Dva pisma Artura Remboa

PISMO ŽORŽU IZAMBARU

Šarlevil, 13. maja 1871.

Dragi gospodine,

Opet ste profesor. Rekoste mi da čovek sam sebe duguje Društvu: vi pripadate nastavničkom pozivu; na dobrom ste koloseku. I ja se držim principa: cinički dajem da me izdržavaju; pronalazim stare budale, drugove iz koleža: prepuštam im sve gluposti, prljavštine, pakosti koje mogu da smislim, u delu ili u rečima: plaćaju mi kriglama i čašama piva. Stat mater dolorosa, dum pendet filius. I ja sebe dugujem Društvu, to je tačno, a i u pravu sam. I vi ste u pravu, bar danas. U suštini, vi u svom principu vidite samo subjektivnu poeziju: tome je dokaz vaša upornost da ponovo dođete na univerzitetske jasle – izvinite! Ali na kraju, vi ćete uvek biti neko ko je zadovoljen, a ništa nije učinio, pošto ništa nije hteo da učini. Ne računajui to da će vaša subjektivna poezija uvek biti užasno bljutava. Jednog dana, nadam se, mnogi drugi se isto nadaju, ja ću u vašem principu videti objektivnu poeziju, videću je iskrenije nego što biste vi mogli! Ja ću biti radnik: to je misao koja me zadržava kad me ludi gnev goni u parisku bitku, u kojoj, međutim, toliko radnika gine dok ja pišem vama! A da sada radim – nikad, nikad; ja štrajkujem. Nastavite sa čitanjem

Pet pisama Džemsa Džojsa o romanu „Uliks“

Tri pisma Harijeti Šo Uiver (Harriet Shaw Weaver)

I

Cirih, 29. jun 1918.

Draga gospođice Uiver,

Posle devetomesečne bolesti mogu najzad da čitam i pišem. Žao mi je što sam sa ostalim epizodama Uliksa u zakašnjenju. Pre neki dan poslao sam šestu epizodu „Had“ Ezri Paundu, sa posebnom kopijom za vas, a vrlo brzo poslaću i sedmu – „Eol“. Dobio sam, takođe, poslednje delo gospođe Vulf i počeću danas da ga čitam. Zahvaljujem vam na zalaganju oko štampanja moje knjige. Ukoliko ste u prepisci sa mojim američkim izdavačem, bio bih vam veoma zahvalan ako biste mu poručili da se slažem sa objavljivanjem „Sobne muzike“ izvan bostonskog izdanja, sa napomenom da ja zadržavam sva autorska prava.

Želeo bih, takođe, da mu saopštite da četvrta epizoda Uliksa, objavljena u junskom broju „Male revije“ nije moj puni tekst i da izvesni delovi moraju da se podvrgnu prepravljanju.

II

Cirih, 20. jul 1919.

Draga gospođice Uiver,

Pišete da poslednja epizoda koju sam vam poslao („Sirene“) izgleda slaba i razvučena. Čim sam primio vaše pismo, pročitao sam tu glavu još nekoliko puta. Ona me staje pet meseci pisanja. Uvek kada završim neko poglavlje moj razum pada u stanje neke praznine i apatije iz koje mi izgleda da se ta jadna knjiga neće ni pojaviti. Ezra Paund mi je pisao, požurivši da iznese svoje zamerke, ali ja mislim da su njegove primedbe zasnovane na pogrešnoj osnovi i imaju svoj koren u nestalnosti njegovih afiniteta, nestalnosti koja je karakteristična za umetnike sa tako snažnim unutrašnjim preživljavanjima. Brok mi je takođe pisao, moleći me da mu otkrijem svoj stvaralački metod, ali oni su kod mene tako mnogobrojni, menjajući se od časa do časa, iz epizode u epizodu, da i pored najvećeg poštovanja za njegovo kritičarsko strpljenje ne mogu da mu odgovorim… Ako vas „Sirene“ budu zadovoljile, ja se pomalo nadam da ćete „Kiklopa“ i, kasnije, „Kirku“ prihvatiti…

… i, iznad svega, meni je nemoguće da pišem te epizode brže. Elementi teksta se mogu jedino tako stopiti, ako duže vremena budu zajedno. Verujem da je to jedna do krajnosti dosadna knjiga, ali to je jedina knjiga čije mi pisanje predstavlja ujedno i zadovoljstvo.

III

Pariz, 24. jun 1921.

Draga gospođice Uiver,

Stvorena je lepa kolekcija legendi o meni. Neke su ponikle i ovde. Moja porodica u Dablinu veruje da sam se ja obogatio u Švajcarskoj za vreme rata pomoću špijunaža za jednu ili obe zaraćene strane. Tršćani, videvši me da se pojavljujem iz mog privremenog doma pretrpanog nameštajem svakog dana u isto vreme i da se šetam dvadesetak minuta uvek istom stazom do predgradskih dokova i natrag (Ja sam napisao „Nausikaju“ u toj užasnoj atmosferi) raširili su otkriće da sam narkoman. Glavna pretpostavka u Dablinu bila je, dok nisu stigli prvi prospekti Uliksa, da više nisam mogao da pišem i da sam skočio sa nebodera u Njujorku i razbio se. Jedan čovek iz Liverpula ispričao mi je da je čuo da sam postao sopstvenik niza bioskopskih dvorana širom Švajcarske. U Americi su kružile dve verzije: jedna je da sam neka čudna mešavina između Dalaj Lame i Rabindranata Tagorea. Ezra Paund me je opisao kao natmurenog aberdinskog ministra. Persi Uindan Luis rekao mi je da su mu pričali da sam ja malo udaren momak, koji uvek nosi sa sobom četri časovnika i ni sa kim ne govori, izuzev sa svojim susedom, koga svaki put pita kada ga vidi koliko je sati. Jits me je, izgleda, Ezri Paundu opisao kao neku vrstu klovna. Koliki je broj ljud ičiju sam maštu na ovakav način zaposlio – ne znam. Jedna žena ovde izmislila je priču da sam ja užasno lenj i da nikad neću uraditi ni završiti bilo šta. (Izračunao sam da sam potrošio oko 20.000 sati pišući Uliksa.)

Grupa ljudi u Cirihu uveravala je sebe da sam na najvišem stupnju ludila i stalno je nastojala da mi dokaže da treba da odem u sanatorijum gde se poznati doktor Jung (švajcarski čarobnjak koga ne treba brkati sa bečkim čarobnjakom dr. Frojdom!) zabavlja skupo naplaćujući (taksa se naplaćuje po reči) damama i gospodi njihov bes u kostima izazvan dosadom.

Nije mi važno šta se o meni priča, ali sam želeo da vam pokažem kako se sve to zaplelo. Istina je verovatno da sam ja sasvim pristupačna osoba, koja ne zaslužuje tako mnogo slikarske mašte. Javnost je otišla najdalje govoreći da sam ja lukavi prevrtljivac sličan Uliksu, jezuitska sova, sebičan i cinik. Možda u tome ima nečeg istinitog, ali time još nije sve rečeno o meni (ni o Uliksu!), a to što nije rečeno, to je ono što ocrtava moje stvaralaštvo.

Pismo Karlu Linatiju (Carlo Linati)

Pariz, 21. septembra 1920.

Dragi gospodine Linati,

U odnosu na Desijevu sugestiju da je ovaj moj triput prerađivani roman suviše obiman i neuobičajeno kompleksan, bilo bi bolje da vam pošaljem neku vrstu sažete konstrukcione šeme (samo za vas lično!). Možda će vam moja ideja biti jasnija, kad budete pred sobom imali tekst. Sem toga, pišite Rodkeru da vam pošalje ostale kopije. Ja sam dao samo orijentacioni tekst u svojoj šemi ali mislim da ćete ga sasvim shvatiti, kao da je u pitanju celo delo. To je jedan epos o dve rase ( Izrailji – Irci) i u isto vreme ciklus o čovečjem telu kao maloj svakodnevnoj životnoj priči. Karakter Uliksa uvek me je privlačio – još dok sam bio dečak. Zamislite pre petnaest godina počeo sam da ga pišem kao kratku priču „Dablince“! Sedam godina sam radio na toj knjizi. Shvatam je kao neku vrstu enciklopedije. Moja namera je bila da transponujem mit u sadašnje vreme. Svaki događaj (to je svaki čas, svaki organ, svaka umetnost, koja je međuspona i međuodnos u strukturnoj šemi svega) neće biti samo pojedina činjenica, već i posebno ostvarenje sa sopstvenom tehnikom obrade. Svaki događaj je zamišljen tako da kaže nešto određeno o jednoj osobi, mada je ceo roman komponovan tako da stalno obuhvata mnogo ličnosti i izgleda baš onako kako je Toma Akvinski zamišljao vojsku anđela. Nijedan engleski zdavač nije hteo da štampa ni reči od toga. U Americi je objavljivanje bilo zaustavljano četri puta. Sada, kako čujem, sprema se veliki pokret protiv štampanja ove knjige. Inicijatori su puritanci, engleski imperijalisti, irski republikanci, katolici – što je alijansa! Kad sam tako uspeo da ih ujedinim, može mi se desiti da dobijem Nobelovu nagradu za mir!

Pismo Frenku Badženu (Frank Budgen)

Pariz

Ja se osećam toliko prazan. Nisam čitao niti pisao literaturu više godina. Moja glava je jedino puna nekih tričarija. Nameravam da počnem knjigu u kojoj će se sukobiti ravno osamnaest različitih gledišta. Napisaću je takvim stilom koji je potpuno nepoznat u literaturi, a sa izvora legendi uzeću dovoljno da svakoj ličnosti poklonim po mit.

(Neko je rekao o meni: zovu ga pesnikom. Međutim, on izgleda najinteresantniji na madracima!) I, u stvari, takav sam. Jer kad završim posao, želim dobar, dugi mir u kome ću sasvim zaboraviti Uliksa…

S engleskog preveo Tomislav Ketig

Fotografija: Džems Džojs 1922. godine.

Dnevnik sa Tahitija Pola Gogena „Noa Noa“

<i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i>

Raskorak je između vaše civilizacije i mog varvarstva. Civilizacije u kojoj vi patite. Varvarstva koje je, za mene, podmlađivanje. – Pol Gogen (Katalog izložbe iz 1895.)

Pol Gogen (1848-1903), francuski slikar, koga, ukoliko podlegnemo nepouzdanim klasifikacijama zapadne umetnosti, možemo odrediti kao post-impresionistu, ili kao preteču ekspresionista (jak koloritet, interesovanja za umetnost Okeanije, napuštanje dotadašnjih normi površinskog prikaza, grube linije, otvoren potez četkice oku posmatrača) koji je, zgađen konvencijama „civilizovanog“, zapadnog društva (ali istim tim konvencijama i zagađen, ukoliko imamo u vidu kakav je bio njegov odnos prema Van Gogu ili njegovoj supruzi), odlučuje da napusti Francusku, da napusti Evropu i da, posle jedne uspešnije prodaje svojih slika, sav novac uloži u odlazak na Tahiti gde je, u ključu misli Žan-Žak Rusoa (ali, nepotvrđeno da li doista pod njegovim uticajem), želeo da započne novi život, u skladu sa prirodom i sa novim oblicima stvaralaštva.

