Dva autoportreta Ežena Delakroaa i odlomci iz slikarevog dnevnika

Ežen Delakroa - Autoportret, 1842.

Ežen Delakroa – Autoportret, 1842.

Ežen Delakroa, Autoportret,1837.

Ežen Delakroa, Autoportret,1837.

13. april 1854, Šamproze

Kad sam otvorio prozor, najlepše jutro na svetu i najljupkiji utisak. Ne može se izraziti spokojstvo koje ovde u osećanju mira i slobode uživam. Pustio am bradu i hodam skoro u nanulama. Radio sam celo jutro na Kupačicama, povremeno prekidajući rad da siđem u baštu ili u polje.

Oko tri sata kratko sam se prošetao kroz šumu, kroz aleju hrasta nastojnika, vraćajući se prema velikoj aleji koja se ukršta sa alejom pustinjaka, i najzad sam njome prošao u senci iza ograde. Malo ideja, ali određeno stanje sreće: zadovoljstvo samim sobom i svojim radom.

Našao dva lepa pera ptice grabljivice.

Uveče, dremanje nakon večere, i šetnja, na mesečini, po vrtu, do 11 sati.

17. septembar 1854, Dijep

Dosta tužno večerao. To nadoknadio na plaži uz sunce koje zalazi kroz tragove zlokobnih crvenih i pozlaćenih oblaka, koji se odražavaju u moru, dok je mračno svuda gde taj odsjaj ne dopire. Ostao sam više od pola sata nepomičan na pesku, dodirujući talase; nije mi dosadila njihova žestina, vraćanje, ta pena, kamenčići koji se kotrljaju..

Zatim na nasipu gde je vraški duvalo. Lutao ulicama, a zatim popio čaj i legao u deset.

9. oktobar 1854, Dijep

Dižem se kasnije. Uopšte ne negujem bradu niti izlazim; zapaliću vatru; pokušavam da zaustavim nazeb u samom začetku. Čini mi se da je zgodno doći u Dijep da ne bih izlazio iz sobe; srećom, moja mašta se ne zamara putujući; od gravira prelazim na ovu knjižicu. Eh, putovati – zar to ne znači imati ispod prozora jako živ prizor? Ovde udovoljavam toj sklonosti ka fizičkom odmoru, koju sam uvek imao, ka, ako tako mogu da kažem, povlačenju. Kiša i siv dan uvećavaju moje zadovoljstvo: tako se pravdam pred sobom zbog te averzije prema kretanju. Oko četri sata pruža mi se lep prizor duge, sa tim posebnim što me čudi i što nisam video da je neko pomenuo: duga čiji se trag jasno vidi na nebu, i koja se još diže ispred kuća koje čine okvir luke, i drveća koje skriva pogled na malo brdo sa desne strane, iznad slanih močvara gde se delimično izliva Ark; tako se pojava ne odvija na velikoj udaljenosti, mi je takoreći dodirujemo prstom; ove kuće su bile na sto koraka od mene; ima dakle u vazduhu pare koja se ne vidi, a koja je ipak dovoljno gusta da se boji bojama prizme; skoro se može izračunati tačno mesto gde se ona ocrtava; iznad je bila i jedna slabija, druga duga, kao i uvek; ja sam mogao da je pratim, kao i drugu, samo na nebu. ..

Izvor: Ežen Delakroa, Slikanje života – izabrane stranice dnevnika, prevela Eleonora Prohić, Službeni glasnik, Beograd, 2010.

Tri pisma za Lu (Niče, Rilke, Frojd)

NIČEOVO PISMO

Ništa mi ne predstavlja to što sam puno patio prema pitanju: hoćete li Vi ponovo pronaći sebe, draga Lu ili ne. Nikada nisam sreo jedno tako siroto stvorenje kao što ste Vi

neznalica – ali oštroumna
bogata u korišćenju onoga što zna
bez ukusa, ali naivna u tom nedostatku
iskrena i to upravo u pojedinostima, najčešće iz prkosa; u celosti što se tiče sveukupnog odnosa prema životu neiskrena (bolesna usred preterivanja u radu itd)
bez ikakvog finog osećanja za uzimanje i davanje
bez morala i nesposobna za ljubav
i u afektima uvek bolesna i blizu ludila
bez zahvalnosti, bez srama prema dobročiniteljima
neverna i svaku osobu prepušta na milost i nemilost onoj drugoj u ophođenju
nesposobna za srdačnu učtivost
nenaklonjena finoći i čistoti duše
bez srama i u mišljenju uvek prazna, prema sebi samoj nasilna u pojedinostima
nepouzdana
nije „dobra“
gruba u stvarima poštovanja
izrazito negativna
„mozak kao nastavak duše“
karakter mačke – grabljivica koja se predstavlja kao domaća životinja
ono plemenito kao sećanje na ophođenje sa plemenitijim ljudima
jaka volja, ali bez velikog objekta
marljiva i uredna
bez građanske čestitosti
nemilosrdno izmeštene senzualnosti
zaostalog dečjeg egoizma usled polne atrofije i polnog zakašnjenja
sposobna za oduševljenje
bez ljubavi prema ljudima, ali sa ljubavlju prema Bogu
sa potrebom za ekspanzijom
lukava i prepuna obuzdavanja u odnosu prema senzualnosti muškarca

RILKEOVO PISMO

Išunjao sam se iz tvoga stana
I dok hodam kišnim ulicama čini mi se
Da svaki prolaznik koga sretnem
U mom blistavom pogledu vidi
Moju presrećnu, spasenu dušu.

Pošto-poto hoću da usput
Sakrijem od sveta svoju radost;
Odnosim je žurno kući
I zatvaram u dubinu noći
Kao zlatni kovčeg.

A onda iznosim na svetlost dana
Komad po komad skrivenog blaga
I ne znam kud pre da gledam;
Jer je svaki kutak moje sobe
Pretrpan zlatom.

To je bezgranično bogatstvo
Kakvo noć nikada nije videla
Niti rosa okupala;
Više ga ima nego što je ikada
Ijedna mlada dobila ljubavi.

To su bogate dijademe
Sa zvezdama mesto dragog kamenja.
Niko to ne zna. Ja sam, o draga moja,
Kao kralj među tim bogatstvom
I znam ko je moja kraljica.

FROJDOVO PISMO

Moja draga Lu,

Na kraju je Mojsijeva religija ipak uspela da se nametne u obliku poluugušene tradicije. Ovo je tipičan proces stvaranja jedne religije koja nije ništa drugo do ponavljanje neke druge, još primitivnije. Religije duguju svoju opsesivnu moć vraćanju potisnutog, to su reminiscencije nestalih arhaičnih, izuzetno efektivnih procesa u istoriji čovečanstva. Već sam to rekao u Totemu i tabuu, a sada to sažimam u jednoj rečenici: ono što religiju čini jakom nije njena stvarna, nego upravo njena istorijska istinitost.

E pa, vidite, Lu, tu rečenicu koja me je potpuno oduševila nemoguće je danas izreći u Austriji a da vlada, većinom sastavljena od katolika, javno ne osudi psihoanalizu. A još nas jedino taj katolicizam brani od nacizma. Osim toga, istorijski osnovi priče o Mojsjiju nisu dovoljno čvrsti da budu baza mojoj nepogrešivoj intuiciji. Stoga ćutim. Dovoljno mi je da sam verujem da je to rešenje problema koji me je progonio čitavog zivota. Izvinite što Vas opterećujem time. – Vaš Frojd

*

Sve ličnosti pomenute u ovoj objavi bile su deo intelektualne elite Beča s kraja 19. i počtka 20. veka. Lu Andreas-Salome svojom ličnošću i uticajem podsetila me je na ženske likove prikazane na platnima nemačkog simboliste Franca fon Štuka. Sfinga, Kirka i Saloma, fatalne su žene koje proždiru. Sva tri pisma odlikuju se različitom temom, formom i senzibilitetom. Sva trojica koriste pisma, a zapravo himne i pohvale fatalnosti kojoj je, kao i pitanju sfinge, nemoguće odoleti, ali ni adekvatno odgovoriti.

Ničeovo pismo – savrešena retorička urna – pohvala je pokudom, ironijom, ogorčenošću svojstvenom muškarcu koji nije ulovio plen posle dugog lovačkog pohoda. Rilke je daleko romantičniji u pesmi impresionističkog zanosa, što i odgovara formi njegovog pisma koje je u obliku lirske pesme. Frojd se obraća Lu sa poštovanjem učitelja prema učenici koju smatra adekvatnim sagovornikom o temama koje ga zaoklupljaju. Objavu prate detalji slike Saloma, Franca fon Štuka, nastale 1906. godine.

Napomena: Ničeovo pismo citirano u ovoj objavi prevela je Jasmina Burojević. Prevod se pojavio u časopisu Mostovi, broj 177-178, str. 192-244.

Crteži Franca Kafke i odlomak iz dnevnika

dbe1de471cdf300fa67616be82a3f97b

U nastavku slede dva odlomka iz dnevnika Franca Kafke koja su verbalno ogledalo crteža koji ih slede.

5. NOVEMBAR 1911.

Sinoć sam sam sa izvesnim predosećanjem skinuo prekrivač sa kreveta, legao i ponovo postao svestan svih svojih sposobnosti, kao da ih držim u ruci; napinjale su mi grudi, raspaljivale glavu, neko vreme ponavljao sam da bih se utiešio da ne ustajem da radim: „To ne može biti zdravo, to ne može biti zdravo“, i trudio se da sa gotovo vidljivom namerom navučem san preko glave. Neprestano sam mislio o nekoj kapi sa štitom koju, da bih se zaklonio, snažnom rukom nabijem na čelo. Koliko sam izgubio juče, kako se tiskala krv u skučenoj glavi, sposobna na sve, a zadržavana jedino silama koje su neophodne za moj goli život i tu se rasipaju.

14. NOVEMBAR 1911.

Utorak. Juče kod Maksa, koji se vratio sa svog predavanja u Brnu.

Posle podne pre no što ću zaspati. Kao da su se čvrste temene kosti, koje obuhvataju bezbolnu lobanju, uvukle nešto dublje unutra i jedan deo mozga ostavile napolju, prepuštajući ga neometanoj igri svetlosti i mišića.

Buđenje jednog hladnog jesenjeg jutra pri žućkastoj svetlosti. Prodirati kroz gotovo zatvoren prozor, pa još ispred okna, pre no što padneš, zalebdeti, raširenih ruku, ispupčena stomaka, nogu povijenih unazad, kao figure na pramcu drvenih lađa.

