Franc Kafka i Emil Sioran o knjigama

German School, illuminated manuscript, 16th century. Trompe l'oeil Painting on wood. Florence, Uffizi Gallery. Ministry of Heritage and Culture, Museums of Florence. 📷 Rabatti & Domingie. Via Palazzo Strozzi, Exhibition Art and Illusions, 2009.

U pismu Oskaru Polaku, iz 1904, Kafka je napisao:

Mislim da bi trebalo čitati samo knjige koje ujedaju i bodu. Ako nas knjiga koju čitamo ne probudi udarcem po glavi, zašto je onda čitamo? Da bi nas usrećila, kako Ti pišeš? Zaboga, ta bili bismo sretni i kad ne bi bilo knjiga, a takve knjige koje nas usrećuju, mogli bismo za nuždu sami pisati. No trebaju nam knjige koje na nas deluju poput nesreće, koja nas jako boli, kao smrt nekoga koga smo voljeli više od samih sebe, i da nas protjeraju u šume, daleko od čovječanstva, poput samoubistva, knjiga bi morala biti sjekira za zamrznuto more u nama.

Emil Sioran je pisao:

Ne treba pisati, pogotovo ne objavljivati, sem ono što ranjava, to jest ono što ne zaboravljamo. Knjiga treba da zabada nož u ranu, čak da je stvara. Treba da bude uzrok neke neiscrpne pometenosti; ali iznad svega, knjiga mora da predstavlja opasnost.

Izvori:

Franc Kafka, Pisma, Zora-GZH, Zagreb 1977, str. 19.

Letopis matice srpske, knjiga 485, sveska 1-2, Novi Sad 2010, 137.

Slika: Nemačka škola. Slika ilustrovanog manuskripta, 16. vek. Ufici galerija.

Neobična knjiga iz 16. veka: „Knjiga mirakula“

1

Na ovim crtežima prikazano je čudovište za koje se veruje da je izronilo iz Tibra posle poplava koje su pogodile Rim 1496. godine.

1173 god tri sunca

U okviru srednjevekovnog manuskripta „Knjiga čuda“ nalazi se i ova ilustracija na kojoj su prikazana tri sunca na nebu, kosmološki događaj za koji se veruje da se dogodio 1173.

Na ovom crtežu „Knjiga čuda“  prikazan je dogadjaj iz biblijske knjige „Postanja“ kada je Bog svoj gnev izručio na gradove greha , Sodomu i Gomoru.

1506. godine nekoliko noci nad Španijom pojavljivala se kometa neobičnog oblika. Te godine zemljotresi su harali Španijom i Italijom, pacovi i drugi glodari uništili su sve useve.

Dvadeset šestog i dvadeset osmog januara 1531. godine vidjene su vatre nad krovovima Lisabona, nebo je bilo krvavo i crvene boje. Najzad, stanovnici Portugala mogli su ugledati velikog kita na nebu.

U oktobru 1533. vidjeno je jato zmajeva kako lete nebom nad Bohemijom. Ovaj dogadjaj trajao je nekoliko dana, svakodnevno ih je preletalo više od četri stotine.

Knjiga čuda stoji nasuprot umetničkim delima, ali tematski potpuno uz pojedine manuskripte doba renesanse. Narodno sujeverje, kao i odraz religijskih previranja doba, jasno su uočljivi na ilustracijama ovog manuskripta štampanog u Augsburgu 1550. godine. Knjiga ima 169 stranica i otkrivena je tek pre par godina. Sada  se nalazi u Americi kao deo privatne kolekcije.

Das Wunderzeichenbuch, 1550-52. Nemačka.

Izvor: Collectors Weekly   //   Preporuka: Taschen

tumblr_nfpir9ythh1rpgpe2o1_540tumblr_nfpir9ythh1rpgpe2o3_1280tumblr_nfpir9ythh1rpgpe2o2_1280tumblr_nfpir9ythh1rpgpe2o4_1280tumblr_nfpir9ythh1rpgpe2o5_1280

Muzička arheologija: Gregorijanska kultura

tumblr_ncn0w0jdhl1rpgpe2o1_r1_1280tumblr_ncn0w0jdhl1rpgpe2o5_r1_1280tumblr_ncn0w0jdhl1rpgpe2o2_r2_1280tumblr_ncn0w0jdhl1rpgpe2o3_r2_1280

Početkom VI stoleća sv. Benedikt osniva prvi monaški red na Zapadu (što predstavlja bitan doprinos naporima da se nova spiritualnost ukoreni u istoriji i u životu) i među osnovne odredbe svog pravilnika unosi učenje muzike. Tako red benediktinaca još od samog nastanka postaje čuvar muzičkog nasleđa ranog hrišćanstva, i taj zadatak će verno ispunjavati sve do velike obnove gregorijanskih studija u prošlom veku.

Najraniji oblik hrišćanskog pevanja je psalmodija, koja se sastoji u recitovanju molitava i svetih spisa tako da se svi slogovi izgovaraju istom visinom tona, a samo na kraju rečenica dolaze melodijski završeci (klauzule): taj najednostavniji način pevanja označavan je terminom akcentus.

Ostali nazivi, antifona i responzorij, koji  se još upotrebljavaju u katoličkoj liturgiji označavaju dva načina pevanja, po dijaloškom principu koji je prirodno uspostavljen u najstarijim hrišćanskim zajednicama i koji je već apriori imao uslove da stekne prave dramske karakteristike: antifona je smenjivanje dva hora, a responzorij dijalog između sveštenika i prisutnih vernika.

Ubrzo međutim jednolična horizontalnost psalmodije, tek mestimično prošarana završnim klauzulama, počela je da se kida i da ustupa mesto himnama.

Komponovane na grčke i latinske stihove koji se više nisu zasnivali na zakonima klasične metrike (tj. na kvantitetu – dužini odnosno kratkoću – slogova) nego na broju slogova i na prirodnom naglasku reči, uz dodatak rime koja toliko olakšava učenje i pamćenje, himne su postale raznovrsnije sa melodijama – doduše prilično oskudnim – i na taj način je nazvan koncentus.

Kao trenuci predaha i kontemplacije u toku obreda, u ranim hrišćanskim crkvama himne su davale oduška osećanjima prazničnog veselja i tihe, ponizne pobožnosti.

Ali kad je jednom uhvatila korena među himnama, sklonost ka pevanju počela je da se probija i u jednolično, zbijeno tkivo psalmodije. Ona se usredsređuje na pojedine naročito važne i često ponavljane reči kao Aleluja, Kirije, Glorija, koje glas, da tako kažemo, komentariše, ne zadovoljavajući se više jednim tonom za svaki slog.

