Jedno pismo Ive-Lole Ribara

Najdraža, jedina moja!

Pišući ovo pismo ja se pouzdano nadam – optimista sam, kao i uvek! – da te ono nikad neće stići već da ćemo se nas dvoje videti i uvek ostati zajedno. Jer, ovo pismo je zato i pisano.

U ovom trenutku, kada polazimo u poslednju, odlučnu etapu boja od koga zavisi, pored svega ostalog, i naša lična budućnost i sreća – želim da ti kažem nekoliko prostih i jednostavnih stvari.

U mome životu postoje samo dve stvari: moja služba našem svetom cilju i moja ljubav prema tebi, najmilija moja. Našu sreću i život smo hteli, nismo, kao ni milioni drugih, mogli ostvariti izolovano, već samo preko naše borbe i naše pobede. I zato su te dve stvari u suštini, u meni samom, jedno.

Znaj, dušo, da si ti jedina koju sam voleo i koju volim. Sanjao sam i sanjam o našoj zajedničkoj sreći  – onakvoj kakvu smo želeli, o sreći dostojnoj slobodnih ljudi. To je jedina prava sreća, jedina koju treba želeti.

Ako primiš ovo pismo – ako, dakle, ja ne doživim taj veliki čas, nemoj mnogo tugovati, najdraža! U svetu u kome budeš tada živela, naći ćeš, uvek živ, najbolji deo mene samog i svu moju ljubav prema tebi.

Za tebe sam siguran da će tvoj put biti prav i onakav kakav mora da bude. Na njemu, na putu života, naći ćeš i osvetu i sreću.

Mnogo, mnogo te volim jedina moja! I želim da nikad ne dobiješ ovo pismo već, već da zajedno s tobom dočekamo veliki čas pobede. Želim da te svojom ljubavi učinim onako srećnom kao što to zaslužuješ.

Napomena: Ovo pismo je Lola pred odalzak u rat napisao svojoj devojci Slobodi Trajković, studentkinji Beogradskog univerziteta. Nije hteo da se pismo Slobodi odmah preda, nego ga je ostavio u amanet kod jednog svog prijatelja i zamolio ga da pismo uruči Slobodi samo ako on pogine.

Slika: Renata Koler (Sa izložbe „Bella Ciao“). Detaljnije: Polja, br. 501, 2016.  

Pet pisama Džemsa Džojsa o romanu „Uliks“

Tri pisma Harijeti Šo Uiver (Harriet Shaw Weaver)

I

Cirih, 29. jun 1918.

Draga gospođice Uiver,

Posle devetomesečne bolesti mogu najzad da čitam i pišem. Žao mi je što sam sa ostalim epizodama Uliksa u zakašnjenju. Pre neki dan poslao sam šestu epizodu „Had“ Ezri Paundu, sa posebnom kopijom za vas, a vrlo brzo poslaću i sedmu – „Eol“. Dobio sam, takođe, poslednje delo gospođe Vulf i počeću danas da ga čitam. Zahvaljujem vam na zalaganju oko štampanja moje knjige. Ukoliko ste u prepisci sa mojim američkim izdavačem, bio bih vam veoma zahvalan ako biste mu poručili da se slažem sa objavljivanjem „Sobne muzike“ izvan bostonskog izdanja, sa napomenom da ja zadržavam sva autorska prava.

Želeo bih, takođe, da mu saopštite da četvrta epizoda Uliksa, objavljena u junskom broju „Male revije“ nije moj puni tekst i da izvesni delovi moraju da se podvrgnu prepravljanju.

II

Cirih, 20. jul 1919.

Draga gospođice Uiver,

Pišete da poslednja epizoda koju sam vam poslao („Sirene“) izgleda slaba i razvučena. Čim sam primio vaše pismo, pročitao sam tu glavu još nekoliko puta. Ona me staje pet meseci pisanja. Uvek kada završim neko poglavlje moj razum pada u stanje neke praznine i apatije iz koje mi izgleda da se ta jadna knjiga neće ni pojaviti. Ezra Paund mi je pisao, požurivši da iznese svoje zamerke, ali ja mislim da su njegove primedbe zasnovane na pogrešnoj osnovi i imaju svoj koren u nestalnosti njegovih afiniteta, nestalnosti koja je karakteristična za umetnike sa tako snažnim unutrašnjim preživljavanjima. Brok mi je takođe pisao, moleći me da mu otkrijem svoj stvaralački metod, ali oni su kod mene tako mnogobrojni, menjajući se od časa do časa, iz epizode u epizodu, da i pored najvećeg poštovanja za njegovo kritičarsko strpljenje ne mogu da mu odgovorim… Ako vas „Sirene“ budu zadovoljile, ja se pomalo nadam da ćete „Kiklopa“ i, kasnije, „Kirku“ prihvatiti…

… i, iznad svega, meni je nemoguće da pišem te epizode brže. Elementi teksta se mogu jedino tako stopiti, ako duže vremena budu zajedno. Verujem da je to jedna do krajnosti dosadna knjiga, ali to je jedina knjiga čije mi pisanje predstavlja ujedno i zadovoljstvo.

III

Pariz, 24. jun 1921.

Draga gospođice Uiver,

Stvorena je lepa kolekcija legendi o meni. Neke su ponikle i ovde. Moja porodica u Dablinu veruje da sam se ja obogatio u Švajcarskoj za vreme rata pomoću špijunaža za jednu ili obe zaraćene strane. Tršćani, videvši me da se pojavljujem iz mog privremenog doma pretrpanog nameštajem svakog dana u isto vreme i da se šetam dvadesetak minuta uvek istom stazom do predgradskih dokova i natrag (Ja sam napisao „Nausikaju“ u toj užasnoj atmosferi) raširili su otkriće da sam narkoman. Glavna pretpostavka u Dablinu bila je, dok nisu stigli prvi prospekti Uliksa, da više nisam mogao da pišem i da sam skočio sa nebodera u Njujorku i razbio se. Jedan čovek iz Liverpula ispričao mi je da je čuo da sam postao sopstvenik niza bioskopskih dvorana širom Švajcarske. U Americi su kružile dve verzije: jedna je da sam neka čudna mešavina između Dalaj Lame i Rabindranata Tagorea. Ezra Paund me je opisao kao natmurenog aberdinskog ministra. Persi Uindan Luis rekao mi je da su mu pričali da sam ja malo udaren momak, koji uvek nosi sa sobom četri časovnika i ni sa kim ne govori, izuzev sa svojim susedom, koga svaki put pita kada ga vidi koliko je sati. Jits me je, izgleda, Ezri Paundu opisao kao neku vrstu klovna. Koliki je broj ljud ičiju sam maštu na ovakav način zaposlio – ne znam. Jedna žena ovde izmislila je priču da sam ja užasno lenj i da nikad neću uraditi ni završiti bilo šta. (Izračunao sam da sam potrošio oko 20.000 sati pišući Uliksa.)

Grupa ljudi u Cirihu uveravala je sebe da sam na najvišem stupnju ludila i stalno je nastojala da mi dokaže da treba da odem u sanatorijum gde se poznati doktor Jung (švajcarski čarobnjak koga ne treba brkati sa bečkim čarobnjakom dr. Frojdom!) zabavlja skupo naplaćujući (taksa se naplaćuje po reči) damama i gospodi njihov bes u kostima izazvan dosadom.

Nije mi važno šta se o meni priča, ali sam želeo da vam pokažem kako se sve to zaplelo. Istina je verovatno da sam ja sasvim pristupačna osoba, koja ne zaslužuje tako mnogo slikarske mašte. Javnost je otišla najdalje govoreći da sam ja lukavi prevrtljivac sličan Uliksu, jezuitska sova, sebičan i cinik. Možda u tome ima nečeg istinitog, ali time još nije sve rečeno o meni (ni o Uliksu!), a to što nije rečeno, to je ono što ocrtava moje stvaralaštvo.

Pismo Karlu Linatiju (Carlo Linati)

Pariz, 21. septembra 1920.

Dragi gospodine Linati,

U odnosu na Desijevu sugestiju da je ovaj moj triput prerađivani roman suviše obiman i neuobičajeno kompleksan, bilo bi bolje da vam pošaljem neku vrstu sažete konstrukcione šeme (samo za vas lično!). Možda će vam moja ideja biti jasnija, kad budete pred sobom imali tekst. Sem toga, pišite Rodkeru da vam pošalje ostale kopije. Ja sam dao samo orijentacioni tekst u svojoj šemi ali mislim da ćete ga sasvim shvatiti, kao da je u pitanju celo delo. To je jedan epos o dve rase ( Izrailji – Irci) i u isto vreme ciklus o čovečjem telu kao maloj svakodnevnoj životnoj priči. Karakter Uliksa uvek me je privlačio – još dok sam bio dečak. Zamislite pre petnaest godina počeo sam da ga pišem kao kratku priču „Dablince“! Sedam godina sam radio na toj knjizi. Shvatam je kao neku vrstu enciklopedije. Moja namera je bila da transponujem mit u sadašnje vreme. Svaki događaj (to je svaki čas, svaki organ, svaka umetnost, koja je međuspona i međuodnos u strukturnoj šemi svega) neće biti samo pojedina činjenica, već i posebno ostvarenje sa sopstvenom tehnikom obrade. Svaki događaj je zamišljen tako da kaže nešto određeno o jednoj osobi, mada je ceo roman komponovan tako da stalno obuhvata mnogo ličnosti i izgleda baš onako kako je Toma Akvinski zamišljao vojsku anđela. Nijedan engleski zdavač nije hteo da štampa ni reči od toga. U Americi je objavljivanje bilo zaustavljano četri puta. Sada, kako čujem, sprema se veliki pokret protiv štampanja ove knjige. Inicijatori su puritanci, engleski imperijalisti, irski republikanci, katolici – što je alijansa! Kad sam tako uspeo da ih ujedinim, može mi se desiti da dobijem Nobelovu nagradu za mir!

Pismo Frenku Badženu (Frank Budgen)

Pariz

Ja se osećam toliko prazan. Nisam čitao niti pisao literaturu više godina. Moja glava je jedino puna nekih tričarija. Nameravam da počnem knjigu u kojoj će se sukobiti ravno osamnaest različitih gledišta. Napisaću je takvim stilom koji je potpuno nepoznat u literaturi, a sa izvora legendi uzeću dovoljno da svakoj ličnosti poklonim po mit.

