Видео реконструкција страдања Помпеја

ГДЕ

Помпеји, антички римски град (данас археолошко налазиште). Град се налазио у близини активног вулкана, Везува, јужно од Напуља око 25 километара, и око 14 километара јужно од Херкуланeума, још једног античког римског града који је страдао истог дана.

КАДА

24. август 79. године нове ере.

КАТАСТРОФА

8 ујутру – Везув почиње да избацује пепео и гас

1 поподне – Ерупција вулкана избацила је облак пепела и дима до висине од 20 километара! Облак таме прекрио је Помпеју.

1-5 поподне – Период девастације, потреса, бежања људи ка мору. Ниво мора је знатно опао што је указивало на долазак цунамија.

Вече – Облак пепела и дима, кроз који севају муње, достиже висину од 25 километара.

Поноћ – Поток лаве стиже до Херкуланеума и уништава град.

4-6 ујутру – Облак дима и пепела достиже висину од 30 километара и урушава се, стварајући пирокластични ток који је прекрио Херкуланум. Пирокластични ток је облак врелог дима, пепела, гаса и истопљених стена који се креће 700 километара на час.

6 ујутру – Неколико пирокластичних токова погађају Помпеју.

Везув наставља да тутњи још наредна два дана, 25. и 26. августа. Након ерупције врх вулкана био је мањи за 200 метара. Након неколико година људи нису могли да пронађу градове нити да одреде где су се налазили. Све је било прекривено пепелом.

СВЕДОК

Једино преживело сведочење о катастрофи забележио је римски сенатор Плиније Млађи који је посматрао ерупцију из Мизенума, са удаљености од око 35 километара.

СТАТИСТИКЕ

Помпеја: површина од 600.000 метара квадратних. Број становника износио је око 15.000 од чега су трећина били робови. Удаљен од Везува 10 километара. Дебљина слоја пепела износила је 5 метара.

Херкуланеум: површина од 165.000 метара квадратних. Број становника износио је око 5000. Удаљен од Везува 6 километара. Дебљина слоја пепела износила је до 20 метара.

Температура пирокластичког тока који је погодио Херкуланеум: 500 степени целзијуса.

Температура пирокластичког тока који је погодио Помпеју: 300 степени целзијуса.

Температура на којој предмети од коже почињу да горе: 212 степени целзијуса.

Температура на којој се угљенише дрво: 150 степени целзијуса.

Температура на којој људска кожа почиње да гори: 44 степени целзијуса.

ОТКРИЋА И ИСКОПАВАЊА

Врелина пепела допринела је савршеном очувању града.

1710 – Откриће позоришта у Херкуланеуму.

1738 – Почетак ископавања у Херкуланеуму.

1748 – Почетак званичних ископавања у Помпеји иако име града још није познато. Тек након открића табле са именом града тадашњи истраживачи закључују да је у питању стари римски град.

Током 19. и 20. века теку опсежна истраживања, класификације и ископавања. Већина пронађених предмета је у Археолошком музеју у Напуљу. Куриозума ради треба напоменути да је између 1981. и 1998. године у Херкуланеуму пронађено 300 костура на плажи који датирају из овог периода.

Напомена: Већина ових података преузета је из једног броја Политикиног забавника (Линк).

Слика: Филипо Палици (Filippo Palizzi)

Video radovi o Bošovom triptihu „Vrt uživanja“

U okviru ciklusa objava o Hijeronimusu Bošu prilažem i ove video radove. Svima je zajedničko da „oživljavaju“, „pokreću“, stavljaju u funkciju kretanja i radnje Bošove prikazane figure, uglavnom sa triptiha „Vrt uživanja“.

Bošova dela deo su vizuelnog kosmosa. Slikarstvo je prostorna umetnost i kao takvo ono ne podrazumeva vreme, ono ga može prikazivati, ali ga ne nosi u sebi, za razliku od muzike.

Ovi umetnici, iako deo vizuelnog kosmosa, Bošovom svetu daju dimenziju vremena i radnje. Tek naglašeno oni dopunjuju. Oni su svojevrsna oda renesansnom umetniku i, istovremeno, interpretacija njegovog dela.