Naročito se poslednje „a“ iz Aleluja razgranava u duge i kitnjaste melodije nazvane jubilacije: zvučni izliv jednog oduševljenja bez reči  (da još jednom upotrebimo reči sv. Avgustina, tog velikog svedoka i protagoniste ranohrišćanske civilizacije).

Reč ke tu samo povod, samo polazna tačka: bitno je zadovoljstvo u komponovanju, dakle osećaj za umetnost.

Od svih takvih melodijskih završetaka, naročito je onaj iz „Aleluja“ težio da se izdvoji kao samostalna „numera“: nazvan sekvenca (sled tonova), poslužio je kao muzički kalup u koji će se tokom vekova uliti reči mnogobrojnih himni.

Drugi slični obrasci iskovani su na osnovu vokalnih ukrasa iz „Kirije“ i „Glorije“ i nazvani su tropi.

Prvenstveno u ovim „jubilacijama“, spontano su se javili znaci individualnosti – ako ne još pravih muzičkih ličnosti, a ono svakako posebnih lokalnih sredina i tradicija, sa izvanrednim bogatstvom raznovrsnih rešenja.

To je polje na kome će delovati zadivljujuća selektivna akcija Grgura Velikog, u potpunom skladu sa principom nedeljivosti i jedinstva crkve čiji je poglavar bio.

Poreklom iz bogate plemićke porodice, bio je aktivan član benediktinskog reda, a na papski presto dospeo je godine 590. Neposredno pre proglašenja za papu proveo je sedam izvanredno plodonosnih godina na dvoru u Carigradu. Umro je 604. godine.

Sve do kraja života učio je decu muzici. U pevačkoj školi, Shola Kantorum, koju je on osnovao, studije su trajale punih devet godina (terminom schola cantorum potom je u ranohrišćanskim crkvama, naročito u Rimu, nazivan ograđeni prostor između naroda i glavnog oltara, u samom središtu crkve, sa ukrašenim predikaonicama i pultovima za note, namenjenim deci-pevačima i njihovim nadzornicima, đakonima).

Može se reći da je u muzici Grgur Veliki učinio ono što je, ne tako davno pre njega, car Justinijan učinio sa masom rimskih zakona nagomilanih tokom vekova: da je iz mnoštva pesama poniklih na raznim stranama sveta posle prelaska u hrišćanstvo odstranio „suvišno i nepotrebno“.

Ali ako, nasuprot istoriji, odbacimo više razloge kojima se Grgur kao crkveni poglavar rukovodi, moramo se upitati: šta je u umetnosti „suvišno“ i šta je „nepotrebno“? Zaista, ostaje žaljenje za onim ogromnim delom muzičkog nasleđa iz Grgurovih vremena koji je zauvek uništen, jer se za njega nije našlo mesta u strogom izboru papinom.

Sve odobrene pesme prikupljene su u monumentalnu knjigu nazvanu Antifonar, koja je po Grgurovom naređenju vezana zlatnim lancem za oltar Svetog Petra: sadržala je kako stalne pesme, koje čine normalan deo mise (ordinarij), a to su Kyrie, Gloria, Credo, Sanctus i Agnus Dei – tako i pesme koje se menjaju prema praznicima i godišnjem dobu (proprij).

Tako su zvaničnom nardbom udareni temelji jednoj čvrstoj tradiciji koja će se održati sve do naših dana.

Osećaj novine, mada samo delimične (literarne), upravljao je moćnom afirmacijom sekvence Aleluja, po čijoj će se svečanoj i živahnoj liniji tokom vekova rasporediti stihovi molitava kao što su Victima Paschalis iz uskršnje mise ili Veni Sancte Spiritus, pevan na Duhove. U XIII veku Toma Akvinski je napisao svoj Lauda Sion, Tomazo da Čelano ustreptali Dies Irae za posmrtnu misu, Jakopone da Todi Stabat Mater; te himne su napisane na tonove iste sekvence koje će izdržati i jednu znatno kasniju i ništa manje strogu proveru izazvanu, u suštini, istom onom težnjom ka redu, čvrstoći i jedinstvu kao i kod Grgura Velikog: mislimo na proveru koju je krajem XVI veka, u doba kontrareformacije, obavio Tridentski sabor.

To važi za prve četri pomenute pesme, dok će Stabat Mater biti zvanično priznat tek u XVIII veku, mada će moderni kompozitori Jakoponeovom tekstu dati sasvim novo muzičko ruho.

Pesme iz Antifonara su one koje i danas odjekuju po crkvama (sa posebno istančanim čulom za tradiciju, u benediktinskim bazilikama); upravo u svom najuobičajenijem vidu, kao akcentus, gregorijanski stil pevanja ostaje stil katoličke crkve. To je čitav jedan kosmos zvukova dalek u svojoj nepokretnosti, a ipak raznovrstan u izrazu, ako uspemo da prodremo u njegovu nagu suštinu lišenu svakog ukrasa („minimum muzike posle čistog govora“, rečeno je o njemu).

Istorijski gledano, strogost Grgurove reforme omogućila je, s jedne strane, da se izgradi sigurnija teorijska sistematizacija muzike i osnuje škola koja će vremenom započeti naučno istraživanje; s druge strane, usled prirodne potrebe za kompenzacijom, doprinela je da se težnje ka većoj slobodi i raznovrsnosti u komponovanuu prenesu na profano polje.

Izvor: Lučano Alberti, „Muzika kroz vekove“, preveo Ivan Klajn (odlomak).

Slike: Knjiga u obliku srca – Chansonnier de Jean de Montchenu, 1460.

Rodenove ilustracije Bodlerove zbirke „Cveće zla“

Ilustracije Ogista Rodena za ovo izdanje Bodlerove zbirke Cveće zla svojevrstan su raritet, čak i na internetu, preobimnom polju najrazličitijih sadržaja. Priloženo izdanje sa ilustracijama datira iz 1857. godine i pripadalo je Polu Galimaru. Kožni povez korica uradio je Henri Marijus Mišel.

Roden je radio na ilustracijama od kraja 1887. do proleća 1888. Ovaj primerak Rodenov muzej otkupio je od tadašnjih vlasnika 1931. godine. O Rodenovoj ljubavi prema Bodlerovom pesništvu, kao i pesništvu uopšte, pisao je Rajner Marija Rilke u svojoj poetskoj studiji o ovom skulptoru.