(Neko je rekao o meni: zovu ga pesnikom. Međutim, on izgleda najinteresantniji na madracima!) I, u stvari, takav sam. Jer kad završim posao, želim dobar, dugi mir u kome ću sasvim zaboraviti Uliksa…

S engleskog preveo Tomislav Ketig

Fotografija: Džems Džojs 1922. godine.

Dnevnik sa Tahitija Pola Gogena „Noa Noa“

<i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i>

Raskorak je između vaše civilizacije i mog varvarstva. Civilizacije u kojoj vi patite. Varvarstva koje je, za mene, podmlađivanje. – Pol Gogen (Katalog izložbe iz 1895.)

Pol Gogen (1848-1903), francuski slikar, koga, ukoliko podlegnemo nepouzdanim klasifikacijama zapadne umetnosti, možemo odrediti kao post-impresionistu, ili kao preteču ekspresionista (jak koloritet, interesovanja za umetnost Okeanije, napuštanje dotadašnjih normi površinskog prikaza, grube linije, otvoren potez četkice oku posmatrača) koji je, zgađen konvencijama „civilizovanog“, zapadnog društva (ali istim tim konvencijama i zagađen, ukoliko imamo u vidu kakav je bio njegov odnos prema Van Gogu ili njegovoj supruzi), odlučuje da napusti Francusku, da napusti Evropu i da, posle jedne uspešnije prodaje svojih slika, sav novac uloži u odlazak na Tahiti gde je, u ključu misli Žan-Žak Rusoa (ali, nepotvrđeno da li doista pod njegovim uticajem), želeo da započne novi život, u skladu sa prirodom i sa novim oblicima stvaralaštva.

Gogen odlazi na Tahiti prvi put 1891. godine. Isprva ostaje razočaran zatečenim prizorom. Kolonijalni oblici vladavine i nametanja svakodnevnih aktivnosti snažno su bili prisutni na tlu za koje je mislio da će ga osloboditi buke grada, robnih i novčanih uslova na koje je navikao ili na koje je bio primoran. Međutim, vremenom, Gogen je pronašao, dalje od gradova i naselja, mesto za sebe, selo Mataja. Slike koje prvo povezujemo sa njegovim stvaralaštvom, nastale su u poslednjoj fazi tog stvaralaštva i motivi se odnose na devojke sa Tahitija, prirodu, razgovore i trenutke sa njima (što nam je sugerisano naslovima i dnevnikom). Forma Gogenovih dela nije se menjala naročito tokom godina stvaralaštva, ali ono što je prikazano jeste. Prva dela koja Gogen stvara su mrtve prirode. Uz njih, poznat je i po portretima i pejsažima.

Gogenov otac bio je Francuz, dok mu je majka bila peruanska kreolka. Gogen od rane mladosti putuje svetom, često boraveći na različitim brodovima. Njegov osoben način oblačenja, kao i fizički izgled, deo su majčine zaostavštine i života provedenog dugo godina u Peruu. U Francuskoj, Gogen živi drugačijim životom. Učestvuje na nekoliko izložbi impresionista, čija je dela prethodno kupovao i sakupljao. Učestvuje u različitim slikarskim kolonijama, boravi u Bretanji, druži se sa Sinjakom, Seraom i Van Gogom. Po dolasku na Tahiti intenzivno stvara. Ubrzo ostaje bez novca pa se vraća u Pariz 1893, posle dvogodišnjeg odsustva. Izlaže. Sa Anah, svojom ljubavnicom sa Jave (Gogen je imao ženu, Metu Sofi Gad, Dankinju, sa kojom se oženio kada je imao dvadeset četri godine i sa kojom je imao petoro dece), utorkom u svom ateljeu organizuje okupljanja umetnika i prijatelja kojima čita odlomke iz svog dnevnika, buduće ilustrovane knjige koja se zove Noa Noa i koja je predmet naše objave.

Raskorak između „civilizacije prilika“ i „varvarskih tendencija umetnika“ postaje ponoran pa Gogen opet planira odlazak na Tahiti. Izlaže četdeset jednu sliku, neke uspeva i da proda. Napustio je Francusku 28. juna 1895. godine i više se nije u nju vraćao. Po drugom dolasku na Tahiti nastanio se u Punaviji, mestu na obali okeana. Izabrao je devojku od četrnaest godina po imenu Pahura i proglasio je svojom „vahine“ (ženom). Očajan zbog finanskijske situacije, životnih uslova, smrti ćerke, Gogen iste godine kada i izlazi njegova knjiga Noa Noa pokušava da se ubije. Kasnije se sa Pahurom selio na više različitih mesta i ostrva. Naravno, Pahura je, kao i sve prethodnice, postala prethodnica. Pred sam kraj života između 1900. i 1903. nastao je veliki kreativni period za Gogena koji je doprineo uspehu njegove izložbe u galeriji Volar u Parizu gde je izloženo pedeset njegovih slika i dvadeset sedam crteža. Novouspostavljeni Jesenji salon spremao se da mu posveti ceo paviljon.

Kada je likovna umetnost u pitanju njena manifestacija kroz umetničke knjige (dakle, ne monografije, već knjige koje su po sebi, kao predmeti, ali i kao sadržaj, nosilac umetničkog) oduvek mi je bila bliska. Isprva sam bila privučena tom formom stvaralaštva u opusu savremenog nemačkog slikara Anselma Kifera. Kroz njegove sveske, koje su kombinacija crteža, fotografije, isečaka, prirodnih oblika (peska, trave, slame), teksta, uverila sam se u značaj i veliki potencijal ove forme. Pre njega su u tom obliku stvarali dadaisti i, naravno, Pol Gogen. Noa Noa znači miris, poseban miris Tahićanki, miris njihove krvi, kože, kose. Animalna strana, divlja, razuzdana, instinktivna zanimala je slikara koji je utiske transponovao na platna, drvoreze i u pomenutu knjigu. U nastavku slede tri odlomaka iz knjige Noa Noa.

Couple enlacé et femme repliée sur elle-même, entourés d'un texte manuscrit, Album Noa Noa, folio 42 recto, Paul Gauguin

Uveče u krevetu vodili smo velike i duge razgovore, i često veoma ozbiljne. U duši deteta tragao sam za otiscima daleke prošlosti, davno društveno izumrle, i nijedno od mojih pitanja nije ostalo bez odgovora. Možda su muškarci, zavedeni našom civilizacijom, ili povinujući se našem osvajanju, zaboravili, ali nekadašnji bogovi su sebi sačuvali utočište u pamćenju žena. Poseban je i uzbudljiv prizor koji mi Tehura dočarava kad malo-pomalo sagledavam kako se njeni nacionalni bogovi bude u njoj i deluju ispod velova za koje su protestantski misionari verovali da su ih iscepali. Ukratko, posao kateheta se svodio samo na površinu. Njihova pouka je poput slabe glazure koja lako puca i brzo ustupa pred najmanjim direktnim kuckanjem. Tehuta redovno odlazi u hram i uvežbano usnama i prstima izvršava zahtev zvanične religije. Ali, ona napamet zna imena svih božanstava maorskog Olimpa. Poznaje njihovu istoriju, kako su stvorili svet; na koji način vole da im bude ugađano i budu štovani. Što se tiče strogosti hrišćanskog morala, ona je ignoriše ili ne vodi brigu o njemu, i čak ne sanja da bi trebalo da okajava činjenicu što sa jednim tane živi mimo veza zvaničnog braka. Ne znam previše kako u svojim verovanjima združuje Ta’aroau i Isusa. Mislim da ih obojicu poštuje.

Sad sam radio nesputanije, bolje.

Ali, usamljenost me je opterećivala. Viđao sam mnoge mlade žene, mirnooke, čiste Tahićanke, a neka bi, možda, bila spremna da podeli život sa mnom. Ali, sve su htele da budu osvojene, uzete na maorski način (mau, „zgrabiti“), bez reči, sirovo; sve su imale neku vrstu želje da budu silovane. A ja, pred njima, makar pred onima koje nisu živele s nekim tane, osećao sam se istinski zastrašen time kako su nas, druge muškarce i mene, gledale s toliko slobode, dostojanstva, gordosti.

Zatim, slušao sam kako se o mnogima od njih govori da su bolesne – bolesne od onog zla koje su Evropljani doneli divljacima kao prvi i nesumnjivo suštinski element civilizacije.

I starci su me uzalud nagovarali, pokazujući mi na neku od njih: „Mau tera“ („uzmi ovu“), ali ja nisam imao ni nužne smelosti niti poverenja.

Poslao sam poruku Titi da ću je prihvatiti sa zadovoljstvom. Ona je, međutim, u Papeteu imala groznu reputaciju, da je jednog za drugim sahranila mnoge ljubavnike…

Taj pokušaj, uostalom, nije uspeo, i mogao sam da prepoznam sopstvenu dosadu koju sam osećao u društvu te žene naviknute na funkcionerski luksuz, i osećao sam tada do kojeg sam stepena već doista napredovao u svom divljaštvu. Posle nekoliko nedelja nepovratno smo se razišli, Titi i ja.

Ponovo sam.

Aha oe feii (What! Are You Jealous?)Aha oe feii (What! Are You Jealous?)Manao tupapau (Watched by the Spirit of the Dead)

Moja žena, melanholična i podrugljiva, nije mnogo pričala. Neprestano smo se gledali, ali ona je ostajala nedokučiva, i ja sam ubrzo bio pobeđen u toj borbi. Uzalud sam sebi obećao da ću se kontrolisati, da ću vladati sobom da bih ostao pronicljivi svedok, moji živci su popustili i nisam bio u stanju da donosim ni najozbiljnije odluke, pa sam ubrzo za Tehuru bio otvorena knjiga.

Tako sam stekao, u neku ruku na svoju štetu, iskustvo duboke razlike koja deli okeanijsku dušu od latinkse, posebno francuske duše. Maorska duša se ne predaje odmah; potrebno je mnogo strpljivosti i proučavanja da biste uspeli da je posedujete. Najpre vam izmiče i na hiljadu načina vas rastura, uvijena u smeh i varljivost; i dok se predajete tim prividima kao manigfestacijama njene unutrašnje istine, i ne razmišljate da igrate neki lik, ona vas istražuje s mirnom izvesnošću, iz dubine svoje smešljive bezbrižnosti, iz svoje detinjaste lakoće.