Gogen odlazi na Tahiti prvi put 1891. godine. Isprva ostaje razočaran zatečenim prizorom. Kolonijalni oblici vladavine i nametanja svakodnevnih aktivnosti snažno su bili prisutni na tlu za koje je mislio da će ga osloboditi buke grada, robnih i novčanih uslova na koje je navikao ili na koje je bio primoran. Međutim, vremenom, Gogen je pronašao, dalje od gradova i naselja, mesto za sebe, selo Mataja. Slike koje prvo povezujemo sa njegovim stvaralaštvom, nastale su u poslednjoj fazi tog stvaralaštva i motivi se odnose na devojke sa Tahitija, prirodu, razgovore i trenutke sa njima (što nam je sugerisano naslovima i dnevnikom). Forma Gogenovih dela nije se menjala naročito tokom godina stvaralaštva, ali ono što je prikazano jeste. Prva dela koja Gogen stvara su mrtve prirode. Uz njih, poznat je i po portretima i pejsažima.

Gogenov otac bio je Francuz, dok mu je majka bila peruanska kreolka. Gogen od rane mladosti putuje svetom, često boraveći na različitim brodovima. Njegov osoben način oblačenja, kao i fizički izgled, deo su majčine zaostavštine i života provedenog dugo godina u Peruu. U Francuskoj, Gogen živi drugačijim životom. Učestvuje na nekoliko izložbi impresionista, čija je dela prethodno kupovao i sakupljao. Učestvuje u različitim slikarskim kolonijama, boravi u Bretanji, druži se sa Sinjakom, Seraom i Van Gogom. Po dolasku na Tahiti intenzivno stvara. Ubrzo ostaje bez novca pa se vraća u Pariz 1893, posle dvogodišnjeg odsustva. Izlaže. Sa Anah, svojom ljubavnicom sa Jave (Gogen je imao ženu, Metu Sofi Gad, Dankinju, sa kojom se oženio kada je imao dvadeset četri godine i sa kojom je imao petoro dece), utorkom u svom ateljeu organizuje okupljanja umetnika i prijatelja kojima čita odlomke iz svog dnevnika, buduće ilustrovane knjige koja se zove Noa Noa i koja je predmet naše objave.

Raskorak između „civilizacije prilika“ i „varvarskih tendencija umetnika“ postaje ponoran pa Gogen opet planira odlazak na Tahiti. Izlaže četdeset jednu sliku, neke uspeva i da proda. Napustio je Francusku 28. juna 1895. godine i više se nije u nju vraćao. Po drugom dolasku na Tahiti nastanio se u Punaviji, mestu na obali okeana. Izabrao je devojku od četrnaest godina po imenu Pahura i proglasio je svojom „vahine“ (ženom). Očajan zbog finanskijske situacije, životnih uslova, smrti ćerke, Gogen iste godine kada i izlazi njegova knjiga Noa Noa pokušava da se ubije. Kasnije se sa Pahurom selio na više različitih mesta i ostrva. Naravno, Pahura je, kao i sve prethodnice, postala prethodnica. Pred sam kraj života između 1900. i 1903. nastao je veliki kreativni period za Gogena koji je doprineo uspehu njegove izložbe u galeriji Volar u Parizu gde je izloženo pedeset njegovih slika i dvadeset sedam crteža. Novouspostavljeni Jesenji salon spremao se da mu posveti ceo paviljon.

Kada je likovna umetnost u pitanju njena manifestacija kroz umetničke knjige (dakle, ne monografije, već knjige koje su po sebi, kao predmeti, ali i kao sadržaj, nosilac umetničkog) oduvek mi je bila bliska. Isprva sam bila privučena tom formom stvaralaštva u opusu savremenog nemačkog slikara Anselma Kifera. Kroz njegove sveske, koje su kombinacija crteža, fotografije, isečaka, prirodnih oblika (peska, trave, slame), teksta, uverila sam se u značaj i veliki potencijal ove forme. Pre njega su u tom obliku stvarali dadaisti i, naravno, Pol Gogen. Noa Noa znači miris, poseban miris Tahićanki, miris njihove krvi, kože, kose. Animalna strana, divlja, razuzdana, instinktivna zanimala je slikara koji je utiske transponovao na platna, drvoreze i u pomenutu knjigu. U nastavku slede tri odlomaka iz knjige Noa Noa.

Couple enlacé et femme repliée sur elle-même, entourés d'un texte manuscrit, Album Noa Noa, folio 42 recto, Paul Gauguin

Uveče u krevetu vodili smo velike i duge razgovore, i često veoma ozbiljne. U duši deteta tragao sam za otiscima daleke prošlosti, davno društveno izumrle, i nijedno od mojih pitanja nije ostalo bez odgovora. Možda su muškarci, zavedeni našom civilizacijom, ili povinujući se našem osvajanju, zaboravili, ali nekadašnji bogovi su sebi sačuvali utočište u pamćenju žena. Poseban je i uzbudljiv prizor koji mi Tehura dočarava kad malo-pomalo sagledavam kako se njeni nacionalni bogovi bude u njoj i deluju ispod velova za koje su protestantski misionari verovali da su ih iscepali. Ukratko, posao kateheta se svodio samo na površinu. Njihova pouka je poput slabe glazure koja lako puca i brzo ustupa pred najmanjim direktnim kuckanjem. Tehuta redovno odlazi u hram i uvežbano usnama i prstima izvršava zahtev zvanične religije. Ali, ona napamet zna imena svih božanstava maorskog Olimpa. Poznaje njihovu istoriju, kako su stvorili svet; na koji način vole da im bude ugađano i budu štovani. Što se tiče strogosti hrišćanskog morala, ona je ignoriše ili ne vodi brigu o njemu, i čak ne sanja da bi trebalo da okajava činjenicu što sa jednim tane živi mimo veza zvaničnog braka. Ne znam previše kako u svojim verovanjima združuje Ta’aroau i Isusa. Mislim da ih obojicu poštuje.

Sad sam radio nesputanije, bolje.

Ali, usamljenost me je opterećivala. Viđao sam mnoge mlade žene, mirnooke, čiste Tahićanke, a neka bi, možda, bila spremna da podeli život sa mnom. Ali, sve su htele da budu osvojene, uzete na maorski način (mau, „zgrabiti“), bez reči, sirovo; sve su imale neku vrstu želje da budu silovane. A ja, pred njima, makar pred onima koje nisu živele s nekim tane, osećao sam se istinski zastrašen time kako su nas, druge muškarce i mene, gledale s toliko slobode, dostojanstva, gordosti.

Zatim, slušao sam kako se o mnogima od njih govori da su bolesne – bolesne od onog zla koje su Evropljani doneli divljacima kao prvi i nesumnjivo suštinski element civilizacije.

I starci su me uzalud nagovarali, pokazujući mi na neku od njih: „Mau tera“ („uzmi ovu“), ali ja nisam imao ni nužne smelosti niti poverenja.

Poslao sam poruku Titi da ću je prihvatiti sa zadovoljstvom. Ona je, međutim, u Papeteu imala groznu reputaciju, da je jednog za drugim sahranila mnoge ljubavnike…

Taj pokušaj, uostalom, nije uspeo, i mogao sam da prepoznam sopstvenu dosadu koju sam osećao u društvu te žene naviknute na funkcionerski luksuz, i osećao sam tada do kojeg sam stepena već doista napredovao u svom divljaštvu. Posle nekoliko nedelja nepovratno smo se razišli, Titi i ja.

Ponovo sam.

Aha oe feii (What! Are You Jealous?)Aha oe feii (What! Are You Jealous?)Manao tupapau (Watched by the Spirit of the Dead)

Moja žena, melanholična i podrugljiva, nije mnogo pričala. Neprestano smo se gledali, ali ona je ostajala nedokučiva, i ja sam ubrzo bio pobeđen u toj borbi. Uzalud sam sebi obećao da ću se kontrolisati, da ću vladati sobom da bih ostao pronicljivi svedok, moji živci su popustili i nisam bio u stanju da donosim ni najozbiljnije odluke, pa sam ubrzo za Tehuru bio otvorena knjiga.

Tako sam stekao, u neku ruku na svoju štetu, iskustvo duboke razlike koja deli okeanijsku dušu od latinkse, posebno francuske duše. Maorska duša se ne predaje odmah; potrebno je mnogo strpljivosti i proučavanja da biste uspeli da je posedujete. Najpre vam izmiče i na hiljadu načina vas rastura, uvijena u smeh i varljivost; i dok se predajete tim prividima kao manigfestacijama njene unutrašnje istine, i ne razmišljate da igrate neki lik, ona vas istražuje s mirnom izvesnošću, iz dubine svoje smešljive bezbrižnosti, iz svoje detinjaste lakoće.

Protekla je nedelja dana tokom koje sam bio u nekom „detinjstvu“ koje je meni samom bilo nepoznato. Voleo sam Tehuru i govorio sam joj to, što je kod nje izazivalo smeh: ona je to već znala! Činilo mi se, zauzvrat, da je i ona mene volela, a da mi to nije rekla. Ali, pokatkad, noću, odblesci bi kliznuli po zlatu Tehurine kože…

Osmoga dana – a izgledalo mi je kao da smo tek prvi put ušli u kolibu – Tehura mi zatraži dozvolu da ode da vidi majku u Faoneu, kao što je bilo obećano. Tužno sam klonuo i vezao u maramicu nekoliko pijasti da bi mogla da plati troškove putovanja i da ponese rum za svoga oca, i odveo je do kola javnog prevoza.

To je za mene bilo kao oproštajni rastanak. Da li će se vratiti?

Samotnost moje kolibe stropoštala mi se na leđa. Nisam mogao da se usredsredim ni na jednu studiju…

Posle niza dana, ona se vratila.

Citati: Pol Gogen, Noa Noa, preveo Nebojša Zdravković, Sluižbeni glasnik, Beograd, 2008.

Izvor slika i preporuke: Agoras, MOMA 

Kitsov primerak Miltonovog speva „Izgubljeni raj“

Zašto je Milton važan romantičarima?

Ovako bi mogao glasiti alternativni naslov ove objave o Kitsovom primerku speva Izgubljeni raj koji je napisao Džon Milton, engleski pesnik 17. veka. Ova objava ne bi bila dovoljna ukoliko bismo se zadržali samo na vizuelnom predlošku. Njega treba kontekstualizovati. Zašto baš Milton, naročito kada znamo da je Kits i Šekspira naročito pažljivo čitao, podvlačeći bardove stihove, zapisujući na marginama svoja zapažanja, baš kao i u ovom slučaju, na priloženim slikama (drame Bura, San letnje noći, Kako vam drago).