Iza rada, koji ga je prehranjivao, skrivalo se njegovo delo u nastajanju i čekalo svoje vreme. Mnogo je čitao. Viđali su ga kako po ulicama Brisela ide uvek s knjigom u ruci, ali ta je knjiga često bila možda samo izgovor za njegovu povučenost u sebe, u ogroman zadatak koji mu je predstojao. Kao i kod svih koji rade, i u njemu je prebivalo osećanje da je pred njim nepregledan posao, u njemu se gnezdio nagon, nešto što je njegove snage uvećavalo i sabiralo. Kad bi ga obuzele sumnje, prožele neizvesnosti, kad bi se u njemu javilo veliko nestrpljenje zbog onog što ima da nastane, strepnja pred ranom smrću, ili pretnja svakidašnje nemaštine, sve bi to već nailazilo kod Rodena na tihi, postojani otpor, na prkos, nailazilo bi na snagu i samopouzdanje, na još nerazvijenu zastavu velike pobede. Možda je to bila prošlost, koja je u tim trenucima stupala na njegovu stranu, glas katedrala, koji je odlazio uvek ponovo da osluškuje. I u knjigama je bilo mnogo stvari koje su ga podsticale da radi. Prvi put čita Danteovu „Divina Comedia“. Bilo je to otkrovenje. Video je pred sobom bolna tela nekog drugog roda, video je, preko svih prošlih dana, jedno stoleće, sa kojeg je odeća bila zdrana, video je velik i nezaboravan sud pesnika o svom vremenu. Bilo je tu slika koje su mu davale za pravo, i kad je čitao o nogama Nikole Trećeg, koje su plakale već mu je bilo poznato da ima nogu što mogu plakati, da postoji plač koji sve obuhvata, celog čoveka, da ima suza koje mogu briznuti na sve pore.

Od Dantea je došao do Bodlera. Ovde nije bilo suda; nije to bio pesnik koji se rukom sene uspinje na nebesa, ovde čovek, jedan od patnika, podiže svoj glas, uznosi ga visoko ponad glava ostalih ljudi, kao da želi da ih spase od propasti. A u tim stihovima bilo je mesta koja su izlazila iz teksta, koja kao da ne behu napisana, nego je izgledalo kao da su izvajana, bilo je reči, i čitavih gomila reči, rastopljenih u vrućim rukama pesnika, redaka koji bi se mogli opipati kao reljef, soneta koji su nosili, kao stubovi sa floralnim kapitelima, teret strašnih misli. Mutno je osećao da se ta umetnost, tamo gde je naglo prestala, sudara s početkom neke druge umetnosti, da čezne za njom.

U Bodleru je osećao jednog od svojih preteča, nekog koga lica nisu mogla obmanuti, koji je tražio tela u kojima je život bio veći, okrutniji i nemirniji.

Otuda mu ova dvojica pesnika ostadoše uvek bliski; razmišljao je o njima, uvek im se vraćao. U ono vreme, kad je Rodenova umetnost nastajala i kad je počinjala tamo gde je sav život, koji je upoznavala, bio bezimen i ništa nije značio, u to su vreme Rodenove misli bile uz knjige pesnika, onde su nalazile prošlost. Kasnije, kad je kao tvorac opet dodirnuo tu tematiku, uskrsnuli su likovi tih pesnika kao uspomena iz njegovog sopstvenog života, bolni i stvarni, ušli su u njegovo delo kao u svoju rodnu zemlju.

Roden je, po želji jednog kolekcionara, propratio crtežima primerak knjige „Fleurs du mal“. Ništa ne kazujemo time ako govorimo o veoma dubokom razumevanju Bodlerovih stihova; pokušavamo da izreknemo nešto više kad se prisećamo kako te pesme u svojoj samodovoljnosti ne dopuštaju nikakva upotpunjavanja niti nadometanja: a to da mi ipak osećamo prisustvo upotpunjavanja i nadometanja, da osećamo kako su se Rodenove linije priljubile uz Bodlerovo delo, to je merilo za ovu zanosnu lepotu tih iscrtanih listova. Crtež perom koji stoji uz pesmu „Les mort des pauves, nadilazi izvesnom kretnjom, tako jednostavnom, a podjednako rastućom veličinom, te velike stihove, pa pomišljamo: ta kretnja ispunjava svet od njegovog nastanka sve do propasti.

Izvor: Rajner Marija Rilke, Ogist Roden, preveo Nebojša Zdravković, Službeni glasnik, Beograd, 2009.

Šarl Bodler: „Šta je romantizam?“

Malo je ljudi danas koji će pristati da ovoj reči daju stvarni i pozitivni smisao; da li će se, međutim, usuditi da tvrde kako jedno pokolenje pristaje da bije višegodišnju bitku radi zastave koja je samo simbol?

Setimo se nedavnih nemira, i videćemo da ako je ostalo malo romantičara, to je zato što je malo njih dospelo do romantizma; ali su svi iskreno i pošteno za njim tragali.

Neki su se samo trudili oko izbora tema; nisu imali temperament koji bi odgovarao njihovim temama. – Drugi, koji su i dalje verovali u neko katoličko društvo, pokušali su da izraze katolicizam u svojim delima. – Nazvati se romantičarem i sistematski gledati u prošlost, to znači sebi protivurečiti. – Ti su, u ime romantizma, vređali Grke i Rimljane: međutim, čovek može da Grke i Rimljane načini romantičnim ako je i sam romantičar. – Istina na polju umetnosti, i lokalna boja zaveli su mnoge druge. Realizam je postojao mnogo pre ove velike borbe, a osim toga, za gospodina Raula Rošeta (Raoul Rochette), napraviti tragediju ili sliku znači izložiti se opovrgavanju sa bilo čije strane, od bilo koga, ako taj više zna od gospodina Raula Rošeta.

Romantizam se ne nalazi, pravo rečeno, ni u izboru tema ni u istinitosti i tačnosti, već u načinu osećanja.

Oni su ga tražili negde spolja, a samo ga je unutra bilo moguće naći.

Za mene je romantizam najsavremeniji, najnoviji izraz lepog.

Postoji isto onoliko vidova lepote koliko i uobičajenih načina da čovek traži sreću.

Filozofija napretka ovo jasno objašnjava; tako, kao što je bilo onoliko ideala koliko su razni narodi imali načina za shvatanje morala, ljubavi, religije, itd, romantizam se neće sastojati u savršenoj izradi, već u shvatanju koje se poklapa sa moralom ovog doba.

