A . A . A u antologiji „Somehow“

Novosadski dizajnerski studio Peter Gregson osmislio je koncept za časopis (antologiju) koji bi sadržao eseje, poeziju, studije, odlomke. Švajcarski proizvođač nameštaja Woak podržao je ovu ideju.

Na sajmu nameštaja u Kelnu, koji je u toku, kupci i posetioci izlagačkog prostora ovog proizvođača moći će da dobiju knjigu, u kojoj sam i ja participirala jednim tekstom. Antologija je nazvana Somehow i sadrži dvanaest priloga koji su na engleskom jeziku.

Na preporuku prijateljice napisala sam esej o holandskoj mrtvoj prirodi, slikarskom fenomenu 17. veka. Ponosna sam, zahvalna i srećna! Već osećam energiju svog nepoznatog, dalekog čitaoca. Esej ću uskoro objaviti i na blogu, na srpskom jeziku, u okviru serije tekstova pod nazivom Barok nedeljom.

Isprva sam za potrebe antologije napisala dva eseja, od kojih je jedan prihvaćen. Drugi je, takođe, o holandskoj umetnosti 17. veka, s tim što je u fokusu tog rada prikaz egzotičnih ptica na platnima nekoliko holandskih i flamanskih slikara toga doba. Taj rad ću objaviti, isto tako, u okviru serije objava pod nazivom Barok nedeljom

Zamislila sam četri eseja kao četri različita platna u tamnoj sobi. Bio je to moj mali, privatni muzej. U formi tetraptiha bih holandsku umetnost zlatnog doba povezala sa istorijskim, ekonomskim i građanskim tekovinama koje su je uslovile i oblikovale. Posmatrač bi u tu sobu ušao i, krenuvši s leva na desno, kretao bi se ovako: prvo krilo tetraptiha su Rembrantovi ženski portreti, preciznije haljine Rembrantovih portretisanih. Drugo krilo su egzotične ptice u izmaštanim vrtovima koje su na ogromnim platnima bile deo enterijera prve moderne evropske građanske klase. Treće krilo je ovo o kome je reč: mrtva priroda, mnoštvo hrane i predmeta na stolovima u tamnim sobama. Četvrto krilo, još uvek „nenaslikano“, biće esej o kabinetima kurioziteta, o sobama i škrinjama mnogobrojnih ličnosti koje nalikuju Šekspirovom Prosperu. To su sobe putnika, kolekcionara i ezoterika, sakupljača, fetišista, zaljubljenika u materijalno, u predmete, ali ne u onakve kakve viđamo na platnima mrtve prirode, već bizarne, neobične, „kuriozitetne“. Sobe pune prepariranih životinja, korala, lobanja, predmeta iz prirode, ali odvojenih iz svog prirodnog staništa i stavljenih u potpuno novi kontekst.

Esej o haljinama Rembrantovih portretisanih je objavljen na blogu A . A . A. Sledeći na redu za objavljivanje, u okviru pomenute serije Barok nedeljom, jeste esej o egzotičnim pticama. Zatim ću objaviti ovaj esej o mrtvoj prirodi (na srpskom jeziku, samo za ovu priliku je objavljen na engleskom) i, najzad, esej o kabinetima kurioziteta koji ću, u međuvremenu, napisati. On će se poklopiti sa mojim doktorskim istraživanjima koja se tiču nekih Šekspirovih drama, naročito „Bure“.

Facebook reakcija

A . A . A u sarajevskom „Almanahu Prosvjete“

Na preporuku pisca Muharema Bazdulja, urednik Almanaha Prosvjete za 2016-2017. godinu, Slobodan Šoja, pozvao me je na saradnju i zamolio da doprinesem novom broju godišnjaka za književnost, kulturu i društvena pitanja.

Poslala sam mu dva teksta, jedan o Matisu i Elijaru, drugi o Šileu. Objedinjujuća nit oba eseja je akt, način prikazivanja tela, kao i moguća značenja koja ta prikazivanja sa sobom povlače. Dakle, kretala sam se između estetike i kritike.

Oba eseja prvobitno su objavljena na blogu A . A . A. Tekst o Matisu i Elijaru objavljen je marta 2012. Tekst o aktovima Egona Šilea objavljen je decembra 2012. godine, ali je za ovu priliku znatno proširen i izmenjen.

U nastavku slede skenirane stranice oba eseja. Predstavljanje Almanaha bilo je na Sajmu knjiga u Beogradu, oktobra 2017. godine, kada sam i upoznala Slobodana Šoju (pre toga smo obavljali konverzaciju putem mejla), dobila svoj primerak, kao i honorar za tekstove. Ovo je prvi put da su neki moji tekstovi plaćeni, praksa koja bi trebalo da je pravilo, ali je, u ovakvim uslovima, više izuzetak i toliko interesantna pojava da ju je neophodno i pomenuti, kao da je u pitanju nekakav srednjevekovni mirakul.