Izvor: Franc Kafka, Dnevnici 1910-1913, preveo Branimir Živojinović, Nolit, Beograd, 1978.

 

Crtež Franca Kafke, „Mislilac“, 1913.

Crtež Franca Kafke, „Konj i jahač“, 1909-1910.

Četri crteža Franca Kafke

Jedna pesma Meri Šeli

Mary Shelley’s handwritten poem “Absence”

Rukopis pesme “Absence” Meri Šeli

ABSENCE

Ah! he is gone — and I alone;
How dark and dreary seems the time!
‘Tis Thus, when the glad sun is flown,
Night rushes o’er the Indian clime.

Is there no star to cheer this night
No soothing twilight for the breast?
Yes, Memory sheds her fairy light,
Pleasing as sunset’s golden west.

And hope of dawn — Oh! brighter far
Than clouds that in the orient burn;
More welcome than the morning star
Is the dear thought — he will return!

Pesma je napisana na dan smrti njenog supruga, engleskog pesnika Persija Biš Šelija. Sve se desilo u Italiji, leta 1822. godine. Posle viđanja sa Bajronom i Li Hantom, po olujnoj noći, Persi je odlučio da se čamcem vrati k svom prebivalištu. Udavio se u zalivu La Spezia koji se nalazi u severo-zapadnom delu Italije, u blizini Đenove.

„The paper fell from my hands. I trembled all over“, napisala je Meri kada je pročitala pismo Li Hanta, upućeno Persiju, koje je stiglo pre njega. Meri je pričitavši Hantovo pismo shvatila da nešto nije u redu i počela je sa potragom za Persijem. U Livornu su joj rekli da su ga videli kako u čamcu napušta obalu. Upozoravanja meštana o nadolazećoj oluji pesnik nije uzimao za ozbiljno.

Persi je Bajrona i Hanta napustio u ponedeljak a nije se pojavljivao do petka, dana kada je Meri i primila Hantovo pismo. Narednog dana joj je javljeno da su olupine nekog čamca pronađene u blizini obale, ali ne i telo. Ono je isplivalo tek nakon dve nedelje od potonuća čamca. Meri je posle ovog događaja, prethodno sudbinski najavljenog smrću njihovog deteta u Veneciji od dizenterije, septembra 1818, u pismu prijateljici napisala: „The scene of my existence is closed“.

Preporuka: British Library Blog

Albreht Direr: „Pismo mladom slikaru“

Albrecht Durer - Self-portrait with Pillow and Hand

Albrecht Dürer

Neka niko ne misli o sebi suviše visoko, jer mnogi više vide nego jedan. I mada može da se desi da jedan razume više od stotine drugih, ipak se to retko dešava. Korisnost je veliki deo lepote. Stoga ono što čoveku nije za upotrebu, nije ni lepo. Čak se i u nesličnim stvarima velika sličnost može naći. Vi ćete još mnogo pisati o temama i o umetnosti slikanja, jer predviđam da će ubuduće biti mnogo odličnih ljudi koji će svi dobro pisati o ovoj umetnosti i predavati je, i to bolje od mene. Jer ja znam koji su moji nedostaci.

Zato neka svako skupi hrabrost i neka se uči na mojim nedostacima koliko god može. Kad bi Bog dao pa da sad vidim dela i umetnost budućih velikih majstora, onih još nerođenih. Verujem da bi mi to koristilo.

Isto tako, koliko puta sam video vredne stvari i veliku umetnost u snu, što mi se na javi nije dogodilo. Ali, kad bih se budio, sve sam zaboravljao.

Neka se niko ne stidi da uči, jer dobar savet koristi dobrom radu. Ali onaj koji traži savet o umetnosti neka ga traži od onog koji odlično poznaje te stvari i može da svojeručno pokaže ono što misli.

Ako zapalim jedan plamen i ako se tome doda sav razvoj i napredak umetnosti, vremenom može da se razgori vatra koja će obasjati ceo svet. I pošto je prijatno gledati lepog čoveka, počeću da radim na ljudskim proporcijam, a posle ću, ako mi Bog da vremena, da napišem i druge stvari, da radim na njima. Ali dobro znam da zavidljivci neće svoj otrov zadržati za sebe. Pa ipak me ništa neće sprečiti, jer je velikim ljudima suđeno da to trpe.

Dalje, imamo razne oblike čoveka (teorija o četiri vrste naravi). Ali bi trebalo načiniti sliku onako kako umemo, najlepše što predmet dopušta, onako kako doliči. Jer nije jednostavna stvar portretisati mnoge različite i lepe ljudske figure. Ono što je ružno, stalno preti da se uplete u naš rad.

Ako hoćete da napravite lepu sliku čoveka, morate brižljivo da posmatrate kako izgledaju udovi mnogih ljudi, uzimajući od jednog glavu, od drugog grudi, ruke, noge, i tako sa svim delovima tela, i spreda i pozadi, ne ispuštajući ništa. I tražite načina da svemu tome date pravu meru. Jer uvek postoji prava sredina između suviše mnogo i suviše malo, a na to ne zaboravljajte ni u jednom radu.

Neki ljudi mogu da se uče od svih načina umetničkog rada, ali svi nisu za to sposobni. Samo, ni jedan razuman čovek nije toliko sirov da ne bi mogao naučiti nešto čemu njegov duh najviše teži. Zato se nijednom čoveku ne može oprostiti što ništa nije naučio. Jer zbog opšteg dobra je potrebno da učimo i iskreno pokažemo potomstvu ono što znamo, a ništa da ne sakrijemo. Zato mi je namera da nacrtam nešto što izvesnim ljudima neće biti nezanimljivo da vide. A čovekovo najplemenitije čulo je Vid.

Utoliko što lakše i zapamtimo i verujemo u svaku stvar koju vidimo nego u ono što čujemo. Ali ono što i čujemo i vidimo, jače je. Naš vid je kao ogledalo, jer odražava sve vrste oblika koje izađu pred nas. Tako čovek često rado gleda svoje drugove, i što su lepši, u tome više uživa. O suđenju o lepoti oblika više znaju vešti slikari nego drugi ljudi, jer oni bolje od ostalih umeju da sude o svim vidljivim stvarima.

O SPISU

Direrovo veliko delo o poučavanju „potomstva“, koje je nameravao da nazove „Hrana za mlade slikare“, nikad nije otišlo dalje od prvobitnog plana i nekoliko fragmenata. Jedini delovi štampani za njegova života bili su „Uputstvo o merama“, koje je izašlo 1525, i traktat o utvrđenjima, objavljen 1527. Traktat o proporcijama pojavio se posle njegove smrti, 1528. Svi ovi traktati su doživeli brojna izdanja, a njihov latinski prevod je štampan u Parizu. Savremeno shvatanje o Direru kao prvom nemačkom umetniku evropskog značaja umnogome je zasnovano na njegovim teorijskim i vaspitnim spisima.

O CRTEŽU

82nd and Fifth je naziv ulice u Njujorku u kojoj se nalazi jedna od najbogatijih umetničkih kolekcija na svetu: The Metropolitan Museum of Art. Muzej ima izvanrednu virtuelnu bazu podataka u okviru koje izdvajam Heilbrunn Timeline of Art History i 82nd and Fifth.

Prva je bogat izvor tekstualnih podataka sortiranih hronološki i stilističku, po periodima i teritorijama. Druga je izvor različitih video i audio zapisa koji su na temu određenog umetničkog dela koje je u kolekciji muzeja. Jedno od takvih je i crtež Albrehta Direra, skica za autoportret, kao i crtež jastuka u različitim oblicima.

Evo videa na tu temu, a zatim i detalja koji prate video.

Izvor: Ričard Fridental, Istorija umetnosti kroz pisma velikih stvaralaca (od Gibertija do Gejnzboroa), prevela Desa Milekić, Izdavački zavod „Jugoslavija“, Beograd, 1967.

Albrecht Durer

Albrecht Dürer

Ana Ahmatova o Mandeljštamu

File:Olga kardovskaya portret ahmatovoy 1914 szh 16.jpg

Mandeljštam je bio jedan od najblistavijih sugovornika: on nije slušao samoga sebe i odgovarao samome sebi, kao što danas gotovo svi čine. U razgovoru je bio uljudan, dosjetljiv i beskrajno raznolik. Ja nikad nisam čula da se on ponavljao ili da je vrtio stare ploče. Osip je s neobičnom lakoćom učio jezike. Cijele stranice Božanske komedije citirao je napamet na talijanskom. Nedugo prije same smrti molio je Nađu da ga nauči engleski. O stihovima je govorio blistavo, pristrasno i ponekad je bio čudovišno nepravedan, na primjer, prema Bloku. O Pasternaku je govorio: „Ja sam tako puno mislio o njemu da sam se čak umorio“, i „uvjeren sam da nije pročitao nijednog mog retka“.

Ograničavali su ga čitatelji. Stalno mu se činilo da ga ne vole oni koji bi trebali. On je dobro poznavao i pamtio tuđe stihove, često se zaljubljivao u pojedine retke, lako je pamtio ono što su mu čitali. Volio je govoriti o nečemu što je zvao svojom „idolatrijom“. Ponekad, želeći me zabaviti, pripovijedao mi je nekakve drage gluposti. Nasmijavali smo jedno drugo dotle da smo u „Oblačku“ padali po divanu koji je pjevao svim oprugama, i smijali se do besvijesti kao djevojke iz Joyceova Uliksa.

U desetim godinama, naravno, svugdje smo se sretali: u redakcijama, kod poznanika, petkom u „Hiperborejcu“, u „Lutajućem psu“, gdje mi je on, među ostalim, predstavio Majakovskog. Jedanput, upravo u „Psu“, kad smo svi večerali i zveketali suđem, Majakovski se sjetio da čita stihove. Osip mu je prišao i rekao: „Majakovski, prestanite čitati stihove. Niste vi rumunjski orkestar“. Oštroumni Majakovski nije se snašao da odgovori.

Simbolisti ga nikad nisu prihvatili. Dolazio je u Carsko. Kad se zaljubljivao, a to je dosta često događalo, ja sam nekoliko puta bila njegovom povjerenicom. Koliko se sjećam, prva je bila Ana Mihajlovna Zeljmanova-Čudovska, ljepotica-slikarica. Ona ga je naslikala na modroj pozadini sa zabačenom glavom (1914?). Ani Mihajlovnoj nije pisao stihove, na što se sam gorko tužio – još nije umio pisati ljubavne stihove. Druga je bila Cvetajeva, kojoj su upućeni krimski i moskovski stihovi, treća Salomeja Andronikova. Ja se sjećam raskošne Salomejine spavaće sobe na Vasiljevskom otoku.