Dante, Milton i Šekspir su tri pesnika koja vrše najsnažniji uticaj na romantičarsku imaginaciju. Naravno, tu su i uticaji antičke književnosti, Plutarha posebno, kao i uticaji njihovih savremenika, među kojima se izdvaja Gete. Meri Šeli u svom romanu Frankenštajn piše o romantičarskoj lektiri:

Našao sam na zemlji jednu kožnu torbu, u kojoj su bili neki delovi odeće i nekoliko knjiga. Žudno sam zgrabio taj plen i vratio se s njim u svoju šupu. Srećom, knjige su bile napisane jezikom čije sam osnove naučio od ukućana, a zvale su se Izgubljeni raj, jedan tom Plutarhovih Života i Jada mladog Vertera. Bio sam jako ushićen što imam to blago; neprekidno sam proučavao ta delo i pomoću njih vežbao svoj um dok su moji prijatelji obavljali svoje redovne poslove.

Teško da mogu da ti opišem dejstvo koje su te knjige imale na mene. One su u meni izazivale nebrojeno novih slika i osećanja koja su me ponekad dovodila do ushićenja, ali su me mnogo češće bacale u najdublju potištenost.

Ove redove izgovara Frankenštajnovo neimenovano stvorenje koje biva humanizovano, više ne samo u fizičkom, već i u etičkom smilslu, jer ume da prepozna lepotu i misao umetničkog dela. On jezik ne koristi više kao samo deo razumevanja i olakšavanja komunikacije, već i kao mogućnost nadgradnje. Evo kako to stvorenje, dakle ne naučnik, već čudovište, doživljava Miltonov Izgubljeni raj. Naredni redovi Meri Šeli opisuju, zapravo, adekvatno i verno, kakav je odnos prema tom delu mogao imati čovek njenog vremena, umetnik, naučnik, vizionar, melanholik, revolucionar.

Ali je Izgubljeni raj izazvao kod mene daleko dublja osećanja. Čitao sam ga isto kao što sam čitao i osteale knjige koje su mi došle ruke, kao istinitu istoriju. Osećao sam čuđenje i strahopoštovanje koje može da izazove slika svemogućeg boga koji ratuje sa bićima koja je stvorio. Često sam dovodio u vezu sa sobom, kada mi je sličnost padala u oči, razne okolnosti. Kao Adam, izgleda da ni ja nisam bio vezan nikakvim sponama za bilo kakvo drugo biće; ali njegov položaj mnogo se razlikovao od mog u svakom drugom pogledu. On je bio stvoren božijim rukama kao savršeno biće, srećno i napredno, i njegov ga je tvorac čuvao sa posebnom brižljivošću; bilo mu je dozvoljeno da razgovara i da stiče znanja od viših biča, a ja sam bio nesrećan, bespomoćan i sam. Mnogo puta smatrao sam da je sotona bio bolji simbol za moje stanje, jer se često u meni, kao i u njemu, rađala žučna zavist kad sam posmatrao sreću svojih zaštitnika.

Još jedna okolnost je učvrstila i potvrdila ta moja osećanja. Ubrzo posle dolaska u šupu, našao sam neke papire u džepu odela koje sa, uzeo iz tvoje laboratorije. U početku nisam obraćao pažnju na njih, ali sada, kada sam bio u stanju da protumačim slova kojima su bili napisani, počeo sam da ih pažljivo proučavam. To je bio tvoj dnevnik koji si vodio u toku četri meseca koji su prethodili mom nastanku… U njima je opisano sve što se odnosi na moje prokleto poreklo; izneti su svi detalji iz tog niza odvratnih postupaka koji su do njega doveli, dat je najdetaljniji opisi moje grozne i gnusne ličnosti rečima koje su oslikavale tvoj sopstveni užas, dok je moj postao neizdržljiv. Smučilo mi se dok sam čitao. Neka je proklet dan kada sam oživeo!, uzviknuo sam užasnut. Prokleti tvorče! Zašto si napravio tako strašno čudovište da si se čak i ti s odvratnošću okrenuo od mene? Bog je iz sažaljenja napravio čoveka lepim i privlačnim, po sopstvenom liku; a ja sam tvoja loša kopija, još užasnija baš zbog te sličnosti. Sotona je imao svoje drugove, đavole, da mu se dive i da ga hrabre, a ja sam usamljen i omrznut!

Romantizam favorizuje Satanin čin pobune kao čin individualnosti, slobode, beskompromisne doslednosti i volje da se istraje u sopstvenom pobunjeničkom položaju. Satana odbija ropski odnos prema autoritetu. Odnos prema autoritetu i relacija na kojoj je zasnovan je unapred rečen, dat, normiran, on ne ostavlja prostor slobodi, individualnom izražavanju, saznanju i imaginaciji.

Prvi romantičar koji problematizuje Satanin lik u kontekstu Miltonovog speva je Vilijam Blejk. Kasnije, svi veliki umetnici ovog pokreta jedan specifičan interteksualni odnos sa njim ostvaruju. Shvatanje Satane otrgnuto je iz religijskog konteksta i „oživljeno“, njemu je dat obrazac koji se može uporediti sa pobunom Čudovišta protiv Tvorca, baš kao u romanu Meri Šeli, svojevrsnoj alegoriji čitavog pokreta i odnosa umetnika i Boga.

Lik Satane otrgnut je iz svog striktno religijskog konteksta i zaodeven je u formu koju možemo uporediti sa figurom Prometeja. Njihovo poređenje moguće je, ali između njih dolazi do razdvajanja i uočljiva je razlika kada govorimo o razlogu pobune. Naime, Prometej nije sa armijom pošao na bogove. Prometej je neposlušnik koji svojom lukavošću, dovitljivošću, neposlušnošću izneveri zapovest bogova, ali iz ideala, iz želje i uverenja da treba pomoći ljudima i dati im vatru, taj povlašćen posed bogova. On zbog toga biva kažnjen. Međutim, Miltonov Satana je pobunjenik kao takav, on nema ideal, njegova pobuna je pobuna protiv autoriteta kao takvog, ali bez daljeg obrazloženja da li bi on, koji unapred zna da je njegova pobuna izgubljena (da li i uzaludna?), da dođe na mesto Boga činio i predstavljao isto što i on. Ne princip dobra koliko princip autoriteta. Satana, za razliku od Prometeja nije idealista. Samo pobunjenik.

Romantizam zavšava u paradoksima i nemoguće ga je poimati bez te nestabilnosti koju sam sebi zadaje, koju sam stvara. Međutim, mi smo pošli od Kitsovih anotacija. One su bitne i sa stanovišta poetizacije i razumevanja čitanja. U pitanju je jedinstvena teorija čitanja i vizuelno predočavanje kako se ona ostvaruje. Doživljaj dela je unutrašnji, „to nisam ja spolja, to ste vi iznutra“, poruka je umetničkog dela svojim čitaocima. Te doživljaje, kao specifrične duhovne kategorije, kao pojave unutar svesti i imagainacije, kao fantazme, umetnik pokušava da rečima oformi i da impresijama da konkretan oblik zapisujući ih na margine stranica svoje knjige. To je jedan intiman čin, poput vođenja dnevnika. To je i dnevnik čitanja, ali i slikanje prelaza, montenjevski rečeno, jer ta senka sopstvenog bića, senka baš pod tim uglom, neće se više ponoviti, biće u vremenu nastaviće svoj tok i na tu tačku nas ne može vratiti osim kroz ponovno čitanje naših anotacija, redova i utisaka koje smo zapisali, čitajući delo, na marginama.

Citati: Meri Šeli, Frankenštajn, prevela Maja Pantić, Čarobna knjiga, Beograd, 2004, str. 127-130.

Izvor slika: Museum Crush

Film o Džonu Kitsu: „Bright Star“

Film „Bright Star“ režirala je Džejn Kempion, australijska rediteljka, autorka filmova „Portret jedne dame“ i „Klavir“ koja su za naš kontekst dva najbitnija, a oba preporučuijem da pogledate i da naročito obratite pažnju na značaj tišine i značaj pauze u njenim filmovima između dve reči protagonista. Takođe i na interpretaciju junakinja.

Pisanje o ovom filmu uklapa se u seriju objava o engleskom romantičarskom pesniku i odnosi se na njegovu ljubav – u filmu visokostilizovanom, naročito kada su u pitanju kostimi i ambijent u kakvom volimo da zatičemo pesnike toga doba – sa Fani Braun, a pre odlaska u Italiju na lečenje od tuberkuloze koje se ispostavilo fatalno.

Moj omiljeni, ili bar jedan od omiljenih filmskih žanrova je biografija umetnika, doduše ne slobodno ili romantično interpretirana. U ovom filmu to nije slučaj. Mislim da je interpretacija događaja, iako se drži činjenica, obogaćena bajkovitim elementima, koje, ovoga puta, i na moje čuđenje, ne smetaju estetskom čulu.

U nastavku objave sledi trejler filma, kao i dva pisma koje je Džon Kits uputio Fani Braun. Jedno pismo je dato u prevodu dok je drugo pred čitaoce prineto na engleskom jeziku. Tu je i rukopis Kitsovog pisma. Najzad, film je dobio ime po istoimenoj Kitsovoj pesmi koju nisam uspela da pronađem u prevodu, snimljen je 2009. godine.

Najslađa Fani,

Plašiš se ponekad da te ne volim potpuno. Što te više upoznajem, to te više volim. U svakom pogledu – čak je i moja ljubomora bila agonija ljubavi, a u najžešćem nastupu spreman sam i da umrem za tebe. Dosađivao sam ti suviše. Ali zbog ljubavi. Šta ja tu mogu? Ti si uvijek nova. Tvoj posljednji poljubac je uvek najslađi, posljednji osmjeh najsjajniji, posljednji pokret najljupkiji. Kada si juče prošla kraj moga prozora, ispunila si me takvim divljenjem, kao da te prvi put vidim. Jednom si, blago negodujući, rekla da volim samo tvoju ljepotu. I ima li u tebi i nečeg drugog? Zar misliš da ne vidim srce koje svoja krila podvezuje zbog mene? Nikakve prepreke nisu ni za trenutak tvoje misli mogle da okrenu od mene. To može da žalosti koliko i da raduje – ali, neću govoriti o tome. Čak i da me ne voliš, ne bih mogao da ti uskratim svoju potpunu odanost: koliko su samo snažna moja osjećanja kada znam da me voliš. Moja duša je bila nezadovoljna i uznemirena, duša smještena u tijelo suviše tijesno za nju. Nikada nisam osjetio da moja duša uživa u nečemu tako potpuno kao u tebi. Kada si tu, moje misli nikud ne odlutaju: ti uvijek zaokupljaš sva moja čula. Briga za našu ljubav koja izbija iz tvoga posljednjeg pisma, čini me neizmjerno zadovoljnim: ipak, ne smiješ dozvoliti da te takve misli muče.

S Braunom je gotovo, ali tu je gospođa Vajli, kad ona ode, svanuće mi. Pozdravi tvojoj majci.

S ljubavlju, tvoj Dž. Kits.