Almanah Prosvejte za 2016-2017. godinu podeljen je u tri tematske celine. Prva je posvećena Petru Kočiću, druga našem savremenom dirigentu Radetu Radoviću i kamernom horu za crkvenu muziku koji deluje u okviru Muzičke akademije u Istočnom Sarajevu, treća nedavno preminulom istoričaru Dušanu T. Batakoviću. Između tih celina stalo je nekoliko zanimljivih eseja, priča, poezije i prevoda, kao i tekstova iz ranijih brojeva Almanaha.

Facebook reakcija

A . A . A u web časopisu za književnost „Eckermann“

Sonja Šljivić, urednica za poeziju web časopisa Eckermann, pozvala me je na saradnju, predloživši mi da joj pošaljem svoje neobjavljene poetske radove. Srele smo se u jednom kafeu, maja 2017, razgovarale smo o saradnji, ali i o fakultetskim temama. Obe smo na doktorskim studijama, ona se bavi Konstantinovićem, ja romantizmom.

U dvanaestom broju (novembar-decembar ’17) objavljena je moja poetska proza pod nazivom „Mrtva priroda“. Ispod teksta je i nekoliko redova o meni. U nastavku sledi tekst koji će se naći u jednoj od mojih narednih knjiga. Do tada biće prisutan u formi koja nije u štampanom obliku, u online formatu, na ovom mestu, i u časopisu Ekerman.

*

MRTVA PRIRODA

Inspiracija za moju narednu pesmu biće špajz. Tamna soba, uska, puna mrtve prirode.

Inspiracija za moju narednu pesmu biće korpa od pruća. Stajala je iza vrata. Grožđe, orasi, jabuke, dunje, kestenje, kruške i nar. Velika kao kolevka. U nju stavljali smo sve što bi sakupili. Ona ih je dubinom svojih usta, ivicama svojih osmehnutih usana, okružila, okupljala, čuvala i o njima brinula. Niko od nas nije se setio da nju pita je li gladna.

Inspiracija za moju narednu pesmu biće stari patos koji škripi i svi zvukovi stare kuće. Škripa vrata od kredenca, škripa stakla po udubljenju vitrine, ogledalo o gvožđe rama kad udari i limeni lavor o pločice. A najviše dvokrilni prozor kad se otvara i trula vrata podruma kad o stare sanke udare.

Inspiracija za moju narednu pesmu biće miris osušene kamilice, položene na hartiji starih novina u jednoj velikoj sobi na severnoj strani kuće. Jorgani na sanduku i reka koja se čula u daljini.

Inspiracija za moju narednu pesmu biće zvuk jabuka koje sa stola kotrljaju se i padaju po daskama poda. Time uznemirene, i jabuke u uglu, sa vrha džaka, počinju, jedna po jedna, odron. I vrata, koja po prvi put otvaraju se, a da ih niko ne vuče ili gura, drugačiju svetlost prinose prizoru.

Inspiracija za moju narednu pesmu biće mnogi isečci iz novina, suve hartije koje pucketale su kao mokra drva u šporetu.

Inspiracija za moju narednu pesmu biće dimnjak na vrhu kuće, stare već šezdeset godina i više puta obnovljene fasade, prozora i crepa. Samo dimnjak bi zaboravili, tu kutiju iz koje toliko reči u etar je iščilelo, reči iz soba, visokih, često hladnih, žutog svetla, reči mnogih, porodice koje više nema.

Inspiracija za moju narednu pesmu biće zidovi kuće koji počeli su slojeve plesni da razlistavaju. U toj kući već dugo niko ne živi. Trava između dasaka poda počela je da raste i zemlja u olucima bujala je. Iza stakla rama, po fotografijama, fleke razgrađivale su lica.

Inspiracija za moju narednu pesmu biće jedna stara, otupela i izborana komoda, nekada samo donji deo vitrine. Pri vrhu ta komoda ima dve fioke, obe odavno uže od svog sedla, rasklimane, bezvoljne, kao kad majica nije postavljena u red sa ramenima, kao cvet koji ne stoji uspravno u vazni. Ispod fioka nalaze se dvokrilna vrata koja škripe kad se otvaraju, ali jedna vrata su uvek ispred drugih, nema mesta za obe u sedištu. Ona koja ostaju vani, koja ne mogu uz druga vrata da se priljube, naginju se, padaju. Stara plava komoda, odustala od sebe.