Protekla je nedelja dana tokom koje sam bio u nekom „detinjstvu“ koje je meni samom bilo nepoznato. Voleo sam Tehuru i govorio sam joj to, što je kod nje izazivalo smeh: ona je to već znala! Činilo mi se, zauzvrat, da je i ona mene volela, a da mi to nije rekla. Ali, pokatkad, noću, odblesci bi kliznuli po zlatu Tehurine kože…

Osmoga dana – a izgledalo mi je kao da smo tek prvi put ušli u kolibu – Tehura mi zatraži dozvolu da ode da vidi majku u Faoneu, kao što je bilo obećano. Tužno sam klonuo i vezao u maramicu nekoliko pijasti da bi mogla da plati troškove putovanja i da ponese rum za svoga oca, i odveo je do kola javnog prevoza.

To je za mene bilo kao oproštajni rastanak. Da li će se vratiti?

Samotnost moje kolibe stropoštala mi se na leđa. Nisam mogao da se usredsredim ni na jednu studiju…

Posle niza dana, ona se vratila.

Citati: Pol Gogen, Noa Noa, preveo Nebojša Zdravković, Sluižbeni glasnik, Beograd, 2008.

Izvor slika i preporuke: Agoras, MOMA 

Kitsov primerak Miltonovog speva „Izgubljeni raj“

Zašto je Milton važan romantičarima?

Ovako bi mogao glasiti alternativni naslov ove objave o Kitsovom primerku speva Izgubljeni raj koji je napisao Džon Milton, engleski pesnik 17. veka. Ova objava ne bi bila dovoljna ukoliko bismo se zadržali samo na vizuelnom predlošku. Njega treba kontekstualizovati. Zašto baš Milton, naročito kada znamo da je Kits i Šekspira naročito pažljivo čitao, podvlačeći bardove stihove, zapisujući na marginama svoja zapažanja, baš kao i u ovom slučaju, na priloženim slikama (drame Bura, San letnje noći, Kako vam drago).

Dante, Milton i Šekspir su tri pesnika koja vrše najsnažniji uticaj na romantičarsku imaginaciju. Naravno, tu su i uticaji antičke književnosti, Plutarha posebno, kao i uticaji njihovih savremenika, među kojima se izdvaja Gete. Meri Šeli u svom romanu Frankenštajn piše o romantičarskoj lektiri:

Našao sam na zemlji jednu kožnu torbu, u kojoj su bili neki delovi odeće i nekoliko knjiga. Žudno sam zgrabio taj plen i vratio se s njim u svoju šupu. Srećom, knjige su bile napisane jezikom čije sam osnove naučio od ukućana, a zvale su se Izgubljeni raj, jedan tom Plutarhovih Života i Jada mladog Vertera. Bio sam jako ushićen što imam to blago; neprekidno sam proučavao ta delo i pomoću njih vežbao svoj um dok su moji prijatelji obavljali svoje redovne poslove.

Teško da mogu da ti opišem dejstvo koje su te knjige imale na mene. One su u meni izazivale nebrojeno novih slika i osećanja koja su me ponekad dovodila do ushićenja, ali su me mnogo češće bacale u najdublju potištenost.

Ove redove izgovara Frankenštajnovo neimenovano stvorenje koje biva humanizovano, više ne samo u fizičkom, već i u etičkom smilslu, jer ume da prepozna lepotu i misao umetničkog dela. On jezik ne koristi više kao samo deo razumevanja i olakšavanja komunikacije, već i kao mogućnost nadgradnje. Evo kako to stvorenje, dakle ne naučnik, već čudovište, doživljava Miltonov Izgubljeni raj. Naredni redovi Meri Šeli opisuju, zapravo, adekvatno i verno, kakav je odnos prema tom delu mogao imati čovek njenog vremena, umetnik, naučnik, vizionar, melanholik, revolucionar.

Ali je Izgubljeni raj izazvao kod mene daleko dublja osećanja. Čitao sam ga isto kao što sam čitao i osteale knjige koje su mi došle ruke, kao istinitu istoriju. Osećao sam čuđenje i strahopoštovanje koje može da izazove slika svemogućeg boga koji ratuje sa bićima koja je stvorio. Često sam dovodio u vezu sa sobom, kada mi je sličnost padala u oči, razne okolnosti. Kao Adam, izgleda da ni ja nisam bio vezan nikakvim sponama za bilo kakvo drugo biće; ali njegov položaj mnogo se razlikovao od mog u svakom drugom pogledu. On je bio stvoren božijim rukama kao savršeno biće, srećno i napredno, i njegov ga je tvorac čuvao sa posebnom brižljivošću; bilo mu je dozvoljeno da razgovara i da stiče znanja od viših biča, a ja sam bio nesrećan, bespomoćan i sam. Mnogo puta smatrao sam da je sotona bio bolji simbol za moje stanje, jer se često u meni, kao i u njemu, rađala žučna zavist kad sam posmatrao sreću svojih zaštitnika.

Još jedna okolnost je učvrstila i potvrdila ta moja osećanja. Ubrzo posle dolaska u šupu, našao sam neke papire u džepu odela koje sa, uzeo iz tvoje laboratorije. U početku nisam obraćao pažnju na njih, ali sada, kada sam bio u stanju da protumačim slova kojima su bili napisani, počeo sam da ih pažljivo proučavam. To je bio tvoj dnevnik koji si vodio u toku četri meseca koji su prethodili mom nastanku… U njima je opisano sve što se odnosi na moje prokleto poreklo; izneti su svi detalji iz tog niza odvratnih postupaka koji su do njega doveli, dat je najdetaljniji opisi moje grozne i gnusne ličnosti rečima koje su oslikavale tvoj sopstveni užas, dok je moj postao neizdržljiv. Smučilo mi se dok sam čitao. Neka je proklet dan kada sam oživeo!, uzviknuo sam užasnut. Prokleti tvorče! Zašto si napravio tako strašno čudovište da si se čak i ti s odvratnošću okrenuo od mene? Bog je iz sažaljenja napravio čoveka lepim i privlačnim, po sopstvenom liku; a ja sam tvoja loša kopija, još užasnija baš zbog te sličnosti. Sotona je imao svoje drugove, đavole, da mu se dive i da ga hrabre, a ja sam usamljen i omrznut!

Romantizam favorizuje Satanin čin pobune kao čin individualnosti, slobode, beskompromisne doslednosti i volje da se istraje u sopstvenom pobunjeničkom položaju. Satana odbija ropski odnos prema autoritetu. Odnos prema autoritetu i relacija na kojoj je zasnovan je unapred rečen, dat, normiran, on ne ostavlja prostor slobodi, individualnom izražavanju, saznanju i imaginaciji.

Prvi romantičar koji problematizuje Satanin lik u kontekstu Miltonovog speva je Vilijam Blejk. Kasnije, svi veliki umetnici ovog pokreta jedan specifičan interteksualni odnos sa njim ostvaruju. Shvatanje Satane otrgnuto je iz religijskog konteksta i „oživljeno“, njemu je dat obrazac koji se može uporediti sa pobunom Čudovišta protiv Tvorca, baš kao u romanu Meri Šeli, svojevrsnoj alegoriji čitavog pokreta i odnosa umetnika i Boga.

Lik Satane otrgnut je iz svog striktno religijskog konteksta i zaodeven je u formu koju možemo uporediti sa figurom Prometeja. Njihovo poređenje moguće je, ali između njih dolazi do razdvajanja i uočljiva je razlika kada govorimo o razlogu pobune. Naime, Prometej nije sa armijom pošao na bogove. Prometej je neposlušnik koji svojom lukavošću, dovitljivošću, neposlušnošću izneveri zapovest bogova, ali iz ideala, iz želje i uverenja da treba pomoći ljudima i dati im vatru, taj povlašćen posed bogova. On zbog toga biva kažnjen. Međutim, Miltonov Satana je pobunjenik kao takav, on nema ideal, njegova pobuna je pobuna protiv autoriteta kao takvog, ali bez daljeg obrazloženja da li bi on, koji unapred zna da je njegova pobuna izgubljena (da li i uzaludna?), da dođe na mesto Boga činio i predstavljao isto što i on. Ne princip dobra koliko princip autoriteta. Satana, za razliku od Prometeja nije idealista. Samo pobunjenik.

Romantizam zavšava u paradoksima i nemoguće ga je poimati bez te nestabilnosti koju sam sebi zadaje, koju sam stvara. Međutim, mi smo pošli od Kitsovih anotacija. One su bitne i sa stanovišta poetizacije i razumevanja čitanja. U pitanju je jedinstvena teorija čitanja i vizuelno predočavanje kako se ona ostvaruje. Doživljaj dela je unutrašnji, „to nisam ja spolja, to ste vi iznutra“, poruka je umetničkog dela svojim čitaocima. Te doživljaje, kao specifrične duhovne kategorije, kao pojave unutar svesti i imagainacije, kao fantazme, umetnik pokušava da rečima oformi i da impresijama da konkretan oblik zapisujući ih na margine stranica svoje knjige. To je jedan intiman čin, poput vođenja dnevnika. To je i dnevnik čitanja, ali i slikanje prelaza, montenjevski rečeno, jer ta senka sopstvenog bića, senka baš pod tim uglom, neće se više ponoviti, biće u vremenu nastaviće svoj tok i na tu tačku nas ne može vratiti osim kroz ponovno čitanje naših anotacija, redova i utisaka koje smo zapisali, čitajući delo, na marginama.

Citati: Meri Šeli, Frankenštajn, prevela Maja Pantić, Čarobna knjiga, Beograd, 2004, str. 127-130.

Izvor slika: Museum Crush

Film o Džonu Kitsu: „Bright Star“

Film „Bright Star“ režirala je Džejn Kempion, australijska rediteljka, autorka filmova „Portret jedne dame“ i „Klavir“ koja su za naš kontekst dva najbitnija, a oba preporučuijem da pogledate i da naročito obratite pažnju na značaj tišine i značaj pauze u njenim filmovima između dve reči protagonista. Takođe i na interpretaciju junakinja.

Pisanje o ovom filmu uklapa se u seriju objava o engleskom romantičarskom pesniku i odnosi se na njegovu ljubav – u filmu visokostilizovanom, naročito kada su u pitanju kostimi i ambijent u kakvom volimo da zatičemo pesnike toga doba – sa Fani Braun, a pre odlaska u Italiju na lečenje od tuberkuloze koje se ispostavilo fatalno.

Moj omiljeni, ili bar jedan od omiljenih filmskih žanrova je biografija umetnika, doduše ne slobodno ili romantično interpretirana. U ovom filmu to nije slučaj. Mislim da je interpretacija događaja, iako se drži činjenica, obogaćena bajkovitim elementima, koje, ovoga puta, i na moje čuđenje, ne smetaju estetskom čulu.