My dearest Girl,

This moment I have set myself to copy some verses out fair. I cannot proceed with any degree of content. I must write you a line or two and see if that will assist in dismissing you from my Mind for ever so short a time. Upon my Soul I can think of nothing else – The time is passed when I had power to advise and warn you against the unpromising morning of my Life – My love has made me selfish. I cannot exist without you – I am forgetful of every thing but seeing you again – my Life seems to stop there – I see no further. You have absorb’d me. I have a sensation at the present moment as though I was dissolving – I should be exquisitely miserable without the hope of soon seeing you. I should be afraid to separate myself far from you. My sweet Fanny, will your heart never change? My love, will it? I have no limit now to my love – You note came in just here – I cannot be happier away from you – ‘T is richer than an Argosy of Pearles. Do not threat me even in jest. I have been astonished that Men could die Martyrs for religion – I have shudder’d at it – I shudder no more – I could be martyr’d for my Religion – Love is my religion – I could die for that – I could die for you. My Creed is Love and you are its only tenet – You have ravish’d me away by a Power I cannot resist: and yet I could resist till I saw you; and even since I have seen you I have endeavoured often “to reason against the reasons of my Love.” I can do that no more – the pain would be too great – My Love is selfish – I cannot breathe without you.

Yours for ever
John Keats

Izvor pisma: Hiperboreja  |  English History

Pismo Agati Kristi

Related image

Pismo Agati Kristi (rođenoj Miler, udatoj Kristi pa Malovan), pet dana pre njenog 127. rođendana.

Draga Agata,

Znam da me možete čuti. Znam da ćete ovo pročitati i da ćete se, poput mnogih starica, detektiva-amatera iz vaših romana, ironično osmehnuti. Samo Džejn Ostin i vi ste tako ljupko umele da budete bezobrazno ironične i da vam niko ne zameri. A kako bi i mogao? Kako bi se usudio?!

Znam da mislite kako već na početku grešim usuđujući se da vam se obratim sa „draga“ umesto sa „poštovana“. Vaš britki duh zapažanja, humor kojim ste odsecali glave smešnim navikama i ljudskim trivijalnostima, neće vas, verujem, ni sada napustiti, čitajući moje pismo.

Vaš rođendan je za pet dana ali ja nisam uspela da se suzdržim (niste me naučili taktici, strpljivosti i predumišljaju), morala sam vam napisati ovo ljubavno pismo, odu poštovanja i zahvalnosti za sve trenutke mog života koje ste osmislili umesto mene. Čitala sam vas kao dete, a vi ste rekli da je bitno imati srećno detinjstvo. Vi ste ga učinili beskrajno srećnim!

Agata, ja sam od vas učila o uskim ulicama Bagdada i kabinama prve klase u kontinentalnim vozovima, terasama u Egiptu što gledaju na Nil i kućama na obali u Saseksu. Vi ste mi (doduše, uz bajku o vuku i jarićima) najbolje ukazali na značaj časovnika, dimnjaka, kamina, ladica, zavesa, pisama, ormana, cijanida, biblioteka u senci večeri, portreta, lampi i čipkanih maramica sa inicijalima.

Vi ste mi bili uzor. Vi ste me naučili da je rad najbitniji. Pisali ste i po tri romana godišnje (setite se 1936!). Naučila sam od vas da su želje nedovoljne, da je radna etika sve. Sedeli ste do prozora, po čitav dan, do kasno u noć, i pisali ste, neumorno ste pisali. Reći će da je to bilo zbog ugovora. Netačno. Pisali ste jer ste voleli da putujete, a i bili ste voajer. Ozbiljan.

Od vas sam naučila koliko je značajno posmatrati ljude: stare profesorke matematike, brbljive devojke, ratne bolničarke, mlade daktilografkinje. Vi ste me naučili koliko je identitet zamenjiva kategorija. Koliko je prošlost složena. Koliko su tajne opasne. Koliko su neizbežne. Nipošto niste bili mistični, a kamoli sujeverni. Niste verovali u sudbinu, u determinizam. Svako je za svoj greh bio odgovoran. U vašim delima Bog ima vrlo malo značaja. Ubiti je lako.

Vi ste me naučili da mala mesta, predgrađa i komšije nisu beznačajni, dosadni, neinteresantni, da njih ne treba doživljavati kao osudu. Zahvaljujući vama otkrila sam da mala mesta, zbir svih pakosti ovog sveta, jesu slična pomenutom identitetu koji su neki od vaših junaka toliko želeli da odbace, zloupotrebe, ponište. U malim mestima izbor maski je najveći. Vi ste to vrlo dobro znali.

Mislila sam da je uvek tamo negde bolje, zato sam čitala vaše romane, da se tamo negde događa život, onaj pravi život, i da su ljudi drugačiji ali, uspevali ste, toliko puta, da me navedete na pogrešan trag. Na kraju, rešenje zagonetke bilo je da su ljudi svuda isti, iako nisu isti baš u svemu, naročito ne u odabiru maski.

Draga Agata, želela sam da budem kao Vi. Želela sam da budem slobodna. Želela sam da pišem. Želela sam putujem. Da gledam u Sunce dok zalazi na Nilu. Da u slobodno vreme obilazim muzeje, kao što ste vi arheološka nalazišta, i da u mom hotelu uvek ima zanimljivih gostiju.

Tekst: Ana Arp | Fotografije: Ana Arp (moja kolekcija)

IMG_3056IMG_3080

Skice Emili Dikinson

Na ovim papirićima nalaze se pesme Emili Dikinson koje su filolozi postepeno dešifrovali kako bi ih pripremili za prvo izdanje. Emili Dikinson nije davala nazive svojim pesmama pa ih ovde prenosimo po prvom stihu.

  1. We talked with each other, 1879.
  2. Twas later when the summer went, 1873.
  3. Glass was the street, 1880.
  4. Not to send the errands, 1880.

Ovaj post pridružujem mnogim drugim tekstovima koji se odnose na američku pesnikinju Emili Dikinson, a koji su objavljeni na blogu A . A . A. Takođe, ovo je i kratak post o zanimljivom načinu tretiranja svojih pesama, koje su napisane, na osnovu ovih uzoraka, čini se, tek usput. Nalik otpatcima, ali ipak sačuvanim. Njih pridružujem seriji postova objavljenih na blogu A . A . A koji se odnose na različite oblike skica koje su mnogi umetnici stvarali.

Ovi fragmenti skrenuli su pažnju javnosti kada su, zajedno sa fragmentima i veoma nečitljivim ostacima rukopisa Robelta Valzera bili izloženi 2013. godine u Njujorku. Detalje možete pogledati na potonjem linku.

Izvor: The Drawing Center

Vilijam Blejk o imaginaciji i viziji

Blejkov odgovor svešteniku, izvesnom doktoru Trasleru, povodom napada na njegovu umetnost i način na koji predstavlja kroz stvaralaštvo svoje vizije. Blejkov lični neprijatelj napisao je još i: „Blejk, pomračen praznoverjem.“ Evo šta mu je na to umetnik odgovorio.

Stvarno mi je žao što ste se razišli sa duhovnim svetom. Dokazao sam, dakle, da je Vaše rezonovanje neproporcionalno, što Vi nikada ne možete dokazati za moje figure; to su figure Mikelanđela, Rafaela i starine, i najboljih živih modela. Opažam da Vam je oko iskvareno karikaturalnim grafikama, kojih ne bi trebalo da ima tako mnogo. Ja volim zabavu, ali previše zabave je najgnusnija od svih stvari. Veselost je bolja od zabave, a sreća je bolja od veselosti. Ja osećam da čovek može biti srećan u ovom svetu. I znam da je ovaj svet svet Imaginacije i Vizije. Vidim sve što slikam u ovom svetu, ali ne vide svi isto. Očima tvrdice gvineja je daleko lepša od Sunca, a vreća izlizana od nošenja novca ima lepše proporcije nego loza puna grožđa. Drvo, koje nekima mami suze radosnice, u očima drugih je samo zelena stvar koja stoji na putu. Neki vide prirodu kao smejuriju i deformitet, i po njima ja neću da određujem svoje proporcije; a neki jedva prirodu i vide. Ali očima Čoveka Imaginacije, priroda je sama Imaginacija. Kakav je čovek, tako i vidi. Kako su oči formirane, takve su im i moći. Vi sigurno grešite kad kažete da se vizije mašte ne nalaze u ovom svetu. Meni je sav ovaj svet jedna stalna vizija mašte ili imaginacije, i laska mi kad mi se to kaže. Šta postavlja Homera, Vergilija i Miltona tako visoko u umetnosti? Zašto je Biblija zabavnija i poučnija od bilo koje druge knjige? Zar to nije zato što su one upućene Imaginaciji, koja je duhovni opažaj, a samo posredno razumevanju ili razumu? Takvo je istinsko slikarstvo, i samo su takvo cenili Grci i najbolji moderni umetnici.

Izvor: Ketlin Rejn, Knjiga o Blejku, Dveri, Beograd, 2007, str. 106-107.

Slika: Vilijam Blejk, „Jakovljev san“, 1805.

Video rad o Marselu Prustu

 

Marsel Prust je moj omiljeni pisac. Čitanje njegovog romana „U traganju za izgubljenim vremenom“ jedno je od estetskih i intelektualnih iskustava koja ne blede.

Jedini problem sa njegovom knjigom u sedam tomova (više od tri hiljade stranica) lepo je opisao piščev rođeni brat, Rober, rekavši da čovek mora, u najmanju ruku, da polomi nogu i bude nepokretan neko vreme, da bi je pročitao od početka do kraja. Ovaj duhovita izjava uklapa se u ono što je Alberto Mangel napisao o idealnom čitaocu: „Idealni čitalac je, takođe, i idealni sedelac“.

Naredni video izuzetno je zanimljiv i ide u prilog temi.

Nedavno je obeležen i piščev rođendan (10. jul 1871) pa sam tim povodom naišla na rukopisne stranice Marsela Prusta iz kolekcije Nacionalne biblioteke Francuske. One su pripadale tekstu koji se našao u poslednjem delu romana, „Ponovo nađeno vreme“ (u nekim prevodima pojavljuje se naziv „Vaskrslo vreme“).

Prevodilac Prustovog dela na srpski jezik bio je Živojin Živojnović čiji je prevod nagrađen Oktobarskom nagradom grada Beograda za književnost (1984) i Nolitovom nagradom.

Takođe, beležnice Marsela Prusta iz kolekcije Nacionalne biblioteke Francuske, u kojima je umetnik rukom zapisivao tekst koji se kasnije našao u njegovom romanu „U traganju za izgubljenim vremenom“, mogu biti zanimljive, podjednako vizuelno i kao literarni kuriozitet.

Marsel Prust na blogu A . A . A

Izvor: The School of Life | BNF

Ilustrovana pisma Eduarda Manea

em1

Ta stara pisma, moja i njena
Samo su trošna uspomena
A neka pisma nisam ni čitao
Tvoja sam pisma mirisao – Arsen Dedić: „Pisma“

Datum nastanka Maneovih pisama – posebnih kurioziteta istorije umetnosti – nije poznat. Takođe, nije poznato ni kome su upućena i šta bi mogao biti njihov sadržaj. Ona svojim likovnim motivima predstavljaju skice za žanr mrtve prirode, iako ne možemo biti sigurni je li to isprva bila slikareva namera. Ipak, lepa su, naročito zbog rukopisa i požutele hartije. O pismima, dnevničkim zabeleškama i skicama različitih umetnika o kojima je pisano na blogu  A . A . A možete čitati ovde.

em2em3em4stilllifequickheart: “ Edouard Manet Letter (Three Plums) 1880 ” Oh! Manet’s still lifes are ravishingly beautiful, though usually dark and intense, in the nature morte tradition. (A favorite: peonies, newly cut with pruning shears). This one is so...