Prvi rad je uvod u aplikaciju koju je moguće preuzeti. Virtuelna tura kroz bašte raja. Drugi video je trejler dokumentarnog filma koji je snimljen o Bošu prošle godine, povodom 500 godina od smrti umetnika. Ostali radovi su ono što sam već opisala.

Ogledala u Bergmanovim filmovima i jedna pesma Silvije Plat

 

Neumorni proučavalac ženske psihe i njenog načina (nesvesnog) funkcionisanja suprotstavio je, ili pak približio, predmetu iracionalnog – ogledalu – mnoge svoje junakinje. Taština nad taštinama iliti vanitas vanitatum, delfijsko „Spoznaj samog sebe“ ili, kao na slici Marije Magdalene Žorža de la Tura, sva simbolička značenja žene pred ogledalom uzeta su u obzir i smeštena u filmski kontekst. U pozadini čujemo pesmu „Ogledalo“ Silvije Plat.

Posrebreno sam i egzaktno. Nemam predrasuda.
Što god vidim odmah progutam.
Onakvo kakvo je, nezamućeno ljubavlju ili nedopadanjem.

Nisam okrutno, samo istinoljubivo-
Oko malenog boga, četvorougaono.
Vreme provodim uglavnom meditirajući o suprotnom zidu.

Ružičast je, s flekama. Tako ga dugo gledam
Da pomišljam da je delić moga srca. Ali on treperi.
Stalno nas razdvajaju lica i pomrčina.

Sad sam jezero. Jedna žena se svija nada mnom
Tražeći moje potvrde za ono što stvarno jeste.
Zatim se okreće onim lažovima, svećama i luni.
Vidim joj leđa i verno ih odslikavam.
Nagrađuje me suzama i pokretima ruku.
Važno sam joj. Dolazi i odlazi.
Njeno to lice svakog jutra smenjuje tamu.
U meni je mladu devojku utopila, i iz mene se jedna starica
Iz dana u dan diže prema njoj, kao strasna riba.

Tri video rada Rolanda Quelvena

 

 

 

The Book of Elements, prvi video rad ovog francuskog umetnika čini se, posvećen je ruskom naučniku Mendeljevu. Vizuelno, rad u sebe inkorporira motive baroknog i neoklasicističkog slikarstva podjednako koliko i hemijske tabele, dijagrame, instrumente i portrete mnogih naučnika. Tu je i motiv Fibonačijevog niza, Mejbridžovi eksperimenti sa fotografijom, brojevi, formule i jedinjenja. Sve iskazano apstraktnim jezikom hemije, fizike i matematike. Muzika – Sandra Chechik.

Vanitas Vanitatum, drugi video rad inspirisan je filmom „Faust“ koji je režirao nemački reditelj F. W. Murnau. Kratak rad, skoro poput klipa ili najave za duže ostvarenje, crpi inspiraciju iz barokne umetnosti, konkretno – žanra mrtve prirode, naročito čestog u holandskom slikarstu, koji je podsećao na taštinu, propadljivst i lažnu zavodljivost materijalnosg sveta. Slikari žanra inspiraciju su crpli kako iz rigidne protestantske etike, tako i iz svog, zapravo, primarnog izvora – „Knjige Propovjednika“, jedne od pesničkih knjiga „Starog Zaveta“.

Corpus Geographicus, treći video rad, vizuelno je najmanje dinamičan ali je muzičkom podlogom kretanje učinjeno bržim. Sa leve strane vidimo Vermerovu sliku „Geograf“, sa desne je portret nepoznatog muškarca. Sredinom rada smenjuju se različiti oblici kostiju ljudi ili životinja, a sam umetnik za citat uzima odlomak iz dela Umberta Eka koji se odnosi na spiskove za koje italijanski pisac smatra da su, zapravo, poreklo kulture. Liste, katalozi, muzejske kolekcije primeri su čovekove potrebe da beskraj učini konkretnim i da unutar same kulture stvori određeni red. Rad je nastao u saradnji sa Isabel Pérez del Pulgar.

Tri video rada o Dedalu i Ikaru Rolanda Quelvena



Prvi rad, „Ikarov let kroz etar“, pozajmljuje motive iz Mejbridžove umetnosti istovremeno slaveći pionire letenja.

