Шарл Бодлер: „Преображаји вампира“

Madonna, Edvard Munch

Груди јој је гњечио стезник, и, ко змија
Што се на жеравици грчи и превија,
Жена, свој глас мошусни пустивши да тече,
Јагодама-уснама мени тада рече:

„Моје усне влажне су, и ја знам, кад љубим,
Како да у кревету древну свест изгубим.
Свака суза пресуши крај моћних ми груди;
Од њих се у старцима детињи смех буди;
А ко мене угледа голу и без вела,
Томе сунце постајем, васиона цела!
Ја, мој драги докторе, тако учим сласти
Човека у наручју мом, у мојој власти,
Док препуштам његовим уједима тело
Блудно и бојажљиво, стидљиво и смело,
Да би на том душеку, замрлом од страсти,
И анђели морали у пакао пасти!“

Кад ми је из костију сву срж исисала
И кад ми је немоћна глава на њу пала
Да јој страсни пољубац врати, спазих тада
Само једну мешину гнојну, пуну гада!
Од грозе се следивши, ја затворих очи,
А кад опет погледах у тој светлој ноћи,
Уместо те утваре, крвљу снабдевене,
Видех само дрхтање тмурно поред мене
Остатака костура, с чијих пршљенова
Ширио се звук, као зов певаца с крова
Или глас зарђале фирме, коју њише
Ветар што кроз ледене зимске ноћи брише.

ПРЕОБРАЖАЈИ ВАМПИРА

Једна од шест „осуђених“ песама. Ова рана Бодлерова песма (постоји један примерак из рукописа 1852) носи обележје поезије френетичног романтизма у коме не недостају ни вештице ни вампири. (У Хофмановим Причама појављује се један женски вампир, Аурелија, а у Албертусу Теофила Готјеа вештица Вероника заводи главног јунака, али се у поноћ претвара у костур).

Извор: Шарл Бодлер, Цвеће зла, превео Никола Бертолино, БИГЗ, Београд, 1974.

Слика: Едвард Мунк, Мадона, 1904.

Рихард Штраус: „Салома“

 

Рихард Штраус компонује оперу „Салома“ 1905. године. Опера се састоји из једног чина и инспирацију за њу композитор је пронашао у делу Оскара Вајлда, његовој драми „Салома“ о којој је писао италијански критичар и историчар књижевности, Марио Прац. Ти Працови редови објављени су на овом интернет месту и могу послужити као увод у тему која је била присутна у уметности с краја века (fin de siècle). Уметност декаденције инспирисала се фаталним женама које од грчког мита и библијских јунакиња, до романтизма, прерафаелитског сликарства и Бодлера увиђамо кроз историју уметности као значајну тему.

У „Библији“ се нигде не помиње плес са седам велова. Најпознатијој композицији у оквиру своје опере, „Плес са седам велова“, Штраус даје име према Вајлдовом опису. Опера је имала премијеру у Дрездену, 9. децембра 1905. У наредне две године изведена је у педесет оперских кућа. Аустирјска премијера овог дела догодила се 1906. године у Грацу којом је дириговао сам Штраус, а у публици су били Пучини, Берг, Малер и Шенберг. У Бечу је ова опера била забрањена све до 1918. године.

Слика: Густав Климт, 1900.

Izložba „Henri Džejms i američko slikarstvo“

Kad budete živeli koliko ja, onda ćete videti da svako ljudsko stvorenje mora da vodi računa o ljuski. Pod ljuskom ja podrazumevam ceo sklop okolnosti. Izolovan muškarac ili žena, tako nešto ne postoji. Mi smo svi napravljeni od čitavog svežnja raznih dodataka. Šta je to naše „ja“? Gde ono počinje, gde se svršava? Ono se izliva u sve što nama pripada i onda se ponovo povlači u sebe. Ja, na primer, znam da se veći deo mene nalazi u haljinama koje odabiram da nosim. Ja uopšte imam veliko poštovanje za stvari. Za druge ljude, nečije ja, to je ono što nekog izražava, a nečija kuća, nečiji nameštaj, nečije odelo, knjige koje neko čita, društvo u kome se kreće – sve su to stvari pune izražaja.

Ovo su reči koje madam Merl, junakinja romana Portret jedne dame, upućuje Izabeli Arčer. One mogu biti adekvatna predstava Džejmsovog odnosa prema stvarima, prema predmetima, pojavljivanju, prema samoj umetnosti. Taj odnos pokušali su i kustosi Morgan biblioteke da predstave kroz izložbu posvećenu ovom piscu: Henri Džejms i američko slikarstvo.