Inspiracija za moju narednu pesmu biće fenjer čije staklo, boje paučinastog mleka, i u obliku peščanika, sija kao sagoreli šećer. Njegova svetlost ne doseže daleko, ali on vrši svoju dužnost. Njegova škripa, dok ga vetar klati, uspavljuje, kao decu zimi toplo mleko predveče.

Inspiracija za moju narednu pesmu biće dve scene kojima zajednički imenitelj su leptiri. Jednom, već u suton, silazeći niz grub, uzan put, sa livade visoko u brdima, između drveća, lišća i žbunja iskrili su zraci sunca, odlutali iz svoje moćne mase. Te iskre, ti, u kasno podne već blagi vrhovi, bili su narandžasti leptiri sa crnim tačkama po krilima. U jedno drugo vreme, nekoliko godina kasnije, kada sam napustila pejsaže (ili su oni mene) koji onda su mi značili, našla sam se opet u predelu koji, naprotiv, nisam volela do tada. Bio mi je hladan, stran. Planinski zrak pre ubada kapke nego što se topi po njima. Ali, počeo je da mi prija, baš tada, i toj promeni nisam htela da tražim uzrok. Išla sam na groblje. Idući ka jednom grobu, uskim prolazima između dva groba, kao i nekad između drveća, leptiri su klackali cveće. Narandžasti, sa crnim tačkama po krilima.

Inspiracija za moju narednu pesmu, najzad, biće i mušica koja mi je obletala pored oka dok sam ovo pisala.

Šest godina bloga A . A . A

therepublicofletters: “At the Metropolitan Museum of Art ”

Ovim povodom želela bih da pišem o tome šta nisam uradila za ovih nekoliko godina a ne šta jesam.

Nisam posle šest godina rada, pisanja, ulaganja ogromne energije i truda, planiranja i ambicija uradila jednu vrlo jednostavnu stvar: kupila domen. Iako povod ovoj objavi nije moj psihološki opis, mislim da ova činjenica dosta govori u prilog tome. Previše analiziranja, perfekcionizam i mikroskopsko sagledavanje okolnosti nikuda ne vode. Previše analitičnosti ima iste posledice kao lenjost.

Nisam posle šest godina rada, pisanja, ulaganja ogromne energije i truda, planiranja i ambicija uradila jednu vrlo jednostavnu stvar: osmislila način na koji bi čitaoci mogli da finansijski podrže ovo što radim. Nemam žiro-račun, nemam paypal, nikada, sve do sada, nisam ovo u vidu posebnog teksta objavila na blogu, nisam napravila video kao poziv na podršku. Ne treba mi novac da bih održavala sajt, ili zaposlila još nekog da mi pomaže, a rad je odavno u toj fazi, već smatram da sadržaj i ovo što radim to zaslužuje, bez da dodatno objašnjavam zašto. Smatram da je to vrlo očigledno. Toliko besplatnog znanja. Toliko rada.

Takođe, htela bih da sa vama ovom prilikom podelim i jednu svoju uspomenu, a ona je u vezi sa lovorovim vencem, koji je na ovoj prelepoj skulpturi podstakao neka moja sećanja. Obično povodom rođendana bloga pišem o svojim sećanjima i dovodim ih u vezu sa svojim radom i sa svojom misijom umetnika. Neću se truditi da izvučem neki konkretan zaključak, niti da pružim neku pouku. Samo sećanje kao podsticaj za pisanje i, kroz taj čin, upoznavanje sebe.

Bilo je to jednog leta, imala sam devet godna, porodično smo letovali u jednom malom mestu. Ponela sam svesku sa sobom, ja sam i tada pisala. Ubrzo smo upoznali jednu porodicu sa kojom smo se, i danas to mislim, neprirodno združili. Moji roditelji su se u potpunosti razlikovali od tih ljudi. Oni su bili bračni drugovi istih godina kao i moji roditelji i imali su dvoje dece, ćerka je bila mojih godina, sin godina moje mlađe sestre. Sve ostalo je bilo drugačije. Oni su bili arhitekta i farmaceutkinja, imali su svoj stan, u mnogo lepšem delu gada, ćerka je bila drugačija od mene, sa drugačijom decom se družila, znala je da odbrusi, veoma ironična, da se postavi, mangup već tada. Tipično za devojčice u tim godinama. Ja sam bila veoma naivna i bezazlena. Izuzetno lakoverna. Ništa nisam znala. Ona se kalila sa još mnogo dece iz ulaza, u mojoj ulici nije bilo dece. Razlika se odmah primetila.

