Ivan Meštrović

tumblr_nmywvz97ut1r4zdnio1_1280tumblr_nmywvz97ut1r4zdnio2_1280

Statuama snažnim kao hipnotički snovi, nepokretnim, sličnim apsurdnosti, pokleklim pod nebom posutim zvezdama, uzvišenim čudovištima i tihim usred brutalnog, letargičnog dahtanja; beskrajno varvarsko odisanje koje najavljuje najezdu na drugu obalu, naš Jadran. – Bruno Barili o Meštrovićevim skulturama u listu La Tribuna od 26. novembra 1912.

Zahvaljujući Margerit Jursenar i njenim „memoarima“, seriji intervjua koje je u različitim vremenskim intervalima davala francuskom novinaru Matjeu Galeju (objavljeno u knjizi „Širom otvorenih očiju“) ja sam saznala da je tokom Prvog svetskog rata jugoslovenski umetnik Ivan Meštrović imao izložbu svojih dela u Londonu. Ona je priznala da je zahvaljujući odlascima u jednu pravoslavnu crkvu u Parizu, u kojoj su se okupljali Rusi, kao i poseta izložbe u Londonu, umnogome označila njeno upoznavanje sa slovenskom umetnošću i senzibilitetom koji će joj kasnije poslužiti kao predložak za priču „Osmeh Kraljevića Marka“.

Ivan Meštrović autor je skulpture „Pobednik“ koja se sada nalai na Kalemegdanu, na najlepšem mestu u Beogradu, ponosito gledajući na, nekada austrijske teritorije, na mesto gde se uliva najveća balkanska reka u najveću evropsku reku. Veoma simbolično mesto, kao i njen izgled, no skulpturu su pratile mnoge peripetije i godinama se nije znalo šta sa tom skulpturom, gde ju smestiti. Prvo je predviđena za Terazijski plato ali prikaz nagog muškarca nije bio prihvatljiv na tako prometnom mestu pa je doneta odluka da se skulptura postavi na Kalemegdan. Međutim, između odluke i izvršenja proteklo je nekoliko godina.

Gore su priložene dve skulpture: anđela i žene koje spava. Anđeo kao da spava i kao da se trudi da svom snagom oslušne poruku koju treba da prenese. Jedna od mojih omiljenih skulptura. Usnula žena čvrsto sni, ona nema blag i lak san, kao da je prikazao umornu seljanku posle celodnevnog rada u polju. Dole je stara fotografija predratnog Beograda, kao i moj kolaž fotografija koje prikazuju plakat za Meštrovićevu izložbu u Londonu 1915. godine i izgled prostorije, kao i izloženih dela u muzju „Viktorija i Albert“. Ivan Meštrović je i autor Njegoševog mauzoleja na Lovćenu, spomenika neznanom junaku na Avali, kao i mnogih drugih arhitektonskih i skulptorskih dela. Izradio je i bistu Nikole Tesle, po Teslinoj želji, 1942. godine. 

m2tumblr_nr18cywbzl1tanoqvo1_1280tumblr_nmyvsglvud1r4zdnio1_1280tumblr_nmyvsglvud1r4zdnio3_1280tumblr_nmyvsglvud1r4zdnio4_1280

Margerit Jursenar: „Hadrijanovi memoari“ (odlomak o prijateljstvu)

Head of Artemis, 4th c. BC

Head of Artemis, 4th c. BC

I tada mi se javi najmudriji od svih mojih dobrih duhova: Plotina. Više od dvadeset godina poznavao sam caricu. Bili smo iz iste sredine, bili smo približno istih godina. Gledao sam je kako mirno podnosi život skoro isto skučen kao što je i moj, ali sa manje nade na budućnost. Podržavala me je, kao da to ne primećuje, u teškim časovima. Ali u gadnim danima Antiohije njeno mi je prisustvo postalo neophodno, kao što će mi kasnije uvek biti neophodno njeno poštovanje, i sačuvao sam ga sve do njene smrti. Navikao sam se na tu priliku u beloj odeći, jednostavnoj koliko to može da bude odeća jedne žene, na njena ćutanja, njene odmerene reči, koje su uvek bile samo odgovori, i to što je moguće jasniji. Njen izgled nije ni po čemu odudarao u ovoj palati starijoj od rimske raskoši; ova ćerka skorojevića bila je potpuno dostojna Seleukida. Skoro u svemu smo se slagali. Oboje smo imali strast da ukrasimo, a potom ogolimo svoju dušu, da okušamo svoj duh na probnom kamenu. Naginjala je epikurejskoj filozofiji, tom uskom ali čistom ležaju gde bi se ponekad i moja misao opružila. Tajna bogova, koja je mene mučila, nije je uznemiravala, a nije imala ni moju strasnu privrženost telima. Bila je čedna iz gađenja prema površnosti, širokogruda više svesno no po prirodi, mudro nepoverljiva, ali spremna da sve prihvati od prijatelja, čak i njegove neizbežne pogreške. Prijateljstvo je za nju bio izbor u koji je cela ulazila; apsolutno mu se predavala, onako kako sam ja to samo u ljubavi činio; otkrivao sam joj ono što sam skrivao od svakog drugog: na primer tajne podlosti. Volim da verujem da mi ni ona sa svoje strane ništa nije prećutala. Prisnost tela, koje nikad nije bilo među nama, nadoknadio je taj dodir dva duha tesno vezana jedno za drugo.