U nastavku objave sledi trejler filma, kao i dva pisma koje je Džon Kits uputio Fani Braun. Jedno pismo je dato u prevodu dok je drugo pred čitaoce prineto na engleskom jeziku. Tu je i rukopis Kitsovog pisma. Najzad, film je dobio ime po istoimenoj Kitsovoj pesmi koju nisam uspela da pronađem u prevodu, snimljen je 2009. godine.

Najslađa Fani,

Plašiš se ponekad da te ne volim potpuno. Što te više upoznajem, to te više volim. U svakom pogledu – čak je i moja ljubomora bila agonija ljubavi, a u najžešćem nastupu spreman sam i da umrem za tebe. Dosađivao sam ti suviše. Ali zbog ljubavi. Šta ja tu mogu? Ti si uvijek nova. Tvoj posljednji poljubac je uvek najslađi, posljednji osmjeh najsjajniji, posljednji pokret najljupkiji. Kada si juče prošla kraj moga prozora, ispunila si me takvim divljenjem, kao da te prvi put vidim. Jednom si, blago negodujući, rekla da volim samo tvoju ljepotu. I ima li u tebi i nečeg drugog? Zar misliš da ne vidim srce koje svoja krila podvezuje zbog mene? Nikakve prepreke nisu ni za trenutak tvoje misli mogle da okrenu od mene. To može da žalosti koliko i da raduje – ali, neću govoriti o tome. Čak i da me ne voliš, ne bih mogao da ti uskratim svoju potpunu odanost: koliko su samo snažna moja osjećanja kada znam da me voliš. Moja duša je bila nezadovoljna i uznemirena, duša smještena u tijelo suviše tijesno za nju. Nikada nisam osjetio da moja duša uživa u nečemu tako potpuno kao u tebi. Kada si tu, moje misli nikud ne odlutaju: ti uvijek zaokupljaš sva moja čula. Briga za našu ljubav koja izbija iz tvoga posljednjeg pisma, čini me neizmjerno zadovoljnim: ipak, ne smiješ dozvoliti da te takve misli muče.

S Braunom je gotovo, ali tu je gospođa Vajli, kad ona ode, svanuće mi. Pozdravi tvojoj majci.

S ljubavlju, tvoj Dž. Kits.

My dearest Girl,

This moment I have set myself to copy some verses out fair. I cannot proceed with any degree of content. I must write you a line or two and see if that will assist in dismissing you from my Mind for ever so short a time. Upon my Soul I can think of nothing else – The time is passed when I had power to advise and warn you against the unpromising morning of my Life – My love has made me selfish. I cannot exist without you – I am forgetful of every thing but seeing you again – my Life seems to stop there – I see no further. You have absorb’d me. I have a sensation at the present moment as though I was dissolving – I should be exquisitely miserable without the hope of soon seeing you. I should be afraid to separate myself far from you. My sweet Fanny, will your heart never change? My love, will it? I have no limit now to my love – You note came in just here – I cannot be happier away from you – ‘T is richer than an Argosy of Pearles. Do not threat me even in jest. I have been astonished that Men could die Martyrs for religion – I have shudder’d at it – I shudder no more – I could be martyr’d for my Religion – Love is my religion – I could die for that – I could die for you. My Creed is Love and you are its only tenet – You have ravish’d me away by a Power I cannot resist: and yet I could resist till I saw you; and even since I have seen you I have endeavoured often “to reason against the reasons of my Love.” I can do that no more – the pain would be too great – My Love is selfish – I cannot breathe without you.

Yours for ever
John Keats

Izvor pisma: Hiperboreja  |  English History

Pismo Agati Kristi

Related image

Pismo Agati Kristi (rođenoj Miler, udatoj Kristi pa Malovan), pet dana pre njenog 127. rođendana.

Draga Agata,

Znam da me možete čuti. Znam da ćete ovo pročitati i da ćete se, poput mnogih starica, detektiva-amatera iz vaših romana, ironično osmehnuti. Samo Džejn Ostin i vi ste tako ljupko umele da budete bezobrazno ironične i da vam niko ne zameri. A kako bi i mogao? Kako bi se usudio?!

Znam da mislite kako već na početku grešim usuđujući se da vam se obratim sa „draga“ umesto sa „poštovana“. Vaš britki duh zapažanja, humor kojim ste odsecali glave smešnim navikama i ljudskim trivijalnostima, neće vas, verujem, ni sada napustiti, čitajući moje pismo.

Vaš rođendan je za pet dana ali ja nisam uspela da se suzdržim (niste me naučili taktici, strpljivosti i predumišljaju), morala sam vam napisati ovo ljubavno pismo, odu poštovanja i zahvalnosti za sve trenutke mog života koje ste osmislili umesto mene. Čitala sam vas kao dete, a vi ste rekli da je bitno imati srećno detinjstvo. Vi ste ga učinili beskrajno srećnim!

Agata, ja sam od vas učila o uskim ulicama Bagdada i kabinama prve klase u kontinentalnim vozovima, terasama u Egiptu što gledaju na Nil i kućama na obali u Saseksu. Vi ste mi (doduše, uz bajku o vuku i jarićima) najbolje ukazali na značaj časovnika, dimnjaka, kamina, ladica, zavesa, pisama, ormana, cijanida, biblioteka u senci večeri, portreta, lampi i čipkanih maramica sa inicijalima.

Vi ste mi bili uzor. Vi ste me naučili da je rad najbitniji. Pisali ste i po tri romana godišnje (setite se 1936!). Naučila sam od vas da su želje nedovoljne, da je radna etika sve. Sedeli ste do prozora, po čitav dan, do kasno u noć, i pisali ste, neumorno ste pisali. Reći će da je to bilo zbog ugovora. Netačno. Pisali ste jer ste voleli da putujete, a i bili ste voajer. Ozbiljan.

Od vas sam naučila koliko je značajno posmatrati ljude: stare profesorke matematike, brbljive devojke, ratne bolničarke, mlade daktilografkinje. Vi ste me naučili koliko je identitet zamenjiva kategorija. Koliko je prošlost složena. Koliko su tajne opasne. Koliko su neizbežne. Nipošto niste bili mistični, a kamoli sujeverni. Niste verovali u sudbinu, u determinizam. Svako je za svoj greh bio odgovoran. U vašim delima Bog ima vrlo malo značaja. Ubiti je lako.

Vi ste me naučili da mala mesta, predgrađa i komšije nisu beznačajni, dosadni, neinteresantni, da njih ne treba doživljavati kao osudu. Zahvaljujući vama otkrila sam da mala mesta, zbir svih pakosti ovog sveta, jesu slična pomenutom identitetu koji su neki od vaših junaka toliko želeli da odbace, zloupotrebe, ponište. U malim mestima izbor maski je najveći. Vi ste to vrlo dobro znali.

Mislila sam da je uvek tamo negde bolje, zato sam čitala vaše romane, da se tamo negde događa život, onaj pravi život, i da su ljudi drugačiji ali, uspevali ste, toliko puta, da me navedete na pogrešan trag. Na kraju, rešenje zagonetke bilo je da su ljudi svuda isti, iako nisu isti baš u svemu, naročito ne u odabiru maski.

Draga Agata, želela sam da budem kao Vi. Želela sam da budem slobodna. Želela sam da pišem. Želela sam putujem. Da gledam u Sunce dok zalazi na Nilu. Da u slobodno vreme obilazim muzeje, kao što ste vi arheološka nalazišta, i da u mom hotelu uvek ima zanimljivih gostiju.

Tekst: Ana Arp | Fotografije: Ana Arp (moja kolekcija)

IMG_3056IMG_3080

Skice Emili Dikinson

Na ovim papirićima nalaze se pesme Emili Dikinson koje su filolozi postepeno dešifrovali kako bi ih pripremili za prvo izdanje. Emili Dikinson nije davala nazive svojim pesmama pa ih ovde prenosimo po prvom stihu.

  1. We talked with each other, 1879.
  2. Twas later when the summer went, 1873.
  3. Glass was the street, 1880.
  4. Not to send the errands, 1880.

Ovaj post pridružujem mnogim drugim tekstovima koji se odnose na američku pesnikinju Emili Dikinson, a koji su objavljeni na blogu A . A . A. Takođe, ovo je i kratak post o zanimljivom načinu tretiranja svojih pesama, koje su napisane, na osnovu ovih uzoraka, čini se, tek usput. Nalik otpatcima, ali ipak sačuvanim. Njih pridružujem seriji postova objavljenih na blogu A . A . A koji se odnose na različite oblike skica koje su mnogi umetnici stvarali.

Ovi fragmenti skrenuli su pažnju javnosti kada su, zajedno sa fragmentima i veoma nečitljivim ostacima rukopisa Robelta Valzera bili izloženi 2013. godine u Njujorku. Detalje možete pogledati na potonjem linku.

Izvor: The Drawing Center

Vilijam Blejk o imaginaciji i viziji

Blejkov odgovor svešteniku, izvesnom doktoru Trasleru, povodom napada na njegovu umetnost i način na koji predstavlja kroz stvaralaštvo svoje vizije. Blejkov lični neprijatelj napisao je još i: „Blejk, pomračen praznoverjem.“ Evo šta mu je na to umetnik odgovorio.

Stvarno mi je žao što ste se razišli sa duhovnim svetom. Dokazao sam, dakle, da je Vaše rezonovanje neproporcionalno, što Vi nikada ne možete dokazati za moje figure; to su figure Mikelanđela, Rafaela i starine, i najboljih živih modela. Opažam da Vam je oko iskvareno karikaturalnim grafikama, kojih ne bi trebalo da ima tako mnogo. Ja volim zabavu, ali previše zabave je najgnusnija od svih stvari. Veselost je bolja od zabave, a sreća je bolja od veselosti. Ja osećam da čovek može biti srećan u ovom svetu. I znam da je ovaj svet svet Imaginacije i Vizije. Vidim sve što slikam u ovom svetu, ali ne vide svi isto. Očima tvrdice gvineja je daleko lepša od Sunca, a vreća izlizana od nošenja novca ima lepše proporcije nego loza puna grožđa. Drvo, koje nekima mami suze radosnice, u očima drugih je samo zelena stvar koja stoji na putu. Neki vide prirodu kao smejuriju i deformitet, i po njima ja neću da određujem svoje proporcije; a neki jedva prirodu i vide. Ali očima Čoveka Imaginacije, priroda je sama Imaginacija. Kakav je čovek, tako i vidi. Kako su oči formirane, takve su im i moći. Vi sigurno grešite kad kažete da se vizije mašte ne nalaze u ovom svetu. Meni je sav ovaj svet jedna stalna vizija mašte ili imaginacije, i laska mi kad mi se to kaže. Šta postavlja Homera, Vergilija i Miltona tako visoko u umetnosti? Zašto je Biblija zabavnija i poučnija od bilo koje druge knjige? Zar to nije zato što su one upućene Imaginaciji, koja je duhovni opažaj, a samo posredno razumevanju ili razumu? Takvo je istinsko slikarstvo, i samo su takvo cenili Grci i najbolji moderni umetnici.