Zato što su neki smatrali da označava savršenstvo što se tiče zanata, imali smo rokoko romantizma, neosporno najnepodnošljiviji od svih.

Treba, pre svega, poznavati vidove prirode i duševna stanja za koje umetnici u prošlosti nisu znali ili su ih, pak, ostavljali po strani.

Ko kaže romantizam taj kaže moderna umetnost – to će reći prisnost, duhovnost, boja, težnja ka beskrajnom, izražene pomoću svih sredstava kojima raspolažu umetnosti.

Otuda očevidna protivurečnost između romantizma i njegovih glavnih pristalica sektaša.

Šta je u tome čudno što boja igra veoma važnu ulogu u modernoj umetnosti? Romantizma je dete Severa, a Sever je kolorist; snovi i čarolije su deca magle. Engleska, ta zemlja žestokih kolorista, Flandrija, polovina Francuske utonule su u maglu, pa i sama Venecija leži u vodi laguna. Što se tiče španskih slikara, oni su pre skloni kontrastima nego što su koloristi.

Nasuprot ovom, Jug je naturalist, jer je priroda tamo tako lepa, tako puna svetlosti, pa pošto tamo nema šta da želi, čovek ne nastoji da iznađe nešto lepše od onog što vidi; tu – umetnost pod vedrim nebom, a nekoliko milja severnije – duboki snovi ateljea i pogledi mašte utopljeni u sive vidike.

Jug je grub i pozitivan kao vajar u svojim najtananijim kompozicijama; Sever se, u svom trpljenju i nemiru, teši maštom, a ukoliko je posredi skulptura, ova će često biti pre živopisna nego klasična.

Rafael, ma koliko čist bio, samo je materijalni duh stalno u potrazi za nečim čvrstim; dok je ona bitanga Rembrant moćan idealist koji navodi na snove i slutnje. Jedan od njih stvara bića netaknuta i devičanska – Adama i Evu – a onaj drugi trese tralje pred nama i priča nam o ljudskim patnjama.

Međutim, Rembrant nije čist kolorist, već tvorac harmonija; kako će efekat biti nov a romantizam divan ako nam jedan snažan kolorist vrati naša osećanja i naše najdraže snove bojom koja odgovara predmetima!

Pre nego što pređemo na proučavanje čoveka koji je do danas najvredniji predstavnik romantizma, hoću da ispišem o boji niz razmišljanja koja nećebiti suvišna da bi se u potpunosti shvatila ova knjižica.

Šarl Bodler, „Slikarski saloni“, prevela Mila Đorđević, Narodna knjiga, Beograd, 1979.

O tri engleska gotik romana

Ova objava donosi dva znanja: jedno je profesora Džona Bovena o ključnim motivima gotik žanra, izloženog kroz priloženi video, kratak uvod o fenomenu književnosti nastale u 18. veku; drugo je profesora Džona Mulana koje je izloženo u pisanom obliku. Odlomci priloženi u nastavku objave, kao i fotografije prvih izdanja knjiga, preuzete su sa sajta British Library i nalaze se u okviru članka The Origins of the Gothic koji je napisao profesor Džon Mulan.

Odlomci na engleskom jeziku deo su pomenutog teksta i ukratko opisuju neke od osnovnih odlika prvih gotskih romana koji su se pojavili u Engleskoj sredinom 18. veka. U pitanju su dela „Zamak Otranto“ Horasa Volpola, „Misterije Udolfa“ En Redklif i „Monah“ Metju Luisa. U Mulanovom tekstu pominju se i drugi romani koji pripadaju tradiciji gotskog žanra poput dela „Northangerska opatija Džejn Ostin, „Frankenštajn“ Meri Šeli, „Orkanski visovi“ Emili Bronte, kao i kasnije napisanim knjigama – „Velika očekivanja“ Čarlsa Dikensa, „Drakula“ Brema Stokera ili „Doktor Džekil i mister Hajd“ R. L. Stivensona.

Generally regarded as the first Gothic novel, The Castle of Otranto was first published in 1764. Its author is Horace Walpole (1717-97), but it purports to be a translation of a work printed in Naples in 1529 and newly discovered in the library of ‘an ancient Catholic family in the north of England’. The novel relates the history of Manfred, the prince of Otranto, who is keen to secure the castle for his descendants in the face of a mysterious curse. At the beginning of the work Manfred’s son, Conrad, is crushed to death by an enormous helmet on the morning of his wedding to the beautiful princess Isabella. Faced with the extinction of his line, Manfred vows to divorce his wife and marry the terrified Isabella himself. The novel had a major effect on the reading public throughout Europe, with the poet Thomas Gray commenting to Walpole that it made ‘some of us cry a little, and all in general afraid to go to bed o’nights.’

The Mysteries of Udolpho is a Gothic novel by Ann Radcliffe, published in 1794. It was one of the most popular novels of the late 18th and early 19th centuries. It was then and continues to be widely regarded as a key text in the development of the Gothic genre.

The Mysteries of Udolpho is set in France and Italy in the late 16th century. The main character is Emily St. Aubert, a beautiful and virtuous young woman. When her father dies, the orphaned Emily goes to live with her aunt. Her aunt’s husband, an Italian nobleman called Montoni, tries to force Emily to marry his friend. Montoni is a typical Gothic villain. He is violent and cruel to his wife and Emily, and locks them in his castle. Eventually Emily escapes, and the novel ends happily with Emily’s marriage to the man she loves.

Like other Gothic novels, The Mysteries of Udolphocontains ruined castles, beautiful countryside, a virtuous heroine and a villain. There are a number of strange occurrences in the novel which seem to be supernatural, but which are revealed to have rational explanations. This too is a common theme in Gothic novels, although other examples of the genre (such as Horace Walpole’s The Castle of Otranto and Matthew Lewis’s The Monk) do feature the genuinely supernatural.

Matthew Lewis’s novel The Monk (1796) marked a turning point in the history of Gothic literature. With its emphasis firmly on the horrific and the shocking, the book moved Gothic away from the gentle terrors of earlier authors such as Horace Walpole and, instead, confronted readers with an onslaught of horror in the form of spectral bleeding nuns, mob violence, murder, sorcery and incest. Unsurprisingly the book met with outrage and condemnation from critics. Equally unsurprisingly it was hugely popular with the public.