Našem slaganju nisu bile potrebne izjave, objašnjenja ili uzdržavanja: same činjeice bile su dovoljne. Ona ih je bolje od mene primećivala. Pod teškim pletenicama, koje je moda zahtevala, to glatko čelo bilo je čelo sudije. Njeno pamćenje je zadržavalo tačan otisak svake i najmanje stvari; nikad joj se nije događalo, kao meni, da dugo okleva ili da se prebrzo odluči. Jednim pogledom bi otkrila moje protivnike, i one najskrivenije; odmeravala je moje pristalice sa mudrom hladnoćom. Uistinu, bili smo saučesnici, ali i najizvežbanije uho jedva da bi načulo znake tajnog slaganja među nama. Nikad preda mnom nije pala u grubu grešku da se žali na cara ili u tananiju grešku da ga izvinjava ili hvali. Sa moje strane, moja lojalnost nije dolazila u pitanje.

Margerit Jursenar, Hadrijanovi memoari, prevela Ivanka Pavlović.

Dokumentarni film Mana Reja o Konstantinu Brankusiju

Girl in front of Brancusi's sculture

Još jedna od saradnji umetnika različitih opredeljenja evidentna je i u slučaju rumunskog skulptora sa prebivalištem u Parizu, Konstantina Brankusija, i američkog fotografa sa prebivalištem u Parizu, Mana Reja.

Već sam pisala o pariskim ateljeima danas većinom nepoznatih umetnika, kao i o ateljeu Alberta Đakometija. Šarmantni prostori stvaralaca oduvek su privlačili mnoštvo drugih koji bi obilazili umetnike tokom rada. Dva fotografa koja su bili redovni posetioci Brankusijevog ateljea su Edvard Stajhen i Man Rej, a neretko je i sam Brankusi fotografisao svoje skulpture  ističući svetlošću njihove osobenosti, uglove i izbočine.

Man Rej je na svojim fotografijama, takođe, koristio Brankusijeve skulpture ističući sličnost modela sa njihovim oblikom. Video koji sledi rezultat je druženja dva umetnika, međusobnog prepoznavanja i poštovanja. On nije samo o Brankusijevom stvaralačkom procesu, već i tehnikama korišćenja kamere i shvatanja fotografije samog Mana Reja.

 

Margerit Jursenar: „Hadrijanovi memoari“ (odlomak o jednoj ljubavi)

Arno Breker's Sculpture (detail)

Arno Breker’s Sculpture (detail)

Trudim se da ponovo uhvatim kolutove dima i sedefaste mehure sapunice, kao u dečijoj igri. Ali lako je zaboraviti… Toliko je stvari prošlo od tih laganih ljubavi da im bez sumnje potcenjujem slast; a naročito rado poričem da sam ikad zbog njih patio. Međutim, od svih tih ljubavnica bila je bar jedna koju sam slatko voleo. Bila je tananija i čvršća, nežnija i tvrđa od ostalih; njen vitki, obli stas podsećao je na trsku. Uvek sam uživao u lepoti kose, tom svilastom i talasastom delu tela, ali kose većine naših žena su kule, lavirinti, čamci ili zmijska klupčad. Njena kosa je pristajala da bude ono što ja volim: grozd u doba berbe ili ptičije krilo. Ležeći na leđima, oslanjajući svoju gordu glavicu na mene, pričala mi je o svojim ljubavima sa izvanrednom bestidnošću. Voleo sam njen bes i njenu ravnodušnost u zadovoljstvu, njen probirački ukus i žestinu sa kojom je razdirala dušu. Znao sam da je imala ljubavnike. Na tuceta. Više im nije znala broja; ja sam bio jedan od saučesnika koji ne zahtevaju vernost. Zaljubila se u igrača po imenu Batil, tako lepog da su sve ludosti unapred bile opravdane. Grcala je njegovo ime u mom naručju; moje odobravanje vraćalo joj je hrabrost. U drugim trenutcima mnogo smo se smejali zajedno. Umrla je mlada, na jednom nezdravom ostrvu, kuda ju je prognala porodica posle razvoda koji je izazvao skandal. Milo mi je zbog nje, jer se plašila starenja, ali tako nešto ne osetimo za one koje smo zaista voleli. Trebalo joj je strašno mnogo novca! Jednog dana mi zatraži da joj pozajmim 100.000 sestercija. Doneo sam joj ih sutradan! Ona sede na zemlju, sitnog lica, čistih crta, kao u devojčice koja se igra piljaka, prosu kesu na ploče poda i poče da deli blistavi brežuljak na gomilice. Znao sam da za nju, kao i za sve nas rasipnike, ti zlatnici nisu teturavi novci sa likom Cezara, već čarobna materija, lična moneta neke himere sa žigom igrača Batila. Ja više nisam postojao. Bila je sama. Skoro ružna, nabirajući čelo sa ljupkom ravnodušnošću prema sopstvenoj lepoti, računala je i preračunavala na prste, sa izrazom đačeta, teške zbirove. Nikad me nije u tolikoj meri očarala.