Izvor: Ketlin Rejn, Knjiga o Blejku, Dveri, Beograd, 2007, str. 106-107.

Slika: Vilijam Blejk, „Jakovljev san“, 1805.

Dve fotografije Lava Tolstoja sa konjem i odlomak iz dnevnika

Writers - Delcampe.co.uk

Ružan sam, nespretan, neuredan, i društveno neobrazovan. Razdražljiv, dosadan, neskroman, netrpeljiv (intolerant) i stidljiv kao dete. Bezmalo sam neznalica.. Nisam uzdržan, neodlučan sam, nepostojan, glupo sujetan i žustar, kao svi ljudi slabe volje. Nisam hrabar. Nisam uredan u životu i tako sam lenj da mi je nerad postao gotovo nesavladiva navika. Pametan sam, ali moja pamet još ni na čemu nije bila temeljno proverena. Ne posedujem ni praktičnu inteligenciju, ni društvenu, ni poslovnu. Pošten jesam, to jest volim dobro, stvorio sam naviku da ga volim; kada se udaljujem od njega, nezadovoljan sam sobom i vraćam mu se sa zadovoljstvom; ali ima stvari koje više volim no dobro – slavu. Ja sam tako slavoljubiv, a to mi je osećanje bilo tako retko zadovoljavano da bih često, plašim se, kada bih morao da biram između slave i vrline – izabrao prvu.  Da, nisam ni skroman; zato sam gord u sebi, a stidljiv i plašljiv u duši.

Izvor: Lav Tolstoj, Dnevnik 1851-1864, prevela Milica Nikolić.

Vladimir Nabokov: Leptiri

Pored literature, Vladimir i Vera Nabokov gajili su veliku strast prema leptirima. Vladimir Nabokov bi ih obično crtao na stranicama knjiga i crteže poklanjao supruzi. Na sajtu  Booktryst pronašla sam sledeći odlomak, značajan za ovu temu.

Vladimir Nabokov was totally consumed by two passions: literature and lepidoptery. He adored butterflies, and routinely adorned copies of his books with drawings of them, particularly those given to Vera. She, like Vladimir, treasured nature, art, and life’s other intangibles, more highly than material possessions and Vladimir knew that for Christmas, birthdays and anniversaries, Vera  appreciated his thoughtful and delicate butterfly drawings much more than some trinket. She  delighted in these drawings in a way she never did for the landscapes he used to paint for her in earlier days.

Vladimir Nabokov: Skice za prevod romana „Onjegin“

Vladimir Nabokov tokom boravka u Sjedinjenim američkim državama preveo je klasik ruske književnosti, roman u stihovima „Evgenije Onjegin“. Taj prevodilački rad uticao je i na njegovo pisanje romana „Bleda vatra“. Nabokov je sa prevođenjem počeo 1944. a prevod je objavljen nakon dvadeset godina, 1964. Pisac je nekoliko puta prepravljao tekst za koji se na kraju ispostavilo da, poput nekog romana, a ne prevoda, ima više od četri verzije. Podrška tokom rada na prevođenju Nabokovu je bio Edmund Vilson, kod nas poznat po knjizi „Akselov zamak“. Na srpski jezik Puškinovo delo preveo je Milorad Pavić.

Vladimir Nabokov na blogu A . A . A

Aleksandar Sergejevič Puškin na blogu A . A . A

Izvor fotografija: The Paris Review

Džejms Džojs: „U tamnoj borovoj šumi“

U tamnoj borovoj šumi
Da je ležaj nama,
U podne,
U dubokim tamnim senama.

Kako je lepo leći ovde,
Uz poljupce mile,
Gde su velike borove šume
Zaostrvljene bile.

Slađi je bio
Tvoj poljubac što se osu,
Uz tvoju meku,
Talasavu kosu.

O, u podne
U borove sene,
Ljubavi moja mila,
Ti pođi uz mene.

Preveo Bojan Belić
Iz zbirke „Kamerna muzika“

Priložena slika: Manuskript kompozitora Mendelsona sa njegovim crtežom koji je, zapravo, ilustracija prvih taktova kompozicije koji se odnose, tipično romantičarski, na opise prirode, a u ovom slučaju, odraz mesečine na površini jezera. Ovaj spoj, Mendelsona i Džojsa mi se učinio sasvim adekvatnim. U nastavku sledi, na engleskom jeziku, detaljniji opis nastanka priloženog manuskripta.

A manuscript of Mendelssohn’s Schiflied (Reed Song), from his Op. 71. Mendelssohn and his wife Cécile spent the winter of 1844-5 in the Frankfurt area, where Cécile had been born. While there Mendelssohn made a copy of a song he had composed in 1842:Schilflied (Reed Song), which sets to music words by Nikolaus Lenau. Not only did he write it out in his best hand, he also illustrated it with a meticulous watercolour which depicts the song’s opening line: ‘On the lake’s unruffled surface rests the moon’s fair beam.’ It was a present for his friend Henrietta Keyl, the wife of a Frankfurt wine merchant.

Rukopisne stranice Marsela Prusta

 

Povodom obeležavanja rođenja francuskog pisca Marsela Prusta (10. jul 1871.)

Rukopisne stranice Marsela Prusta iz kolekcije Nacionalne biblioteke Francuske. Ove stranice pripadale su tekstu koji se našao u poslednjem delu romana, „Ponovo nađeno vreme“ (u nekim prevodima pojavljuje se alternativni naziv „Vaskrslo vreme“). Prevodilac Prustovog dela na srpski jezik bio je Živojin Živojnović čiji je prevod nagrađen Oktobarskom nagradom grada Beograda za književnost (1984) i Nolitovom nagradom.

Marsel Prust na blogu A . A . A

Izvor: BNF

Beležnice Marsela Prusta

Povodom obeležavanja rođenja francuskog pisca Marsela Prusta (10. jul 1871.)

Beležnice Marsela Prusta iz kolekcije Nacionalne biblioteke Francuske u kojima je rukom zapisivao tekst koji se kasnije našao u njegovom romanu „U traganju za izgubljenim vremenom“.

O Marselu Prustu na blogu A . A . A

Izvor: BNF

Ilustrovana pisma Eduarda Manea

em1Datum nastanka Maneovih pisama – sa ove distance, posebnih kurioziteta – nije poznat. Takođe, nije poznato kome su upućena i šta bi mogao biti njihov sadržaj. Ona svojim likovnim motivima predstavljaju skice za žanr mrtve prirode, iako ne možemo biti sigurni je li to isprva bila slikareva namera. O pismima, dnevničkim zabeleškama, scenarijima i skicama različitih umetnika o kojima je pisano na blogu  A . A . A možete čitati ovde.em2em3em4stilllifequickheart:
“ Edouard Manet
Letter (Three Plums)
1880
”
Oh! Manet’s still lifes are ravishingly beautiful, though usually dark and intense, in the nature morte tradition. (A favorite: peonies, newly cut with pruning shears). This one is so...

Kris Marker: „Pristanište“ (scenario)

keyframedaily: “ Chris Marker’s workbook for the creation of La Jetée (1962). ”

Ovo je priča o čoveku obeleženom jednom slikom iz detinjstva.

Prizor nasilja, koji ga je potresao, i čije će značenje shvatiti tek mnogo kasnije, odigrao se na glavnom pristaništu aerodroma Orli, nekoliko godina pre izbijanja Trećeg svetskog rata.

Roditelji su nedeljom vodili decu na Orli, da gledaju poletanje aviona.

Te nedelje, dečak, o kome govori ova priča, zauvek će upamtiti nepomično sunce, prizor na kraju pristaništa i lice jedne žene.

Ništa ne izdvaja uspomene od ostalih događaja: one se prepoznaju tek kasnije, po ožiljcima koje ostavljaju.

Pošto je to lice bilo jedina slika iz vremena mira koja je preživela rat, često se pitao da li ga je zaista video; ili je taj nežni trenutak izmislio da bi tako potisnuo pometnju koja će uslediti, s tom iznenadnom bukom, ženinim gestom, telom koje se tetura, kricima ljudi na pristaništu, prigušenim strahom.

Kasnije je shvatio da je video smrt nekog čoveka.

Nešto posle toga, Pariz je bio uništen.

Mnogi su umrli.

Neki su sebe videli kao pobednike. Drugi su postali zarobljenici.

Preživeli su se povukli u podzemne hodnike Šajoa.

Na površini zemlje, u Parizu, kao i u većem delu sveta, nije se moglo živeti, zbog trovanja radijacijom.

Pobednici su držali stražu nad carstvom pacova.

Zarobljenici su bili podvrgnuti eksperimentima, očigledno veoma važnim za one koji su ih izvodili.

Ishod je za neke bio razočaranje, za neke smrt, a za neke, opet, ludilo.

Jednog dana su među zarobljenicima izabrali novo zamorče. Bio je to čovek o kome govori ova priča.

Bio je uplašen. Čuo je za šefa istraživanja. Očekivao je nekog ludog naučnika, dr Frankenštajna. Ali, sreo je jednu razumnu osobu, koja mu je smireno objasnila kako je čovečanstvo osuđeno na propast, kako je Prostor postao nedostupan i kako jedina šansa za opstanak leži u Vremenu. U otkrivanju neke pukotine u Vremenu, kroz koju bi se onda, možda, moglo doći do hrane, lekova, izvora energije.

To je bila svrha eksperimenata: poslati izaslanike u Vreme, da bi od prošlosti i budućnosti zatražili pomoć za sadašnjost.

Ali, ljudski um se opirao toj ideji.

Probuditi se u nekom drugom vremenu, značilo bi ponovo se roditi, ali kao odrasla osoba. To bi bio prevelik šok.

Pošto su prethodno, u razne zone Vremena, slali beživotna ili neosetljiva tela, naučnici su se sada okrenuli ljudima sa veoma snažnim mentalnim slikama.