Njen otac je bio arhitekta i od njega sam prvi put čula da je neki Dženson autor jedne važne knjige koja se zove „Istorija umetnosti“. To je za mene bilo nešto potpuno apstraktno ali je izazivalo divljenje i poštovanje (bele korice sa bronzanom bistom). Jedna druga gospođa iz kampa je stanovala prekoputa Zoološkog vrta u Beogradu (ona se time hvalila, ja to nisam ukapirala) i čitala je sive knjige sa starim slovima i crvenim listovima (ja nisam imala pojma da su to SKZ izdanja). Svim tim ljudima ja sam čitala svoje pesme koje je, kada smo se pre nekoliko godina videli, čika M. i dalje znao napamet. Smejali smo se mom tadašnjem nadahnuću. Od njega sam prvi put čula da je Rim bio jedan veoma veliki grad i da su u njemu pesnici i državnici nosili lovorov venac na glavi. On je bio simbol najveće počasti za jednog rimskog građanina. To sam dobro upamtila!

Desilo se da je ispred naše kamp kućice zaista bio jedan lovorov žbun. Tako smo jedno popodne čika M., njegov sin i ja bili kod tog žbuna i, dok nam je pričao o antičkom Rimu, čika M. je istovremeno pravio venac. Moje radosti! On je znao da ja pišem, svi su to znali, i svi su se osmehivali kada bih ja recitovala svoje pesme, tako da sam, posmatrajući ga, znala da je taj venac za mene. Prirodno. Za koga bi drugo bio? Ja sam jedini pesnik među njima. Kada je završio venac, koji je bio velik i raskošan, on ga je, posle nekoliko sekundi držanja pred nama, položio na glavu svog sina. Sina koji je po čitav dan igrao tetris i koga uopšte nije bilo briga za to o čemu je njegov otac pričao.

Ja sam se tada razbolela od razočaranja. Bila sam izdata, bila sam ljuta na život. Bila sam ljuta na sebe jer sam, u poređenju sa svim tim ljudima, bila glupa. Bila sam naivna i puna očekivanja. Zašto sam ja očekivala bilo šta od bilo koga (tako je moja majka zvala nepoznate ljude), naročito od nekoga ko nije moj roditelj? Još bolnije saznanje bilo je to da moji roditelji ne znaju ništa o lovoru, a kamoli da sastave venac, a još manje o tome da taj venac meni pripada, oni nisu bili svesni mene. Još gore: nisu me poricali, bili su ravnodušni. Taj događaj je odlična metafora za sva moja naredna razočaranja u životu, naročito kada bi olakšice, ljubav, pažnju, „zasluge“ dobijali oni kojima te zasluge ne pripadaju. Pitala sam se zašto je to tako? Zašto se za neke ljude sreća i lep život podrazumevaju? Oni to ne zaslužuju. Ničim, nikada, ništa. To su tri reči koje ih opisuju.

Gledala sam decu kojom sam bila okružena u osnovnoj školi, u srednjoj, decu naših komšija, kučnih prijatelja i rođaka, kasnije kolege na poslu, gledala sam decu vlasnika stanova koje sam iznajmljivala. Onda sam se uplašila svoje oholosti. Ko sam ja da sudim? To je moj put, ja kao takvog treba da ga prihvatim. Pitala sam se zašto ta iskušenja? Onda sam prestala da se pitam. I to je oholost. To je datost. Sav trud, sav rad, sva pamet, talenat, težnje, to je deo misije, deo razloga zbog koga sam ovde. Sve zasluge, sva priznanja, svi uspesi, sva sreća: odakle mi ideja da je to prirodan rezultat prethodno nabrojanih postupaka? To nije jedno sa drugim u vezi. Kakvu sudbinu ima mrav, kakvu sudbinu ima pčela? Zar da se usude da imaju očekivanje? Nas pogešno vaspitavaju, nas lažu i pripremaju nam takvim učenjima put u razočaranja. Velika očekivanja – izgubljene iluzije. To je bio moj bildungsroman.

Takve okolnosti meni su oformile karakter, ništa bolji ili gori od karaktera drugih. Međutim, ja sam se u jednom razlikovala od većine ljudi koje sam poznavala. Ne, nisam bila veći vojnik od njih. Svi ti vojnici teškog života ostvaruju isključivo Pirove pobede. Ja sam bila daleko upornija od njih. Ja ne pamtim da sam ikada u životu odustala od nečeg. Nije bilo šanse. Spisak sam oduvek imala iznad stola i stalno sam precrtavala. Red po red. Red po red. Tako sam naučila da je najveća vrlina strpljenje, a ono je u vezi sa vremenom. Takođe, upravo kroz mnoga iskušenja ja sam se okrenula umetnosti i, posredstvom nje (moja duhovna Beatriče) došla sam do religije. Tu bih stala, za ovu priliku. „Tvoji ciljevi su umetnost i nauka, tvoj život ljubav i obrazovanje. I da ne znaš, na putu si ka religiji.“