Margerit Jursenar, Hadrijanovi memoari, prevela Ivanka Pavlović.

Уметник и његов атеље: Алберто Ђакомети

Doors of Alberto Giacometti's Studio

Врата Ђакометијевог атељеа

Алберто Ђакомети, један од најпознатијих скулптора 20. века на наредним фотографијама забележен је у свом стваралачком простору, париском атељеу где га је фотографисао Ернст Шајдегер (Ernst Scheidegger). Фотографије су се појавиле у књизи, заправо каталогу, која је била припремљена у оквиру изложбе организоване под руководством Мајкла Пепиата.

Michael Peppiat explores this scenery, that seemed to be as he explains both Giacometti’s most important artwork, including countless complete or unfinished works, and the archive of years of struggle. His death converted it in his greatest achievement, containing as it did the traces of a lifetime´s search for truth.

At first, the artist work there as a member of the Surrealist movement and then he gradually made his mark on Paris artistic, literary and intellectual worlds. After an enforced wartime exile in Geneva, he returned to his studio in Paris and he struggled to realize his pared-down vision of civilization.

Strewn with plaster, sculpting tools, canvases and paint brushes, the studio of Giacometti was an artistic and intellectual center during an era when Paris was the cultural capital of Europe and a magnet for many of the greatest artists and writers of the time. For some of them – André Breton, Pablo Picasso, Jean-Paul Sartre, Genet, Antonin Artaud, Marlene Dietrich and Samuel Beckett – Giacometti created the set design of the Théatre de l´Odéon´s 1961 production of Beckett´s “Waiting for Godot“.*

Alberto Giacometti's Studio

Призор из Ђакометијевог атељеа

Alberto Giacometti's Studio

Призор из Ђакометијевог атељеа

Alberto Giacometti's Studio

Призор из Ђакометијевог атељеа

Alberto Giacometti's Studio

Призор из Ђакометијевог атељеа

Alberto Giacometti's Studio

Призор из Ђакометијевог атељеа

Призор из Ђакометијевог атељеа

Призор из Ђакометијевог атељеа

Alberto Giacometti in Studio

Алберто Ђакомети пред својим скулптурама

ЛАВ

Горња слика тарот карте може бити инспирисана митом – Херакле је победио два лава голим рукама.  Да ли је то животињу савладала сирова снага, упорност, вољa за самоодржањем, интелигенција, сујета, ароганција, жеља за победом и славом, или нешто друго, остаје да се тумачи, што није редак случај када су митови у питању.  Но, суштина је та – човек је победио лава. Према миту први задатак који је краљ Еуристеј одредио Хераклу био је да победи Немејског лава. Неман је живела у пећини са два отвора. Херакле је први затворио каменом, кроз други га је сатерао у пећину. Пошто ни стреле ни батина (Хераклово омиљено оруђе и један од заштитних знакова) нису била довољна средства којим би се животиња убила, Херакле је одлучио (и успео) да рукама задави лава. Пошто га је савладао, јунак је лављу одрану кожу одредио себи за плашт а откинуту главу животиње ставио је себи на главу – она му је истовремено била и шлем и маска. Захваљујући том подвигу Зевс је лик савладане животиње поставио међу звезде и отуда сазвежђе лава. Оно је  првенствено посвећено Зевсовом сину, полу-богу Хераклу. И пре Немејског, Херакле је још у 18. години убио, опет голим рукама, Китеронског лава, који је, баш као и Немејски, узурпирао становништво које је живело у околини његове територије. И ову неман, као и касније Немејску, према легенди ловио је 50 дана.