Ako bi ovima uspelo da zamisle ili sanjaju neko drugo vreme, možda bi uspeli da u njemu i žive.

Logorska policija je nadzirala čak i snove. Taj čovek je bio izabran među hiljadama drugih zbog svoje opsednutosti jednom slikom iz prošlosti.

U početku ništa, osim ogoljavanja stvarnosti i izmicanja svih njenih oslonaca.

Počinju.

Čovek ne umire, ne ludi.

Pati.

Nastavljaju.

Desetog dana, slike počinju da cure, kao priznanja.

Jutro u vreme mira.

Soba iz vremena mira, prava soba.

Prava deca.

Prave ptice.

Prave mačke.

Pravi grobovi.

Šesnaestog dana je na Pristaništu.

Prazno.

Ponekad uspeva da ponovo pronađe neki srećan dan, ali neki drugi, da ugleda lice sreće, ali neko drugo.

Ruševine.

Devojka koja bi mogla biti ona koju traži.

Prolazi pored nje na pristaništu.

Ona mu se osmehuje iz automobila.

Javljaju se i druge slike i onda spajaju, u tom muzeju, koji je možda samo onaj njegovog sećanja.

Tridesetog dana dolazi do susreta.

Sada je siguran da je prepoznaje.

U stvari, to jedino u šta je siguran, u tom svetu bez datuma, koji ga u prvi mah zapanjuje svojim obiljem.

Svuda oko njega, samo velelepni materijali: staklo, plastika, frotir.

Kada se povrati iz transa, žena nestaje.

Oni koji izvode eksperimente pojačavaju kontrolu i ponovo ga šalju na zadatak.

Vreme se još jednom zakotrljalo i trenutak se vraća.

Ovog puta je pored nje, obraća joj se.

Ona ga pozdravlja, bez iznenađenja.

Nemaju uspomena, nemaju planova. Vreme se bezbolno gradi oko njih, a jedini orijentiri su ukus trenutka koji žive i crteži na zidovima.

Kasnije odlaze u park. Seća se da je nekada bilo parkova.

Ona ga pita za ogrlicu, vojničku ogrlicu, koju je stavio oko vrata na početku rata, koji tek treba da se dogodi.

On izmišlja neko objašnjenje.

Hodaju.

Zastaju kod stabla sekvoje, s godovima obeleženim istorijskim datumima. Ona izgovara neko englesko ime, koje on ne razume.

Kao u snu, pokazuje joj na neku tačku iza drveta i čuje sebe kako joj govori, „Dolazim odande…“

… i pada unazad, iznuren.

Onda ga preplavljuje još jedan talas Vremena. Posledica još jedne injekcije, naravno.

Ona sada spava na suncu.

On pomišlja kako je u svetu iz kojeg se upravo vratio, samo zato da bi ponovo bio s njom, ona mrtva.

Ona se budi. On joj opet priča.

U nečemu suviše fantastičnom da bi u to mogla da poveruje, ona razabire glavno: neku daleku zemlju, veliko rastojanje koje treba preći.

Sluša ga, ne podsmeva mu se.

Da li je to isti dan? On ne zna.

Nastaviće tako, s bezbrojnim šetnjama, u kojima će se među njima  razvijati prećutno poverenje, poverenje u najčistijem izdanju.

Bez uspomena, bez planova.

Sve do trenutka kada, negde ispred njih, ne oseti barijeru.

Tako se završio prvi niz eksperimenata.

Usledio je period pokušaja u kojem se viđao s njom u raznim trenucima.

Ponekad je zatiče ispred njihovih crteža na zidu.

Ona ga dočekuje tako prirodno. Zove ga svojim Duhom.

Jednog dana deluje uplašeno. Jednog dana se privija uz njega.

Ne zna da li i se on naginje ka njoj, da li se njime tako upravlja, da li sve samo zamišlja ili sanja.

Negde oko pedesetog dana, sreću se u muzeju s bezvremenim životinjama.

Sada je sve savršeno usklađeno. Kada se prebaci u izabrani trenutak, može da ostane tamo i kreće se bez napora.

I ona deluje ukroćeno. Dočekuje ga kao neku prirodnu pojavu, kao posetioca koji dolazi i odlazi, koji je stvaran, priča, smeje se zajedno s njom, sluša je, i onda ponovo nestaje.

Po povratku u sobu za eksperimente, oseća da se nešto promenilo.

Tu je sada i komandant logora. Iz razgovora koji se vodi oko njega, razaznaje da posle sjajnih rezultata eksperimenata s Prošlošću, sada nameravaju da ga pošalju u Budućnost.

Od uzbuđenja za trenutak zaboravlja da je onaj susret u muzeju bio i poslednji.

Budućnost je bila bolje zaštićena od Prošlosti.

Posle niza pokušaja, ovog puta mnogo napornijih za njega, uspeo je da uhvati odjeke sveta koji će doći.

Prolazio je potpuno preobraženom planetom, ponovo izgrađenim Parizom, s deset hiljada nedokučivih avenija.

Drugi ljudi su ga očekivali.

Bio je to kratak susret.

Ovi su, očigledno, odbacili sve ostatke nekih drugih epoha.

Izrecitovao im je svoju lekciju. Pošto je čovečanstvo preživelo, ono ne može da svojoj prošlosti uskrati sredstva za opstanak.

Taj sofizam je bio prihvaćen kao prerušeni znak sudbine.

Dali su mu energetsku jedinicu dovoljno snažnu da pokrene celu ljudsku industriju i vrata Budućnosti su se ponovo zatvorila.

Malo posle povratka, prebacili su ga u drugi deo logora.

Znao je da ga njegovi tamničari neće poštedeti. Bio je oruđe u njihovim rukama; njegovu sliku iz detinjstva iskoristili su kao mamac, da bi ga uslovili; ispunio je njihova očekivanja, odigrao svoju ulogu.

Sada je samo čekao da, u nekom delu njega, ubiju sećanje na taj dvaput proživljeni delić vremena.

Ali onda je, duboko u tom limbu, primio poruku od ljudi iz budućnosti.

I oni su putovali kroz vreme, samo mnogo lakše.

Sada su bili tu i predložili mu da ga prihvate kao jednog od svojih.

Ali, on je imao drugačiji predlog: umesto u tu pacifikovanu budućnost, hteo je da se vrati u svet svog detinjstva, i toj ženi, koja ga je, možda, i dalje čekala.

Evo ga opet na glavnom pristaništu Orlija, usred tog vrelog nedeljnog popodneva, pre rata, u kojem je sada mogao da ostane.

Zbunjeno je pomislio kako je i dečak, koji je nekada bio, sigurno tu negde i posmatra avione.

Ali, prvo što je potražio, tamo na kraju pristaništa, bilo je lice žene.

Potrčao je ka njoj.

I kada je prepoznao čoveka koji ga je pratio još od podzemnog logora, shvatio je da nema načina da umakne Vremenu i da je taj trenutak koji mu je bilo dato da posmatra kao dečak i koji nikada nije prestao da ga opseda, bio trenutak njegove sopstvene smrti.

(kraj)

Tekst: Kris Marker: „Pristanište“ (scenario), preveo Aleksa Golijanin

Slika: Iz beležnice Krisa Markera

Džon Kits: „Oda grčkoj urni“

Ti večno nevina, nevesto spokoja!
Odojče tišine i sporih časova,
ti, pevaču šumski, što kroz usta tvoja
navire poj lepši od naših stihova:
kakva bajka cvetna oko tvojeg boka
ovi u dolini Arkadije zlatne
bogove i smrtne ljude u isti mah?
Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne
device te ko su? Beg, bitka žestoka?
Kakve su to frule? Kakav zanos plah?

Pesme što čujemo drage su, al draže
još su nečuvene, i stog nek zaječi,
frule, ne za uvo već što može blaže,
svirka duhu našem sa pesmom bez reči.
Pod stablima nećeš, o mladiću lepi,
stati s pesmom, niti stabla će da mru:
smeli ljubavniče, blizu svrhe ti si,
a ne ljubiš dragu, no zato ne strepi,
volećeš večito večno mladu nju.

Srećne, srećne grane! Nikad lišće vedro
neće vam proleću reći zbogom žalno;
o sviraču srećni, nesmoren i štedro,
sviraćeš na fruli nove pesme stalno;
večna ljubav, večna, srce nek prevlasti,
uvek strasno i za uživanje orno!
Večno zadihana, večno mlada žud,
slobodna od iga svake ljudske strasti
kad nam srce klone gorko i umorno,
a orosi čelo grozničava stud.

Ko su ljudi ti što u hram idu trajno?
Kojem žrtveniku, žrecu tajanstveni,
vodiš tu junicu što muče očajno,
svilenih bokova cvećem okićenih?
Gradić pokraj reke il na žalu što je,
il na bregu s mirnim zamkom u samoći,
tog smernoga jutra što napušten bi?
O gradiću, večno uličice tvoje
biće tihe… niko nikad neće doći
da nam kaže zašto pust ostade ti.

Grčko remek-delo! Sa jasnim držanjem
devica i ljudi koji mramor diče,
s ugaženom travom i sa šumskim granjem:
mučiš misli naše, ćutljivi obliče,
kao večnost. Hladna pastoralo, traješ, –
dok smrt pokolenja lišava životat
kao svedok večni slušajuć tuđ vaj –
da čoveku kažeš prijateljski da je
lepota istina, istina lepota,
i to je na zemlji sve, čoveče, znaj.

Zajedno sa Helderlinom Kits predstavlja obnovu stvarnog helenskog duha u evropskoj poeziji, koja je ranije, za vreme klasicizma, uglavnom bila oslonjena na latinsku antičku književnost. Oda je napisana u maju 1819, a januara sledeće godine (1820) objavljena je u časopisu Annals of the Fine Arts. Valjalo bi uraditi uporednu analizu Helderlinovog romana Hiperion i Kitsove ode istoimenog naziva, a kada već govorimo o revitalizaciji antičkog grčkog duha u modernoj Evropi s početka 19. veka ne možemo zaobići ni Geteovu dramu Ifigenija na Tavridi.

