Mit o Hipnosu

Hipnos, personifikacija sna, demon koji ljudima i bogovima donosi okrepljujući odmor.

San, brat Smrti (Tanatos), boravi na ostrvu Lemnu kao gospodar svih bogova i ljudi. Na Herinu molbu, on je dva puta uspavao čak i Zevsa; prvi put je to učinio da bi Hera podigla buru i bacila Herakla daleko od prijatelja, na ostrvo Kos. Zevs je otkrio ovu zaveru i hteo je da baci Hipnosa u more, ali je bog sna našao zaštitu u krilu Noći. U poslednjoj godini trojanskog rata, kad je, mimo volje svog supruga, zaželela da pomogne Grcima, Hera se po drugi put obratila Hipnosu za pomoć. Bog sna je iznudio od nje obećanje da će mu dati za suprugu Pasiteju, najmlađu od harita, a zatim je, u liku noćnog gavrana, sleteo na planinu Idu i uspavao Zevsa.

U kasnijem predanju Hipnos je sin Noći (Niks) i brat blizanac Smrti. Verovalo se da braća borave u Tartaru i da do njih nikada ne dopiru Sunčevi zraci. Dok San juri preko zemlje i mora, na radost ljudima, njegov brat je mrzak čak i bogovima. Neki pripovedaju da Hipnos živi u dubokoj pećini, u zemlji Kimeraca.

Bog sna je voleo lepog lovca Endimiona. Da bi večno uživao u divnim očima svog ljubimca, Hipnos je bacio Endimiona u dubok san, ali je njegove oči ostavio otvorene.Hipnos je zamišljan kao lep, krilati mladić, koji granom potopljenom u vode reke Zaborava dodiruje slepoočnice umornih ljudi ili na njih izliva uspavljujuće sokove.

Na vazama crvenofiguralnog stila prikazani su San i Smrt kako sahranjuju Sarpedona ili Memnona. Na starijim spomenicima Hipnos i Tanatos se prikazuju na isti način. Tek na atičkim belim lekitima San je predstavljen lepšim i mlađim od Smrti. U rimskoj umetnosti Hipnos se često prikazuje na mozaicima i sarkofazima. Njegov stribut je rog, iz koga prosipa snove i mrak. Nastavite sa čitanjem

Margerit Jursenar: „Neznani čovek“ (odlomak o muzici)

napoleonicrevival: “Agnolo Bronzino, Portrait of a Man Holding a Statuette, ca. 1540–’55 ”

U nastavku sledi odlomak iz pripovetke „Neznani čovek“ Margerit Jursenar koja je, zapravo, drugi deo knjige Kao voda koja teče. Pisana u 20. veku, pripovetka govori o Natanaelu, mladom muškarcu iz 17. veka koji, u jednom periodu svog života, boravi u Amsterdamu, u kući bogatog građanina gde prisustvuje jednom koncertu kamerne muzike koji će ga, neprimetno ali trajno obeležiti.

U pitanju je odlična predstava doživljaja muzike. Doživljaj je predočen kao apstraktan, koliko je apstraktna i muzika sama, ali poetski je snažno opisan. Priča odlično inkorporira u sebe, s obzirom na doba u koje je smeštena, baroknu raspolućenost između harmonije i nesklada, muzike sfera i kakofonije ovoga sveta, lepote umetnosti i nesklada između nje i ljudske nesreće. Sličan odlomak o muzici je i u romanu Aleksis.

*

Natanael je sada imao utisak da mu se više sviđaju čisti zvuci, koji nisu, da tako kažemo, pretrpeli inkarnaciju u ljudskom grlu. Uzdizali su se, zatim objedinjavali da bi još više uzvinuli, poigravali kao plamičci neke vatre, ali sa predivnom svežinom. Grlili su se i ljubili kao ljubavnici, ali je to poređenje nosilo u sebi i suviše plotskog. Mogli su izazvati pomisao na zmije – ako zmije mogu ne biti opasne; na pavitinu ili ladolež – ako njihovo fino preplitanje može biti lišeno krhkosti. Ipak su bili tanani; nepažljivo zalupljena vrata bila su dovoljna da ih skrše. Kako su se nizala pitanja i odgovori između violine i violončela, između viole i klavsena, sve se više uobličavala slika zlatnih kuglica koje se kotrljaju preko stepenika od mramora ili mlazeva vode koji šikljaju iz školjki fontana u nekom od vrtova kakve je gospodin Van Hercog viđao, kako mu je pričao, u Italiji i Francuskoj. Dostizan je takav stepen savršenstva kakav se u životu nikada ne može dostići, ali to ni sa čim uporedivo spokojstvo ipak je bilo podložno promeni i oblikovano od uzastopnih predaha i uzleta; ista čudesna saglasja su se preinačavala; iščekivalo se da se ponovo oglase, ustreptala srca, kao da je bila posredi dugo očekivana radost; svaka vas je varijacija vodila, poput milovanja, iz jednog uživanja u drugo, neosetno drukčije; snaga se pojačavala ili smanjivala, ili se sve menjalo, kao prelivi boja na nebu. Sama činjenica da je ta sreća bila omeđena vremenom nametala je pomisao da ni ovde nije bila reč o čistom savršenstvu, čije je stanište, kako kažu i za Boga, u nekoj drugoj sferi, već o nizu obmana čula sluha, kao što se drugde javljaju fatamorgane čula vida. Nastavite sa čitanjem