Drugi rad, „Ikarov pad“, gde ženski glas recituje pesmu Vilijama Karlosa Vilijamsa posvećenu ovoj temi, vizuelno kombinuje više različitih motiva, specifičnih i za prethodne Quelvenove radove.

Treći rad, „Ikarovo potonuće“, kao da vizuelno svedoči o drugoj strani mita o Dedalu i Ikaru. Avioni lete i – slete (što je slučaj sa Dedalom). No, avioni i padaju, a to je bila Ikarova sudbina. O tom mitu sam već više puta pisala, eseje možete čitati ovde.

Video rad o Marselu Prustu

 

Marsel Prust je moj omiljeni pisac. Čitanje njegovog romana „U traganju za izgubljenim vremenom“ jedno je od estetskih i intelektualnih iskustava koja ne blede.

Jedini problem sa njegovom knjigom u sedam tomova (više od tri hiljade stranica) lepo je opisao piščev rođeni brat, Rober, rekavši da čovek mora, u najmanju ruku, da polomi nogu i bude nepokretan neko vreme, da bi je pročitao od početka do kraja. Ovaj duhovita izjava uklapa se u ono što je Alberto Mangel napisao o idealnom čitaocu: „Idealni čitalac je, takođe, i idealni sedelac“.

Naredni video izuzetno je zanimljiv i ide u prilog temi.

Nedavno je obeležen i piščev rođendan (10. jul 1871) pa sam tim povodom naišla na rukopisne stranice Marsela Prusta iz kolekcije Nacionalne biblioteke Francuske. One su pripadale tekstu koji se našao u poslednjem delu romana, „Ponovo nađeno vreme“ (u nekim prevodima pojavljuje se naziv „Vaskrslo vreme“).

Prevodilac Prustovog dela na srpski jezik bio je Živojin Živojnović čiji je prevod nagrađen Oktobarskom nagradom grada Beograda za književnost (1984) i Nolitovom nagradom.

Takođe, beležnice Marsela Prusta iz kolekcije Nacionalne biblioteke Francuske, u kojima je umetnik rukom zapisivao tekst koji se kasnije našao u njegovom romanu „U traganju za izgubljenim vremenom“, mogu biti zanimljive, podjednako vizuelno i kao literarni kuriozitet.

Marsel Prust na blogu A . A . A

Izvor: The School of Life | BNF

Video rad o Ničeu

 

Meni pripada tek preksutrašnjica. Neki se rađaju posthumno. – Fridrih Niče

Duhovit i informativan video o nemačkom filozofu čija je omiljena biblijska ličnost bio Pontije Pilat. Druga anegdota, od koje se može započeti odiseja pokušaja pristupa Ničeovom delu, jeste ona koja se odnosi na prezir prema dva najgora narkotika koja je čovek izumeo: hrišćanstvo i alkohol. Razlog koji bi navodio bio je da oba imaju tendenciju isticanja pa obećanja ublažavanja bola. Drugi, podjednako intrigantni detalji mogu se pronaći u ovom videu ili, još bolje, u Ničeovim delima Rođenje tragedije, Vesela nauka, Ljudsko, suviše ljudsko, Zora, Tako je govorio Zaratustra, Sumrak idola, Antihrist, Ecce Homo.

Citat: Fridrih Niče, Antihrist, preveo Jovica Aćin, Službeni glasnik, Beograd.

Kolaži Ketrin de Blauver

Kolaži Ketrin de Blauver smešteni su između korica knjige koja (kao da) je urađena u sopstvenoj produkciji što joj dodatno daje na umetničkoj snazi. Kao i svi kolaži, proizvod dve likovne umetnosti, fotografije i ilustracije, slika kombinovanih u nadrealnom, halucinogenom redosledu, i ovi deluju poput prvih dadaističkih i nadrealističkih kolaža, a to su, uostalom, i sami počeci tog likovnog oblika. Pitanje ostaje može li ta forma da napreduje, uprkos svojim formalnim ograničenjima. Ketrin može biti jedan od ponuđenih odgovora.

Photographer without a camera, KDB collects and re-uses pictures and supports from old magazines and papers, engaging them in a vision that occurs directly in the hand, becoming thereby more physical and tactile. KDB gives new meaning and life to what is residual , saving the images from destruction and including them in a new narration that combines intimacy and anonymity. Hers is therefore a work about memory, although never by a process of accumulation but by way of substraction.