Franc Kafka i Emil Sioran o knjigama

German School, illuminated manuscript, 16th century. Trompe l'oeil Painting on wood. Florence, Uffizi Gallery. Ministry of Heritage and Culture, Museums of Florence. 📷 Rabatti & Domingie. Via Palazzo Strozzi, Exhibition Art and Illusions, 2009.

U pismu Oskaru Polaku, iz 1904, Kafka je napisao:

Mislim da bi trebalo čitati samo knjige koje ujedaju i bodu. Ako nas knjiga koju čitamo ne probudi udarcem po glavi, zašto je onda čitamo? Da bi nas usrećila, kako Ti pišeš? Zaboga, ta bili bismo sretni i kad ne bi bilo knjiga, a takve knjige koje nas usrećuju, mogli bismo za nuždu sami pisati. No trebaju nam knjige koje na nas deluju poput nesreće, koja nas jako boli, kao smrt nekoga koga smo voljeli više od samih sebe, i da nas protjeraju u šume, daleko od čovječanstva, poput samoubistva, knjiga bi morala biti sjekira za zamrznuto more u nama.

Emil Sioran je pisao:

Ne treba pisati, pogotovo ne objavljivati, sem ono što ranjava, to jest ono što ne zaboravljamo. Knjiga treba da zabada nož u ranu, čak da je stvara. Treba da bude uzrok neke neiscrpne pometenosti; ali iznad svega, knjiga mora da predstavlja opasnost.

Izvori:

Franc Kafka, Pisma, Zora-GZH, Zagreb 1977, str. 19.

Letopis matice srpske, knjiga 485, sveska 1-2, Novi Sad 2010, 137.

Slika: Nemačka škola. Slika ilustrovanog manuskripta, 16. vek. Ufici galerija.

Džon Kits: „Oda grčkoj urni“

Ti večno nevina, nevesto spokoja!
Odojče tišine i sporih časova,
ti, pevaču šumski, što kroz usta tvoja
navire poj lepši od naših stihova:
kakva bajka cvetna oko tvojeg boka
ovi u dolini Arkadije zlatne
bogove i smrtne ljude u isti mah?
Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne
device te ko su? Beg, bitka žestoka?
Kakve su to frule? Kakav zanos plah?

Pesme što čujemo drage su, al draže
još su nečuvene, i stog nek zaječi,
frule, ne za uvo već što može blaže,
svirka duhu našem sa pesmom bez reči.
Pod stablima nećeš, o mladiću lepi,
stati s pesmom, niti stabla će da mru:
smeli ljubavniče, blizu svrhe ti si,
a ne ljubiš dragu, no zato ne strepi,
volećeš večito večno mladu nju.

Srećne, srećne grane! Nikad lišće vedro
neće vam proleću reći zbogom žalno;
o sviraču srećni, nesmoren i štedro,
sviraćeš na fruli nove pesme stalno;
večna ljubav, večna, srce nek prevlasti,
uvek strasno i za uživanje orno!
Večno zadihana, večno mlada žud,
slobodna od iga svake ljudske strasti
kad nam srce klone gorko i umorno,
a orosi čelo grozničava stud.

Ko su ljudi ti što u hram idu trajno?
Kojem žrtveniku, žrecu tajanstveni,
vodiš tu junicu što muče očajno,
svilenih bokova cvećem okićenih?
Gradić pokraj reke il na žalu što je,
il na bregu s mirnim zamkom u samoći,
tog smernoga jutra što napušten bi?
O gradiću, večno uličice tvoje
biće tihe… niko nikad neće doći
da nam kaže zašto pust ostade ti.

Grčko remek-delo! Sa jasnim držanjem
devica i ljudi koji mramor diče,
s ugaženom travom i sa šumskim granjem:
mučiš misli naše, ćutljivi obliče,
kao večnost. Hladna pastoralo, traješ, –
dok smrt pokolenja lišava životat
kao svedok večni slušajuć tuđ vaj –
da čoveku kažeš prijateljski da je
lepota istina, istina lepota,
i to je na zemlji sve, čoveče, znaj.

Zajedno sa Helderlinom Kits predstavlja obnovu stvarnog helenskog duha u evropskoj poeziji, koja je ranije, za vreme klasicizma, uglavnom bila oslonjena na latinsku antičku književnost. Oda je napisana u maju 1819, a januara sledeće godine (1820) objavljena je u časopisu Annals of the Fine Arts. Valjalo bi uraditi uporednu analizu Helderlinovog romana Hiperion i Kitsove ode istoimenog naziva, a kada već govorimo o revitalizaciji antičkog grčkog duha u modernoj Evropi s početka 19. veka ne možemo zaobići ni Geteovu dramu Ifigenija na Tavridi.

Ova ekfraza, opis umetničkog dela unutar umetničkog dela, književna je evokacija prostorne umetnosti. Prostor koji zauzima opisana scena je jedna antička vazna (urna). Međutim, to je u svetu fikcije koji nam pesma omogućava. Do čitaoca, a ne lirskog subjekta, pesma je došla posredstvom reči, takođe svojevrsnog tela u obliku urne, tela oblikovanog rečima. Lirski subjekt vidi pred sobom urnu, a na njoj je slika. Mi pred sobom vidimo tekst u kome je opisana vazna na kojoj je (opisana) procesija, arkadijska scena jednog zlatnog dana, a pre toga, jedan tužan mladić što pod stablom svira frulu. Ta slika nas podseća na jednu idiličnu scenu Frederika Lejtona iz 1881. godine.

Ekfraza ne podrazumeva mimetički odnos prema posmatranom predmetu, ona nije deskripcija. Detaljan opis predmeta primarno je bila retorska vežba koja nije morala podrazumevati opis određenog umetničkog dela, slike ili skulpture. Ekfraza je uvek u vezi sa vizuelnim i ova pesma to potvrđuje pred čitaoca prinoseći, a u obliku pitanja, procesiju, živopisno lirski ispripovedano kretanje mase koja koja ide u hram „u dolini Arkadije zlatne“. Bokove vazne obavila je cvetna bajka u kojoj istovremeno prebivaju bogovi i ljudi, device i frule, bitke i junica. Svi oni napustili su grad i nekuda se uputili, a delo, nemo, „odojče tišine“, neće im otkriti tajnu da kretanja, zapravo, nema. Uostalom, to kružni oblik predmeta o kome je reč i potvrđuje.

O gradiću, večno uličice tvoje
biće tihe… niko nikad neće doći
da nam kaže zašto pust ostade ti.

Ćutljivi oblik muči, poput večnosti, čitaočeve misli, ali, za razliku od čitaoca, ona muči i lirskog subjekta koji ju posmatra. Snagom njegove imaginativne moći, dinamikom i dijalektikom reči i teksta tvoreno je umetničko delo. Lirski subjekt, posmatrač, u formi pitanja opisao je urnu, ali nije doznao njenu tajnu, značenje slika kojima je kroz reč dao telo. Delo za njega ostaje hladna pastorala jer je predmet pasivan. Za razliku od njega, tekst je ativan i podsticajan za analizu.

Ova oda, zapravo, nije o onome što je prikazano na urni, oblici koje je antički majstor svojom kičicom iscrtao po oblom telu predmeta. Pesma je, zapravo, autopoetički iskaz u kome mit ne govori o onom spoljašnjem, istorijskom, društvenom, opštem, već o subjektu, o pojedinačnom, o njegovom doživljaju svoga bića i svoje umetnosti u vremenu. Ovo je pesma i o umetničkoj vrednosti, važnosti i samosvesti upravo kroz isticanje značaja vremena i trajanja, uprkos godinama, vremenu koje teče, a sve kao da je spoljašnje u odnosu na sam predmet, kao i ono što je prikazano na njegovoj površini.

Kits je proto larpurlartista. On, za razliku od Šelija, smatra da poezija treba da teži ispunjenju jedino estetskog ideala. Lepota i istina u pesmi su, pesma je ta urnu, savršeno oblikovana i samodovljna, duboka i šuplja. Njena šupljina je njena praznina, a praznina je uvek mogućnost za narativ, za sadržaj. Pesma ima pet strofa, svaka strofa ima deset stihova (u ovom prevodu, doduše, duga strofa ima devet stihova, ali u orginalu ima deset). Pesma je aktuelizacija romantičarske preokupacije odnosa dela i umetnika. Umetničko delo je večno, život je prolazan. Ars longa, vita brevis, latinska izreka, sjajan je našla pandan, proširen i poetički drugačije uobličen u stihovima ove verbalne urne. Dakle, urna je materijalna, ali transcendira i od čulnog, konkretnog čini potez, luk, kas ka onostranom, duhovnom, neopipljivom.

Treba naglasiti da ovo nije oda grčkoj urni već je ovo oda o grčkoj urni (orginalni naslov pesme nije Ode to a Grecian Urn već je Ode on a Grecian Urn). Na njoj je prikazana pastoralna slika sveta koja svoje postojanje ostvaruje jedino u umetnosti. Ova pems nije, žanrovski posmatrano, pastoralna pesma, ali jeste pesma koja u deskripciji sadrži te elemente. Ipak, tu bezbrižnu sliku sveta nešto narušava, nešto ju čini nestabilnom. Prazan grad. Činjenica da su se ljudi kroz određenu procesiju, zajedno sa okićenom junivcom uputili ka žrtveniku. Žrtva bogovima za milost ili za zahvalnost, to ostaje pitanje. Pesma je fokusirana na dve scene: prva je scena sa frulašem koji večito žudi za svojom dragom, u pesmi večito mladom (druga strofa, peti stih i dalje), druga je scena kolone koja vodi junicu na žrtveni oltar.

Kitsova inspiracija za ovu pesmu bio je esej njegovog savremenika Benjamina Hejdona, ali i Eldžinovi reljefi koje je ovaj škotski grof doneo iz Atine.

Slike: Crtež Džona Kitsa (Sosibos Vase) i prva poznata kopija pesme Oda grčkoj urni.

Izvor: Džon Kits, „Oda grčkoj urni“, preveo Vladeta Košutić, u: Pesništvo evropskog romantizma, priredio Miodrag Pavlović, Prosveta, Beograd, 1968.

Pesma  |  Audio

Fridrih Helderlin: Iz pisma majci

Slažem se s Vama, najdraža majko, u tom, da će za mene biti dobro ako ubuduće potražim najskromniju službu koja je za mene moguća, posebno zbog toga što je u meni još uvek prisutna možda nesretna sklonost prema poeziji, kojoj sam se od mladosti uvek težio odgovoriti poštenim nastojanjem baveći se takozvanim temeljitijim poslovima, i koja će prema svim iskustvima koja sam stekao sa samim sobom, u meni i ostati dokle god budem živeo. Ne želim presuđivati je li to umišljanje ili prirodna sklonost… Ne recite mi da je to puka zanesenost! Jer, zašto sam onda dobar i blag poput deteta kada se nesmetano u svojoj dokolici bavim tim najnevinijim od svih poslova… A ipak svaka umetnost iziskuje čitav ljudski život.