Peter Gentenar: Skulpture od papira u katedrali

Skulpture od papira, nalik laticama, bestežinski plutaju između neba i zemlje, između poda i tavanica različitih arhitektonskih objekata, ali najlepši utisak ostavljaju kada se njihove plešuće konture, nekom samosvojnom simetrijom, podudare sa oblicima tavanica građenih da otvore čoveku dimenzije neba, da on imaginacijom osmisli božansku sferu na zemlji, da poveruje da mu je ista moguća i dostupna ako se prepusti, ako počne da lebdi dok se moli, i zatvori oči. Nastavite sa čitanjem

Đovani Lorenco Bernini: „Otmica Persefone“

Koje su dominantne odlike složenog i dugog umetničkog perioda kao što je barok? Šta je religijska previranja i preispitivanja dogmi dodatno obavilo aurom dvosmislenosti više nego opskurnost i strasti? One su, uprkos ekstatičnoj površini, zapravo vodeće odlike dekadentnog pravca koji čoveka, uprkos verskom fanatizmu epohe, nije približio bogu (ako je sudeći po izboru tema i likova koji izranjaju iz tame, držeći u rukama odrubljene glave ili meditirajući nad lobanjama i raspećem).

Barok je sve ono što ne vidimo. Toni Džat je u svojoj knjizi „Koliba sećanja“ napisao nešto čime bih adekvatno uobličila svoj utisak o baroknoj umetnosti: „Rečitost se obično smatra agresivnim talentom. Za mene je, međutim, ona u suštini imala odbrambenu ulogu: retorska fleksibilnost omogućuje izvesnu lažnu bliskost – naime, prenosi utisak blizine zadržavajući rastojanje.“.

Zar nije tako i sa svim iluzijama tavanica, sa prikazima odrubljenih glava, egzotičnog cveća, hranom poređanom nehajno po stolu na kome su još lobanja, biseri, Biblija i globus? U pitanju je priča o moći, o taštini, izdaji, razvratu, prevari, opijenosti, ljubomori, zločinu. Savest drhti kao ruke dok drže nož, dok mračne vlažne rimske ulice odzvanjaju koracima čiji se trag ne da spoznati. Hor anđela nad grešnikom polifonijski sriče lament, istovremeno pevajući, kao niz staklenu cev, tiho i bistro, o vrlini, molitvi i pokajanju.

Berninijeva mermerna skulptura Had i Persefona, samo par godina starija od skulpture Apolon i Dafne, vizuelno je očaravajući istovremeni niz i krug, ples i glas. Nije u pitanju, baš kao i sa rečitošću, ono što je kazano, već ono što nije. Savršenstvo tehničkih veština doprinosi u najvećoj meri našem oduševljenju. Mermer je mek kao meso, mi vidimo prste Hada kako oblikuju butine boginje podzemnog sveta. No, da li ona to želi? Nastavite sa čitanjem

Đovani Lorenco Bernini: „Apolon i Dafne“

Priču o bogu Apolonu i nimfi Dafne italijanski barokni skulptor, arhitekta i slikar Đovani Lorenco Bernini mogao je pročitati u delu Metamorfoze rimskog pesnika Ovidija. Prema tvrdnjama teoretičara, ova skulptura rezultat je nadmetanja prostornih i vremenskih umetnosti. Skulptura i slikarstvo su prostorne dok su književnost i muzika vremenske umetnosti. Postavljalo se pitanje kako jedna umetnost unutar sebe može drugu da predstavi, kako posredstvom skulpture prikazati kretanje ili narativni tok koji u književnom delu zauzima nekoliko redova ili muziku koja traje tek nekoliko sekundi. U slikarstvu, trenutak je „dokumentovan“, u skulpturi on je „okamenjen“. Bernini je kretanje – bežanje nimfe od božanstva – kroz mermer, kroz statičnu i tvrdu masu, predstavio kao da je reč o fluidnoj i pokretnoj materiji koja pleše, koja je muzika i uzdah.