Izvor: Tipi Bookshop

Video radovi o životu i delu Gabrijele Koko Šanel

 

Inside Chanel je serija mini epizoda posvećenih francuskoj modnoj kreatorki Gabrijeli Koko Šanel. Svaka od epizoda fokusira se na jedan od mnogih segmenata koji su se odnosili na život ove žene, kao i razvoj njene modne kuće.

Merilin Monro, Šanel parfem, dijamantski nakit, zodijak i simbolika lava, venecijanska raskoš, privatni život, ljubavne avanture, detinjstvo, mladost, uspeh. Sve je sadržano u ovih nekoliko kreativnih, kratkih i sadržajnih epizoda.

Tomazo Albinoni i drugi italijanski barokni kompozitori

 

Ako tražim neku drugu reč za muziku, tada uvek nalazim samo reč Venecija. – Fridrih Niče

Priloženi video kombinacija je muzike venecijanskog kompozitora Tomaza Albinonija s početka 18. veka i animiranog filma ruskog geditelja Garija Bardina iz 2000. godine.

Doprinos Venecije muzici XVIII veka ravnomerno je raspoređen između opere i instrumentalne muzike. Ovaj grad blistao je kao jedna od muzičkih prestonica Evrope, zahvaljujući stvaralaštvu kompozitora kao što su Tomazo Albinoni i Antonio Vivaldi.

Tomazo Albinoni (1671-1751) komponovao je 81 operu, 99 sonata, 59 končerta i 9 simfonija. Ipak, danas je najpoznatiji po delu Adađo koje zapravo nije celovito delo već je skup fragmenata koje je iz delova sastavio Remo Đazoto 1945. godine. Adađo je komponovan za orgulje i gudačke instrumente i evocira more nepregledne i nepodnošljive tuge.

Albinonijevi savremenici bili su deo onoga što u istoriji muzike nazivamo baroknim periodom koji je izrodio veliki broj kompozitora poznatih samo po jednom delu. Među njima su italijanski sveštenik Gregorio Alegri (1582-1652) koji je radio u Sikstinskoj kapeli u Rimu. Njegovo najpoznatije delo je Miserere koju je napisao samo za upotrebu u Sikstinskoj kapeli povodom praznika kao što je Božić. Ova kompozicija savremenog slušaoca transcendira („prebacuje“) u jednu potpuno novu dimenziju osećajnosti.

Zatim, jedna od najinteresantnijih pojava barokne muzike je italijanski kompozitor Alesandro Skarlati (1660-1725). Preporučujem njegove Sonate koje je interpretirao Ivo Pogorelić. Skarlati je radio u Rimu na dvoru švedske kraljice Kristine, proveo je život između Rima i Napulja u službi dvora i crkve. Napisao je oko 115 opera i 700 kantata za kamerni orkestar.

U ovoj grupi izdvajamo još jednog italijanskog kompozitora čije nam note nedvosmisleno evociraju prelepe tavanice italijanskih crkvi 17. i 18. veka. Đovani Batista Pergolezi (1710-1736), uprkos svom kratkom životu (smrt od tuberkuloze u 26. godini) komponovao je jedno od najlepših dela u istoriji klasične muzike, Stabat Mater.

Video rad Frančeska Simetija i prostorije manastira Melk

Šestominutni video italijanskog umetnika je 3D prikaz mogućih zidova neke palate. Dopala mi se kombinacija različitih pejsaža kao mogućnost za vizuelno putovanje, praćeno minimalističkim zvucima koji kao da podražavaju kapi kiše koje neprestano padaju, a što je u video radu očigledno. Evokacija renesansnih pejsaža kombinovana je sa Art Nouveau primesama. Vizuelno opčinjavajuće.

Slično su ukrašeni zidovi manastira Melk u Austriji. Ova prostorija koju zovu Bergl, a koju je projektovao arhitekta Johan Vencel Bergl, na svojim zidovima sadrži prizore Novog Sveta. Egzotično rastinje, vedro nebo, predeo „Zapadne Indije“. Ovaj Benediktinski manastir postoji od 1089. godine i poznat je po svojoj bogatoj kolekciji manuskripta, kao i po skriptorijumima u kojima su rukopisi nastajali.

