta, kako tamna poplava raste.
Mi umiremo, mi umiremo, svi mi umiremo
i ništa ne će zaustaviti poplavu smrti što u nama raste
i uskoro će ona preplaviti svijet, izvanjski svijet.
Mi umiremo, mi umiremo, dio po dio naša tijela umiru
i naša nas snaga ostavlja,
a naša se duša šćućurila naga u tamnoj kiši nad potopom,
šćućurena na posljednjim granama drva našeg života.

VII

Mi umiremo, mi umiremo, i sve što možemo sad učiniti je
da zaželimo umrijeti, i da sagradimo lađu
smrti da odveze dušu na najduže putovanje.
Mala lađa, s veslima i hranom
i malim zdjelama, i svom opremom
što podesna je da prati dušu na odlasku.
I sad otisni malu lađu, sad kada tijelo umire
i život odlazi, otisni se, krhka dušo
u krhkoj lađi srčanosti, korablji vjere
sa zalihom hrane i malim tavama
i odjećom za preobuku,
na crni beskraj poplave
na vode kraja
na more smrti, gdje ćemo ploviti
u tami, jer ne možemo kormilom upravljati, i nemamo
nikakve luke.
Nema nikakve luke, nema kamo da se ide
samo tama što se zgušnjava i biva sve tamnijom
sve crnja na bezglasnoj vodi bez romora
tama združena s tamom, gore i dolje
i postrance potpuno tamno, tako da nema više nikakva
pravca.
I mala je lađa tamo; a ipak je nema.
Ne vidi je se, jer nema načina da se vidi.
Ona je nestala! nestala! a ipak
ona je negdje tamo.
Nigdje!

VIII

I sve je nestalo, tijelo je nestalo
u potpunosti nestalo, otišlo, sasvim otišlo.
Gornja tama pritišće donju tamu,
međ njima je mala lađa
nestala,
ona je nestala.
To je kraj, to je zaborav.

IX

Pa ipak se iz vječnosti nit
izdvaja iz mraka,
vodoravna nit
što slabašnim se bljedilom dimi u tami.
Je li to privid? ili se bljedilo dimi
Još malo jače?
Ah čekaj, čekaj, jer to je zora,
okrutna zora povratka u život
iz zaborava.
Čekaj, čekaj, mala lađa
pluta, pod pepeljastim smrtnim sivilom
zore što rudi nad poplavom.
Čekaj, čekaj! i evo, naviranje žutog svjetla
i, o čuda, o studena blijeda dušo, naviranje rumenog svjetla.
Naviranje rumenila, i cijela stvar ponovno počinje.

X

Vode se povlače, a tijelo se, poput valovljem izbrušene
školjke
pojavljuje čudesno i krasno.
I mala se lađa domu upućuje, posrćući i propadajući
na rumenoj vodi,
i krhka duša izlazi, i ponovno stupa u kuću
puneći srce mirom.
Kuca srce čak osnaženo mirom
zaborava.
Oh sagradi svoju lađu smrti, oh sagradi je!
jer dobro će ti doći.
Jer na tebe čeka put do zaborava

Prevela: Višnja Sepćić

Na facebook stranici Mala prodavnica retkosti, odakle je pesma preuzeta, piše:

Lorensove Poslednje pesme prvi put su objavljene dve godine nakon autorove smrti, a među njima i Lađa smrti – poema za koju je nadahnuće dobio nakon posete etrurskoj nekropoli u Červeteriju. Svoju opčinjenost ovim narodom Lorens je pred kraj života pretočio u posebnu knjigu – Etrurska mesta, koja je takođe posthumno objavljena 1932. godine.

U Lađi smrti Lorens je izneo svoje stavove o nadi u večni život, samoubistvu, ali i potrebi za duhovnom obnovom i pronalaženjem sopstvenog identiteta.

Za izdanje iz 1933. godine, koje je londonski izdavač Martin Secker objavio pod naslovom The Ship Of Death And Other Poems, ilustracije je uradio njegov dugogodišnji saradnik Bler Hjuz-Stenton.

Izdanje romana „Nasuprot“ iz 1903. godine

Nekoliko stranica iz Uismansovog romana Nasuprot, izdanja koje je štampano 1903. godine u Francuskoj, priloženo je kao deo temata posvećenog ovog piscu doba dekadencije. U pitanju je Art Nouveau primerak sa 220 grafika u boji koje je izradio Auguste Lèpere.

O Uismansovoj junaku Dez Esentu, potomku Rodžera Ašera, monstrumu dekadencije, Pisao je d’ Orvili sledeće:

Pišući autobiografiju svog junaka, Uismans ne samo da na poseban način ispoveda jednu izopačenu i usamljenu ličnost nego, istovremeno, piše istoriju bolesti društva istrulelog od materijalizma… Svakako, da bi mogao da se stvori dekadent takve snage i da bi u ljudskoj glavi mogla da se rodi knjiga kao što je Uismansova, bilo je zaista potrebno da mi postanemo to što jesmo – rasa u svojim poslednjim časovima.

Citat: Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974.

Izvor slika: Bibliothèque nationale de France

Žoris-Karl Uismans na blogu A . A . A