Na izložbi je bilo moguće videti mnoštvo slika, crteža, akvarela, skulptura, fotografija, rukopisa, pisama i izdanja romana koja vezujemo za život i stvaralaštvo ovog dendija, aristokrate, putnika i pronicljivog posmatrača ljudskih odnosa na prelazu dva veka, između dva kontinenta, Evrope i Amerike.

Izložba je imala za cilj da predstavi vezu Džejmsa sa američkom umetnošću, sa američkim slikarima, skulptorima i drugim piscima (jedno od najpoznatijih književnih prijateljstava bilo je ono između Džejmsa i Edit Vorton), ali i da ukaže na vezu Džejmsa sa savremenim piscima. Jedan od kustosa izložbe bio je i pisac Kolm Tojbin koji je Džejmsu posvetio jedan svoj roma, Gospodar. Isti je moguće pronaći u prevodu na srpski. Nastavite sa čitanjem

Milorad Pavić: „U Kopitarevoj gradini“

Related image

U Kopitarevoj gradini mesečina ima postavu
Klupe mašu repom i duva vetar
Što umesto šešira odnosi imena
Ljuba ih Simović i ja čuvamo
Uvijena u gustu hranljivu kišu
On svoje u bradi ja svoje u zubima
Za leđima u mraku nam reži Vukovo ime
I čeka vlasnika.
Sa ustima punim kafe iz „Tri šešira“
Puštamo petlovima krv
I razgovaramo o jednom praocu vetru
naslikanom na fresci u Mileševi.
Ptice i poslednji listovi
Sleću na svoje senke izgubljene u mraku
Govoreći im:
Eto kako se treba potpisivati na zemlji.

Moj poznanik, Dunavski Buzukije, čiju ste pesmu upravo čuli, upoznao me je sa ovom Pavićevom pesmom, a kako je često sa sobom nosio gitaru, znao je spontano i da zasvira na mestu na kome bismo se našli.

Jednom je to učinio u parku kod Studentskog kulturnog centra, dok sam ja sedela na klupi i čitala poeziju Vladimira Buriča. Pojavio se niotkuda, doneo falafel i koka kolu, a kada smo jeli i razmenili utiske o Buriču, on je zasvirao kompoziciju Erika Satija na gitari.

Drugi put je to bilo, ne u sred nedeljnog podneva kao prvi put, već oko ponoći, na klupi u centru Beograda, u Kopitarevoj gradini. Tada je sa sobom, osim gitare, doneo i poseban špil tarot karata koji je baš toga dana kupio, kao i knjigu koja je uz njega išla.

Odlučila sam da nasumično izvučem jednu kartu, pa posle da o njoj meditiramo. Desilo se da mi je te večeri pripala karta koju je i Andre Breton, kažu, najviše voleo: Zvezda. Tada je i odsvirao ovu pesmu, a bilo mi je zanimljivo što sam i Ljubomira Simovića, pesnika koji se pominje, često sretala baš u tom kraju, u blizini Bajlonijeve pijace.

Dobila sam ideju da kupim svoje tarot karte posle jednog ispita kada me je profesorka pitala koja se tarot karta pominje ili na koju kartu aludira Eliot u svojoj poemi „Pusta zemlja“. Tada me je i pitala znam li nešto o tarotu. Do tada nisam uopšte obraćala pažnju na tu pojavu tako da sam ostala bez odgovora.

U međuvremenu sam nabavila karte i čitala o njihovom istorijatu, ali i mogućim značenjima velike i male arkane. Ubrzo sam shvatila da one, njihova istorija, kao i ono što je prikazano na njima, pokreću u meni niz asocijacija koje me podstiču da pišem. Tako sam posvetila jednu svesku tim razmišljanjima, meditacijama nad nedorečenim slikama na kojima je krajnje jednostavno prikazana određena radnja ili osoba.

U nastavku sledi sve ono što je u vezi sa tom večeri: fotografije, odlomak iz knjige koji smo tamo čitali (a koji sam ja kasnije zapisala u pomenutu svesku), kao i moja meditiranja na temu mogućeg značenja sedamnaeste karte tarot špila. Takođe, prenosim i svoje sećanje na to veče koje sam zapisala nekoliko meseci kasnije.

SEĆANJE

Događaj o kome želim da pišem, a u vezi je sa mojom odlukom da pišem o tarotu na svoj način, u cilju meditacije i vežbe stila, podjednako koliko i misli, zbio se u maju ove godine (2015), na samom početku meseca. Tada sam još uvek radila pa sam se uveče, posle posla, našla sa prijateljem. Šetali smo gradom (moje omiljene noćne šetnje), kupili falafel (koji obožavam da jedem) i odlučili da predahnemo na, verovatno, izrazito ezoteričnom mestu u gradu (bar ako je verovati Miloradu Paviću) – Kopitarevoj gradini. Tu je i nastalo nekoliko zanimljivih fotografija.