A . A . A u online izdanju magazina ELLE

_MG_9218_MG_9223_MG_9295_MG_9241

Marija Mićanovič, novinarka internet izdanja magazina Elle, pozvala me je jednog julskog podneva na intervju. Kao dugogodišni čitalac – otkrila je moje pisanje u Portugalu – smatrala je da treba razgovarati o različitim temama koje su u vezi sa stvaralaštvom, sa time šta ja radim, šta mi radimo. Mi smo, podjednako, ja koja pišem i uređujem, i vi koji ovo pratite, čitate, u ovom radu nalazite smisao, lepotu i obećanje entuzijazma.

Ja bez vas ne bih imala razloga da ovo radim. Radila bih, svakako, zbog sebe, ali ne u ovoj formi, na ovaj način, ovim intezitetom. Nikada nisam shvatala ljude kojima je dovoljno da to što rade bude dobro i dovoljno za njih. Meni je, naprotiv, drugi neophodan. Ne razumem glas koji se zadovoljava time da odzvanja u praznini. Deljenje je dar. Otuda je moja najveća želja od malena bila da imam svoj časopis i da budem profesor. Marija mi je pomogla da taj glas dodatno odjekne.

Zato, sa neočekivanih mesta stižu podsticaji. U nastavku prenosim celokupan intervju, kao i pojedine fotografije, a Marijin uvod možete pročitati na izvornom mestu, sajtu magazine Elle. Marija je i samostalna autorka, urednica sajta Moda u Srbiji. Intervju koji smo radile prenela je i na svoje mesto te ga i tu možete pročitati, a i dati Mariji podršku kako bi se razvijala i svojim sadržajem doprla do više čitalaca.

*

Kada si počela da pišeš? 

Počela sam da pišem čim sam naučila da pišem, u šestoj godini. Kada sam imala neku misao, ili neko sećanje, to sam zapisivala tako što bih pisala drugima pisma, ocu ili baki, koja, naravno, ne bi bila poslata. Kako sam odrastala moja interesovanja su se proširivala: zanimao me je život Drage Mašin, crnogorskih princeza i Luize Čikone-Madonne, posebno njen mičigenski period, o čemu sam napisala roman koji, nažalost, nisam sačuvala. Istu sudbinu delio je još jedan roman koji sam u tom periodu napisala (radoznala devojčica otkriva napuštenu kuću). Pred sam kraj osnovne škole napisala sam nekoliko priča pod uticajem Agate Kristi i Ive Andrića. Ni njih nisam sačuvala. Polaskom u srednju školu počela sam da pišem pank pesme i recenzije albuma. Srećom, njih još uvek imam. To je jedino svedočanstvo mog pisanja do petnaeste godine. Čak i veliku količinu dnevnika koje sam imala, sve sam to, zajedno sa pričama i romanima, u jednom trenutku bacila.

Šta je posebno uticalo na tvoj dosadašnji rad?

Uticala je umetnost i dokolica i sve što je imalo veze sa bajkama. Diznijevi crtani filmovi bili su značajni za moju imaginaciju, ali i jedna reprodukcija Konstablove slike u trpezariji mamine tetke, kao i gobleni moje bake. Emisija Koncert u podne doprinela je da razvijem beskrajnu ljubav prema klasičnoj muzici. Od pisaca sam volela Hansa Kristijana Andersena, Žila Verna i, naravno, Anu Frank. Bio je tu i jedan omladinski roman koji se zvao Zbogom mojih petnaest godina, kao i horor roman o jednoj lutki koji se zvao Bela. Kasnije, veliki uticaj na mene imali su Rilke, Prust i Margerit Jursenar.

Da li postoje neke stvari koje te baš nerviraju u našem društvu i na koje si posebno ogorčena?

Da, postoje. Ohrabrivanje mediokriteta i diletanata.

A šta bi konkretno pohvalila?

Pohvalila bih žilavost i vitalizam naših građana. Zapravo, ogromnu sposobnost samoobmane koja proizilazi iz ogromne volje za lepšim životom. Ako pogledate šta se sve ovde dogodilo od 1990. onda shvatite koliki je napor (ili je to ludilo?) bio potreban da se okrene glava na drugu stranu i živi kao da se to vas ne tiče. I tako 27 godina! Guranjem problema pod tepih ništa ne rešavate, zato se ovde decenijama ništa ne menja. Međutim, ljudi vole da lažu sebe, kako bi drugačije podneli život?