Na početku revolucije (1920), u ono vrijeme kada sam ja živjela u potpunoj osamljenosti i čak se ni s njime nisam sretala, on je bio jedno vrijeme zaljubljen u glumicu Aleksandrinskog teatra Olgu Arbeninu, koja je postala ženom J. Jurkuna, i pisao joj je stihove. Sve te predrevolucionarne dame (bojim se, da sam među ostalima i ja) nakon mnogo godina on je nazvao „nježnim Evropljankama“:

Od ljepotica tadašnjih, od tih Europljanki nježnih,
koliko bijah zbunjen, prenapet i tužan.

Godine 1933-1934. Osip Emiljevič je burno, kratko i neuzvraćeno bio zaljubljen u Mariju Sergejevnu Petrovih. Njoj je posvećena, točnije upućena pjesma Turkinja (naslov moj), ljubavna, po mom mišljenju najbolja ljubavna pjesma 20. stoljeća. Marija Sergejevna pripovijeda da je bila još jedna prekrasna pjesma o bijeloj boji. Rukopis se vjerojatno izgubio. Nekoliko redaka Marija Sergejevna zna napamet.

Nadam se da ne treba podsjećati da ovaj donžuanski popis ne uključuje registar žena s kojima je Mandeljštam bio blizak.

Mandeljštam je revoluciju dočekao kao sasvim kompletan, i već, premda u uskom krugu, poznat pjesnik.

Mandeljštam je često svraćao po mene pa smo se vozili kočijama po rupčagama revolucionarne zime, između slavnih vatri koje su gorjele gotovo do svibnja, slušajući topovsku pucnjavu koja je dopirala tko zna odakle. Tako smo se vozili na nastupe u Akademiju umjetnosti, gdje su organizirane večeri u korist ranjenika i gdje smo oboje nekoliko puta nastupali. Bili smo skupa i na koncertu Butomo-Nazvanove, gdje je pjevala Schuberta.

Nakon malo kolebanja odlučujem se sjetiti u ovim zapisima da sam morala objasniti Osipu kako nije u redu da se tako često srećemo; to može ljudima dati materijala za neispravno tumačenje prirode naših odnosa. Poslije toga, otprilike u ožujku, Mandeljštam je nestao. Tada su svi nestajali i pojavljivali se, i nitko se nije tome čudio.

U ljeto 1924. Osip Mandeljštam je doveo k meni (Fontanska 2) svoju mladu ženu. Nađuša je bila ono što Francuzi zovu laidemais charmante. Otada je počelo moje prijateljstvo s Nađušom i održava se do danas.

Osip je Nađu volio nezamislivo. Kada su joj u Kijevu operirali slijepo crijevo, on nije izlazio iz bolnice i sve vrijeme je stanovao u sobici kod bolničkog vratara. Nađu nije puštao od sebe ni koraka, nije joj dopuštao da radi, bio je jadno ljubomoran i tražio je od nje savjet za svaku riječ u stihu. Ništa slično nisam vidjela u životu. Sačuvana Mandeljštamova pisma ženi u potpunosti potvrđuju taj moj dojam.

Slika: Olga Kardovskaya, Portret Ane Ahmatove, 1914.

Jedno pismo Hajnriha fon Klajsta

Hajnrih von Klajst

Hajnrih von Klajst

Hajnrih fon Klajst, jedan od najznačajnijih predstavnika nemačkog romantizma, ostao je najviše upamćen po pripovetci Mihail Kolhas i drami Pentesileja. Krajem jula 1801. Klajst je upitio pismo prijateljici Vilhelmini fon Cenge, koje ovde prenosim u prevodu na engleski jezik, gde piše o pojedincu i njegovom položaju nasuprot nužnosti(ma) života. Deset godina kasnije Klajst je sa Henrijetom Fogel izvršio samoubistvo.

Kleist’s letter to Vilhelmine von Zenge:

Whoever loves life excessively, he is already morally dead; for his highest vital power, namely his ability to sacrifice it, molders even as he cultivates it. And yet—O, how incomprehensible the will that rules over us! This enigmatic thing that has been given to us, we know not from whom; that leads us on, we know not whither; that belongs to us, we do not know with what rights of possession; a property that is worth nothing if it is worth anything at all; a thing paradoxical, shallow and deep, barren and rich, honorable and contemptible, meaningful and inscrutable, a thing that anyone might throw aside like an unintelligible book: are we not obligated by a law of Nature to love it? We must tremble at annihilation, which could not be the torment that existence often is; and while many a man bewails this sad gift of life, he must nourish it with food and drink, and protect the flame, although it affords him neither heat nor light. That sounded rather dark? Patience—it will not be always thus, and I long for the day as the stag for the river at the heat of noon, to plunge myself into it. But patience!—Patience? Can Heaven ask it of its creatures, having itself given them such hearts? *

Paul Kle i impresije povodom njegovog slikarstva

Paul Klee

Ovde me ne mogu razumeti. Boravim podjednako sa mrtvima koliko sa nerođenima. Nešto bliži srži stvaranja nego obično. Ali ni približno dovoljno.

Epitaf na grobu nemačkog slikara Paula Klea prevela sam za ovu priliku, sada se ne sećam iz koje knjige. Nekoliko objava posvetila sam ovom slikaru pa bi se moglo zaključiti da volim njegovo slikarstvo. Njegove boje su nekada, kao što je to slučaj sa purpurnom na dva prikazana rada, harmonične i zanimljive, a njegov rad afirmacija dečije vizije. Dečija vizija u slikarstvu nije mi bliska, iako je ne odbacijum, za razliku od dečije vizije u književnosti.

Paul Klee, Reifendes Wachstum, 1921. Watercolor over pencil on paper and collage. Sold by Christie’s for $1,142,500.

Poslednji crtež asocira me na podvodni svet pre četri milijarde godine, ukoliko je tada zemlja postojala, geologija i godine nisu mi bliske, naročito ne mom pamćenju koje je likovne prirode, ređe pamtim činjenice, slike uvek i jasno. Podsećaju me na ples cveća iz Diznijevog crtanog filma o Alisi, na ritam i kretanje oblika uzdrhtalih zahvaljujući morskoj struji. Podsećaju na morsko dno noću i sjaj misli u nastajanju.

Kleovo druženje sa Kandinskim, putovanje u Egipat, afirmacija u Bauhaus pokretu, sve je to vredno pomena i govori o njegovom statusu i umetničkoj afirmaciji u svom vremenu. Za bolji pregled njegovog dela predlažem čitaocu da poseti sajt Design is Fine. Tu je Kleovo stvaralaštvo adekvatno predočeno i pruža jasan uvid u stvaralački kod slikara.

Ono što me veže za Klea je jedan njegov crtež koji sam poredila sa naslovnom stranom albuma Foolcontrol grupe Eyesburn. Beograd, kakvim ga ja vidim, prikazan je na ova dva crteža. Mislim da kasniji umetnik, tvorac naslovne strane albuma iz 2000. godine koji je obeležio moje odrastanje i muzički ukus, nije bio pod uticajem svog prethodnika, ali sličnosti su uočljive na relaciji upotrebe geometrije pri definisanju kontura grada.

Moj doživljaj ovih slika je jedan Beograd iz noar filmova. Bez ubistva, ali sa vizijama pijanog čoveka, a alkohol viziju ne stvara, on je samo, ukoliko je već nosimo u sebi, intezivira. Noć, senke, žuti puder u prahu uličnog osvetljenja obasjava kapi kiše koje praše trotoare i lica pod šeširima. Nečiji koraci čuju se iza ugla. Muzika prati konture zgrada koje oblikuju konture naših tela, isto kao što oblikuju naša lica, jer se utiskuju u našu dušu, taj cirkularni, povratni, tok je nerazdvojiv.

Moja omiljena pesma sa albuma grupe Eyesburn, koja, zapravo, jeste oličenja grada u kome ja živim, grada iz moje mašte, mojih snova o gradu, gradu kakav je nekad bio i kakav je mogao biti, jeste No Free Time. To su zgrade koje ja vidim odozdo. Nalazim se u ulici Gavrila Principa, ali ne skrećem u Kameničku, već nastavljam pravo. Dolazim do Manakove kuće, prekoputa koje je prodavnica bombona. Ako pređem ulicu i krenem dole, ka Lepotici, ka Kraljici beogradske arhitekture, zgradi Geozavoda, na putu ću se zaustaviti pored prodavnice beretki, šubara i šešira, u koju se ulazi jedino ako prvo pozvoniš.

U ove kasne sate, kada lutam gradom, u toj prodavnici, sa ćilimom i belim brodskim daskama, nema nikoga, a izlog je neosvetljen. Mora da šeširi međusobno govore, da lutke dižu svoju plastičnu glavu kada je ulica pusta, posmatrajući žuto svetlo i kapi. Ali, ja ne želim da idem dole. Od Manakove kuće skrećem u ulicu koja me vodi gore, to je ulica uz koju se penjem, a zgrade su velike, ja dižem pogled ka njima, tražim okrugle prozore na fasadama, okrnjene uglove terasa i nage karijatide sa klasjem u ruci. Penjem se, teže dišem, tu su mačke, stepenice koje vode ka zabačenom baru španskog imena, i on je zatvoren u ovo doba. Nastavljam da idem uzbrdo.

Stigla sam na krov Beobanke odakle posmatram grad. Sa krova te ruine, dok škripi vetar među oglodanim spratovima, vidim šta je Kle nacrtao. Vidim zgrade koje padaju ka reci, klimave su i neravne, poput domina koje se u nizu oslanjaju jedna na drugu, vidim moju omiljenu ulicu, Svetozara Radića, gde sam videla jedan lokal na uglu sa Crnogorskom u kome sam poželela da otvorim svoj antikvarijat. Vidim ulicu kojom sam došla, njen donji nastavak koji vodi do Kraljice. Vidim hotel Bristol, vidim ulicu iza hotela u kojoj su lučke kafane, vidim stare kuće koje podrhte kad voz prolazi. Vidim jednu garažu, unutrašnja dvorišta, stepenice ispod mosta, klimave vratnice, barake, mačke i reku. Beograd noću, jedan njegov kvart, a dve perspektive.