Povod viđanja bila je kupovina knjige o tarotu, uz koju je bio i špil karata, marseljski tarot. Drug je već snimio pesmu na osnovu Pavićeve pesme u kojoj on i Ljubomir Simović, u Kopitarevoj gradini, prisustvuju neobičnim događajima: klupe mašu, vetar umesto šešira odnosi imena, mesec ima postavu… Kopitareva gradina je mali kvart u centru Beograda, poput većeg unutrašnjeg dvorišta, okružen novim zgradama i starim kućama, u koji se sliva nekoliko ulica. Tu su i klupe, večernji šetači pasa, drveće. Prostor svetli, poput niske zvezde.

Te večeri nebo nije bilo puno zvezda, prozori oko nas, kao i prigušene ulične svetiljke, bili su poput praha koji pluta u etru, na svom putovanju od zvezda do naših duša. Naša prapostojbina su zvezde. Mi smo njihov odraz, kao pred ogledalom podižemo glave visoko i gledamo u nebo, u raspored konstelacija, u heroje koji su nagrađeni, odlikovani najvećom zaslugom, ogrlicama satkanim od dijamanata koji čine sazvežđa koja imaju njihova imena i lik, sećajući, podsećajući, učeći posmatrače o vrlini, o dužnosti, o žrtvi, o zasluzi, o cilju, idealu koji je iznad sopstvenih interesa. Zvezda je u nama i tako nam, poput fenjera iznutra, poput lampe u sobi, obasjava unutrašnjost čiji delići isijavaju kroz naše oči.

RAZMIŠLJANJE

Veoma je bitno za značenje jedne karte gde se nalazi. Sam tarot je narativ, priča u slikama i bitno je šta karti prethodi, a šta joj sledi. Stoga, ako bismo pozicionirali zvezdu, videli bismo da se ona nalazi u sredini, između karte koja se zove Kula i karte koja se zove Mesec. Zvezda dolazi posle groma koji udara u Kulu. Takođe, ona započinje jedan simboličan, gradacijski niz. Posle nje sledi karta koja se zove Mesec, pa karta koja se zove Sunce.

Zvezda dolazi posle groma koji udara u kulu sa koje padaju ljudi. Vlada mrkli mrak. Zadnji dan čiji se plamen ne tuli. Ipak, vatra koja je do tada uništavala objediniće se u formu zvezde, a ona je znak ka novom početku. Tu prevladava jutro. Posle noći kule, naga žena obasjana je svetlošću. Sve simbolizuje ponovno rođenje. Devojka vodu iz vrča vraća u more. Iz drugog vrča vodu prosipa po zemlji. Voda iz vrča (vodi tu nije praizvor) vraća se u izvor. Jedinstvo i ravnoteža – jedna noga nage devojke je na vodi (na njenoj površini, ne u samoj vodi), druga je na zemlji. Na karti vidimo osam zvezda (trebalo bi u rečniku simbola proveriti značenje broja osam). Tu je i jedna ptičica na grani, podignutih krila. Vraća se poreklu (kreaciji) ono što mu pripada. Nadahnuće.

ODLOMAK

Simboli: Nagost u ovoj karti je simbol ispunjenja i čistote. Odeća više nije potrebna, žena nema šta da sakrije. Ako vaza sa leve strane prikriva njen polni organ to znači da je on skladni deo njenog tela, u skladu sa prirodnim silama. Svojim levim kolenom oslanja se na materiju, zemaljsku snagu. Promena kojoj je Umerenost (XIV karta) utrla put ostvaruje se ovom kartom. Zvezda je u toj meri oduhovila svoju osećajnost da je lišena svakog osećanja posedništva. Sada, treba da prihvati načelo ravnomernosti u životu, u stvari da vraća sve ono što joj je dato na raznim poljima. Drugi treba da se okoriste njenim iskustvima, njenim znanjem. Ništa ne nestaje, energija je nedirnuta, ali su pozitivne i duhovne strane primerene materiji (sadržaj vaza prosut u reku) i te snage treba da se kreću slobodno i neprimetno.

Drvo kao da podseća na drvo života kabalista, kao i osam zrakova centralne zvezde. Za njih je centar drveta života mistično sunce pošto osam simboličnih puteva vode tom centru. Karte tarota koje se na njih odnose su: Đavo, Umerenost, Pravda, Pustinjak, Car, Sveštenica i Zaljubljeni. Ovih osam karata prolaze kroz mrak koji nekad duže a nekad kraće traje, zavisno od napredovanja osobe. Cilj tog kretanja je Zvezda.