With its twin themes of erotic obsession and the corrupting influence of power, The Monk deals with important issues and contains moments of impressive psychological insight. At heart, however, it remains a morality tale about one man’s fall from grace through greed, pride and lust.

Izvor: British Library

Gotski roman na blogu A . A . A

Vilijam Blejk: Ilustracije za knjigu „Noćne misli“ Edvarda Janga

Engleski pesnik Edvard Jang autor je poeme Night Thoughts kojom su se inspirisali mnogi kasniji pesnici koje školski svrstavamo u pesnike doba romantizma, prve i druge generacije: Blejka, Vordsvorda, Kolridža, Bajrona, Kitsa i Šelija. Blejk je osim ilustracija za Miltonov ep Izgubljeni raj – još jedne romantičarske lektire – ilustrovao i Jangovo delo koje tematizuje noć kao jedno od doba kontemplacije, sanjarenja i stvaranja. Više ovde.

Osim noći kao snažnog simboličkog potencijala koji je pojavljuje u Blejkovoj pesmi Tigar („Tyger, Tyger burning bright / in the forests of the night“), ona je tematizovana i u Kolridžovoj poemi Stari mornar, Vordsvortovoj poeziji kao promišljenoj poetskoj eskalaciji vizija usamljenog putnika u pohodu na Alpe, Bajronovoj opsesiji krstarenja Mediteranom po mesečini, Šelijevim pesmama stvaranim tokom boravka u Rimu. No, ipak, čini se da je motiv doba noći najveću literarnu afirmaciju doživeo u ranoj nemačkoj romantičarskoj poeziji, u pesmama Getea (ciklus pesama o putniku) i Novalisa (Himne noći).

Edvard Jang je svoje delo elegičnog tona podeljeno u devet manjih celina pisao između 1742. i 1745. godine, dakle u punom jeku doba prosvetiteljstva koje je nasuprot emocija postavljalo razum, nasuprot tame svetlost, nasuprot sentimentalnosti suzdržanu racionalnost. Tek će posledice francuske revolucije pokazati sve dvosmislene tendencija toga doba i njegovih intelektualnih strujanja, razotkriće jalovost idealističkih napora. Vilijam Blejk, jedan od prvih koji je ovo shvatio, ilustrovaoo je knjigu 1797. godine.

02-william-blake-night-thoughts_90003-william-blake-night-thoughts_90004-william-blake-night-thoughts_90005-william-blake-night-thoughts_90006-william-blake-night-thoughts_90007-william-blake-night-thoughts_90008-william-blake-night-thoughts_900

Film o Marselu Prustu: „Le temps retrouvé“

Raúl Ruiz, čileanski reditelj, režirao je 1999. godine film po motivima poslednjeg dela knjige U traganju za izgubljenim vremenom koji se zove Ponovo nađeno vreme, a koji je na srpski jezik Živojin Živojnović preveo kao Vaskrslo vreme. U glavnoj ulozi je Marcello Mazzarella, glumac koji neodoljivo podseća na samog Prusta svojm fizičkim izgledom, pokretima i gestikulacijom.

Film narativom pokušava da isprati i dočara pisanu ornamentiku i arabeskni ružičnjak Prustove knjige i čini to na način koji je nešto najbolje što se od filmskog jezika i sredstava koja su filmu raspoloživa može tražiti i očekivati. Perfektno vizuelno i poetsko ostvarenje koje se pušta i studentima opšte književnosti na predavanjima posvećejnim ovom francuskom piscu.

   

Štefan Cvajg u 2014. godini

Image result for wes anderson on stefan zweig

Ova godina može se označiti godinom ponovnog otkrivaja čitalačkom oku dela Štefana Cvajga, austrijskog pisca na prelazu vekova koji je, svojevremeno, bio najčitaniji i najprevođeniji evropski pisac, poznat po novelama, ali i po biografijama znamenitih ljudi kao što su Marija Stjuart, Marija Antoaneta, Zigmund Frojd, Onore de Balzak, Fridrih Helderlin, Fridrih Niče, Anri Bel – Stendal, Đakomo Kazanova.

Ove godine je u fokusu javnosti delo Štefana Cvajga zbog pojavljivanja filma Grand Budapest Hotel američkog reditelja Vesa Andersona. Istovremeno kada i film pojavile su se dve značajne knjige. Objavljena je biografija The Impossible Exile čiji je autor Džordž Pročnik. Potom se pojavila knjiga Stefan Zweig and World Literature (21st Century Perspectives) koja predstavlja zbirku eseja na temu Cvajgovog stvaralaštva.

*

THE IMPOSSIBLE EXILE

Image result for The Impossible Exile

 

By the 1930s, Stefan Zweig had become the most widely translated living author in the world. His novels, short stories, and biographies were so compelling that they became instant best sellers. Zweig was also an intellectual and a lover of all the arts, high and low. Yet after Hitler’s rise to power, this celebrated writer who had dedicated so much energy to promoting international humanism plummeted, in a matter of a few years, into an increasingly isolated exile—from London to Bath to New York City, then Ossining, Rio, and finally Petrópolis—where, in 1942, in a cramped bungalow, he killed himself.

 

 

*

STEFAN ZWEIG AND WORLD LITERATURE (21st CENTURY PERSPECTIVES)

Image result

 

Knjiga online: Stefan Zweig and World Literature

O knjizi: JSTOG  |  Boydell and Brewer

 

*

THE GRAND BUDAPEST HOTEL

 

I had never heard of Zweig until six or seven years ago, as all the books began to come back into print, and I more or less by chance bought a copy of „Beware of Pity“. I immediately loved this book, his one, big, great novel and suddenly there were dozens more in front of me waiting to read. – Wes Anderson

 

 

Luj-Ferdinand Selin: „Putovanje na kraj noći“ (odlomak)

„Putovanje je korisno, ono razvija maštovitost. Sve ostalo je razočaranje i zamor.

Naše putovanje je izmišljeno, u tome je njegova snaga.

Život i smrt.

Ljudi, životinje, gradovi, stvari, sve je izmišljeno. Sve je priča, fiktivna naracija. L. tako kaže, a on nikad ne greši.

Uostalom, svako može toliko da uradi. Samo, morate da zažmurite. To je s one strane života.“

Citat: Luj-Ferdinand Selin, „Putovanje na kraj noći“

Slika: Peter Jordan, „Paper astrolabe“, 1535.