Kle Eyesburn

Najzad, dolazimo i do Kleove beležnice, u jednom trenutku internet senzacije. Umetnički rukopisi, skice, pisma zahvaljujući digitalizaciji dostupni su svima. Sadržaju su, bar u ovakvom obliku, napustili tamu svojih biblioteka, polica i prostorija u koje retko ko ulazi. Razmišljala sam da sama umetnička dela, kao predmeti i materijalni artefakti, vode jedan dosadan i tužan život, iako sama sadrže energiju i veliki život.

U to sam se uverila, to mi je, zapravo, prvi put palo na pamet kada sam u Umetničko-istorijskom muzeju u Beču videla Vermerovu sliku Umetnost slikanja. Takvo umetničko delo, sa takvim sadržajem, tako živo u svesti ljubitelja umetnosti, stoji u jednoj od krajnjih soba muzeja, u uglu, gledajući u mrtav ugao, a možda i kroz prozor (pamćenje je nepouzdano, ne sećam se da li je tu bio zid ili prozor, ali sećam se tuge koju sam osetila kada sam tu sliku videla). Tako i sa ovim, i mnogim drugim, beležnicama.

Njihova ravnomerno raspoređena, uredna geometrija ne razabiram čemu je mogla da služi, ne razumem šta je na ovim skicama, mislim da to većina ljudi ne razume, niti da razmišlja u tom pravcu. Oblici su lepi, interesantni, dečiji, i oni me podsećaju na magiju podvodnog sveta i morskog dna okeana, na ljubitelje sudoku ukrštenica, kao i drugih društvenih igara, a i oni imaju svoj prostor u Beogradu, jedno atomsko sklonište na Novom Beogradu.

Otišla sam u taj neformalni klub nekoliko puta, iako nisam ljubitelj društvenih igara, da posmatram ljude, i da otkrivam jedan svet za koji nisam znala da postoji. Možda je ovaj grad, možda su ljudu u njemu, baš poput bića sa morskog dna. Koliko toga se tamo dešava, a mi to ne možemo da znamo. Možemo samo da naslutimo. Umetnost je odličan provodnik ka tome. Ja volim da posmatram ljude, podjednako koliko i digitalne beležnice i da tako pronalazim sličnosti.

Odеnove liste

W. H. Auden

W. H. Auden

Obe liste američkog pesnika Vistana Hjua Odna bile su mi zanimljive, iako vrlo nečitke. Kako sam ja opsesivni sakupljač, ali i tvorac, svakakvih lista, morala sam da nešto i o sebi saopštim. Bilo da su u pitanju rukopisi, beležnice, različite liste, crteži i skice, sve te forme – u skeniranom obliku prenete na internet – privlače pažnju ljubitelja određenog umetnika, a naročito ako je na njima nešto što, sem oblikom, skreće pažnju i sadržajem.

Prva lista odavno mi je poznata: koje knjige treba pozajmiti i z biblioteke i pročitati. Za te potrebe ja sam imala čitavu svesku. Drugi tip liste, one koja stvara više nervoze, pripada spisku literature koju je neophodno pročitati da bi se počeo spremati ispit na studijama književnosti. Sem pojedinih libreta, svo štivo koje je američki pesnik zahtevao da njegovi studenti pročitaju za jedan (!) semestar, ja sam, zajedno sa svojim kolegama, morala za dva semestra da pročitam (što je, naravno, čak i u tako produženom roku bilo nemoguće).

Prva lista nije dovoljno čitka pa nije moguće razaznati sva imena koja se na njoj nalaze (ona koja je moguće razaznati su: Novalis, Šiler, Delakroa, Fitcdžerald, Eliot). Ono što privlači najviše pažnje na prvoj listi su datumi. Na osnovu njih da se zaključiti sa kakvom je strašću Odn čitao i u koliko kratkm vremenskom periodu.

Druga lista svedoči da je pesnik istu količinu entuzijazma, vremena i posvećenosti književnosti očekivao i od svojih studenata. Dela koja je očekivao da budu pročitana su: Božanstvena komedija, grčke tragedije, Horacijeve Ode, Šekspirove drame, Blejkova poezija, Geteove i Rasinove drame, Paskalove i Kjerkegorove egzistencijalne nedoumice, Bodlerova i Remboova poezija, Melvilovi i Kafkini romani, kao i devet operskih libreta. Skromna očekivanja, nema šta!

Svakako, obe liste izuzetno su uputstvo u klasike pisane umetnosti i treba ga se pridržavati, ili ga bar tretirati kao relevantan putokaz ka istima. Ponekad zahtevnost pokaže zavidne rezultate.

Prva lista:

A list of the books W. H. Auden borrowed from the New York Society Libraryduring January and February 1962, and for various dates in 1963-64, reveals the poet’s passion for mysteries and pulp thrillers (including Gladys Mitchell’s „The Man Who Grew Tomatoes“, John Blackburn’s „Bound to Kill“, Alex Fraser’s „Constables Don’t Count“, John Rhode’s „The Fatal Pool“), as well as literature (amongst which are G. K. Chesterton’s „Wit and Wisdom“, Delacroix’s „Journals“, and Schiller’s „Essays“). All of which he appears to have read at a ferocious rate. *

Page 1

Page 2

Page 2

 

Druga lista:

Poet W. H. Auden was a professor at the University of Michigan during the 1941-42 academic year, teaching „Fate and the Individual in European Literature.“ His syllabus required over 6,000 pages of reading including Dante’s ‘The Divine Comedy’, Dostoevsky’s ‘The Brother’s Karamazov’ and Melville’s ‘Moby-Dick’. *

W. H. Auden's University Syllabus

W. H. Auden’s University Syllabus

Vladimir Nabokov: Pismo Veri

Vladimir Nabokov, Berlin, 1925, Photographer unknown

Vladimir Nabokov u Berlinu 1925. godine

Kako da ti objasnim, srećo moja, zlato moje, predivna srećo, koliko sam ja ceo tvoj – sa svim svojim uspomenama, stihovima, zanosima, unutrašnjim vihorima? Da ti objasnim da ne mogu da se prisetim bez žaljenja – tako snažnog! – da je, eto, nismo zajedno proživeli, pa neka je ona i ono naličje, ono neizrecivo – a ne tamo neki jednostavan zalazak, na okretnici puta – razumeš li, srećo moja?

I znam: ne umem ništa da ti iskažem rečima – a preko telefona – sve ispada tada užasno ružno. Zato što sa tobom moram da govorim – neobično je, kako na primer kažu, sa ljudima kojih odavno nema, razumeš li, u značenju čistote i lakoće i duševne preciznosti – A ja užasno je patauge. Međutim, tebe je moguće povrediti ružnim deminutivom – jer si čitava tako osetljivo zvučna – poput morske vode, lepotice moja.

Kunem se – i mrlja od mastila nema nikakve veze sa tim – kunem se svime što mi je dragoceno, svim onim u šta verujem – kunem se da tako kako tebe volim nikad nisam voleo – sa takvom nežnošću – do suza – i sa takvim svetlim osećajem. Na ovom listiku, ljubvavi moja, počeo sam nekako (Tvoje lice je između) da ti pišem stihove i evo, ostade veoma nezgodan repić – spotakao sam se. A drugog papira nemam. I najviše od svega želim da ti budeš srećna, i čini mi se da bih ja mogao tu sreću da ti dam – jednostavnu sreću, sunčanu – i ne sasvim običnu.

I moraš da mi oprostiš moju sitničavost – to, što ja sa gađenjem razmišljam o tome, kako ću – practicallu – sutra slati ovo pismo – a zajedno sa njim spreman sam da ti dam svu svoju krv, ako bi bilo potrebno – teško je to objasniti – zvuči banalno – ali nije tako. Evo, reći ću ti – mojom ljubavlju moglo bi se ispuniti deset vekova, gromadnih i krilatih, prepunih vitezova što odlaze na plamene brežuljke – i predanja o velikanima – i žestokih Troja – i narandžastih jedara – i pirata – i pesnika. I to nije književnost, jer ako još jednom pažljivo pročitaš, videćeš da su vitezovi bili debeli.

Ne, ja samo želim da ti kažem, da nekako ne mogu da zamislim život bez tebe, bez obzira na to što ti misliš da je meni „zabavno“ da te ne vidim dva dana. I znaš, ispada, da uopšte nije Edison izmislio telefon, već neko drugi Amerikanac – tih, skroman čovek – čijeg se prezimena niko ne seća. Tako mu i treba.

Čuj, srećo moja – nećeš više govoriti da te mučim? Kako bih voleo da te odvedem sa sobom bilo gde – znaš li šta su radili stari razbojnici: široka kapa, crna maska i musketa sa zvonastim proširenjem. Ja te volim, želim te, užasno si mi potrebna… Oči tvoje – što se tako čudesno sjaje, kada, naslonivši se, pričaš nešto smešno – oči tvoje, tvoj glas, usne, ramena tvoja – tako lagana, osunčana..

Došla si u moj život – ne onako kako se dolazi u goste (znaš onako, „ne skidajući šešir“), nego onako kako se ulazi u carstvo, gde su sve reke iščekivale tvoj odraz, svi putevi – tvoje korake. Sudbina je poželela da ispravi svoju grešku – ona kao da je od mene tražila oprosta za sve svoje pređašnje laži. Pa kako da odem od tebe, bajko moja, sunce moje? Razumeš li, kad bih te manje voleo, morao bih da odem. A ovako – jednostavno nema smisla. I ne umire mi se. Postoje dva tipa „biće šta bude“. Bezvoljno i voljno. Oprosti mi – ali ja živim ovim drugim. I ne možeš da mi oduzmeš veru u ono o čemu se bojim da razmišljam – takva bi bila sreća… Eto opet – repić.

Da: staromodna tromost govora … čelična jednostavnost … Srce je tada vatrenije: čelik je usijan zanosom… To je delić moje poeme – koji nije ušao u nju. Zabeležio sam ga nekako, da ga ne bih zaboravio, i evo sada – ne da mi mira.

Sve ovo pišem ležeći u krevetu, oslanjajući papir na ogromnu knjigu. Kada dugo noću radim, odjednom na portretu sa zida (nekakva prabaka našeg domaćina) oči postaju prodorne, isuviše neprijatne, veoma mučne. Veoma je dobro što sam stigao do kraja ovog repića, jako mi je smetao.

Ljubavi moja, laka ti noć…

Ne znam, hoćeš li se snaći u ovom mom pismu punom grešaka… no, svejedno… Volim te. Čekaću te sutra u 11h uveče – ako ne, nazovi me posle 9h.

08. 11.1923, iz Berlina u Berlin.

Izvor: Tekst je prvobitno objavljen u kulturnom dodatku dnevnog lista Večernje novosti od 14. maja 2011. godine.