Fridrih Helderlin na blogu A . A . A

Izvor

Šarl Bodler: „Labud“ (Jedna pariska skica)

Victor Hugo (pen and ink on paper)

Victor Hugo (pen and ink on paper)

LABUD

Viktoru Igou

Tvoj lik, Andromaho, u duh mi se vraća!
– Rečica, zrcalo gde ne sjaše ništa
Sem ogromne boli boli tvoga udovišta,
Varljivi Simois, bujan od tvog plača.

Dok sam karuselom išao, probudi
Bogata sećanja moja iznenada,
– Staroga Pariza nema (oblik grada
Menja se, vaj! brže nego srce ljudi);

Samo duhom vidim taj logor baraka,
Gomile stubova, kapitele, stene
Kako se pod kišnim lokvama zelene,
Travnjak, i s pločnika čuda svakojaka.

Tu menažerija nekad beše.
Tu, jednom, u času kad još nije ništa
Budno osim Rada, kad iznad smetlišta
Kroz zrak, nem i leden, crn uragan pleše,

Ja videh labuda. Po pločniku, punom
Rupa, iz kaveza bežeći zacelo,
Vukao je teški trup i perje belo.
Kraj bezvodnog jarka, s otvorenim kljunom

I s jezerom rodnim u srcu turobnom,
Ptica je upala krila u prašini,
Preklinjući: „Grmi, grome! Kišo, lini!“
Vidim to nesrećno, mitsko biće kobno

Gde, poput junaka Ovidijevoga,
K nebu, što se hladno, ironično plavi,
Žednu glavu diže i vrat vijugavi,
Kao da bi htelo da optuži boga!

2.

Pariz je drugčiji, ali moja seta
Ista je! Predgrađa, skele, zdanja snena,
To su sve simboli mog dubljeg sveta,
A moja sećanja teža su od stena.

Tako pred tim Luvrom progoni me slika:
Moj labud, s krilima što prašinu mlate,
Poput uzvišeno smešnog izgnanika,
Žrtve virepog sna! pa mislim na te,

Andromaho, na te što pade u šake
Ohologa Pira, poput prostog plena,
Što se, vaj! zanosiš iznad prazne rake,
Hektoru udova, Helenosu žena!

Mislim na crnkinju sušičavu, svelu,
Što iz našeg blata, okom punih snova
Traži za zidinom magluština vrelu,
Ponosnu Afriku, stabla kokosova;

Mislim na nestalog što se naći neće
Nikada! Na svakog što se suzom poji,
Na siročad što se suši kao cveće,
Na sve koje patnja ko vučica doji!

Tako, kad u duhu mom, toj šumi gustoj,
Davna Uspomena trubi poput roga,
Mislim na mornare na ostrvu pustom,
Na bića poklekla, slaba… i još mnoga!

Preveo Nikola Bertolino

LABUD (Le Cygne)

Pesma je prvi put objavljena 22. januara 1860. u Ćaskanju.

Ovu pesmu Šarl Bodler uputio je Viktoru Igou u pismu od 7. decembra 1859. u kome, između ostalog kaže:

„Evo stihova koje sam napisao za vas i misleći na vas. Nemojte ih gledati strogim, već roditeljskim očima… Za mene je bilo važno da brzo iskažem kakve sve sugestije može da sadrži jedan događaj, jedna slika, i kako prizor životinje koja pati upućuje duh prema svim bićima koje volimo, koja su odsutna i koja pate…“

Igo mu je odgovorio pismom od 18. decembra 1859. godine:

„Kao i sve što činite, gospodine, vaš Labud predstavlja ideju. Kao i sve prave ideje, on ima dubinu. Taj Labud u prašini ima pod sobom više ambisa nego labud na bezmerno dubokoj vodi jezera Gob. Ti ambisi se naziru u vašim stihovima uostalom punim drhtaja i trzaja.“

Ova elegična pesma posvećena je izgnanicima, poraženima u životu, ona je žal za starim Parizom koji na pesnikove oči nestaje. (To je vreme velikog urbanističkog preobražaja Pariza).

Zanimljivo je da je čitava pesma izgrađena od dva glavna elementa: viđenog prizora labuda na pločniku (uporediti sa Albatrosom!) i grčkog mita od Andromahi, tačnije Vergilijeve varijante ove priče (u trećoj knjizi Eneide, trojanska zarobljenica Andromaha, Hektorova udovica, postaje supruga Helenova; u čežnji za rodnim krajem ona jednom potoku daje ime Simois sećajući se reke iz svog zavičaja).

Strofa 7. – Aluzija na sledeći stih iz Ovidijevih Metamorfoza: „Dao je (tvorac) čoveku lice nebu okrenuto da bi pravo u njega gledati mogao (I, 85).

Strofe 11. i 12. – Zbog saosećanja sa patnjama poniženih i obespravljenih izraženog u ovim strofama, Savremena revija je odbila da štampa ovu Bodlerovu pesmu.

Tekst priredio i komentare napisao dr Radivoje Konstantinović.

Slika: Félix Bracquemond, nerealizovana naslovna strana zbirke „Cveće zla“.

Ekspresionističke vizije Georga Trakla i Franca Marka

Two CatsThree Horses in landscape with HousesBlack Cow Behind a TreeTwo Sheep

Ekspresionizam, stilski pravac u slikarstvu i književnosti prožet vizijama, fantazmagoričnim zanosima pojedinca u susretu sa prirodom, ratom, bolom, religioznim iskušenjima, strahovima i, najzad, ljubavlju, često je pominjan na ovom mestu.

Od Franca Kafke do Franca Marka životinje su poseban element umetničkih dela ekspresionizma. Njih možemo videti i na razglednicama koje je Mark upućivao  Albertu Blohu, Kandinskom, Ernstu Hekelu, Elzi Lasker-Šiler i Kleu.

Boja, takođe, preovlađuje, istrzan pokret četkice, oštar zamah ruke, nalik zvezdanoj oluji. Naredne pesme Georga Trakla, kao i prethodni put kada su iste postavljene u odnos sa Munkovim slikama, nisu u naročitoj značenjskoj vezi, ali jesu kuriozitet po sebi.

Analogije su dobri demoni otkrivanja, a duh vremena prožet je ili oformljen na osnovu oba priložena umetnička artefakta. Pejsaži, boja, pojavnost zamenjena vizijom, izraz raskinut. Slomljena čela noći, slepe kazaljke ponoći, pastiri koji su sahranili sunce u šumi, ribari koji su izvukli mesec iz svoje mreže.

PROPAST

Preko belog jezera
odletele su divlje ptice.
Uveče sa naših zvezda veje leden vetar.
Preko grobova naših
nadvija se slomljeno čelo noći.
Pod hrastovima se ljuljamo u srebrnom čunu.
Stalno odzvanjaju beli zidovi grada.
Pod lukom od trnja,
o, brate moj, veremo se mi slepe kazaljke ka ponoći.

MIR I ĆUTANJE

Pastiri pokopaše sunce u goloj šumi.
Ribar izvuče
kostretnom mrežom mesec iz mrzlog ribnjaka.
U plavom kristalu
boravi bledi čovek, nasloniv čelo o svoje zvezde;
ili priklanja glavu u purpurnom snu.
Al’ uvek dotiče crno proletanje ptica
onog ko gleda, svetlost plavih cvetova,
bliska tišina zaborav snuje, anđele utrnule.
Opet čelo noćiva sred mesečastog kamenja;
k’o blistav mladić
iskrsava sestra kroz jesen i crno truljenje.

GRODEK

Uveče bruje jesenje šume
od smrtnog oružja, zlatne ravnice
i jezera plava, nad kojima sunce
tmurno se kotrlja; obujima noć
ratnike samrtnike, divlju žalopojku
njihovih smrvljenih usta.
Al’ tiho se skuplja u niskim livadama
crven oblak gde jarostan boravi bog,
krv prolivena, mesečasta svežina;
u crnu trulež svi putevi vode.
Pod zlatnim granjem noći i zvezda
leluja sestrina senka kroz ćudljivi lug
da pozdravi seni junaka, krvave glave;
i tiho bruje u trsci tamne svirale jeseni.
O gordija tugo! tučani oltari,
vatru kojom duh gori ogroman danas hrani bol,
unuci nerođeni.

Poezija: Književni klub Prejaka reč  | Razglednice: The I. B. Tauris Blog

Klavirski virtuoz Frederik Šopen

Listova muzika opčinjava duh a Šopenova govori srcu. Ako inspiracija kod jednog ne ide uvek u korak sa čudnom lakoćom izražavanja, kod drugog ona nikad ne izneverava. Rođen u Želazova-Volja, kod Varšave, 1810. godine, Frederik je po ocu poreklom Francuz. Virtuoz od svoje osme godine, on preduzima, kao List turneje koncerata po Evropi. Napušta Varšavu 1830. i odlazi u Pariz, gde ga primaju oni koji zapažaju u njemu više nego običan talenat. Posećuje Lista, Berlioza, Hajnea, Majerbera, i radije izvodi svoja dela u užem krugu publike. Posle jednog putovanja u Drezden, gde se upoznaje s Marijom Vodžinskom, koju ne može da dobije za ženu, on odlazi u Lajpcig, gde nalazi u Klari Vik idealnog interpretatora svojih dela. Zaljubljuje se u Žorž Sand (1836) sa kojom odlazi da provede zimu na Balearskim ostrvima. Ali Šopen, nagrižen bolešću koja ne oprašta, vraća se samo još više bolestan. Ljubavnici žive u Parizu, ili u Noanu, do dana raskida (1847). Posle putovanja u Englesku i Škotsku, Šopen se vraća u Pariz, i tu, sasvim zahvaćen tuberkulozom, umire ubrzo (1849).

Njegova klavirska dela odaju brižnog umetnika koji pati. Nesumnjivo je da se u njima mogu naći mnogobrojne reminiscencije iz njegovog rodnog kraja, izvesna slovenska nostalgija, ritam u osnovi poljski. Ali ima i nečeg više: prisna veza između umetnika, sanjalice, i njegovog omiljenog instrumenta, klavira. Čovek čija je osetljivost neobično utančana crpe iz svoje ljubavi prema Sandovoj stvaralačke snage koje mu inspirišu najslavnija dela: Etide, Preludije, Sonate, Balade, Berseze, dva Koncerta. Romantičar po imaginaciji, neki put klasičar po oblicima koje obrađuje, često inspirisan igrom, ovaj pesnik klavira govori svojim jezikom, sa osetljivošću i prefinjenošću tako ličnom da njegovo celokupno delo, kao kod Baha ili Mocarta, dostiže od prve krajnju granicu lepote. Ima u njegovim Valcerima, Mazurkama, Polonezama, onoliko poezije koliko i u njegovim Impromptima, Nokturnima. Svaka etida, svaki preludij sačinjava jedan potpun i savršen svet. Emocija je izvor njegove umetnosti, a zvučan izraz je njen krajnji cilj. Izrazita melodija, sa svojom osobenom figuracijom, novim ukrasima, koji zahvataju često više oktava, veoma retko osećanje za modulaciju, izvesna tendencija da se insistira na nekom motivu na kome pisac voli da se zadržava, arpeđirani akordi, to su karakteristične osobine ove muzike, u isto vreme i bujne i prijatne, diskretne i strasne, čežnjive i snažne, koja nosi pečat genijalnosti.