Zvezde sa desne i leve strane su sedam planeta (načelo duše i duha) koje su poznavali stari narodi: Sunce, Merkur, Mars, Saturn, Jupiter, Mesec i Venera. Venera koja je ispod velike zvezde utiče na ovu kartu.

Crna ptica koja se nalazi na drvetu, pozitivna u meteriji, predstavlja plodonosnu inspiraciju.

Upotreba: Umetniku, piscu, stvaraocu na bilo kom polju ona donosi nadahnuće. Treba poći putem koji označava karta koju gleda figura sa svoje desne strane. Zvezda predskazuje susret sa srodnom dušom, sa bićem koje će nas dopunjavati. Osećajne težnje su srećne i zdrave.

Jednom reči, Zvezda predstavlja kreativnu snagu mašte i svesti koja se budi na najvišim nivoima. Običnim rečima izraženo, to je karta sreće, ali ona ne dolazi zbog nekog neobjašnjivog razloga već pre zbog neke zasluge iz prošlosti. Ona je, u svakom slučaju, kraj iskušenja.

A . A . A u Domu kulture „Studentski grad“

Related image

U četvrtak, 4. maja 2017. godine, sa početkom u 19 časova, u domu kulture „Studentski grad“ održaće se veče posvećeno internet portalima koji se bave kulturnim i umetničkim sadržajima. Ja, kao jedini član redakcije bloga A . A . A učestvovaću u razgovoru sa urednicima i autorima drugih važnih i čitanih internet mesta posvećenih pomenutim temama. Na fb stranici DKSG piše sledeće:

„Naši gosti biće urednici/urednice i autori/autorke internet portala koji se bave umetnošću, književnošću i kritikom. Razgovaraćemo i razmeniti iskustva i mišljenja na teme kao što su: mogućnosti kreiranja kulturne politike, delovanje u institucionalnim i vaninstitucionalnim okvirima kulture, čitalačka publika, opstanak i budućnost ovakvog vida bavljenja književnošću.

Učestvuju: Kultur Kokoška (Anja Anđelković), Agon (Bojan Savić Ostojić),Glif – portal za književnost i kulturu (Danilo Lučić), Art-Anima (Dragoljub Igrošanac), Kultiviši se (Sonja Todorović), A . A . A (Ana Arp), Časopis Kult (Milena Kulić) i Beton (Saša Ćirić).“

O događaju se dodatno možete obavestiti na facebook stranici Doma kulture „Studentski grad“, kao i na sajtu te ustanove.

Vidimo se u četvrtak od 19h!

Unapred se radujem razgovoru i razmenama mišljenja učesnika. Sam prostor u kome će se razgovor voditi je veoma prijatan, majsko veče biće vedro a plato ispred idealno sastajalište i za kasnije susrete.

DKSG  |  DKSG (fb)

Slika: DKSG

Seksualne persone Ežena Delakroaa

Jutros je došla Elen. Oh, nesreća… nisam mogao.

Devojka je došla jutros da pozira. Elen je spavala ili se pretvarala da spava. Ne znam zašto sam se smatrao obaveznim da za to vreme izigravam obožavaoca, ali priroda nije s tim imala veze. Ja sam se u trenutku njenog odlaska pozivao na glavobolju, a kada više nije bilo vremena… vetar se promenio. Šefer me je utešio uveče, i on je doživeo apsolutno istu situaciju. Ja se plašim svega i uvek verujem da će neka nezgoda biti večita…

Uvek sam takav… Moje odluke nestaju kad dođe do akcije. Bila bi mi potrebna ljubavnica da bih ukrotio telo navikom. Veoma sam uznemiren zbog toga i vodim u svom ateljeu goleme bitke. Ponekad želim da dođe prva žena sa ulice. Neka mi nebo sutra dovede Loru! A zatim, kad neka naiđe, ja sam gotovo ljut, želeo bih da ne moram da stupim u akciju; to je moja rak-rana..

Izvor: Ežen Delakroa, „Dnevnik iz 1824.“

Citirano prema: Mario Prac, „Agonija romantizma“, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd 1974.

Slika: Ežen Delakroa, Le lit défait, 1824-28.