Balzakovo pismo gospođi Hanskoj

Jacques-Louis David - Portrait of Anne-Marie-Louise Thélusson, Comtesse de Sorcy, 1790.

Jacques-Louis David – Portrait of Anne-Marie-Louise Thélusson, Comtesse de Sorcy, 1790.

Gospođi Hanskoj, Nešatel

Pariz, 19. jul – 8. avgust 1833.

Niste bili ni zaboravljeni ni manje voljeni; ali Vi ste bili malo zaboravni. Niste mi pisali koliko ćete vremena ostati u Beču, kako bih znao da li će Vas moj odgovor naći. A zatim ste tako nečitko napisali ime korespodenta da ga i sada pišem sa strepnjom da nema nekog nesporazuma. Pošto sam ovo rekao, – pisao sam Vam više pisama koje sam spalio iz straha da Vam ne budem neprijatan, a sad ću Vam u nekoliko reči izneti moj život u poslednje vreme.

Izdavač je pokrenuo odvratnu parnicu zbog „Seoskog lekara“. Delo je završeno danas, 19. jula, i prodavaće ga knjižar koga odredi sud. Što se tiče te knjige, u nju sam sahranio, otkako Vam nisam pisao, više od šezdeset noći. Vi ćete je pročitati, moj daleki anđele, i videćete koliko je utrošeno života i srca u tom delu kojim još nisam sasvim zadovoljan.

Rad me je toliko zaneo da sam Vam mogao dati samo svoje misli; tako sam umoran, a život je za mene tako pust! Jedino osećanje koje izgleda istinito i koje se pojavljuje u mom sadašnjem životu hiljade je milja od mene! Zar nije potrebna sva moć jedne pesničke duše da bi se odatle iscrple utehe, da bi se posle toliko rada moglo pomisliti: „Ona će ustreptati od radosti videći da me je njeno ime osvojilo i da sam njenim imenom nazvao ono što sam u devojci zamišljao kao najlepše, najplemenitije?“ Čitajući tu knjigu videćete da ste u mojoj duši bili kao kakva svetlost. Nemam šta da Vam pišem o sebi, jer sam radio i danju i noću, nikog ne viđajući, ali nekoliko nepoznatih žena zakucalo je na moja vrata, pisale su mi. Samo ja nemam tako prostu dušu, i što kaže dilekta… „Da sam mlada i lepa, došla bih, ne bih pitala. Ja sam tako sve to uništio. Ova ženska uzdržanost je u mnogom bila zbog Vas. Onakav venac kakvom ja težim daje se ceo, ne deli se.

I tako još nekoliko dana, još nekoliko meseci rada, i završiću jedan od svojih zadataka; otići ću da se malo odmorim, da putovanjem osvežim mozak: neki prijatelji su mi već predložili Nemačku, Austriju, Moravsku i Rusiju. Non so. Još ne znam šta ću uraditi. Vi ste tako despotski u svojim naređenjima da bih se uplašio da prođem pored Vas; za mene bi postojala dvostruka opasnost.

Vaša pisma me očaravaju; činite da Vas volim sve više; ali ovaj život koji neprestano odlazi k vama sagoreva u naporima ne vraćajući mi se bogatiji. Mučenje je voleti ne poznajući se.

*

Poljakinja Evelina Hanska, rođena grofica Ževuska, oduševljeni čitalac Balzakovih „Slika iz privatnog života“, uputila je autoru početkom 1832. godine iz Vješhovnje u Voloniji (tada u ruskoj carevini) jedno pismo potpisano sa Tuđinka. Tom pismu sledila su i druga. Krajem te godine Balzak se prvi put javio Nepoznatoj i tako je počela prepiska između velikog pisca i one koja će, 17 godina kasnije, 1850, postati njegova žena, a svega nekoliko meseci zatim njegova udovica.

Pisma Tuđinki su ne samo istorija jedne velike ljubavii slika intimnog života Balzaka, već u stvari Balzakov dnevnik: sve tuge i radosti svog kratkog života, koji je izgoreo u natčovečanskom radu, on otkriva u ovim pismima gospođi Hanskoj, pismima koja će bez predaha čitati svi oni koji vole Balzaka.

Animirani film Pjotra Dumale rađen prema dnevnicima Franca Kafke

Piotr Dumala, Movie poster for 'Franz Kafka'

20. jul 1915.

Smiluj se na mene, grešan sam do u najskriveniji kutak svoga bića. A imao sam dara, sklonosti koje nisu bile sasvim za preziranje, male dobre sposobnosti, rasipao sam ih nerazborito stvorenje kakav sam bio, sad se bližim kraju, upravo u vreme kada bi se spolja sve moglo okrenuti na dobro po mene. Ne guraj me među izgubljene. Znam, to je smešno, iz daljine pa čak i iz blizine smešno samoljublje što tu progovara, ali kad već živim, imam i samoljublje sveg živog, pa ako to živo nije smešno, nije smešno ni sve što ono nužno izražava. – Bedna dijalektika!

Ako sam osuđen, nisam osuđen samo na skončanje, već sam osuđen da se i do skončanja branim.

Ove nedelje pre podne, neposredno pred moj odlazak, činilo se da hoćeš da mi pomogneš. Nadao sam se. Do danas pusto nadanje.

I sve moje jadanje nema u sebi ubeđenja, čak ni pravog jada, klati se poput sidra nekog izgubljenog broda visoko iznad dna u kojem bi moglo da nađe oslonca.

Daj mi samo mira u noćima – detinjasto jadanje.

Pjotr Dumala je poljski režiser, rođen 9. jula 1956. godine u Varšavi. Njegov animirani film, rađen na osnovu odlomaka iz dnevnika Franca Kafke korespondira sa samom atmosferom kafkijanskog usamljenog sveta, često bizarnog, iznutra kakofoničnog i anksioznog. Odlomak koji sam citirala, iako je iz dnevnika, deluje kao obraćanje. „Daj mi samo mira u noćima“, „Ove nedelje pre podne … činilo se da hoćeš da mi pomogneš“, „Smiluj se na mene..“.

Nisu svi dnevnici umetnička dela za sebe, mnogi pisci, međutim, njih koriste kao prirodan nastavak izražavanja. Kafka je to činio na veličanstven i neponovljiv način. Njegova duša mučena je poput nekog od nesrećnika na Bošovim slikama pakla. Kafkin pakao je interiorizovan. Ne postoji strah od onostranog, već strepnja i drhtanje, strah i neizvesnost od ovostranog, od života sada i ovde.

Citat: Franc Kafka, Dnevnici 1914-1923, prevod: Vera Stojić, Branimir Živojinović, Nolit, Beograd, 1978.

Autoportreti i pismo Vinsenta van Goga iz 1889. godine

Vincent van Gogh - Self-portrait, 1889.

Vincent van Gogh – Self-portrait, 1889.

Vincent van Gogh - Self-portrait, 1889.

Vincent van Gogh – Self-portrait, 1889.

Vincent van Gogh - Self-portrait with Bandaged Ear and Pipe, 1889.

Vincent van Gogh – Self-portrait with Bandaged Ear and Pipe, 1889.

Vincent van Gogh, Self-portrait without beard, 1889.

Vincent van Gogh, Self-portrait without beard, 1889.

Vincent van Gogh - Self-portrait, 1889.

Vincent van Gogh – Self-portrait, 1889.

Vincent van Gogh - Self-portrait, 1889.

Vincent van Gogh – Self-portrait, 1889.

Biti „veličanstveni ludak“ u slučaju holandskog slikara Vinsenta van Goga nije bila tek puka retorska figura, stilistički ukras ili egzotična upotreba reči, već trajna reakcija na postojanje. Ovaj umetnik nije stvarao u korist racionalne kalkulacije već u korist ludila, opsesije i halucinantnih fantazija. Evo jednog pisma upućenog rođenom bratu Teu:

3. februara 1889.

Kada sam sa dobrim Rulenom uzašao iz bolnice, umišljao sam da mi nije ništa, tek sam posle imao osećaj da sam bio bolestan, Šta ćeš, ima trenutaka kada se grčim od ushićenja ili ludila ili poricanja, kao grčki prorok na svom tronošcu.

Tada imam veliko prisustvo duha u govoru i govorim kao Arlezijanke, ali osećam se tako slabim sa svim tim…

Moram da kažem to da su susedi posebno dobri prema meni, svi ovde pate bilo od groznice, bilo od halucinacija ili ludila, razumeju se kao ljudi jedne iste porodice. Juče sam išao da ponovo posetim devojku kod koje sam odlazio u svom duševnom rastrojstvu, tamo su mi govorili samo takve stvari, ovde u ovom kraju nema ništa začuđujuće. Ona je zbog toga patila i bila se onesvestila ali je povratila svoj mir. A nju, uostalom, hvale.

Ali da bih ja sebe smatrao sasvim zdravim, ne treba to da radim. Meštani koji su bolesni kao ja svakako mi govore istinu. Čovek može biti star ili mlad, ali uvek će imati trenutke kada gubi glavu. Dakle, ne tražim od tebe da kažeš da mi nije ništa da mi ne bi bilo ništa.

Izvor: Vinsent van Gog, Pisma bratu, prevela Vesna Cekeljić, Stoper Book, Beograd, 2002.

Ана Ахматова о Модиљанију

Amadeo Modiglani - Portrait of Anna Akhmatova

Натан Алтман, Портрет Ане Ахматове, 1914.

Године 1910. виђала сам га врло ријетко, само неколико пута. Па ипак ми је цијеле зиме писао. То да је писао стихове, није ми рекао.

Како ја данас схваћам, њега је највише зачудила моја способност погађања мисли, виђења туђих снова и остале глупости на које су се моји знанци одавно привикнули.

Вјеројатно нисмо обоје схваћали једну битну ствар: све што се догађало било је за нас двоје претповијешћу наших живота: његовог врло кратког, мога – врло дугога.

Дах умјетности још није опрљио, није преобразио та два бића, то је могао бити свијетли, лаки час пред зору.

Али будућност која, као што је познато, баца своју сјену давно прије него што дође, куцала је на прозор, скривала се иза фењера, пресијецала снове и плашила страшним бодлеровским Паризом, који се притајио негдје близу.

И све божанско у Модиљанију само је искрило кроз некакав мрак. Он је имао главу Антиноја и очи са златним искрама – он није био налик ни на кога на свијету. Његов глас ми је остао заувијек у сјећању.

Знала сам га као јадника – није било јасно од чега живи. Као умјетник тада није имао ни сјене признања.