*

I tell my piano the things I used to tell you.

U nastavku sledi jedno pismo poljskog kompozitora, na engleskom, upućno nepoznatoj osobi koje otkriva umetnikov senzibilitet, uklopiv u raspoloženja romantičarskih junaka. Ovi crteži, zajedno sa prepiskom i mazurkama, predstavljaju kuriozitet za istraživanje ovog umetničkog i intelektualnog pokreta, ali i za ljubitelje klasične muzike.

Poetski citat na početku koji je floberovski, ako smem impresionistički da ostavim svoj utisak, a bez odgovarajućih dokaza, svedoči o odnosu umetnika i njegovog instrumenta. Za pisca je to papir, za pijanistu klavir, za slikara platno, za skulptora kamen ili glina. Tako klavir postaje dnevnički zapisnik, najbliži poverenik, deo tela.

How strange! This bed on which I shall lie has been slept on by more than one dying man, but today it does not repel me! Who knows what corpses have lain on it and for how long? But is a corpse any worse than I? A corpse too knows nothing of its father, mother or sisters or Titus. Nor has a corpse a sweetheart. A corpse, too, is pale, like me. A corpse is cold, just as I am cold and indifferent to everything. A corpse has ceased to live, and I too have had enough of life….

Why do we live on through this wretched life which only devours us and serves to turn us into corpses? The clocks in the Stuttgart belfries strike the midnight hour. Oh how many people have become corpses at this moment! Mothers have been torn from their children, children from their mothers – how many plans have come to nothing, how much sorrow has sprung from these depths, and how much relief!…

Virtue and vice have come in the end to the same thing! It seems that to die is man’s finest action – and what might be his worst? To be born, since that is the exact opposite of his best deed. It is therefore right of me to be angry that I was ever born into this world! Why was I not prevented from remaining in a world where I am utterly useless? What good can my existence bring to anyone? …

But wait, wait! What’s this? Tears? How long it is since they flowed! How is this, seeing that an arid melancholy has held me for so long in its grip? How good it feels – and sorrowful. Sad but kindly tears! What a strange emotion! Sad but blessed. It is not good for one to be sad, and yet how pleasant it is – a strange state…

Citat: Norbert Dufourcq, Mala istorija muzike u Evropi, preveo Mirko G. Avakumović, Nardona prosvjeta, Sarajevo, 1959.

Izvor: SlikaPismo

„Faunovo popodne“: Malarme, Debisi, Nižinski

STEFAN MALARME: PISMO I KATREN ZA KLODA DEBISIJA

Pariz, nedelja 24. decembra 1884.

Moj dragi prijatelju,

Vraćam se s koncerta, vrlo uzbuđen; predivno! Vaša ilustracija „Poslepodne jednog Fauna“, koja je disonantna s mojim tekstom tek toliko što ide još dalje, zaista, u nostalgiju i svetlost, s puno odmerenosti, nespokoja, bogastva. Stežem Vam ruku zadivljeno,

Vaš
Stefan Malarme

Posveta fauna Klodu Debisiju

Silvenu dok smelost
frule u tebi sija
poslušaj svu svetlost
kroz dah Debisija.

 

STEFAN MALARME: FAUNOVO POSLEPODNE

Ekloga

Te nimfe, njih želim ovječit.
Dok laka,
njihova  ruj jasna, treperi sred zraka
pod bokornim snovima.
Zar sve bi sanja?
Moju sumnju, klupko davne noći, sklanja
mnoga nežna grana, što je sva sred pravih
istih šuma, dokaz, vaj! da sam tek slavih
pobedu kroz savršenu grešku ruža
Razmislimo…
il’ par žena što se pruža
oličava želju tvojih čula bodrih!
Faune, sen beži iz očiju modrih
i hladnih, kao vir suza, te čednije:
al’ druga, sva uzdah, kaži zar već nije
kao lahor toplog dana sred tvog runa?
ali ne! Dok nesvest umorna i puna
gušeć jarom sveže jutro što se ljuti,
šumori tek voda na mojoj flauti
kroz gaj nošen skladom; a jedini vetar
izvan te dve cevi spreman da me vedar
pre nego zvuk raspe sred kiše opore,
jeste, na vidiku bez ijedne bore,
vidljiv i spokojan tog umetnog daška
nadahnuća, koji skud nebesa draška.

O sicilski žali s tišinom močvara
koje dražeć sunce moja taštost hara,
prećutna pod cvećem varnica, ZBORITE
„Da tu sekoh šuplje trske pokorite
darom;  dok nad sinjim zlatom tih venaca
dalekih sa resom datom  dnu zdenaca,
talasa se zverska belost sa brloga:
i da na lak prelid cevi sred vrtloga
to jato labuda, ne! najada krenu
il’ tone…“

Mirno, sve sja u divljem trenu
bez traga veštinom kojom skup se ote
odveć pirom željen čije traži note:
tad probudiću se sred prve smelosti,
prav i sam, u drevnom talasu svetlosti,
krine! I od svih vas tek bezazlen zalog.

Drukčije od blagog ništa s usne palog,
poljupca, što tiho te raspusne ganu,
grud moja, bez kušnje, potvrđuje ranu
tajanstvenu, delo tog zuba žestoka;
no, dosta! arkana proba za svedoka
štap širok i dvojan koji plavet čika;
koji, sebi svrativ sav nespokoj lika,
sanja, kroz dug solo, kako zabavljamo
okolnu lepotu kroz zabune samo
lažne između nje i kratkog nam peva;
i stvara što više dok se ljubav sleva
da iščezne kroz san svakodnevni s leđa
il’ bok čist kraj mojih zatvorenih veđa,
zvučna i zaludna, jednolična crta.

Cvetaj, instrumentu bežanja, o škrta
siringo, s jezera gde čekaš na mene!
Ja ću gordo brujan, pominjat plamene
boginje; i kroz idololjubne slike
u senci njihove raspletat pantljike:
isto, kada grožđa sisao sam jasnost,
da otklonim grižu kroz svoju nehajnost,
smejač, dižem letnjem nebu grozd zaludan
i, pušuć u ljuske blistave mu, žudan
pjanstva, gledam kroz njih do večeri mazne.

O nimfe, nadmimo USPOMENE razne.
„Moj vid, bušeć  trske, svaki vrat ovinu
večni, što sli u val svoju opeklinu
sa krikom besnila do nebesa gaja:
a blistava kupka kose već se spaja
kroz svetlost i drhtanje, o dragulji!
Trčim; kad, kraj stopa, leže (dok ih žulji
okušana češnja tog zla biti dvoje)
usnule kroz ruke nesputane svoje;
otimam ih, nerazdvojiv ih, i letim
tom spletu, mrženom senkama ukletim,
ruža čija slast je na suncu sve veća,
gde naš zanos na dan tek svršen nek seća!“

Ja te ljubim , srdžbo devica, o draži
divlja svetog svežnja nagog što spas traži
s plamne mi usne žedne, kao što munja
drhtne! strah potajni kad telo ispunja:
od stopa neljudske do srca stidljive
koju začas čednost slaže kroz vidljive
lude vlažne suze i tihost dahova.
Moj zločin, to beše, kršeć roj strahova
izdajnih, odelit raščešljani grumen
poljubaca kom čak bozi daše rumen:
jer, jedva što sakrih jedan osmeh vrući
pod nabore srećne te same (tičući
tek prstom, da čednost paperjasta njena
primi ushit druge sestre sred plamena,
malu, bezazlenu i što se ne menja: )
kad mi s ruku, slabih od maglenih mrenja,
ta se žrtva, nezahvalna bez žalosti,
spasi grča od kog bejah pun pjanosti.“

Pa šta! Prema sreći odvešće me druge
rozima s mog čela pletuć kike duge:
ti znaš, strasti moja, da, rujna i vrela,
svaka opna prska i bruji od pčela;
a krv nam, zaneta onim što je melje,
otiče za ceo večiti roj želje.

U času kad taj gaj zlato i prah stišće
svečanost se slavi kroz ugaslo lišće:
Etno! to sred tebe gde dođe Venera
tvojom lavom hodeć nehajno s večera,
kad tutnji san tužni ili se plam gruša.
Držim kraljicu!

O zla kazno..
Ne, duša bez reči i telo otežalo do dna
najzad predaju se gordom miru podna:
treba snit zaborav pred kletvama holim,
žednim peskom ležeć i kako još volim
širit usta delotvornoj zvezdi vina!

Paru, zbogom; sad ću usnut vam sred timina.

NAPOMENE PREVODIOCA:

Malarme se isprva odupirao, kad je čuo da je mladi kompozitor Klod Debisi komponovao muziku za „Faunovo popodne“. Smatrao je da je stihovima dovoljna njihova vlastita muzika. Ipak, potpuno je promenio mišljenje, što se vidi iz ovog kratkog pisma i prigodnog katrena koji je Malarme napisao Debisiju na jednom primerku poeme.

Malarme je ovu poemu pisao u želji da bude predstavljena u Francuskom pozorištu, u izvođenju tada poznatog glumca Koklena Starijeg, ali zbog nedostatka radnje delo nije prihvaćeno. Francuski pesnik Fransis Žam rekao je da je to „poema čija svetlost zaslepljuje“; a kritičar Žan Roajer da je „enciklopedija putenosti“. Štampana je u luksuznom izdanju s ilustracijama Malarmeovog prijatelja Eduara Manea, 1876.

Izvor: Stefan Malarme, Demon analogije, preveo Kolja Mićević, Mali vrt, Beograd, 2012.

 

Jedno pismo Branka Miljkovića

Rene Magritte

Petar Džadžić, priređivač pesama Branka Miljkovića, u predgovoru Prosvetinog izdanja iz 1965. godine priložio je pismo koje je dobio od pesnika neposredno pred njegovu smrt. U predgovoru su priložene fotokopije dva lista koja sam ja objavila na kraju teksta.

„Navešću ovde sadržaj (i podneću faksimil) jednog od poslednjih, ili tačnije rečeno pretposlednjeg pisma koje mi je Branko uputio iz Zagreba, mesec dana pred smrt: neka to bude izjašnjenje jedinog i pravog svedoka o događajima koji su se bližili raspletu, o petom činu koji je počinjao. Da kažem i to da je njegov odlazak iz Beograda u Zagreb (mogu reći da to znam bolje od drugih) uzrokovan ljubavnim jadom, koji, mislili smo, njegovi prijatelji, ipak će preboleti. Postojala je jedna žena: uvek postoji jedna žena, koju možemo i ne možemo identifikovati, i koja nanosi pesniku poraz, onda kada mu je taj poraz potreban.“ Petar Džadžić

Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se više nikad neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko sa njima da me pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego što sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik tj. onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: „Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik.“ Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje

Branko

Izvor: Branko Miljković, „Pesme“, izbor i predgovor Petar Džadžić, Prosveta, Beograd, 1965.

