А . А . А у рубрици „Писци препоручују“ интернет магазина „Плезир“

Крајем децембра 2018. година уредница интернет магазина Плезир, Теодора Коврља, позвала ме је да дам свој прилог рубрици Писци препоручују. Требало је да доставим свој списак наслова. Ја ништа не схватам једноставно. У наставку ћете се уверити и сами. Следи моје виђење списка књига које бих сваком препоручила.

За фотографије које следе (овде је само одабир) био је заслужан Алекса Митранић. Уместо традиционалног начина представљања књига кроз списак и скенирану насловну страну књиге, одлучили смо се за другачији приступ. Алекса је фотографисао моје књиге, које су дубоко уткане и у ткиво овог интернет места, не само у списак.

*

Своје писање о омиљеним књигама организоваћу по принципу метафоре. За пример узмимо однос планета и сателита. Нека моја имагинација буде Сунце око кога планете круже. Дакле, моје читалачко биће је хелиоцентрични систем. Књиге су планете, али књиге су и сателити који се придружују планетама и круже око њих и са њима. Књиге-планете својом гравитационом силом привлаче друга космичка тела, која углавном морају бити мања јер да није тако систем привлачења био би обрнут (или би дошло до судара, а знамо шта космички судари значе). Треба имати на уму да су та друга космичка тела мања, али не у дословном смислу, по књижевно-историјском значају или по обиму, већ су неопходна аналогија датом читалачком искуству па су стога сателити јер долазе после главног дела у низу асоцијација. Они нису читалачко полазиште већ накнадна читалачка асоцијација.

У наставку следи списак чији редослед није квалитативне природе нити има вертикалан визуелни распоред (што је ликовна представа списка). Хоризонтала је у овом случају огледало моје полице испред које сам стала да бих направила овај списак. Посматрала сам ју неколико секунди и деловала ми је као низ кућа на каналу у Амстердаму. Све одабране књиге одражавају оно што је принцип космоса: еквилибријум. Неопходну равнотежу која спречава сударе, искакања из дате путање у космичку празнину, гравитаоционо усисавање мањег космичког тела од стране већег. Почнимо! Наставите са читањем

Ružica Medaković o knjizi „Tri mita o putovanju iza Sunca“

Pišući o „Anatomiji melanholije“ Roberta Bartona, Bela Hamvaš primećuje da je ovaj pisac načinio jedan grandiozan silazak u podzemni svet, kakav je preduzeo Dante, ili Odisej ili Vergilije. Taj silazak se, prema Hamvašu, dešava u presudnim i odlučnim krizama ljudskog života, nenamerno, vrlo često nesvesno. To iskliznuće u podzemni svet ima snagu autentične spoznaje, što je presudno za stvaraoca. Prema Hamvašu, ne postoji ni velika umetnost, ni filozofija, ni velika sudbina, bez jakih „podzemnih odnosa“, bez katabazije. U tom smislu Tri mita o putovanju iza sunca Ane Arp su zaumna poezija koja počinje silaskom, a odvodi nas do graničnog horizonta i iskonskih predela, i to za one čitaoce koji su spremni da putuju iza Sunca.

Putovanje počinje u praskozorje u jednom grimiznom i sedefnom pejzažu, ophrvanom injem, koji nam je predočen u epistolarnoj  formi. Pisma Persefoni  su datirana 6. decembra i naslovljena kao elegije o zimskim pejzažima i sećanju i mogu se čitati kao svojevrsna poema, jer svako pismo predstavlja po jednu pesmu koja se smisaono nadovezuje na drugu. Forma epistole otvara mogućnost lirskom Ja da se poistoveti sa božanstvom kome su pisma namenjena i tako elegični ton Pisama reinterpretira mit, stvarajući božanstvo u kome će se prožimati glas lirskog ja i Persefone. Ta ambivalencija lirskog glasa biće predočena i grafički u knjizi. Takođe, unutrašnji pejzaž koji se raskriljuje pred čitaocem istovremeno je i hladni i sumorni Prozerpinin vrt.

Putovati kroz svoja sećanja, koja su često nepouzdana, međutim, intenzivna i nezaboravna, i u kojima je prepoznato nešto kao izvestan poziv na putovanje, znači imaginativno nadomestiti ono čega se ne sećamo. To je put umetnikove vizije, a pijuk ptice postaje prepoznavanje pesničke vokacije.

Persefona, kako sama pesnikinja piše u Pogovoru, vezuje se za kruženje, bujnost i jalovost prirode. U  izvesnom smislu Persefona je izgnanik, jer ju je Had oteo, dok je privučena lepotom narcisa, posegnula za cvetom, i onda, kako bi je vezao za svoje mračno carstvo, na prevaru joj je dao da pojede  zrno nara. Nar postaje tako simbol greha i osuda na večno vraćanje maglovitim tminama: Nastavite sa čitanjem

Fotografije Bratislave Terzić rađene prema knjizi „Tri mita o putovanju iza Sunca“

O AUTORICI

Ana Arp je jedno apsolutno savremeno mitsko biće za mene. Kada kažem savremeno, želim da to zaista zazvuči u vašim mislima i da se zamislite, uz dužno poštovanje, ali bez povezivanja sa bilo kojim drugim mitskim bićima. Njene misli nadahnjuju i čine se kao slamke iz kojih pijem nasvakidašnju poeziju. Poezija Ane Arp je božanstvena. Zlatna lampa u nekom muzeju zacakli se kada dođu do nje šapati poezije, kao da joj daje novu dušu. Jako mi se sviđa sveobuhvatnost  osjećaja ljudske duše u sthovima kao što je smjenjivanje prošlosti i sadašnjosti, te interesantno suočavanje s budućnošću. Posebno bih pohvalila autentičnost stihova.