Ivo Andrić: „Gospođica“ (odlomak)

Ivo Andrić - Gospođica

Ivo Andrić – Gospođica

Svet se već navikao na njenu neobičnu pojavu koja pada u oči naročito kad su lepi i sunčani dani i kad ulice sa svečanim izgledom ožive od naroda. Visoka, mrkog pogleda i muškog koraka, ona odudara i svojim držanjem i svojim odelom od tog praznički odevenog dokonog ženskog sveta, koji gamiže i čavrlja idući u crkvu ili na šetnju. Na njoj je uvek isti zagasitosivi kostim muškog kroja, na glavi davnašnji crn šešir, malen i potpuno nesavremen, na nogama izgažene cipele sa niskim potpeticama. Svet je posmatra ispitivački, ispod oka ili drsko ljubotitljivo i kada ide ulicama, pa čak i na groblju samom, ali ona im ne poklanja pažnju koliko ni nepoznatim pokojnicima koji pune groblje.

A čim sedne na malu klupu pored očevog groba, za njom se zatvore i poslednja vrata između nje i sveta. Tu je sklonjena i odvojena od svega. Tišina je potpuna. Vidik zatvoren, jer groblje leži nisko, među zelenim obroncima, u dolini Koševa. S vremena na vreme tišinu prati (prati a ne prekida) razliven i dalek glas zvona sa crkava iz varoši, a vidik neznatno menjaju letnji oblaci, koji prolaze nebom, svečani, beli i spori. Ali Gospođica sve to ne primećuje. Ona vidi samo grob.

Taj grob je pobusan i okopan, opervažen belim kamenom; u začelju niska mramorna ploča sa krstom, pored nje raste ruža mesečarka, usađena zajedno sa saksijom u zemlju. Kroz njeno zeleno lišće naziru se zlatna slova na ploči: Ovde počivaObren Radaković, trgovac, preminuo u 45-oj godini života.

Oštro, dugo i netremice gleda Gospođica u taj natpis, sve dok joj ne zablešte oči i sva se slova ispreturaju i pretvore u zlatne iskre, pomešane sa suzama. Tada sklopi oči. Potpuno je utonula u sebe. Sva su čula zatvorena i nepristupna spoljnim utiscima. Izgubljena za ceo svet, Gospođica razgovara sa grobom. Iz tog povijenog i zgrčenog tela navire u nezadrživim talasima silina ženske nežnosti, te čudne snage koja, nevidljiva a svemoćna, živi u tim slabim stvorenjima, izbija iz njih u najraznoličnijim oblicima, i stvara i rastvara živote i sudbine oko sebe.

Gušeći se od navrelih osećanja, Gospođica je toplim, isprekidanim dahom šaputala u svoje stisnute pesnice.

– Ti! Ti! Ti!

U načinu na koji je modulirala glas, izgovarajući prigušeno tu jednu i jednostavnu reč, bile su sve skale nežnosti, bola i žaljenja za koje je sposobna jedna žena u raznim prilikama i raznim razdobljima svoga života. Ali, posle tih prvih izliva, dugo zadržavanih i neutrošenih osećanja, javljala se misao, prava, snažna i neumoljiva kao hladni anđeo sa ognjenim mačem u ruci.

Izvor: Ivo Andrić, Gospođica, Prosveta, Oktoih, BIGZ, SKZ, Beograd, 1992, str. 62-64.

Десна страна мозга Салвадора Далија: „Жуте љубави“

Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / Le poete contumace (The rebel poet)

Серија текстова која се односи на Далијеве мање познате радове, цртеже и графике који су у функцији илустровања другог уметничког дела се наставља. Овога пута Далијеву десну страну мозга инспирисала је књига „Жуте љубави“, Les Amours Jaunesзбирка песама француског уклетог песника Тристана Корбијеа кога је Пол Верлен уврстио међу чувене „Уклете песнике“,  Poètes maudits

Дилема предочена у првом тексту на тему леве и десне стране мозга у процесу стваралачког поступка – Десна страна мозга Салвадора Далија – нека буде довољна за наш став о таквој подели. Први текст на ову тему сведочи о инспирацији књигом Луиса Керола Алиса у земљи чуда. Овога пута реч је о другачијем садржају и о потпуно другом типу уметника као полазиштима за рад. Та разноликост и непредвидивост у погледу садржаја који су могли инспирисати Далија чар је писања на ову тему.

Инспирација и рад, десна и лева страна мозга, подједнако су у битни функцији стварања. Само највећим уметницима полази за руком да нас преваре делима која упућују једино на десну, а Дали је био један од њих. На овим цртежима, насталим 1974. године, све је једноставно и наизглед спонтано, препуштено слободном потезу док је, у ствари, све заправо било резултат препуштања увежбаном потезу руке, ока и ума.

Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / A l’eternelle Madame (The eternal madame)

Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / A la memoire de Zulma (To the memory of Zulma)

Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / Fleur d’art (Flower of art)

Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / Bonne fortune et fortune (Good fortune and fortune)

Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / Declin (Decline)

 Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / Insomnie (Insomnia)

Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / Pudentiane

Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / Duel aux camelias (Duel with camelias)

Salvador Dali -

Salvador Dali – „Les Amours Jaunes“ / Le crapaud (The toad)

Илустратор књига Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори један је од најпознатијих илустратора књига. Насловне стране књига писаца попута Џозефа Конрада, Александра Пушкина, Михаила Љермонтова, Хенрија Џејмса, Франца Кафке, Марсела Пруста и многих других представљене су на непретенциозан а, опет, занимљив начин и скоро у стрип маниру.

У наставку су представљени само неки од његових радова. Поред илустрација књига, Гори се и сам бавио писањем, а био је познат и као обожавалаца филмова, реклама, свих могућих феномена поп културе, балета, телевизијских серија, хорор прича, мачака, сликарства, књижевности и – Бетмена.

Gorey was noted for his fondness for ballet (for many years, he religiously attended all performances of the New York City Ballet), fur coats, tennis shoes, and cats, of which he had many. All figure prominently in his work. His knowledge of literature and films was unusually extensive, and in his interviews, he named Jane Austen, Agatha Christie, Francis Bacon, Balthus, Robert Musil, and Johannes Vermeer as some of his favorite artists. Gorey was also an unashamed pop-culture junkie, avidly following soap operas and television comedies. He treated television commercials as an art form. Gorey was especially fond of movies, and for a time he wrote regular reviews for the Soho Weekly under the pseudonym Wardore Edgy. [1]

Препорука: Edward Gorey’s Elephant House

Cover Art by Edward Gorey

Различите насловне стране Едварда Горија

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори

Edward Gorey

Едвард Гори

Књига илуминација браће из Лимбурга

Gebroeders van Limburg -

Браћа из Лимбурга – Страница из часослова војводе Берија

Холандски минијатуристи Херман, Пол и Јохан, познатији као браћа из Лимбурга, између 1412. и 1416. године илустровали су за француског војводу од Берија часослов „Très Riches Heures“ између чијих су се корица нашле и неке од илуминација које су у овом тексту претстављене. У питању је богато илустрована књига која је садржала одломке из јеванђеља, појединих псалама, молитве, химне Богородици, литанија свецима, као и и друге садржаје прикладне за књиге тога доба које су могли поседовати једино племићи тадашње западне и северне Европе.