Kakva god bila situacija u društvu, ona te nije zaustavila da konstatno radiš i ulažeš u sebe. Online magazin A . A . A čiji si autor ima veliku produkciju tekstova posvećenih umetnosti i imaginaciji, kao i kritici. Naziv bloga nije slučajan…

Nije. Tri A simbolišu tri početka/načela mog života – slobodu, putovanja i stvaranje. Naziv bloga poklopio se i sa mojim inicijalima i sa latinskom rečju Ars. Kada sam svoje eseje, citate iz knjiga, razmišljanja o filmovima, arhitekturi i muzici prenela sa papira na online nebo nastao je blog na kome radim. Moja početna želja bila je da delim znanje i lepotu koja je našoj stvarnosti nedostajala. Nije tačno da ljude ne zanima umetnost. Sebe smatram u tom smislu online kustosom, a blog baroknim kabinetom kurioziteta.

Kad bi mogla da biraš, od svih živih i onih na drugom svetu, sa kim bi volela da se vidiš na piću i porazgovaraš?

Uh, ovo je najteže pitanje do sada (smeh)! Volela bih da popijem čašu vina sa Margerit Diras ili sa Patrišom Hajsmit. Kad bih mogla da delim sto u kafeu sa nekim fikcionalnim junakom, onda bi to bio Korto Malteze. U Veneciji, podrazumeva se.

Na blogu si pisala i o modi, Gabrijeli Šanel, kao i o modnoj fotografiji. Kako ti gledaš na modu? 

Moda je veličanstvena umetnost, ona je vizuelna opera. Ne mislim da je trivijalna. Međutim, lepa haljina dobija svoje puno značenje tek kada ju harizma osobe dopuni. Volim istoriju mode i modnu fotografiju koja modi daje dodatnu umetničku snagu. Šešir je jedan od mojih omiljenih modnih komada, a Stela Makartni omiljena dizajnerka jer pravi dobre sakoe, drugi moj omiljeni komad odeće. Jedna južnoafrička dizajnerka, Žizela Hjuman (Gisele Human), pravi prelep nakit, treći meni važan detalj kada je odeća u pitanju. Roksanda Ilinčić je modna dizajnerka sa najboljim instagram nalogom. Najazd, treba istaći i ono što je loše kod mode: to je modna industrija. Čini se da u njoj nema puno etike ovih dana…

Često ističeš koliko ti je bitno da putuješ, otkrivaš daljine. Persijski pesnik i mističar Rumi rekao je kako putovanja vraćaju snagu i ljubav u naš život, dok je Ibn Batuta smatrao kako nas putovanja prvo ostave bez reči, a onda pretvore u pripovedača. Šta tebi znače putovanja? 

Citirala bih Selina: Putovanje je korisno, ono razvija maštovitost. Sve ostalo je razočaranje i zamor. Naše putovanje je izmišljeno, u tome je njegova snaga.  U ovom citatu sažeta je sva filozofija putovanja. Samo putujući i zahvaljujući umetnosti možete da putujete kroz vreme. Mislite o tome. To nije mala stvar. Ljudi, katedrale, svetlost nepoznatih gradova, boja povrća na pijacama, more, drveće, muzeji, unutrašnja dvorišta, rošave fasade… Bitno je putovati. Nikada nisam mogla da razumem ljude za koje je kućni prag nepremostiva planina.

Uprkos okolnostima u kojima danas živimo, vremenu koji nam ne dozvoljava predah, ljudi i danas čitaju. Koje bi ti savremene pisce, pesnike i knjige preporučila ljudima, posebno mladim osobama kojima je potreban neki duhovni, književni stimulans?

Dobar savremeni pesnik je Tomas Transtremer. Mnogi poljski pesnici koje objavljujem na blogu, a koje tako dobro i predano prevodi gospođa Biserka Rajčić, su odlični i njih preporučujem. Od proznih pisaca Alis Manro, Toni Morison, Klaudio Magris i Vladimir Pištalo. Pesnik savremenik, a moj vršnjak, koga bih izdvojila je Uroš Kotlajić. Njegova zbirka Poslednji gran žete velike Ane Andrejevne je odlična. Takođe, na fejsbuku možete naići na toliko dobrih pesnika, neafirmisanih, retko objavljivanih.

Čini se da je pre poezija bila daleko više angažovana, subverzivna, i da je danas prevashodno lična, intimna i nekako udaljena od stvarnosti. Gde ti vidiš ulogu poezije u 21. veku?

Možda je i bolje da ne bude angažovana. Svakako, nije ni dobro da bude instagram selfi. Njena uloga će biti kao i do sada: da oplemenjuje i daje smisao pojedinačnom čitaocu. Ona ne može da menja svet ali može da menja i oblikuje pojedinačan svet. To je važno. I dovoljno.