У Ниниви, граду aсирског владара Асурбанипала (владао од 668-627. године п.н.е), пронађењни су рељефи који предочавају лов краља и његове пратње на лавове. Рељефи у Ниниви, као и митови о лаву распрострањени широм тадашњег познатог света, опис су ритуалне борбе светих краљева са дивљим животињама. Краљ је кроз лов и борбу потврђивао своју моћ, статус, снагу, посвећеност свом народу.  Херакле („Херина слава“) је заоденут лављом кожом, док на глави уместо шлема носи рашчеречену лављу главу – ритуалну маску којом призива моћ и снагу онога чији лик кроз маску преузима на себе. Херакле – човек-лав, двоструки убица својих учитеља, неуморни гонич говеда, краљева, Хериних немани. Херакле –  јунак који је видевши своју статуу у мракуу  (у његову част исклесао ју је Дедал јер је јунак на острву Долихе коначно пронашао Икарово тело и прописно га сахранио) исту уништио гађавши је каменом. У статуи није препознао сопствени лик па га је нагонски уништио помисливши да је у питању неко други. Херакле – један од најтрагичнијих грчких митских јунака.

Дакле, мит о лаву, заправо, није мит о лаву, већ мит о краљу који, иако само човек, преузима на себе божанске прерогариве и снагу оног са ким улази у борбу. Краљ је у античким религијама довођен у везу са сунцем – лавља грива сјајан је начин да се предоче зраци који из главе исијавају енергију и моћ. Мит о лаву, мит је о сунцу, краљу, оданости, борби и снази, али и прецењивању сопствених могућности, окрутности,  бескрупулозној вољи – тема која од мита својим значењским луком и симболиком досеже и до данашњих дана. Август је месец лава, сунце је неподношљиво јако, колеричност и динамика на врхунцу су. Кроз митске и уметничке приказе лава моја имагинација кретала се у правцу појединих жена које су ме током мог развојног процеса фасцинирале и на неки начин обликовале. Схватила сам колико је мит присутан у свакоме од нас, колико је безвремен и прилагодљив многим фабулама посматрајући понашања људи око себе. Познајем неке рођене у знаку лава. Воле накит, имају склоност ка боји, шаренилу, уопште имају склоност ка количини и, оно најфасцинантније, тихо говоре, а то је, сви добро знамо, одлика моћних људи.  Наставак текста посвећен је женама рођеним у овом знаку које су утицале на моје поимање рада, креативности, авантуре и живота уопште, нарочито у детињству. Случајност или не, све су рођене у истом знаку, свака на свој начин поновила је већ предочени митски образац својом судбином, дело сваке од њих у равни је монументалности рељефа из Ниниве. У свакој од њих снага је и слабост лава.

МАТА ХАРИ

Холандска плесачица, циркуска јахачица и перформер, модел, куртизана, двоструки агент, међународни шпијун. Оптужена за смрт више од 50.000 војника, осуђена на смрт стрељањем.

КОКО ШАНЕЛ

Француска модна креаторака. Кројачица, кабаре извођачица, љубавница милионера, војвода, нацистичких генерала, морфијумски овисник, љубитељ уметности, мецена. Позната по својим кратким и садржајним изрекама. Верујемо, најбоље се представила кроз следећу:  Arrogance is in everything I do. It is in my gestures, the harshness of my voice, in the glow of my gaze, in my sinewy, tormented face.

AMЕЛИЈА ИХАРТ

Америчка авијатичарка, прва жена пилот. Пре него што је постала пилот радила је као ауто-механичар. Часове летења отплаћивала је радећи као телефонски оператер, фотограф, социјални радник за емигрантске породице. Са 24 године сама купује свој први авион. Сама прелетела Атлантски океан за 15 сати. Сама прелетела U.S.A (без слетања), оборила рекорд у брзини. Сама прелетела Пацифик возећи од Хаваја до Калифорније без престанка. Поставила рекорд возећи без престанка од Мексико ситија до Вашингтона (Washington, D.C). Са 40 година, 1937, одлучила да авионом прелети око света.  Нестaла у водама Пацифика.

ЛЕНИ РИФЕНШТАЛ

Колико је живота имала ова жена? Спортови којима се бавила: пливање, гимнастика, скијање, јахање, пењање уз стене, роњење. Уметности којима се бавила: плес, глума, режија, фотографија. Познаница Јозефа Гебелса и Мика Џегера, режисер филмова који славе снагу воље Трећег рајха. У част Олимпијских игара одржаних у Берлину снимила документарац Олимпија, умeтничко дело епских домета. По слому нацистичке идеологије окреће се  спортовима, фотографији и роњењу. Умире у 101. години.

МАДОНА

Причу треба започети онда када се прича заврши, о причи се најбоље пише онда када престанемо да се интересујемо за њу. У случају Луизе Чиконе то напросто не може бити случај. Нагласимо тек: сматрамо да је у досадашњем раду ова жена досегла уметнички зенит почетком деведесетих година 20. века када је објавила албум Еrotica, праћен књигом Sex и видео спотом Justify my Love. Имало би се ту још понешто нагласити, но, разлог изостанка додатних информација дао би се оправдати мудрошћу старих Латина који су понекад знали рећи: vita brevis.