Књига „Très Riches Heures“ садржи преко двеста илуминација од којих сам ја одабрала оне које предочавају радње кметова или племића током сваког од укупно дванаест месеци у години. Оно што наговештава прелаз ка ренесанси нису формалне одлике датих минијатура (исте званично припадају једном од најбољих примера француске готичке уметности), већ афирмација одређених тематских оквира: прикази свакодневице инкорпорирани су у религиозне текстове, свето и профано у истој су књизи. Религиозни контекст, као и свуда широм северне Европе, нарочито међу фламанским мајсторима, прилагођен је свакодневици. Она је још увек сурова и не пружа могућности да унутар себе обухвати оно што ми зовемо малим задовољствима, а што су, у ствари, уобичајени ритуали које човек практикује. У време наших минијатуриста, субјект још увек не постоји, појам индивидуалности није замислив.

Књига, између осталих, садржи и доста астролошких елемената. На првој приказанај илуминацији, у угловима са горње и доње стране, можемо уочити поделу на знаке према елементима којима припадају и, сходно томе, према расположењима која сваки од датих знакова подразумевају (колерично, сангвинично, флегматично и меланхолично). Сваком знаку припада одређени део тела што је и сугерисано положајем на коме се знаци налазе (обратити пажњу на знак близанаца и њихово духовито предочавање). Када су у питању прикази месеци, форма сваке минијатуре је иста. Горњим делом доминира полукруг у чијем је средишту Сунце док су над њим, истакнути плавим звезданим небом, сазвежђа која представљају знаке одређеног месеца.

Јануар, месец којим доминира знак јарца, а потом и водолије, доба је даривања и славља. Видимо окупљене племиће како дарују једни другима поклоне, али и војводу који је поручио манускрипт како својим кметовима помаже, даривајући их посредством свог представника (леви угао слике). Већ на наредној илуминацији приказан је свет ван двора, необично драг и близак илуминаторима, из кога су и сами могли потицати, или са којим су, више него њихов наручилац, морали имати непосреднијег контакта. Оштра фебруарска зима наводи на рад (сеча дрвећа за огрев, одлазак трговаца на пијацу у град, старање о стоци), али и на остајање у оквирима дома што је сугерисано женским приликама под кровом.

На илуминацији за месец март видимо шта су  једини и могући светови за средњевековног човека: у предњем плану су кметови који обрађују земљу, у позадини је замак. Током априла видимо госпе и њихове обожаватеље окупљене у неком од својих вртова, у сцени налик Бокачовој. Наредни месеци понављају ове обрасце приказивања, као и њихов распоред. Било да су у питању различите јавне манифестације којима је присуствовало племство (јануар, април, мај, август), прикази обрађивања земље (март, јун, јул, септембар, октобар), чувања животиња (новембар) или одласка у лов (децембар) на овим илуминацијама, једним од највећих блага француске уметности, приказан је живот средењевековног човека и свет који је он могао појмити. Књига посвећена молитвама и литургијским текстовима својим бојама заправо је поручивала: Ево човека!

Les Très Riches Heures - Janvier

Les Très Riches Heures – Janvier

Les Très Riches Heures - Février

Les Très Riches Heures – Février

Les Très Riches Heures - Mars

Les Très Riches Heures – Mars

Les Très Riches Heures - Avril

Les Très Riches Heures – Avril

Les Très Riches Heures - Mai

Les Très Riches Heures – Mai

Les Très Riches Heures - Juin

Les Très Riches Heures – Juin

Les Très Riches Heures - Juillet

Les Très Riches Heures – Juillet

Les Très Riches Heures - Aout

Les Très Riches Heures – Aout

Les Très Riches Heures- Septembre

Les Très Riches Heures – Septembre

Les Très Riches Heures - Octobre

Les Très Riches Heures – Octobre

Les Très Riches Heures - Novembre

Les Très Riches Heures – Novembre

Les Très Riches Heures - Décembre

Les Très Riches Heures – Décembre

Десна страна мозга Салвадора Далија: „Aлиса у земљи чуда“

Недавно сам наишла на фотографију у чијем је центру људска глава. Лева страна главе била је беле боје (са нијансом сиве). Десна страна није била приказана као кохерентна, већ као заустављени или успорени снимак одређене воћкe која се распрсла услед метка који ју је погодио. Затим, није била ни у једној одређеној боји већ се одликовала скупом више боја, углавном ватрених: наранџастом, црвеном, љубичастом, зеленом.

Мишљење науке је следеће: лева страна мозга регулише аналитичност, логику, склоност ка математичком поимању појава, обухвата све што је у вези са чињеницама, именовањем објеката, поимањем и разлучивањем прошлог од садашњег, довођењем у редослед онога што је обухваћено перцепцијом, употребом језика и аналитичким мишљењем.  Десна страна мозга доводи се у везу са имагинацијом, фантазијом, осећањима, симболичким поимањем појава, импулсивношћу, размишљањем о будућности, креативношћу, интуицијом, бојама, музиком.

Подстакнута описаном фотографијом почела сам да размишљам о подели коју морамо првенствено прихватити као условну јер је сама подела о левој и десној страни мозга директан производ једне стране мозга: леве. И слика и подела су ме, асоцијативно, пренеле у размишљање о Салвадору Далију. Серија илустрација о којима ћу данас писати идеална је подлога  за писање о поменутој подели али и о природи стваралачког поступка. Верујем да човеков ум не би могао да функционише да обе стране подједнако и заједнички не раде у корист опстанка и здравог менталног одржања људског бића. Исто је и са уметношћу.