Kakvi su ti planovi za dalje?

Čeka me polaganje ispita na doktorskim studijama, objavljivanje nove knjige, rad na blogu. Takođe, čeka me rad na štampanom izdanju časopisa koji bi sadržao nove tekstove, i ne samo moje, ali i one sa bloga. Sve je ovo, naravno, planirano da bude u samizdat varijanti. Ona predstavlja mnogo olakšica i samo jednu prepreku: novac. Stoga, monetarizovanje bloga, ali i pokušaj ponovnog zapošljavanja su neizostavni deo mojih planova.

Razgovarala: Marija Mićanović

Fotografije: Aleksandar Mijailović

Preporuka: Instagram nalog magazina Elle

A . A . A u Domu kulture „Studentski grad“

Related image

U četvrtak, 4. maja 2017. godine, sa početkom u 19 časova, u domu kulture „Studentski grad“ održaće se veče posvećeno internet portalima koji se bave kulturnim i umetničkim sadržajima. Ja, kao jedini član redakcije bloga A . A . A učestvovaću u razgovoru sa urednicima i autorima drugih važnih i čitanih internet mesta posvećenih pomenutim temama. Na fb stranici DKSG piše sledeće:

„Naši gosti biće urednici/urednice i autori/autorke internet portala koji se bave umetnošću, književnošću i kritikom. Razgovaraćemo i razmeniti iskustva i mišljenja na teme kao što su: mogućnosti kreiranja kulturne politike, delovanje u institucionalnim i vaninstitucionalnim okvirima kulture, čitalačka publika, opstanak i budućnost ovakvog vida bavljenja književnošću.

Učestvuju: Kultur Kokoška (Anja Anđelković), Agon (Bojan Savić Ostojić),Glif – portal za književnost i kulturu (Danilo Lučić), Art-Anima (Dragoljub Igrošanac), Kultiviši se (Sonja Todorović), A . A . A (Ana Arp), Časopis Kult (Milena Kulić) i Beton (Saša Ćirić).“

O događaju se dodatno možete obavestiti na facebook stranici Doma kulture „Studentski grad“, kao i na sajtu te ustanove.

Vidimo se u četvrtak od 19h!

Unapred se radujem razgovoru i razmenama mišljenja učesnika. Sam prostor u kome će se razgovor voditi je veoma prijatan, majsko veče biće vedro a plato ispred idealno sastajalište i za kasnije susrete.

DKSG  |  DKSG (fb)

Slika: DKSG

Godinu dana putovanja iza Sunca

Opšta slika za reklamu

Prvog maja 2016. godine izašle je iz štampe moja prva knjiga, Tri mita o putovanju iza Sunca. Pisala sam o njoj, obaveštenje, pogovor i inspiracije bila su polazišta za tri različita teksta koja sam objavila na ovom mestu. Na društvenim mrežama, takođe, obznanila sam vest i reakcije su bile lepe, kako na mom profilu, tako i na fb stranici bloga. Javljali su mi se čitaoci iz Beograda, Novog Sada, Tuzle, Podgorice, Subotice, Niša, Bele Crkve, Bara, iz Švedske. Primerci koje sam ostavila u knjižarama Mala Akademija, Nolit, Beopolis, Zlatno runo i Apropo prodati su. Nisam organizovala promociju. Nisam se još uvek prepoznala u nekoj od institucija. To ne znači da neću u jednom tenutku odlučiti da organizujem predstavljanje ili veče razgovora o knjizi, kao i blogu.

 

Knjigu je među prvima poručio i o njoj je pisao Marko Matolić, urednik časopisa „Naslijeđe“ (Naslijeđe – Neovisni časopis za književnu prošlost i budućnost BiH). U 17. broju (jun 2016) pojavio se prikaz moje knjige koji u celosti prenosim:

Ova kratka bilješka ima za cilj da svrne pažnju na prvu objavljenu knjigu pjesnikinje Ane Arp.