Он се уопће није жалио ни на посве очиту биједу, ни на такође очито непризнавање. Само једанпут у 1911. години је рекао да му је прошле зиме било тако лоше да чак није могао ни мислити о себи најдражем.

Чинио ми се као окружен чврстим прстеном усамљености. Не сјећам се да се икоме клањао у Луксембуршком врту или у Латинској четврти, гдје су се сви мање или више међусобно познавали. Ја нисам од њега чула име ни једнога знанца, пријатеља или умјетника и нисам чула од њега ни једне шале. Никад га нисам видјела пијана, нити је икад мирисао на вино.

Очито је почео пити касније, али хашиш је већ некако фигурирао у његовим причама.

Животну пријатељицу, познату, тада није имао. Он никад није причао причице о будућој заљубљености (што, ето, сви чине).

Са мном није говорио ни о чему земаљском. Био је пристојан, али то није било посљедица кућног одгоја него узвишености његова духа.

У то вријеме се занимао кипарством; радио је у дворишту поред атељеа (у пустом кутку чуло се само лупање његовога батића) у обличју радника. Зидови његова атељеа били су прекривени портретима невјероватне дужине (како ми се данас чини – од пода до стропа).

У то вријеме Модиглиани је сањао о Египту. Водио ме је у Лувр видјети Египатски одјел, увјеравао ме да је све остало недостојно пажње.

Цртао је моју главу с украсима египатских царица и плесачица и чинило се да је посве занесен великом умјетношћу Египта.

Очито је Египат био његовим посљедњим заносом.

Водио ме је гледати стари Париз иза Пантеона ноћу при мјесечини.

Добро је знао град али смо ипак једанпут залутали.

Он ми је показао прави Париз.

По киши (у Паризу често пада киша) је ишао с големим врло старим црним кишобраном. Некад смо сједили под тим кишобраном на клупици у Луксембуршком парку, падала је топла, љетна киша, а ми смо углас читали Верлена, којег смо знали напамет, и радовали се што памтимо исте ствари.

Верлен је у Луксембуршком парку постојао само у облику споменика који је био откривен управо те године.

Једанпут смо се криво договорили па га нисам затекла дома него сам одлучила причекати неколико минута. Имала сам у рукама букет црвених ружа. Прозор под затвореним вратима атељеа био је отворен. Будући да нисам имала што чинити, почела сам бацати у атеље цвијеће. Не дочекавши га, отишла сам.

Кад смо се срели, он се чудио како сам могла ући у затворену собу, кад је кључ био код њега. Објаснила сам му што се догодило. „Не може бити – тако је лијепо лежало“.

Он је волио ноћима лутати по Паризу и често сам, чувши његове кораке у сањивој тишини улице, прилазила прозору и кроза жалузине пратила његову сјену под мојим прозорима.

То што је тада био Париз већ почетком двадесетих година звало се стари Париз или предратни Париз.

Ида Рубенштајн је плесала Салому, стварала се раскошна традиција дјагиљевског руског балета (Стравински, Нижински, Павлова, Карсавина, Бакст).

Данас знадемо да судбина Стравинског није остала прикована за десете године, да је његово стваралаштво постало највишим глазбеним изразом духа двадесетог стољећа. Тада то још нисмо знали.

Двадесетог липња 1910. године била је постављена Жар птица а 13. липња 1911. године Фокин је поставио код Дјагиљева Петрушку.

Прокоп нових булевара по живом тијелу Париза (описао Зола) још није био посве завршен.

Ја сам већ тада схваћала да је паришко сликарство појело француску поезију.

Католичка црква канонизирала је Јованку Орлеанку.

Талијански радник је украо Леонардову Ђоконду да је врати у своју домовину и ја сам (већ у Русији) мислила да сам је посљедња видјела.

Модиљани је веома жалио што не схваћа моје стихове и сумњао је да се у њима крију некаква чудеса, а то су само били први плахи покушаји (нпр. у „Аполону“ 1911. године).

Над аполоновским сликарством („Свијет умјетности“) Модиљани се отворено изругивао.

Зачудило ме је то кад је Модиљани оцијенио лијепим једнога посве ружног човјека и био врло упоран у томе. Ја сам већ тада помислила: он сигурно види све друкчије него ми.

У сваком случају, то што у Паризу зову модом, украшујући ту ријеч раскошним епитетима, Модиљани уопће није примјећивао.

Он ме није цртао у природи, него код себе дома – даровао ми је те цртеже.

Било их је шеснаест. Молио ме је да их урамим и поставим у својој царскоселској соби. Они су страдали у царскоселској кући у првим годинама револуције.

Најчешће смо причали о стиховима. Обоје смо знали пуно француских стихова: Верлена, Малармеа, Бодлера.

Затим сам срела умјетника – Александра Тишлера, који је такође као Модиљани волио и памтио стихове. То је таква ријеткост међу сликарима!

Дантеа ми никада није читао. Може бити зато што ја тада још нисам знала талијански.

Рекао је да су га занимали пилоти али када се једанпут с једним упознао, разочарао се: показало се да су напросто спорташи (што је очекивао?).

У то вријеме рани, лагани и, како је свакоме познато, налик на полице за књиге, зракоплови су кружили над мојим смеђим и искривљеним вршњаком (1889) – Ајфеловим торњем.

Чинио ми се да је налик на гигантски свијећњак, заборављени великан у пријестоници патуљака.

Около је славио побједнички кубизам, који је био стран Модиљанију.

Марк Шагал је већ довезао у Париз свој чаробни Витебск, а по паришким булеварима се шетала у облику непознатог младог човјека још неизишла звијезда – Чарли Чаплин. „Велики нијеми“ (како су тада звали кино) још је красно шутио.

„А далеко на сјеверу“, у Русији су умрли Лав Толстој, Врубељ, Вера Комисаржевска; симболисти су објавили да су у кризи, а Александар Блок је пророковао:

О кад бисти знали дјецо ви
хладноћу и мрак будућих дана

Три кита на којима се до данас њише двадесето стољеће – Пруст, Џојс и Кафка – још нису постојали као митови, иако су били живи као људи.

У сљедећим годинама када сам, увјерена да се такав човјек мора прославити, питала за Модиљанија све који долазе из Париза, одговор је увијек био један исти: „Не знамо, нисмо чули!“, ни Б. Анреп (познати мозаицист) ни Н. Алтман, који је тих година, 1914. до 1915, сликао мој портрет.

Само га је једанпут Н. С. Гумиљов назвао „пијано чудовиште“, или нешто у том смислу, и рекао да су се у Паризу посвађали због тога што је Гумиљов у некаквом друштву говорио руски, а Модиглиани се бунио…

Париски дневник Џима Морисона

Jim Morrison

Џим Морисон

Џим Морисон, певач и текстописац групе The Doors, песник, филмофил, визионар, поклоник поезије Вилијама Блејка, краљ гуштера и Дионисов следбеник модерни је пример како древни митски постулати понављају своје обрасце и како сатирска необузданост и ирационални заноси Менада могу истоверемено за учесника у њиховим светковинама бити истовремено и прочишћење и страдање. Самостварање и самоуништење поновили су своју међусобну условљеност на примеру америчког песника, Диониса 20. века, који их је, чини се, поимао као неопходне.

Морисон је последње месеце свог живота провео у Паризу где је интезивно писао поезију. Свеска која је недавно, негде на западној обали Америке пронађена, налик кругу који се затвара, припадала је Морисоновој заоставштини формираној у Паризу где је песник записао једну песму из које су у наставку представљена три одломка. Свеска је по песниковој смрти припала Морисоновој девојци Памели Курсон, а по њеној смрти изгубио јој се сваки траг. Ипак, недавно је пронађена, приказана у јавности и сада је део приватне колекције.

У наставку следе три одломка која су се налазила у недавно пронађеном париском дневнику и они могу бити појединачни примери који својим мотивима садрже уобичајене одлике Морисоновог стваралаштва. Визије, слика пустиње, обраћање другоме, израз тежње ка повратку Врту, заједништво у љубави, динамичној налик космичким кретањима које је могуће чути у пустињи под ноћним небом. Поетске слике из наредна два одломка биле су присутне и у ранијој Морисоновој поезији која се, у преводу на српски језик, може пронаћи у издањима Дивљина (превеле Александра Анђелковић и Александра Вучковић) и Поеме (превела Зорица Ђерговић).

There’s palace
in the canyon
where you and I
were born
Now I’m a lonely Man
Let me back into
the Garden
Blue Shadows
of the Canyon
I met you
& now you’re gone
& now my dream is gone
Let me back into the Garden
A man searching
for lost Paradise
can seem a fool
to those who never
sought the other world

 

A monster arrived
in the mirror
To mock the room
& its fool
alone
Give me songs
to sing
& emerald dreams
to dream
& I’ll give you love
unfolding

 

Tell them you came & saw
& look’d into my eyes
& saw the shadow
of the guard receding
Thoughts in time
& out of season
The Hitchhiker stood
by the side of the road
& levelled his thumb
in the calm calculus
of reason.

Paris Journal is published in full in The American Night: The Writings of Jim Morrison Volume II (Vintage Books, 1990.)  The entire notebook consists of one angry, reflective and defiant poem.  As there are only three places in the notebook where words or phrases appear to be crossed out, this appears to be a clean and finished draft.  (Morrison) wrote the title „Paris Journal“ on the front of the notebook’s black cover…These are among the last lines he wrote.

Paris Journal was part of the legendary 127 Fascination box,  the archive of Jim Morrison manuscripts saved after Morrison’s death by his common-law wife, Pamela Courson.  After Courson’s death in 1974, the manuscripts went missing, and were rediscovered 1986 in Northern California, in a strongbox labeled „127 Fascination“.  Courson had given them to a paramour in the Bay Area for safe keeping; and while he’d returned some of her possessions to her family, he’d kept the 127 Fascination manuscripts.

When the manuscripts resurfaced, attempts were made to publish them, but the Morrison and Courson families objected and a legal settlement was eventually hammered out.  After the settlement, Paris Journal was sold, and has been in a private collection until now. *

Jim Morrison - Paris Journal, 1971

Џим Морисон, Париски дневник, 1971.

Jim Morrison - Paris Journal, 1971

Џим Морисон, Париски дневник, 1971.

Jim Morrison - Paris Journal, 1971

Џим Морисон, Париски дневник, 1971.

Jim Morrison - Paris Journal, 1971

Џим Морисон, Париски дневник, 1971.

Jim Morrison - Paris Journal, 1971

Џим Морисон, Париски дневник, 1971.

Jim Morrison - Paris Journal, 1971

Џим Морисон, Париски дневник, 1971.