Стварност и делање кроз живот организујемо поступцима са леве на десну страну. Са леве на десну страну пишемо, писац пре него што да машти замах мора да размисли о језику, форми, да математички организује замишљено. Када чистимо полицу прво полазимо од леве стране и талог прашине гурамо ка десној, сликар пре него што распрсне боје својих визија мора да добро осмотри празну белу површину свог папира и да композицију геометријски правилоно распореди. У уметности машта је тек део креативног поступка. Оно што, није пресудно, али је подједнако значајно, јесте организација замишљеног у правилан след. Другим речима: рад је подједнако битан фактор у креативном процесу.

Зато су ми личност и дело Салвадора Далија илустративни. Далија замишљамо као ексцентрика и необузданог фанатика уметности. Појаве на његовим платнима сведоче о незамисливој количини стваралачке енергије, огромном фантазијском потенцијалу. Сам елемент ониричког у његовим делима је доминантан, а исти се, то врло добро знамо, везује за несвесно, имагинацију, нестварне слике и наративе. Дали је један од најбољих примера уметника 20. века који су били подвргнути дисциплини, добро испланираном режиму рада како би изашли у сусрет свим унапред утврђеним обавезама према галеристима, колекционарима, поручиоцима дела.

Серија од тринаест хелиогравура први пут је штампана за њујоршко издање познатог дела Луиса Керола Алиса у земљи чуда. Дванаест примерака односи се на исти број поглавља књиге, тринаести примерак серије рађен је за насловну страну. Везу између Далија и Керола не треба нарочито преиспитивати, као ни везу између леве и десне стране ума у случају обојице. Једна страна без друге не може да опстане зато их ни не треба квалитативно дистингвирати.

Хербаријум

Хербаријум је скуп празних листова између којих се стављају различите биљке које се временом, по склапању корица, осуше. Чудан начин сортирања и препознавања природних облика. Са друге стране, ако се замислимо над формом књиге која је садржај осушеног цвећа и лишћа, лако ћемо доћи до закључка зашто су хербаријуми заправо метафоре песничких збирки.

Уколико пратимо мит, први хербаријум припадао је кентауру Хирону, учитељу највећих грчких јунака. Он је, такође, био и први лекар који је сакупљено биље користио у сврхе лечења. Хирон је, доследно иронији сваког мита, сакупљеним биљем могао да помогне свима осим себи. Када га је његов ученик Херакле сасвим случајно ранио стрелом натопљеном Хидриним отровом, рана је била толико болна да биљке нису могле да помогну при ублажавању отрова који се ширио телом. Кентаур, не могавши да издржи бол, затражио је од Зевса да умре (Хирон је био бесмртан), али под условом да предходно своју бесмртност поклони Прометеју. Зевс је молбу одобрио и као захвалност за тај чин посветио му је сазвежђе које данас припада рођенима у знаку Стрелца. Иронија ни овога пута није изостала – Хиронов заштитни знак јесте оно од чега је заправо страдао. Оно што је волео и чему се посветио – није му било од помоћи, онај кога је образовао и покушао да оформи – он га је ранио. Зато, зар у Хироновој судбини не препознајемо судбину сваког Песника?

Није случајно што је у традицији збирка поезије често изједначавана са букетом цвећа. Када Шарл Бодлер својој збирци даје име Цвеће зла он указује на своје песме као венац – и зла и о злу. Та нас чињеница опет враћа миту. „Болешљиво цвеће“, како он назива своје песме у посвети Теофилу Готјеу, јесте осушено цвеће хербаријума, носилац исте атмосфере коју је Бодлер дочарао – атмосфере увенућа, одумирања сплином поломљеног врата измученог бића, музика и мирис. Болешљиво цвеће заправо су суве ноте. Овај текст иницијација је у све касније текстове који ће за тему имати уметника у чијем стваралаштву мотив цвећа, било као симбола или пак реалне животне преокупације, има, не значајно место, већ довољно естетски релевантно и, још битније, довољно двосмислено. У томе је поента. Биљке су подједнако отровне колико и лековите – баш као и бављење уметношћу.

Препоруке:

Грчки митови, прерафаелитско сликарство, Хамлет, хербаријум Емили Дикинсон, чешки филм Kytice, Хелдерлинова песма Хирон, Пол Елијарова песма  Грб од цвећа и плодова, Д.Х Лоренсова збирка Birds, Beasts and Flowers, уметност Мary Delany, Дирерово сликарство, зидно сликарство из Помпеја, фотографијe Роберта Мапелторпа, Митолошки речник биљног света Маријане Поповић-Радовић, Цвеће зла, Малармеова поезија, Марсел Пруст, Новалис, Слика Доријана Греја, филм White Oleander, Ник Кејв и Кајли Миног, итд.

Сексуалне персоне Леонор Фини

Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“

Леонор Фини рођена је 1907. године у Аргентини. Велики део живота провела je у Европи, највише у Италији и Француској. Круг њених познаника у Паризу током тридесетих година 20. века обухватао је Пола Елијара, Макса Ернста, Жоржа Батаја, Андре Бретона, Пикаса, Далија, Коктоа, де Кирика, Моравију. Инспирисана, како начином живота, тако и литературом декаденције 18. и 19. века, Фини је илустровала многа књижевна дела међу којима су књиге Маркиза де Сада, Шодерлоа де Лаклоа, Едгара Алана Поа, Шарла Бодлера. Међу њене фасцинације спадале су мачке, сове и маске: ноктурална обележја ексцентричног.

Француска списатељица Полин Реаж 1954. године објавила је књигу Повест о О, књигу која је „сирова, али у исти мах и хиперстилизована еротска проза, искрена а готово невероватна прича о једној садомазохистичкој вези која прераста у храбру повест о потрази за алтернативном сексуалношћу.“ (1) За једно од издања овог романа илустрације је начинила Леонор Фини. У својој књизи Сексуалне персоне Камил Паља, себи својственим интелектуалним заносом, писала је о ономе што је Реаж фикционализовала, а Фини илустровала. Стога, одлучила сам да ју симболично придружим поменутој скупини, бар кроз наслов Сексуалне персоне који је почетак серије текстова о уметницима који су пажњу усмеравали ка еротизму и декаденцији. Естетско начело ових објава биће пре Платонова идеја ероса него порнографско штиво за угађање чулима.

Препоруке:

Камил Паља: Сексуалне персоне

Жорж Батај: Еротизам и зло

Марио Прац: Агонија романтизма

Иван Чоловић: Еротизам и књижевност

Књиге изашле у библиотеци Еротикон (ИК Просвета) коју је уређивао Милан Комненић.

Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“

Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“

Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“

Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“

Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“

Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“

Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“

Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“

Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“

Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“

Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“

Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“