Ova ekfraza, opis umetničkog dela unutar umetničkog dela, književna je evokacija prostorne umetnosti. Prostor koji zauzima opisana scena je jedna antička vazna (urna). Međutim, to je u svetu fikcije koji nam pesma omogućava. Do čitaoca, a ne lirskog subjekta, pesma je došla posredstvom reči, takođe svojevrsnog tela u obliku urne, tela oblikovanog rečima. Lirski subjekt vidi pred sobom urnu, a na njoj je slika. Mi pred sobom vidimo tekst u kome je opisana vazna na kojoj je (opisana) procesija, arkadijska scena jednog zlatnog dana, a pre toga, jedan tužan mladić što pod stablom svira frulu. Ta slika nas podseća na jednu idiličnu scenu Frederika Lejtona iz 1881. godine.

Ekfraza ne podrazumeva mimetički odnos prema posmatranom predmetu, ona nije deskripcija. Detaljan opis predmeta primarno je bila retorska vežba koja nije morala podrazumevati opis određenog umetničkog dela, slike ili skulpture. Ekfraza je uvek u vezi sa vizuelnim i ova pesma to potvrđuje pred čitaoca prinoseći, a u obliku pitanja, procesiju, živopisno lirski ispripovedano kretanje mase koja koja ide u hram „u dolini Arkadije zlatne“. Bokove vazne obavila je cvetna bajka u kojoj istovremeno prebivaju bogovi i ljudi, device i frule, bitke i junica. Svi oni napustili su grad i nekuda se uputili, a delo, nemo, „odojče tišine“, neće im otkriti tajnu da kretanja, zapravo, nema. Uostalom, to kružni oblik predmeta o kome je reč i potvrđuje.

O gradiću, večno uličice tvoje
biće tihe… niko nikad neće doći
da nam kaže zašto pust ostade ti.

Ćutljivi oblik muči, poput večnosti, čitaočeve misli, ali, za razliku od čitaoca, ona muči i lirskog subjekta koji ju posmatra. Snagom njegove imaginativne moći, dinamikom i dijalektikom reči i teksta tvoreno je umetničko delo. Lirski subjekt, posmatrač, u formi pitanja opisao je urnu, ali nije doznao njenu tajnu, značenje slika kojima je kroz reč dao telo. Delo za njega ostaje hladna pastorala jer je predmet pasivan. Za razliku od njega, tekst je ativan i podsticajan za analizu.

Ova oda, zapravo, nije o onome što je prikazano na urni, oblici koje je antički majstor svojom kičicom iscrtao po oblom telu predmeta. Pesma je, zapravo, autopoetički iskaz u kome mit ne govori o onom spoljašnjem, istorijskom, društvenom, opštem, već o subjektu, o pojedinačnom, o njegovom doživljaju svoga bića i svoje umetnosti u vremenu. Ovo je pesma i o umetničkoj vrednosti, važnosti i samosvesti upravo kroz isticanje značaja vremena i trajanja, uprkos godinama, vremenu koje teče, a sve kao da je spoljašnje u odnosu na sam predmet, kao i ono što je prikazano na njegovoj površini.

Kits je proto larpurlartista. On, za razliku od Šelija, smatra da poezija treba da teži ispunjenju jedino estetskog ideala. Lepota i istina u pesmi su, pesma je ta urnu, savršeno oblikovana i samodovljna, duboka i šuplja. Njena šupljina je njena praznina, a praznina je uvek mogućnost za narativ, za sadržaj. Pesma ima pet strofa, svaka strofa ima deset stihova (u ovom prevodu, doduše, duga strofa ima devet stihova, ali u orginalu ima deset). Pesma je aktuelizacija romantičarske preokupacije odnosa dela i umetnika. Umetničko delo je večno, život je prolazan. Ars longa, vita brevis, latinska izreka, sjajan je našla pandan, proširen i poetički drugačije uobličen u stihovima ove verbalne urne. Dakle, urna je materijalna, ali transcendira i od čulnog, konkretnog čini potez, luk, kas ka onostranom, duhovnom, neopipljivom.

Treba naglasiti da ovo nije oda grčkoj urni već je ovo oda o grčkoj urni (orginalni naslov pesme nije Ode to a Grecian Urn već je Ode on a Grecian Urn). Na njoj je prikazana pastoralna slika sveta koja svoje postojanje ostvaruje jedino u umetnosti. Ova pems nije, žanrovski posmatrano, pastoralna pesma, ali jeste pesma koja u deskripciji sadrži te elemente. Ipak, tu bezbrižnu sliku sveta nešto narušava, nešto ju čini nestabilnom. Prazan grad. Činjenica da su se ljudi kroz određenu procesiju, zajedno sa okićenom junivcom uputili ka žrtveniku. Žrtva bogovima za milost ili za zahvalnost, to ostaje pitanje. Pesma je fokusirana na dve scene: prva je scena sa frulašem koji večito žudi za svojom dragom, u pesmi večito mladom (druga strofa, peti stih i dalje), druga je scena kolone koja vodi junicu na žrtveni oltar.

Kitsova inspiracija za ovu pesmu bio je esej njegovog savremenika Benjamina Hejdona, ali i Eldžinovi reljefi koje je ovaj škotski grof doneo iz Atine.

Slike: Crtež Džona Kitsa (Sosibos Vase) i prva poznata kopija pesme Oda grčkoj urni.

Izvor: Džon Kits, „Oda grčkoj urni“, preveo Vladeta Košutić, u: Pesništvo evropskog romantizma, priredio Miodrag Pavlović, Prosveta, Beograd, 1968.

Pesma  |  Audio

Dva pisma Artura Remboa

PISMO ŽORŽU IZAMBARU

Šarlevil, 13. maja 1871.

Dragi gospodine,

Opet ste profesor. Rekoste mi da čovek sam sebe duguje Društvu: vi pripadate nastavničkom pozivu; na dobrom ste koloseku. I ja se držim principa: cinički dajem da me izdržavaju; pronalazim stare budale, drugove iz koleža: prepuštam im sve gluposti, prljavštine, pakosti koje mogu da smislim, u delu ili u rečima: plaćaju mi kriglama i čašama piva. Stat mater dolorosa, dum pendet filius. I ja sebe dugujem Društvu, to je tačno, a i u pravu sam. I vi ste u pravu, bar danas. U suštini, vi u svom principu vidite samo subjektivnu poeziju: tome je dokaz vaša upornost da ponovo dođete na univerzitetske jasle – izvinite! Ali na kraju, vi ćete uvek biti neko ko je zadovoljen, a ništa nije učinio, pošto ništa nije hteo da učini. Ne računajui to da će vaša subjektivna poezija uvek biti užasno bljutava. Jednog dana, nadam se, mnogi drugi se isto nadaju, ja ću u vašem principu videti objektivnu poeziju, videću je iskrenije nego što biste vi mogli! Ja ću biti radnik: to je misao koja me zadržava kad me ludi gnev goni u parisku bitku, u kojoj, međutim, toliko radnika gine dok ja pišem vama! A da sada radim – nikad, nikad; ja štrajkujem.

Sada bekrijam koliko god mogu. Zašto? Hoću da budem pesnik i radim na tome da budem vidovit: vi to nećete nimalo razumeti, a ja gotovo ne bih umeo ni da vam objasnim. Reč je o tome da do nepoznatog treba dopreti rastrojavanjem svih čula. Patnje su ogromne, ali treba biti jak, treba biti rođeni pesnik, a ja sam shvatio da sam pesnik. To nikako nije moja greška. Netačno je reći: mislim. Trebalo bi kazati: mišljen sam. Oprostite za igru reči.

JA, to je neko drugi. Utoliko gore po stablo koje se smatra violinom; ja fućkam na bezveznjake koji se preganjaju oko nečega o čemu nemaju ni pojma.

Vi za mene niste nastavnik. Dajam vam ovo: da li je to satira, kao što biste vi rekli? Da li je to poezije? U svakom slučaju, to je fantazija. Ali preklinjem vas, nemojte podvlačiti ni olovkom, a ni mišlju previše.

Namučeno srce

Tužno mi srce na krmi bali,
…………………………….

Nije da to ništa ne znači.

ODGOVORITE MI: kod g. Deverijera, za A. R.

Srdačno vas pozdravlja
ART. REMBO

________________________________________________________________________________________

PISMO POLU DEMENIJU

Šarlevil, 15. maja 1871.

Odlučio sam da vam priredim sat nove literature. Počinjem odmah jednim aktuelnim psalmom:

Pariska ratna pesma
…………………………………

Evo proze o budućnosti poezije.

Sva klasična poezija svodi se na grčku poeziju, taj skladni Život. Od Grčke do romantičarskog pokreta, u srednjem veku, ima učenih ljudi, stihotvoraca. Od Enijusa do Turoldusa, od Turoldusa do Kazimira Delavinja, sve je rimovana proza, igra, izlapelost i slava bezbroja idiotskih generacija: Rasin im je čist, snažan, velik. Da su rasturili njegove rime, pomešali njegove polustihove, Božanska Budala bi danas bila nepoznata kao i ma koji pisac Porekla. Nakon Rasina igra se ubuđala. Trajala je dve hiljade godina!

Nije to ni šala ni paradoks. Razum mi za ovo što tvrdim daje toliko sigurnosti, koliko ne bi nikad moglo da bude gneva u nekom pripadniku Mlade Francuske. Uostalom, neka se novi do mile volje gnušaju predaka: kod svoje kuće smo i imamo vremena.

Romantizam nije nikad bio valjano ocenjen; ko bi ga ocenio? Kritičari!! Romantičari, koji su tako dobar dokaz da pesma tako retko biva delo, to jest ispevana i shvaćena kao misao pevača?

Jer JA, to je neko drugi. Ako se bakar probudi kao truba, za to nikako ne snosi on krivicu. Za mene je to očevidno: ja prisustvujem procvatu svoje misli: gledam ga, slušam ga: dodirnem živu gudalom: simfonija se pokrene u dubinama ili jednim skokom stigne na scenu.

Da su stari glupani pronašli nešto više od lažnog značenja svoga Ja, mi danas ne bismo morali da pometemo te milione kostura koji već celu večnost gomilaju proizvode svog ćoravog duha, i zato galame da su stvaraoci!

U Grčkoj, rekoh, stihovi i pesničko nadahnuće ritmuju Akciju. Docnije će muzika i rime postati igra, odmor. Proučavanje te prošlosti očarava ljubopitljivce: mnogi nalaze uživanje u obnavljanju tih starina: to baš i jeste za njih. Sveopšti razum je uvek rađao svoje ideje na sasvim prirodan način; ljudi su skupljali jedan deo tih plodova mozga; prema njima se delovalo, o njima su se pisale knjige: stvari su tako tekle jer čovek nije sam sebe obrađivao, jer se još nije probudio, ili još nije bio u potpunosti velikoga na. Bilo je funkcionera, pisaca, ali autor, stvaralac, pesnik, takav čovek nikad nije postojao!