Odnos Hendlove kompozicije iz opere Rinaldo i ove skulpture, uprkos jednovekovnoj razlici, u uzajamnom je trenju, privlačnosti koja naslovom odgovara priči. Možda bismo Apolonovu naklonost nimfi Dafne koja je, ironično, po nju bila fatalna, no ne i po njega, mogli nazvati Pusti me da plačem? Bernini savršeno oblikuje nimfin poslednji uzdah dok gipko telo prerasta u lovorovo drvo čiji će splet listova Apolon kasnije sebi staviti na čelo, noseći venac poput krune kao zaštitni znak svih pesnika i poklonika Lepog. Kasnije, lovorov venac, iz potpuno drugih pobuda, sebi umesto zlatne krune (ili u pozlaćenom obliku) stavljaće vladari Rima na čelo. Treba znati odakle dolazi poklič sujeti, odakle baš takva kruna i šta je rezultat trijumfa. Dok Had otima Persefonu, on na glavi ima krunu koja se dodatno sjaji njegovom grimasom trijumfa nad telom koje mu se opire. Ovde je scena identična.

Ali, ovo je priča i o ljubavi. No, kao i mnogi grčki mitovi na tu temu, ona nema srećan kraj. Pervertiranost ne izostaje kada pokušamo da zamislimo, sa potpunim estetskim zadovoljstvom, skoro erotskog inteziteta, bol koji telo oseća kada prerasta u drvo. Neobične li priče! Ono što je poput drveta čvrsto i hladno – mrtvo je. Samo ono što je slabo, što je meko i što oseća, ono je živo. Nimfa odbija Apolonova udvaranja, nju strele Erosa ne dotiču, a to se kažnjava prerastanjem u čvrstinu koja je nema, koja je tišina, koja je mučenje ćutanjem. Ne možeš čak ni da plačeš. Upravo taj trenutak prerastanja uzdaha u nemost, inteziteta života u gubljenje daha, rezultat je uporednog toka bola i zadovoljstva. Erotičnost je, baš kao i u slučaju skulpture Ekstaza svete Tereze, prikazana na maestralan način. Nastavite sa čitanjem

Маргерит Јурсенар: „Хадријанови мемоари“ (одломак о пријатељству)

Head of Artemis, 4th c. BC

Женска биста из 4. века пре нове ере

И тада ми се јави најмудрији од свих мојих добрих духова: Плотина. Више од двадесет година познавао сам царицу. Били смо из исте средине, били смо приближно истих година. Гледао сам је како мирно подноси живот скоро исто скучен као што је и мој, али са мање наде на будућност. Подржавала ме је, као да то не примећује, у тешким часовима. Али у гадним данима Антиохије њено ми је присуство постало неопходно, као што ће ми касније увек бити неопходно њено поштовање, и сачувао сам га све до њене смрти. Навикао сам се на ту прилику у белој одећи, једноставној колико то може да буде одећа једне жене, на њена ћутања, њене одмерене речи, које су увек биле само одговори, и то што је могуће јаснији. Њен изглед није ни по чему одударао у овој палати старијој од римске раскоши; ова ћерка скоројевића била је потпуно достојна Селеукида. Скоро у свему смо се слагали. Обоје смо имали страст да украсимо, а потом оголимо своју душу, да окушамо свој дух на пробном камену. Нагињала је епикурејској филозофији, том уском али чистом лежају где би се понекад и моја мисао опружила. Тајна богова, која је мене мучила, није је узнемиравала, а није имала ни моју страсну приврженост телима. Била је чедна из гађења према површности, широкогруда више свесно но по природи, мудро неповерљива, али спремна да све прихвати од пријатеља, чак и његове неизбежне погрешке. Пријатељство је за њу био избор у који је цела улазила; апсолутно му се предавала, онако како сам ја то само у љубави чинио; откривао сам јој оно што сам скривао од сваког другог: на пример тајне подлости. Волим да верујем да ми ни она са своје стране ништа није прећутала. Присност тела, које никад није било међу нама, надокнадио је тај додир два духа тесно везана једно за друго. Наставите са читањем

Документарни филм Мана Реја о Константину Бранкушију

6f77408c409327b4547ea0dc633c9825

Ева Арнолд, „Силвана Мањано пред Бранкушијевим скулптурама“, 1956.