1

Pismo Branka Miljkovića Petru Džadžiću, prva strana

Pismo Branka Miljkovića Petru Džadžiću, druga strana

Pisma, grafike i poezija Paula i Žizele Celan

I PISMA

Pariz, 5. novembar 1961.

Mila moja, apsolutno je neophodno da izađem iz svega ovoga i da se vratim sebi. Kad to budem učinio, vratiću se i vama i sinu: onom životu, u onaj život koji sam hteo, koji sam želeo da izgradim.

Možda ćete pronaći, preko Elizabete ili preko gospođe Filde, nekog lekara koji bi mogao da razume da ne „preterujem“ i da je sve ovo, kratko i jasno, jedna afera, jedinstvena u svojoj vrsti i istovremeno slična tolikim drugim. (Jer, svega tu ima, vi to dobro znate: laži, dvostruke igre, jevrejske saradnje itd.)

Ne očajavajte zbog mene, mila moja. Znam da vas izluđujem svojim neradom i tim smešnim telefonskim pozivima ljudima od kojih mogu da očekujem samo izdaju.
Molim vas, draga: ne očajavajte!

Ostajem. Pored vas i pored sina. Izdržite!

Izvući ću se.

Volim vas, Paul

 

5. novembar 1961.

Mislimo na tebe, dragi moj, posle prve noći u Ženevi, sada si u toj radnoj sobi u kojoj ćeš provesti sate i sate radeći. Pariz je pod kišom jutros, stan mi izgleda veliki, slušam Mocartov koncert koji bismo tako često stavili! čuli i slušali zajedno, danju, noću. Ponovo ću otvoriti svoj, još uvek zatvoren, atelje, baciću se na veliko spremanje ovoga jutra a posle podne ću pokušati da opet počnem da radim. Moram da iskoristim ove duge sate koje provodim sama, ali malo se osećam izgubljeno, rastrojeno, znaš već. Kako da se ponovo vratim svemu tome? Kako da se usredsredim, da pronađem sebe, da se prepoznam, da dobro čujem šta se dešava u meni, da mi ne promakne ni najmanja misao, da otkrijem ono što bi se još tu moglo kriti i da vrlo brzo, u nekoliko redova ili boja, bacim to na papir. Toliko sam se odvikla od toga. Osećam se vrlo udaljeno od sebe same. Kako da ponovo pronađem sebe da bih tebe ponovo našla, da bih još dublje došla do tebe, sa još veće daljine, iz još veće blizine. To mi je najveća želja, najveća nada, upravo je to pomoć koju očekujem od ovih dugih dana koje treba sama da provedem. Polazim. Hrabro. Šaljem ti svoju hrabrost, svoju snagu i svoju ljubav. Primi ih, mili moj, neka budu tvoje. Volim te, Žizela

 

Pariz, 7. oktobar 1962.

Mili moj, ljubavi moja,

Pored vaših lepih ruža, koje ste toliko želeli da mi ostavite, čekam i pripremam naše sledeće viđenje. Provela sam dva predivna, jednostavna i neusiljena dana pored vas, i predivnu noć sa vama. Nismo imali mnogo toga jedno drugome da ispričamo, ali ponovo smo se uverili u našu ljubav. Ponovo sam osetila tu snagu koja se, uprkos svemu, kod tebe uvek i uvek obnavlja, kao i tvoju hrabrost, i to osećam svaki put kada razgovaramo telefonom, i da toga nema, ja ne bih mogla da podižem Erika, da živim, sa ipak velikom radošću, jedan veoma poseban život, pun velikih tuga i vrlo teških trenutaka, ali i onih srećnih. Bila sam srećna, istinski srećna tokom tog jučerašnjeg i današnjeg dana, i želela sam da ti to još večeras kažem, dok se ti voziš ka Ženevi a meni se čini da sam ti još sasvim blizu. Želim ti srećan put! Žizela

II GRAFIKE ŽIZELE LESTRANŽ-CELAN

III PESME PAULA CELANA

OVDE

Ovde – misli se ovde, gde trešnjev cvet želi biti crnji
nego tamo.
Ovde – misli se na ovu ruku koja mu pomaže da to i
bude.
Ovde – misli se na onu lađu, kojom dođoh na peščanu
struju:
privezana
leži u snu koji prosipaš.

Ovde – misli se na čoveka koga znam:
slepoočnica mu je bela
kao žar koji je ugasio.
Bacio mi je svoju čašu na čelo
i došao
kad je protekla godina
da mi poljubi ožiljak.
Izrekao je prokletstvo i blagoslov
i otada nije govorio više.

Ovde – misli se na ovaj grad,
kojim vladaš ti i oblak,
od njegovih večeri.

KO SVOJE SRCE ČUPA IZ GRUDI PREMA NOĆI, ON SEŽE ZA RUŽOM 

Njegov je njen list i njen trn,
njemu ona stavlja svetlost na tanjir,
njemu dahom puni čaše,
njemu šume senke ljubavi.

Ko svoje srce čupa iz grudi prema noći i baca ga uvis:
on ne promašuje,
on kamenuje kamen,
njemu zvoni krv iz časovnika,
vreme mu iz ruke izbija časove:
on može da se igra lepšim loptama
i da govori o tebi i meni.

U EGIPTU

Reci oku strankinje: Budi voda.
One, koje znaš u vodi, potraži u oku strankinje.
Zovi ih iz vode: Ruto! Noemina! Mirjam!
Ukrasi ih kad ležiš kraj strankinje.
Ukrasi ih oblačnom kosom strankinje.
Reci Ruti i Mirjam i Noemini:
Gledajte, ja spavam kraj nje!
Ukrasi strankinju kraj sebe najlepše.
Ukrasi je bolom za Rutom, za Mirjam i Noeminom.
Reci strankinji:
Gle, spavao sam kraj njih!

Nitasta sunca
nad sivocrvenom pustolinom.
Poput drveta
visoka misao
maša se svetlosnog tona: ima
još pesama za pevanje s one strane
ljudi.

 

 

PAUL CELAN

Ustvari, pravo ime mu je Paul Antšel. Sin je hasidskih Jefreja iz Bukovine. Rumun po rođenju, Francuz po opredeljenju, Austrijanac po jeziku i svom literarnom početku. 1970. godine izvršio je samoubistvo bacivši se u Senu. S nemačkim jezikom usvojio je tradiciju lirike od romantizma do Rilkea i Bena. Francuski i ruski simbolizam, takođe, bili su mu putokaz. Već prve zbirke pesama („Pesak iz žara“, 1948, „Mak i sećanje“, 1952, „Od praga do praga“, 1955) sadrže zrelu poeziju prožetu gorkim iskustvima ratnih dana, pesma o smrti i samoći, metafizički sasvim objektivizirane, i bez prizvuka lične ispovesti. Idealu poezije, pune kombinatorne slikovitosti i podatne zvukovnosti, odgovara i njegova najpoznatija pesma „Fuga smrti“, iz tog perioda. Kasnije zbirke (čiji se naslovi mogu prevesti samo približno) su: „Rešetka jezika“, 1959, „Ničija ruža“, 1963, „Preokret daha“, 1967, „Nitasta sunca“, 1968, „Prinuda svetlosti“, 1970, kao i pomrtna zbirka „Snežna deonica“, 1971. One su sve doslednije „hermetična poezija“, sastavljena od aluzija na verske predstave i motive iz jevrejske prošlosti. Izraz, na kraju, postaje toliko zgusnut, da se nalazi na granici jezičke artikulacije. Zvonimir Kostić-Palanski je 1978. godine objavio njegove izabrane pesme pod nazivom „Fuga smrti“, u izdanju „Gradine“ i „Jedinstva“.

Napomene:  Pisma su prvobitno objavljena na sajtu Sarajevske sveske i na sajtu Gledišta.

O grafikama Gisèle Celan-Lestrange detaljnije pogledjte ovde.

Izbor poezije, kao i audio snimak Paula Celana pripada Jadranki Milenković. Detaljnije možete pogledati ovde.

San Albrehta Direra

7-8 jun 1525.

Godine 1525, posle Duhova, u noći između Duhova i srede, pričinilo mi se u snu kako s neba padaju ogromne, moćne vode. I prva od njih je pala na zemlju negde oko četiri kilometra daleko od mene, i to s takvom silinom, s užasnom lomljavom i bukom, i poplavila je celu zemlju. Pri tom sam osetio takav strah da sam se probudio pre nego što su pale i ostale vode. A te vode koje su padale bile su ogromne. Neke su bile dalje a neke bliže, a padale su s takve visine da je izgledalo kao da sve polako padaju istom brzinom. Ali prva voda koja je stigla do zemlje udarila je tako strašno i takvom brzinom, uz neki užasan vetar i urlanje, da sam bio sav smlaćen od straha i probudio sam se, a celo telo mi je drhtalo, i dugo nisam mogao da se povratim. Kad sam ujutru ustao, naslikao sam sve to onako kako sam u snu video. Neka nam Bog da sve najbolje.

San Albrehta Direra, nemačkog renesansnog slikara, pronašla sam u knjizi Istorija umetnosti kroz pisma velikih stvaralaca, iako ovaj upravo predočeni zapis sna nije deo nekog pisma već, verovatno, dnevnička zabeleška. Pronašla sam i jedno tumačenje, ili ako ne tumačenje, onda zanimljiv komentar ovog sna. U pitanju je stanoviše Margerit Jursenar koje sam pročitala u knjizi intervjua Širom otvorenih očiju. Ona je više puta isticala značaj snova za njenu umetnost, a 1938. godine je objavila knjigu Snovi i sudbine u kojoj čitaocima predočava nekoliko svojih snova, jarkih boja i veoma ekspresivnih opisa, uglavnom košmara. Evo odlomka o Direrovom snu, preuzetog iz razgovora sa Matjeom Galejem:

U snovima magičnog tipa ne čujemo sebe kako govorimo, već nešto vidimo. Na primer, Direrov san, san o kome nam je Direr ostavio zapis, skicu načinjenu odmah pošto se probudio u noći između 7. i 8. juna 1525. To je bio san slikara, naravno. Ali, to je i san u pokretu. Video je, neću reći kraj sveta, jer već preterujem, ali video je kraj mesta na kojem se nalazio prouzrokovan jakim kišama. Video je pijavice kako se sručuju i uništavaju kraj; potrudio se da naslika taj kraj. To dosta liči na lombardijsku ravnicu koju je morao poznavati, pošto je često dolazio u Italiju. Pojedinosti koje prikazuje su izvanredne; nastoji da izmeri koliko se daleko nalazio od nesreće. Veoma je uzbudljivo gledati kako deluje u snu duh čoveka koji je veliki posmatrač. U snu koji ga je prilično pogodio, jer ga je odmah zapisao i nacrtao.

Izvor 1: Ričard Fridental, Istorija umetnosti kroz pisma velikih stvaralaca (od Gibertija do Gejnzboroa), prevela Desa Milekić, Izdavački zavod „Jugoslavija“, Beograd, 1967.

Izvor 2: Margaret Jursenar, Širom otvorenih očiju (razgovori sa Matjeom Galejem), preveo Stanko Džeferdanović, Politika, Beograd, 2004.