Ono što čovek koji hoće da bude pesnik mora pre svega ostalog da prouči jeste njegova sopstvena i potpuna svest; on istražuje svoju dušu, on je nadzire, iskušava je, izučava je. Čim je upozna, on treba da je neguje; to izgleda jednostavno: u svakom se mozgu izvršava izvestan prirodni razvoj; toliki egoisti proglašavaju sebe za autore; drugi pripisuju sebi svoj duhovni napredak! Ali, stvar je u tome da svoju dušu treba učiniti čudovišnom: poput trgovaca decom, nego šta! Zamislite čoveka koji sebi po licu sadi i neguje bradavice.

Kažem da treba biti vidovit, učiniti sebe vidovitim.

Pesnik postaje vidovit pribegavajući dugom, ogromnom i smišljenom rastrojavanju svih čula. Svim oblicima ljubavi, patnje, ludila; on istražuje sam sebe, on kroz sebe cedi sve otrove, da bi sačuvao samo kvintesencije. Neopisivo mučenje u kome mu je potrebna sva vera, sva natčovečanska snaga, u kome on postaje više nego iko veliki bolesnik, veliki zločinac, veliki prokletnik, i vrhovni Učenjak! Jer on stiže do neznanog! Jer je više nego iko usavršio svoju ionako bogatu dušu! On stiže do neznanog, i kad bi na kraju čak i poludeo i izgubio moć shvatanja svojih vzija, on ih je ipak video! Pa neka se rasprsne u svojim skokovima kroz nečuvene i nenazovljive stvari: doći će drugi strahoviti radnici i nastaviće na onim horizontima na kojima se on srušio!

– Nastavljam posle šest minuta. –

Umećem ovde drugi psalam, van teksta: slušajte ga s blagonaklonošću, i svi će biti opčinjeni. Gudalo mi je u ruci, počinjem:

Moje male dragane
………………………………

Eto. Kad se ne bih bojao da će vas koštati još 60 centi poštarine, ja, izgubljena sirota koja već sedam meseci nije videla marijaša! – znajte da bih vam poslao svoje Pariske ljubavnike, sto heksametara, Gospodine, i svoju Smrt Pariza, dvesta heksametara!

– Nastavljam:

Pesnik je, dakle, zaista kradljivac plamena.

On je odgovoran za čovečanstvo, čak i za životinje; on mora postići da se njegovi pronalasci mogu osetiti, opipati, čuti; ako ono što on donosi od tamo ima oblik, on daje oblik; ako to nema oblik, on daje bezobličnost. – Pronaći neki jezik; – Uostalom, pošto je svaka reč ideja, doći će doba sveopšteg jezika! Treba biti akademik, mrtviji nego fosil, pa napraviti rečnik, bilo kog jezika. Slabići koji bi počeli da razmišljaju o prvom slovu abecede brzo bi svršili u ludnici!

To će biti jezik duše za dušu, koji će sažimati sve, mirise, zvuke, boje, kojim će misao kačiti i povlačiti misao. Pesnik će određivati količinu neznanog koje se u njegovo vreme budi u sveopštoj duši: on će pružati više od formule svoje misli, od tumačenja svog puta k Napretku! Kad ogromnost postane norma prihvaćena od svih, on će zaista biti umnožitelj napretka!

Kao što vidite, ta budućnost će biti materijalistička. Ta poezija, uvek puna Ritma i Harmonije, biće stvorena da ostane. U suštini to će opet biti pomalo grčka poezija.

Kao što su pesnici građani, tako će i večna umetnost imati svoj delokrug. Poezija više neće ritmovati akciju: ona će prednjačiti.

Ti pesnici će postojati! Kad beskrajno ropstvo žene bude skrhano, kad ona bude živela za sebe i sobom, kad joj muškarac, dosad tako gnusan, pusti na volju, ona će takođe biti pesnik! Žena će pronalaziti neznano! Da li će se svet njenih predstava razlikovati od naših? Ona će pronalaziti čudne, neizmerne, odbojne, divne stvari; mi ćemo ih primiti, mi ćemo ih svatiti.

A dotle, tražimo od pesnika novo, nove ideje i forme. Svi koji su ovladali veštinom uskoro će poverovati da su udovoljili ovom zahtevu. Ali nije reč o tome!

Prvi romantičari bili su vidoviti ne uviđajući to previše: obrađivanje njihovih duša počelo je slučajno: napuštene, ali naložene lokomotive, koje se neko vreme drže šina. Lamartin je ponekad vidovit, ali sputan starom formom. Igo, previše tvrdoglav, ima dosta viđenog u svojim poslednjim knjigama. Jadnici su prava poema. Pri ruci su mi Kazne: Stella je otprilike merilo onoga što Igo vidi. Suviše ima Belmontea, Lamnea, Jehova i stubova, starih crknutih strahota.

Mise je sto puta zaslužio da ga se gnušamo mi bolne generacije obuzete vizijama, pogođene njegovom anđeoskom lenjošću! O! bljutave priče i poslovice! o noći! O Rolo, o Namuno, o Peharu! Sve je francusko, što će reći u najvećoj meri mrsko; francusko, ne parisko! Eto još jednog dela tog mrskog duha koji je nadahnuo Rablea, Voltera, Žana Lafontena! s komentarima g. Tena! Prolećnog li duha Miseovog! Ljupke li njegove ljubavi! Eto slikarstva na gleđi, čvrste poezije! Francuska poezija će još dugo biti predmet uživanja, ali u Francuskoj. Svaki bakalski kalfa je u stanju da raspali jednu tiradu kao iz Role, svaki blagoslov nosi pet stotina takvih rima u skrovitosti svoje beležnice. U petnaestoj godina ta ponesena ostrašćenost budi pohotu mladića, u šesnaestog oni se već zadovoljavaju da o njoj recituju iz srca; u osamnaestoj, u sedamnaestoj čak, svaki gimnazijalac koji za to ima mogućnosti – pravi svog Rolu, piše svog Rolu! Neki možda i umiru od toga. Mise nije bio ni za šta: bilo je vizija iza tkanja zavese: on je zatvorio oči. Kočoperni Francuz, koga su iz krčme dovukli na gimnazijsku katedru, taj lepi mrtvac je mrtav, i odsada prišteđujemo sebi trud da ga budimo svojim gnušanjem!

Kasniji romantičari su veoma vidoviti: T. Gotje, Lek. de Lil, T. de Banvil. Ali pošto nadziranje nevidljivog i slušanje nečujnog nema ničeg zajedničkog sa oživljavanjem duha mrtvih stvari, Bodler je najvidovitiji, on je kralj pesnika, pravi Bog. A ipak, on je živeo u  suviše umetničkoj sredini, i njegova forma koju toliko hvale često je kržljava: pronalaženje neznanog zahteva nove forme.

Naviknuta na nove forme, među bezazlenima, A. Renoom, koji je napravio svog Rolu; L. Grandeom, koji je napravio svog Rolu; Galima i Miseima, Ž. Lafnestrom, Koranom, Kl. Poplenom, Sularijem, L. Salom, među učenicama, Markom, Ekarom, Terjeom; među mrtvacima i glupacima, Otranom, Barbjeom, L. Pišaom, Lemoanom, braćom Dešan i Dezesar; među novinarima, L. Kladelom, Roberom, Lizaršom, Ks. de Rikarom, među zanesenjacima, K. Mandesom; među boemima, ženama, talentima, Leonom Dijerksom, Sili-Pridomom, Kopeom, nova škola, zvana parnasovskom, ima dva vidovita čoveka, Albera Meraa i Pola Verlena, jednog istinskog pesnika. Eto. Tako ja radim na tome da postanem vidovit. I završimo jednom pobožnom pesmom.

Čučanja
……………………………..

Bićete dostojni prezrenja ako mi ne odgovorite: brzo, jer ću možda za osam dana biti u Parizu.

Do viđenja,
A. REMBO

Izvor: Artur Rembo, Sabrana poetska dela, preveo Nikola Bertolino, Paideia, Beograd, 2004.

Crteži: Verlenovi crteži Remboa iz 1872. i 1875.

Franc Kafka i Emil Sioran o knjigama

U pismu Oskaru Polaku, iz 1904, Kafka je napisao:

„Mislim da bi trebalo čitati samo knjige koje ujedaju i bodu. Ako nas knjiga koju čitamo ne probudi udarcem po glavi, zašto je onda čitamo? Da bi nas usrećila, kako Ti pišeš? Zaboga, ta bili bismo sretni i kad ne bi bilo knjiga, a takve knjige koje nas usrećuju, mogli bismo za nuždu sami pisati. No trebaju nam knjige koje na nas deluju poput nesreće, koja nas jako boli, kao smrt nekoga koga smo voljeli više od samih sebe, i da nas protjeraju u šume, daleko od čovječanstva, poput samoubistva, knjiga bi morala biti sjekira za zamrznuto more u nama.“

Emil Sioran

„Ne treba pisati, pogotovo ne objavljivati, sem ono što ranjava, to jest ono što ne zaboravljamo. Knjiga treba da zabada nož u ranu, čak da je stvara. Treba da bude uzrok neke neiscrpne pometenosti; ali iznad svega, knjiga mora da predstavlja opasnost.“

Izvori:

Franc Kafka, Pisma, Zora-GZH, Zagreb 1977, str. 19.

Letopis matice srpske, knjiga 485, sveska 1-2, Novi Sad 2010, 137.

Fridrih Helderlin: Iz pisma majci

Slažem se s Vama, najdraža majko, u tom, da će za mene biti dobro ako ubuduće potražim najskromniju službu koja je za mene moguća, posebno zbog toga što je u meni još uvek prisutna možda nesretna sklonost prema poeziji, kojoj sam se od mladosti uvek težio odgovoriti poštenim nastojanjem baveći se takozvanim temeljitijim poslovima, i koja će prema svim iskustvima koja sam stekao sa samim sobom, u meni i ostati dokle god budem živeo. Ne želim presuđivati je li to umišljanje ili prirodna sklonost… Ne recite mi da je to puka zanesenost! Jer, zašto sam onda dobar i blag poput deteta kada se nesmetano u svojoj dokolici bavim tim najnevinijim od svih poslova… A ipak svaka umetnost iziskuje čitav ljudski život.

Fridrih Helderlin na blogu A . A . A

Izvor