Jim Morrison - Paris Journal, 1971

Џим Морисон, Париски дневник, 1971.

Једно писмо Егона Шилеа

Egon Schiele

Егон Шиле

Верујем да сваки уметник једном, или два пута, а да несрећа буде већа, можда и више од два пута, преиспитује свој однос према земљи у којој је рођен, према времену и простору којима је, желео то или не, обликован и условљен. Апсолутна слобода је немогућа. Њен привид, Платонова сенка, може се наслутути кроз стваралаштво које је било, и које ће остати, најузвишенији, најхрабрији, најтежи акт слободе, побуне, удаљавања, неприпадања, спасења и могућности за један другачији и бољи живот.

I wish to leave Vienna, very soon. How ugly it is here. Everybody is envious of me and deceitful; former colleagues look at me with dissembling eyes, in Vienna there is only shadow, the city is black, everything is done by recipe. I want to be alone.

I wish to visit the Bohemian Forest. May, June, July, August, September,October; I have to see new things and learn about them, want to taste dark waters, to see crashing trees untamed air, want to look in wonder at moldy garden fences how they all live, young birch groves and hear the shaking leaves, want to see light, the sun and savor wet green-blue evening valleys, feel goldfish gleaming, see white clouds amass, to speak to flowers, flowers. Grasses, to look deeply upon pink people, know to say old dignified churches small cathedrals, want to run off without heed over round field-mountains through wide plains want to kiss the earth and smell warm marsh marigolds, then I will give shape with beauty-colorful fields.

In the early morning I wish to see again the sun rise and be able to watch the breathing earth glimmering.

Now then active being! I! be always eternal current. You me green valley, you look green water-air fills you, you.

I cry, out of half-open eyes red, large tears, when I can see you. You pain-eye; you feel the wet forest wind. You who can smell, how wonderfully you must breathe divine breath.

Friend, crying, I laugh.

Friend, I think of you.

In me there is you.

Lay there … until I hear. Buy me a panel that I sent to the hunting exhibit, I keep it that short, why say it any differently, for I want to be free as soon as possible. Everything oppresses me. *

Egon Schiele's Letter, Page 1

Писмо Егона Шилеа, страна 1

Egon Schiele's Letter, Page 2

Писмо Егона Шилеа, страна 2

Egon Schiele's Letter, Page 3

Писмо Егона Шилеа, страна 3

Egon Schiele's Letter, Page 4

Писмо Егона Шилеа, страна 4

Једно Бетовеново писмо

Beethoven - To “Immortal Beloved”
Beethoven - To “Immortal Beloved”
Beethoven - To “Immortal Beloved”
Beethoven - To “Immortal Beloved”
Beethoven - To “Immortal Beloved”

Писмо на десет страница Лудвига ван Бетовена, упућено непознатој женској особи, открива парадоксалност композиторове личности. Наиме, посматрајући преостале портрете који су до нас стигли, уља на платну или гравире, можемо видети уметника у заносу. Коса, најупадљиви део Бетовенове физиономије, чији интезитет допуњује интезитет продорности композиторовог дубоког и строгог погледа, одаје утисак личности чија је метафора стена. Истој је немогуће наудити, гром који се о њу одбија звучи као уводни тактови Пете симфоније који, према Бетовеновим речима, јесу Судбинa која је једне кишне вечери покуцала на његова врата.

Коса, њен интезитет, рашчупаност и потпуна децентрираност присутна је и у рукопису приложеног писма. Редак случај да је нечија фризура у тој мери репрезент уметникове личности и стваралаштва. Но, ту су и његове многобројне клавирске сонате, као и ово писмо, а они заједно откривају једну сасвим другачију личност – крхку и усамљену. Личност која носи проклетство великог уметника чији је живот, заправо, пример древног митског обрасца. У Бетовеновом случају немогуће га је порећи: бити генијалан композитор и истовремено бити глув једна је од најокрутнијих иронија богова.

Моје мисли иду теби, моја бесмртна вољена. Могу да живим само потпуно са тобом или не уопште! Буди мирна животе мој, моје све, само мирним признањем нашег постојања можемо постићи нашу сврху да живимо заједно. Настави да ме волиш. Никада не потцењуј најверније срце свог вољеног.

Увек твој
Увек моја
Увек своји

Бележнице Едварда Хопера

Одувек сам била привучена формом књиге. Садржај је једно, али сама форма предмета, независно од поменутог садржаја, бивала ми је подједнако интересантна. У форми књиге, наравно, није само оно што је књижевност, али јесте нека врста имагинативног садржаја или бар нечег што имагинацију афирмише. Књиге/свеске у служби хербаријума, личних адресара, бележница свакодневних тричарија, блока за скице цртежа и песама, путописа, писама, дневника, нотних записа, албума за фотографије, исечака из новина, рецепaтa за колаче, предложака за хеклање или шивење, све те форме за мене су биле полазишта за даљину и давнину. Чежња и сећање негде би ме измештали и тако би пролазили дани, обликовани оним изнутра, ретко када обраћајући пажњу на чињеницу да садашњост такође заслужује право постојања и да ће ми се једном, као изневерено дете остарелом родитељу, осветити за сво злостављање и запостављање.

Интернет чини да свако интересовање буде сведено на фолдер, а услед огромне количине информација која је, толико неправедно, врло лако доступна, па самим тим и лако заборављива, војајер-радозналац-уживалац опијума, интернет конзумер, бива приморан на чин који је до тада био својствен углавном опсесивно-компулзивним особама – да све распоређује по „реду, боји и величини“. Тако се десило да сам свој фетишистички однос према свескама и књигама различитих садржаја заменила пикселима распоређеним у безброј фолдера. Један од њих већ сам представила  текстом у коме сам постовала Ван Гогова писма. Други ће се односити на бележницу америчког сликара Едварда Хопера (кога сам, такође, већ помињала у тексту посвећеном лепоти празних биоскопа и музици Едит Пјаф).

Пре неколико година одржана је занимљива изложба америчког сликара која је за циљ имала упоредно излагање  најзначајних слика, као и скица које су им предходиле, а које су пронађене у његовим многобројним свескама, бележницама и бловима за скицирање. На тај начин било је могуће сагледати градацију стваралачког поступка. Од фрагмента, замисли, утиска, од скице ка – целини, ка завршеном и коначно обликованом делу.

Куће су посебна целина у опусу Едварда Хопера. Оне су, с једне стране, слика Америке у малом, велике у празном простору, остављају чудан утисак на посматрача који се пита чему опседнутост величином, која је сврха тих простора у тако празној и удаљеној области? Са друге стране, куће које је Хопер путујујћи Америком са својом супругом сликао исте су као и ликови које је представљао. Сами и замишљени, делују далеко, усамљено, отуђено. Тако је и са кућама. Једино дневна светлост, бистар јутарњи зрак којим су обасјане, баш као и мутна и искричава, маглом омекшана ноћна светлост којом су обасјана лица која је портретисао, остављају афирмативан џејмсовски утисак младости, наивности, почетка. Када посматрамо куће Едварда Хопера бива евидентно колико су исте утицале на филмове Алфреда Хичкока. Сетмо се само положаја кућа у филмовима Психо или Птице. Утицај је јасан и недвосмислен. На тај начин  Америка гради своју традицију, али и изоштрава портрет свог многостраног лица.

Апсурд и деца: Луис Керол и Данил Хармс

Портрет Луиса Керола, 1856.

Тровати децу је сурово. Али нешто се с њима мора радити! – Данил Хармс

Двадесет седмог јануара 1832. године рођен је енглески писац Луис Керол. У част истовременог континуитета логике и апсурда, једноставности и субверзивне двосмислености, приступимо прослави као да смо на Шеширџијиној гозби – са осмехом, какав може бити само оној када се радујемо друштвеном окупљању, са обазривошћу – јер, у изокренутом свету смо.

Нећу писати о Алиси, краљици, зецу и Шеширџији. Одувек ме је више од њих привлачило оно што је иза – ментална конституција бића које их је обликовало. Луис Керол је био духовит, а духовитост је, знамо, крајњи домет интелигентног ума. Математичар, логичар, писац, фотограф, хипохондар и неурастеничар – довољно да привуче пажњу. Када се са звучних биографских преференци пређе на конкретна дела, формирају се нова мишљења, извесна нелагодност тумачења.

Везу језика и математике далеко пре наших савременика увидео је Луис Керол. Свет се може поједноставити на нулу и јединицу, комбинације истих многоструке су и најчешће апсурдне. Али, тај апсурд функционише, бројеви су свуда око нас. Једном када се увиди веза између употребе речи којима се проширују значења појава, могућности за именовање нечега што је изван првобитног асоцијативног низа које покрећу, и математичке организације истих, настају лавиринти значења, налик француском врту прегледна, али у којима се лако изгубити.

Сличност између Луиса Керола и Данила Хармса увидела сам када сам читала руског писца, конкретно – писмо које је упутио сестри поводом рођендана њеног детета. Други подстицај за овај текст јесте радозналост: како се једно дело, творевина једног уметника, преобликује у уму другог. Какав облик једно дело задобија када се нађе иза огледала, иза очију свог посматрача. У том случају адекватан пример је Керолова песма Јabberwocky, написана 1872. у склопу романа Алиса с оне стране огледала, на основу које је чешки редитељ Јан Шванкмајер снимио кратки филм 1971. године.

Хармсово писмо од двадесет осмог фебруара 1936. (написано дан после Кероловог рођендана), упућено његовој рођеној сестри, Јелизавети Ивановној, сведочи о томе колико је писац превазишао сопствене домете ироније, нарочито када пише да је кратким и јасним реченицама у стању да изрази своју дубоку мисао, иако је иста, заправо, једна једина реченица, развучена преко читаве стране, претерано афектирана и пуна дигресија.

Драга Лиза,

Честитам Кирилу његов рођендан, а такође честитам његовим родитељима успешно обављање плана који им је прописала мајка природа, а који се тиче васпитања људског изданка, што не уме да хода до двогодишњег узраста, а онда временом почиње да руши све око себе и, најзад, кад достигне млађи предшколски узраст да туче по глави волтметром украденим из очевог писаћег стола, своју сломљену мати, која не успева да се склони од прилично вешто изведеног напада свог још незрелог детета, што у свом незрелом мозгу већ замишља како ће, пошто среди родитеље, сву своју високопроницљиву пажњу да усмери на деду, побелелог од седих власи, и тиме докаже за своје године изузетно развијену интелигенцију, у чију част ће се 28. фебруара и скупити којекакви обожаваоци ове одиста необичне појаве, а међу којима се, на моју велику жалост, не могу наћи и ја, будући да се у датом тренутку налазим у стању напетости на обали Финског залива, дивећи се мени својственој још од детињства способности да, зграбивши челично перо и умочивши га у мастило, кратким и јасним реченицама изразим своју дубоку и често чак, у неком смислу, веома узвишену мисао.