„Tri mita o putovanju iza Sunca“ zbirka je pjesama koju čine tri ciklusa. Ciklus Pisma Persefoni fragmentirane su poeme, bljeskovite sličice koje ukazuju na konture jedne veće, kompleksnije slike. Pjesnikinja u ovom ciklusu kao da osjeća svu moć jezika jer se vraća na lakonski izražaj koji misao samo nagovještava i koju treba sam(o) potražiti, iz blještavila sunca, ukoliko ta potraga nije samo mit… Drugi ciklus, Herbarijum, lirski je tekst, također fragmentiran, elegične atmosfere kojoj inverzije dodaju i dozu arhaičnog. Treći ciklus, Dedalove sobe, je najfragmentarniji, ali i slike u njemu su najšire. Na početku te slike izgledaju jako precizne ali baš njihova širina sprečava da ih se obuhvati razumom pa preostaju same grablje osjećaja. Forma ovog ciklusa je raznolika i ima hipnotički ritam. Započinje pjesmama u prozi, ritam odjednom ubrzava kratkim, fragmentarnim poemama (na koje nas je pjesnikinja već pripremila u prvom ciklusu), eksplodira u mapama labirinta u kojima nipošto ne smijemo (niti možemo, uostalom) tražiti sintaktički već samo osjećajni smisao, i onda nas istim putem polako vraća natrag.

Nemir, koji ovo čitanje izaziva, bit će smiren racionalnim pogovorom koji dosta toga utješno pojašnjava i razjašnjava.

Saradnja sa časopisem „Naslijeđe“ se nastavila pa sam pozvana da učestvujem sa dva eseja o fotografiji za 19. broj. U pitanju su eseji Ogledalo i senka Vivijen Majer i Topografija ljudskog lica: Sali Man i Orhan Pamuk. Urednik mi je kasnije poslao i fotografiju na kojoj se vidi broj, sa mojim tekstom i fotografijama Vivijen Majer na naslovnoj strani. Ambijent je divan. U pitanju je biblioteka u Orašju (BIH).

Časopis Naslijeđe (broj 17) | Časopis Naslijeđe (broj 19)

 

Posle ove kraće digresije, vraćam se na glavni kolosek. Kolosek je reč koja mene uvek, bez izuzetka, asocira na putovanja, a putovanja je bilo i u slučaju Tri mita. Knjigu sam nosila sa sobom u Temišvar, na Frušku goru, u Veneciju, u Boku Kotorsku, u Dubrovnik, u Napulj, u Novi Sad. U mnogobrojne beogradske kafee u kojima bih se sastajala sa ljudima koji bi knjigu preuzimali direktno od mene. Tada bismo pričali o blogu, procesu pripreme knjige za štampu, utiscima, inspiraciji. Mnogi od njih knjigu su i fotografisali a ja sam te slike priložila na kraju objave.

 

Naredni čitalac koji mi se javio bio je Stefan Tanasijević, autor sajta Art Nit. On je 21. avgusta 2016. godine objavio prikaz knjige i svoj utisak povodom njenog čitanja:

Pisac i putnik Ana Arp, osnivač i urednik internet magazina A . A . A posvećenog umetnosti objavila je svoju prvu knjigu Tri mita o putovanju iza Sunca, maja 2016. godine. Ova knjiga je neobična poetska trilogija koju čine Pisma Persefoni, Herbarijum i Dedalove sobe. Mlada autorka ovog dela obojenog patinom drevnih vremena, jedinstvenog na našim prostorima, ali i u našem vremenu, u jednom delu pogovora knjige piše veoma slikovito o prisutnosti umetnosti u njenom životu i značaju za stvaranje ove knjige..

 

Jedini urednik kome sam samoinicijativno poslala knjgu bio je Branko Kukić, urednik časopisa „Gradac“, kao i mnogobrojnih edicija u okviru izdavačke kuće Službeni glasnik. Nakon nekoliko nedelja stigao mi je njegov odgovor koji ovde prenosim u celosti.

Ana Arp,

sa zadovoljstvom sam pročitao Vašu knjigu „Tri mita…“. Kažem sa zadovoljstvom, jer se ono što pišete razlikuje od onoga što povremeno čitam od poezije mlađih, a što mi najčešće liči na konstrukciju, koja je inače danas postala pravilo. Svi grade most, a ne shvataju da nije isto preći preko mosta, nego preko kakvog mosta.

Prvi deo Vaše knjige je osetljiv, ali pun „patki u preletanju“, pa me podseća na pesnike kineske i japanske. Taj nečujni šum u visini i kada dolazi iz druge kulture podseća pomalo na ono oduševljenje Crnjanskog kada je prevodio te pesnike.

„Dedalove sobe“ su moćne. Lavirint je moćan, u svim oblicima, bilo da je iz mita, bilo da je iz Kjubrikovog „Šajninga“, itd.

Ne smem dalje, jer ja ipak nisam onaj koji se baš u sve ovo razume.

Iskreno,
Branko Kukić

 

U nastavku slede fotografije čitalaca, kao i fotografije knjige koja se našla u izlozima beogradskih knjižara Mala Akademija, Nolit, Beopolis, Zlatno runo i Apropo. Knjigu možete poručiti na anaarpart@gmail.com

BeFunky CollageBeFunky Collage 1