Још једна од сарадњи уметника различитих опредељења евидентна је и у случају румунског скулптора са пребивалиштем у Паризу, Константина Бранкушија, и америчког фотографа са пребивалиштем у Паризу, Мана Реја.

Већ сам писала о париским атељеима, данас већином непознатих уметника, као и о атељеу Алберта Ђакометија. Шармантни простори стваралаца одувек су привлачили мноштво других који би обилазили уметнике током рада. Два фотографа која су били редовни посетиоци Бранкушијевог атељеа су Едвард Стајхен и Ман Реј, а неретко је и сам Бранкуши фотографисао своје скулптуре  истичући светлошћу њихове особености, углове и избочине.

Ман Реј је на својим фотографијама, такође, користио Бранкушијеве скулптуре, истичући сличност физичког изгледа модела и саме скулптуре. Видео који следи резултат је дружења два уметника, међусобног препознавања и поштовања. Он није само о Бранкушијевом стваралачком процесу, већ је и о схватању уметности фотографије самога Реја. Наставите са читањем

Маргерит Јурсенар: „Хадријанови мемоари“ (одломак о једној љубави)

Arno Breker's Sculpture (detail)

Скулптура: Арно Брекер (детаљ)

Трудим се да поново ухватим колутове дима и седефасте мехуре сапунице, као у дечијој игри. Али лако је заборавити… Толико је ствари прошло од тих лаганих љубави да им без сумње потцењујем сласт; а нарочито радо поричем да сам икад због њих патио. Међутим, од свих тих љубавница била је бар једна коју сам слатко волео. Била је тананија и чвршћа, нежнија и тврђа од осталих; њен витки, обли стас подсећао је на трску. Увек сам уживао у лепоти косе, том свиластом и таласастом делу тела, али косе већине наших жена су куле, лавиринти, чамци или змијска клупчад. Њена коса је пристајала да буде оно што ја волим: грозд у доба бербе или птичије крило. Лежећи на леђима, ослањајући своју горду главицу на мене, причала ми је о својим љубавима са изванредном бестидношћу. Волео сам њен бес и њену равнодушност у задовољству, њен пробирачки укус и жестину са којом је раздирала душу. Знао сам да је имала љубавнике. На туцета. Више им није знала броја; ја сам био један од саучесника који не захтевају верност. Заљубила се у играча по имену Батил, тако лепог да су све лудости унапред биле оправдане. Грцала је његово име у мом наручју; моје одобравање враћало јој је храброст. У другим тренутцима много смо се смејали заједно. Наставите са читањем

Уметник и његов атеље: Алберто Ђакомети

Doors of Alberto Giacometti's Studio

Алберто Ђакомети, један од најпознатијих скулптора 20. века, на наредним фотографијама забележен је у свом стваралачком простору где га је фотографисао Ернст Шајдегер (Ernst Scheidegger). Фотографије су се појавиле у књизи, заправо каталогу, која је била припремљена за потребе једне изложбе.

Жан Жене је био француски романсијер, драмски писац и песник чија је веза са Ђакометијем био Жан-Пол Сартр. У једном париском локалу, у коме су се тадашњи уметници и интелектуалци окупљали, Ђакомети је видео Женеа, чија му се физиономија допала, нарочито глава, и пожелео је да га упозна и портретише.

Уметници су се упознали 1954. Ђакометијев атеље налазио се у улици Иполит-Мендрон који је Жене од тренутка упознавања често посећивао и чији је резултат Атеље Алберта Ђакометија. У питању је есеј, пун импресија, асоцијативних утисака и запажања о Ђакометију. Ја сам за ову прилику изабрала следеће:

АТЕЉЕ

Тај атеље у приземљу, пак, изгледа као да ће свакога часа да се сруши. Од црвоточног је дрвета, сив од прашине, статуе од гипса, платна из којих извирују влакна, кудеља, или парче жице, сликана сивим, одавно су изгубила онај спокој којим су зрачила у трговаца бојама, све је умрљано и затрпано отпацима, све је привремено и само што се није урушило, све као да ће да се распрши, све лебди: а опет, све то као да је ухваћено у некој апсолутној стварности. Кад изађем из атељеа, кад сам на улици, као да више ништа око мене није стварно. Да ли да кажем? У том атељеу један човек лагано умире, нестаје, и пред нашим очима преображава се у божице. Наставите са читањем