Цитат: Данил Хармс, Нула и ништа, превод Корнелија Ичин, Логос, Београд, 2007.

Kармен Силва и Винсент ван Гог

Carmen Sylva

Кармен Силва (Carmen Sylva) био je литерарни псеудоним румунске краљице Елизабете, рођене 29. децембра 1843. године у Немачкој.

Као миљеница енглеске краљице Викторије, Елизабета је испрва требало да се уда за принца Едварда VII. Ипак, титулу будуће краљице Енглеске понела је данска принцеза Александра.

Елизабет је касније у Берлину упознала будућег краља Румуније Карола I и удала се за њега 1869. године.

Оно што је Елизабету издвајало од многих европских краљица биле су њене уметничке склоности, нарочито оне које су се односиле на књижевност.

Елизабета је била одлична пијанисткиња, писала је поезију, имала добре гласовне могућности, аматерски се бавила сликарством. Фотографије на којима је приказивана сведоче о њеним интересовањима.

Она је предмет данашњег текста јер сам била заинтригирана њеним следећим размишљањима о уметности.

Carmen Sylva on Art

Елизабета односно Кармен Силва писала је на немачком, румунском, француском и енглеском језику поезију, драме, романе, кратке приче, есеје, афоризме. Бавила се и превођењем.

Vincent van Gogh

It is odd, just when I was making that copy of the „Pieta“ by Delacroix, I found where that canvas has gone. It belongs to a queen of Hungary, or of some other country thereabouts, who has written poems under the name of Carmen Sylva. The article mentioning her and the picture was by Pierre Loti, and he made you feel that this Carmen Sylva as a person was even more touching than what she wrote—and yet she wrote things like this: a childless woman is like a bell without a clapper—the sound of the bronze would perhaps be beautiful, but no one will ever hear it. *

Винсент ван Гог био је савременик поменуте краљице. Боравећи на југу Француске, Винсент је дошао до издања афоризама које је она написала. О њој је писао брату Теу 19. септембра 1889, у једном од својих мнобројних писама, нама врло корисних за разумевање стваралачких процеса, уметничких склоности и свакодневних ритуала овог комплексног уметника. Одељак није дугачак, више је узгредна напомена коју је подстакла слика Ежена Делакроаа, на чијој је репродукцији Винсент тада радио, а која се у налазила у Елизабетиној колекцији.

Још један од разлога због којих су нам писма Ван Гога значајна јесте  и његов однос према литератури. Књижевност, којој је одувек био привржен, заузима значајно место у формирању његових уметничких ставова.

На српски језик нису преведена целокупна писма Винсента ван Гога, нашим читаоцима понуђен је избор из дела. У том избору нема писма које сам цитирала, отуда је оно на енглеском. Но, оно што имамо пред собом довољно је да бисмо направили аналогију са већ прочитаним ставовима о уметности Кармен Силве и да бисмо увидели значај утицаја литературе на свакодневицу, размишљања и стварање Винсента ван Гога.

Афоризми су најчешће сведена, лаконска форма, лако памтљива и упечатљива мисао у писаном или вербалном облику (нпр. Хипократов афоризам Аrs longa, vita brevis или Вајлдов Доследност је последње прибежиште људи лишених маште). Афоризми су важан део стваралаштва уметника и мислилаца као што су Гете, Шопенхауер, Кјеркегор, Ниче, а међу најпознатије афористичаре спадају Ла Рошфуко, Блез Паскал и већ поменути Оскар Вајлд. Поменутој дружини на свој начин придружила се и Кармен Силва.

Они афоризми који се односе на уметност, а чији је аутор Кармен, већ су цитирани. Ван Гог је у оквиру епистоларне форме могао изрећи нешто што би се могло одредити као афоризам, али сам никада своја становишта о уметности или животу није на тај начин и кроз ту форму изражавао.

Оно што ме је привукло да пишући о Кармен поменем и Винсента ван Гога јесте њен први афоризам It is more essential for a poet to be true in sentiment than in invention. Посматрајмо реч poet као да је написана artist. Ако овај став применимо на стваралаштво Винсента ван Гога приметићемо да он, издвојено посматран, има релевантно значење, али да ако покушамо да га применимо на нечије дело ( уз пуну свест да аутор који га је писао није видео његову намену, као ни једину сврху у дословној примени; афоризам није дефиниција!), он постаје исувише искључив и помало непрецизан.

У свом делу Винсент ван Гог остварио је хармонично и естетски примерено јединство онога што је sentiment и онога што је invention. Исто се може односити и на стваралаштво Рембранта и Фриде Кало или Фридриха Хелдерлина и Шарла Бодлера. Једна компонента дела не искуључује другу, напротив, оне треба да су у сталном кретању, међусобном изазову и хармоничном јединству као резултату борбе два, само наизглед, супротставњена елемента стваралаштва.

Став уметнице о којој данас пишемо/читамо полазиште је за тематизацију стваралаштва двоје наизглед неповезивих уметника, али и једног од најстаријих и најизазовнијих естетичких питања које се изнова обнавља у естетици односно теорији књижевности – шта је форма а шта садржај, како садржај може утицати на форму, како форма може одредити садржај, шта је старије и од чега прво полази уметник у свом раду..

Ван Гогова дела свакако поседују аутентичну и непоновљиву инвентивност. Нико после њега, по мојој процени, није имао онакав покрет четкицом, колико год се трудио да исти буде отворен оку посматрача (ово није квалитативно већ дистинктивно одређење сликаревог поступка). Исто се може односити и на боје које је Ван Гог користио, начин на који их је комбиновао, перспективу коју (ни)је често користио, итд. Опет, када посматрамо нека од његових последњих дела (нпр. Житно поље са гаврановима) присуствујемо композицијама које су скоро звуковни преносилац стања беспомоћности, самоће, туге, очаја. Боја, линија, композиција истакнуте су и допуњене емоцијом, али и оне су тој истој емоцији допринеле да прерасте у адекватан и естетски релевантан, пријемчив и независтан израз.

People call ugliness truth, just as they call coarseness candour исто је занимљиво и за нашу тему адекватно полазиште. Винсентова прва фаза лишена је боја које постепено и градирајућим током продиру у његово дело током каснијих фаза стваралаштва. Његова прва фаза, чије је можда најрепрезентативније дело Људи који једу кромпир, посвећена је пониженима и увређенима, најнижим слојевима ондашњег француског друштва – рударима, сејачима, копачима, ткачима, праљама, проституткама. Естетика ружног доминира тим делима, и колико год ми користили придев ружно, не треба заборавити да је он тек део, и у функцији естетског.

Многа Ван Гогова дела настала су захваљујући подстицају околности конкретне стварности. Ипак, њихова искреност није патетична, грубост стварности је потиснута, ружно није истина Ван Гогових дела. Оно није дефинисано у супротности са лепим, већ је његов интегрални део, неодвојив и јединствен чинилац.

Ево једног одломка из писма Теу, упућеног 25. јуна 1889. године, у коме Винсент пише о Шекспиру. То није једини илустративан пример међу Ван Гоговим писмима који доприноси нашем разумевању сликаревог врло приврженог и снажног односа према литератури. Та тема може бити, и биће, идејно полазиште за неки од наредних текстова. Овога пута навешћу само један одломак који би се односиo на последњи цитирани афоризам Кармен Силве – A bad novel awakens the senses, a good novel the conscience.

Такође ти од срца захваљујем на Шекспиру. То ће ми помоћи да не заборавим оно мало енглеског што знам, а то је пре свега тако лепо. Почео сам да читам серију коју најмање познајем, коју ми је некада, будући да сам био растрзан другим стварима или немајући времена за читање, било немогуће да читам; серију краљева; већ сам прочитао Ричарда II, Хенрија IV и допола Хенрија V. Читам без размишљања да ли су мисли ондашњих људи исте као наше, или постају исте када их суочимо са републиканским, социјалистичким уверењима, итд. Али оно што ме ту погађа, као код неких романсијера нашег времена, то је што нам гласови тих људи, који нам у овом Шекспировом случају долазе са временске удаљености од више векова, не изгледају непознати. То је толико живо да мислимо да их познајемо и да то видимо.

Тако оно што једини или готово једини Рембрант има међу сликарима, ту нежност у погледима бића, коју видимо у Ходочасницима из Емауса, или у Јеврејској невести, или у каквој чудној фигури анђела, као слика коју си ти имао прилике да видиш – ту потресну нежност, тај одшкринути надљудски бескрај, а који ту изгледа тако природан, на више места сусрећемо код Шекспира. А затим, то је надасве пуно озбиљних и веселих портрета, као Сикс и као Путник, као Саскија…

Читања Шекспирових драма нису злоупотребљена изједначавањем текста и социјалних, односно свакодневних прилика простора у коме је деловао сликар. Напротив, она су полазиште за прелаз с оне стране вулгарног изједначавања текста и стварности, она воде ка повезивањима, аналогијама, атемпоралној значењској перспективи дела.

Већ сам поменула да је литература била значајан део Ван Гогове свакодневице. Поштујући њену аутономност као самосталне и узвишене форме, сликар је дозвољавао себи да је поима кроз предметност представљену линијом и бојом. Ако је форму, па и значења његових слика значајно одређивала боја, односно њен специфичан нанос, тако је и форму његових доживљаја Шекспира, Волтера, Золе, Мишелеа знатно одређивала боја предела којима је шетао, облик представе коју би у делима других сликара уочио, тоналитет потресне нежности, одшкринути надљудски бескрај, који изгледа тако природно…

Цитати:

Цитати Кармен Силве дати су према:

Друго Ван Гогово писмо, цитирано на српском језику, дато је према издању:

Винсент Ван Гог, Писма брату, превела Весна Цекељић, Stoper Book, Београд 2002, стр. 187-188

Препоруке:

Текстови и чланци Кармен Силве

Писма Винсента ван Гога

Два текста о Ван Гогу

1 , 2

И за крај, две слике Винсента ван Гога које у последње време подстичу моју, све јачу потребу за путовањем – у Делфе, на које ме асоцира плава боја неба над маслињацима, у Холандију где су улице по мери човека.

Vincent van Gogh

Vincent van Gogh