Umetnik i njegov pas: Hajnrih Kun

Meine Diana 

Ovo je jedna od najranijih crno-belih gotografija na kojoj je prikazan pas. Ne razabiram kojoj rasi pripada ali je njegova duša ovde ostala, tako se čini dok posmatram ovaj pogled, lepu njušku, spuštene uši i glatko krzno. Mudro gleda, „samo što ne progovori“, kako bi se to reklo za pametnu životinju. Ovo je još jedno u nizu umetničkih dela koje afirmiše pojavu psa u umetnosti i njegov značaj za umetnika. Dosadašnje objave na ovu temu možete pogledati ovde.

Fotografija: Hajnrih Kun, „Moja Dajana“, 1896.

Izvor: Photo Seed

Adrijana Marčetić: „Nikad završeno traganje“

 

tumblr_lo4f51wetf1ql4m2so1_r2_400

Na jednom poznatom mestu Traganja pripovedač Marsel, razmišljajući o razlozima zbog kojih se sada manje divi svom omiljenom piscu iz mladosti – Bergotu, kaže da umetnik, ukoliko želi da ga priznaju kao originalnog stvaraoca, mora svet koji prikazuje učiniti teško prepoznatljivim. Dela u kojima se „sve lako vidi“ nisu u stanju da zaokupe čitaoca, da mu otvore put u jedan drukčiji doživljaj stvarnosti. Pošto je novina Bergotovih knjiga, posle brojnih čitanja, za Marsela prestala da bude novina, njemu su sada sve rečenice tog pisca „isto tako jasne pred očima kao i… sopstvene misli, kao nameštaj u… sobi i kola na ulici“. „Prozračnost“ dela nije vrlina, već dokaz o njegovoj neautentičnosti. Transponujući svoje originalno, samo njima svojstveno viđenje sveta u svoja dela, veliki umetnici dobro poznatu stvarnost prikazuju u potpuno novom svetlu – onako kako nismo navikli da je vidimo. Menjajući „odnose među stvarima“, oni doduše otežavaju percepciju predočenog sveta, ali za uzvrat stvaraju jedan nov, dotad nepostojeći kvalitet ili, kako bi Prust rekao, jednu „novu lepotu“. Prust piše: „Bilo je tako i jedno vreme kad su se stvari lepo prepoznavale ako ih je naslikao Fromanten, a nisu se već više prepoznavale ako ih je naslikao Renoar. Ljudi od ukusa kažu nam danas da je Renoar veliki slikar XVIII veka. Ali kad to kažu, zaboravljaju Vreme, i to da ga je trebalo mnogo, čak i u samom XIX veku, pa da Renoar bude pozdravljen kao veliki umetnik. Da bi uspeo da ga priznaju takvim, originalan slikar, originalan umetnik, postupa kao očni lekar. Lečenje njegovim slikarstvom, njegovom prozom nije uvek prijatno. Kad je završeno, lekar nam kaže: pogledajte sada. I onda nam se svet (koji nije stvoren jedanput, nego onoliko puta koliko se puta pojavio neki originalan umetnik) ukaže potpuno drugačiji od dotadašnjeg, ali savršeno jasan… Takav je taj novi i prolazni svet koji je sada stvoren. On će trajati do sledeće geološke katastrofe koju će izazvati neki nov originalan slikar ili pisac.“*

Prustovo delo je samo po sebi izrazit primer takve revolucije u umetnosti proze, „geološke katastrofe“, koja je bitno izmenila ne samo postojeće predstave o mogućnostima i granicama romanesknog žanra, već i otvorila put u nove, dotad nenaslućene dimenzije ljudskog senzibiliteta uopšte. Naročito su čitaoci i kritičari između dva rata insistirali na novom, vizionarskom kvalitetu Prustove proze. Njihov doživljaj je možda najbolje opisao Martin Tarnel u svojoj knjizi Roman u Francuskoj: „Za nas koji smo odrasli između dva rata Prustovo delo je bilo poput otkrića, nezaboravno iskustvo koje je izmenilo našu osećajnost. Ono nas je uvelo u jedan svet čije postojanje gotovo da nismo ni naslućivali, podarilo nam nov uvid u dubinu i složenost ljudske duše i ponudilo nam jedno shvatanje čoveka koje je u prvi mah izgledalo potpuno drukčije od onog koje nalazimo kod klasičnih romanopisaca. Može nam se učiniti da je taj svet drukčiji od našeg, ali identifikujući se s njim, što moramo činiti kad čitamo Prusta, oslobađamo se stereotipnih načina posmatranja i doživljavanja.“ Danas je ovakva ocena gotovo opšte mesto „prustologije“, ali je, baš kao i u Renoarovom slučaju, trebalo da prođe izvesno vreme pre nego što su kritičari uspeli da u Prustovom delu prepoznaju oblike jednog novog sveta i da pozdrave ovog pisca kao velikog i originalnog umetnika. Nastavite sa čitanjem