Fotografije: Margherita Spiluttini 

Video rad o Džonu Baldesariju: „A Brief History of John Baldessari“

 

Ove je kratak film o američkom konceptualnom umetniku Džonu Baldesariju. Duhovito i šareno vizuelno iskustvo kroz jedan od detalja američke umetnosti u drugoj polovini 20. veka. Narator je Tom Vejts, čuveni pevač, inače jedan od najboljih prijatelja umetnika o kome je reč. Zajedno su odrasli u kalifornijskom gradiću National City, nedaleko od meksičke granice. Je li konceptualna umetnost, pa još na američki način, praznina taštine ili relevantna slika našeg doba, pokazaće vreme.

Kratka istorija tipografije

Ova prelepo ukrašena koverta datira iz 19. veka i poreklo vodi iz jedne malene pariske radnje nalik Ali Babinoj pećini koja se bavila lepim pisanijem. Koverta može asocirati na priču o kaligrafiji – umetnosti lepog pisanja i ukrašavanja rukopisa – ali ovaj post posvećen je „savremenijem“ umeću – tipografiji, umetnosti oblikovanja slova i pisama po otkriću štamparske mašine.

Iako kaligrafija nije izgubiila značaj ni po Gutembergovom izumu, danas je daleko više u opticaju umetnost tipografije. Svako može koristiti font koji mu odgovara i na taj način vizuelno estetizovati svoj tekst na word papiru, ali ne može svako imati prelep rukopis i biti krasnopisac.

Nije reč o suprotstavljanju  veština, već o isticanju njihovih  različitih implikacija. Tipografija svedoči o umetnosti odabira onoga ko formira tekst. Kaligrafija, sa druge strane, svedoči o umetnosti pokreta ruke onoga koji piše, o njegovoj ličnosti i psihologiji. Na oba načina pisac o sebi saopštava, i ne samo sadržajem svog teksta već i oblikom reči kojima je formiran.

Утицај Вилијама Блејка на поп културу 20. века

William Blake - The Marriage of Heaven and Hell, 1790 -1793.

Вилијам Блејк, Венчање неба и пакла, 1790 -1793.

The ancient tradition that the world will be consumed in fire at the end of 6,000 years is true, as I’ve heard in hell.  The whole creation will be consumed, and appear infinite, and holy, where as it now appears finite and corrupt.  This will come to pass by an improvement of sensual enjoyment. If the doors of perception were cleansed, everything would appear to man as it is, infinite. 

Стваралачки духови с лакоћом успевају да преброде време и простор, а тако је било у случају енглеског песника Вилијама Блејка, америчког песника и фронтмена групе The Doors Џима Морисона и америчког редитеља Џима Џармуша. О утицају Вилијама Блејка на поетске визије Џима Морисона и филм Dead Man Џима Џармуша, писао је Зоран Пауновић.

Као да је у свом растерећеном лутању кроз време и простор Блејк посејао своје трагове – за оне који ће умети да их пронађу – на неким с разлогом одабраним местима, онима у којима је скривена праисконски целовита и праисконски једноставна мудрост, какву је у стиховима ваљда само он успевао да дотакне. Тридесетак година после Морисона, на те је трагове налетео и Џим Џармуш, који је, изгледа, такође био изненађен оним што је Блејк као наук могао да понуди и читаоцима израслим из кратких панталона. Орлови губе време – сазнајемо из Блејкових паклених пословица – онда када покушавају да нешто науче од врана: орлови треба да уче од орлова, поручује Блејк овом изреком прожетом сасвим индијанском метафориком, и то од орлова који се неће, као албатроси, спотицати о сопствена незграпна крила. Страшну симетрију Блејковог тигра (или орла, свеједно) спознао је, дакле, у једном тренутку и Џим Џармуш. Тако је Блејково присуство у његовом филму постало нешто много веће од необавезне скупине ерудитских пошалица; у тим се блејковским референцама заправо огледа смисао читаве приче. *

Додатак Блејковом утицају на поп културу 20. века је и приложени видео о коме нисам успела да пронађем детаљније информације. Аутор видеа са Блејковим култом комбинује култ поп хероја 20. века: Џима Морисона и Ијана Кертиса, фронтмене група The Doors и Joy Division. Ту је, наравно, и Боб Дилен.