O KNJIZI 

Sada kada postoji knjiga, „Tri mita o putovanju iza Sunca“, javljaju se samo osjećaji sreće zbog postojanja ozbiljnog pristupa želje za stvaranjem i uspjehom istog. Kada čitam „Tri mita o potovanju iza Sunca“, ponekad krenem odmah od treće knjige, „Deadlovih soba“, i čitam ih cijelo veče, slike koje se stvaraju u mom umu su nadahnjujuće. Zatim volim ujutro da čitam prvu knjigu, „Pisma Persefoni“, dovoljno je da pročitam jedno pismo, ili nekoliko strana jednog pisma da bi mi iznova njihovo značenje obogatilo dušu i obasjalo dan da pokušam primjećivati sve te fantastične pejzašne opise ili još jedna luckasta vizija kada čitam jeste da se bacam na krevet mekan od vate s nekog drveta, i to je neki opuštajući fenomen ovih stihova, kao da moja duša drijema, kao da se oslobađa, kao da se odmara. Knjigu nikako ne bih preporučila da se poželi pročitati za jedan dan. Treba joj dati vremena, kako se meni čini treba svakom stihu posvetiti dan, jer su toliko za mene inspirativni.  Drugu knjigu, „Herbarijum“, volim čitati dok mi sunce ide u oči i neka vrelina prolazi kroz lice, tako uzbudljivije slušam muziku stihova.  Kada je  čitam uvijek sam sama u svojim mislima i u fazi samospoznaje.

O FOTOGRAFIJAMA

Dakle, zbog jako velike doze inspiracije odlučila sam se za jedan fotografski osvrt.  Fotografije nisu nužno vezane za stihove, već neke moje fotografske imaginacije dok sam čitala knjigu, ali naravno povezane su sa pjesničkim slikama stihova i apstraktnog su karaktera. Sastoji se od nekoliko serija fotografija, tačnije pet serija, počevši sa prvom koja nosi naziv, „Cilj“, zatim „Putnica“, „Putovanje“, Sunce“ i „Zidovi“. Nastavite sa čitanjem

A . A . A u internet magazinu „Plezir“ (intervju)

Na poziv Katarine Đošan, istoričarke umetnosti, dala sam intervju za internet magazin Plezir. U pitanju je novembraski broj za 2018. godinu. Intervju možete čitati na njihovom sajtu, a ja ga ovde prenosim u celini.

Razgovarale smo o umetnosti i putovanjima u jednom unutrašnjem dvorištu zgrade u ulici Zmaja od Noćaja. Zahvaljujem se na pozivu novinarki Katarini Đošan, fotografu Aleksi Mitriniću i Teodori Kovrliji, urednici magazina

*

Ana Arp je mlada umjetnica koja sebe na prvom mjestu doživljava kao pisca i putnika. Javnosti je ipak najpoznatija kao autor i urednik internet časopisa A . A . A posvećenog umjetnosti u raznim njenim vidovima, ali s tendencijom da se takvo nasilno raščinjavanje umjetnosti zaobiđe, odnosno da se ti razni vidovi približe. Slika i tekst, muzika i riječ, film i filozofija: nerazdvojni su. Teorija je shvaćena ne samo kao mjesto tumačenja umjetnosti, nego i kao polazište za stvaranje. Subjektivni doživljaj je metodološki uobličen, on ima svoju težinu i vrijednost, a naučno u jednom rigidnom i tradicionalnom smislu ovdje ne igra nikakvu ulogu. Čini se da Ana tako pristupa svemu čega se dotakne: studiranju, posmatranju, putovanju, čitanju, druženju, svakodnevnom životu. Autorka je knjige Tri mita o putovanju iza Sunca, a trenutno piše dvije knjige koje planira da objavi u skorije vrijeme. U slobodno vrijeme putuje; podjednako se divi sjevernjačkom sivilu koliko i mediteranskom suncu, buvljacima koliko i muzejima, zabačenim i napuštenim dvorištima zgrada koliko i vrhunskoj arhitekturi…Pa ipak, svako putovanje počinje i završava u sebi. Nastavite sa čitanjem

Sedam godina bloga A . A . A

ČITAOCI PIŠU

I Oprostite, draga i poštovana Ana, na javnom ukazivanju komplimenata, ali bez obzira što su javni, nisu puka kurtoazija. Onomad mi je prijateljica poslala par Vaših tekstova iz magazina „Puls“ u kojima sam uživao, kao i u predgovoru za Vašu knjigu, koji sam našao na blogu. Jedna slika me je oduševila, ona „gde se priviđenja ne razlikuju od sećanja“. Mislio sam da je tako sveobuhvatan renesansni duh ovde iščezao smrću Kalajićevom. Posvećenik ste Kulture u našem nihilistickom veku. I, svestan rizika da će ovo što ću reći zvučati patetično, osobe nalik Vama danas su zvezda u noći koja nam ukazuje na lepljivu hladnoću tmine oko nas. Čitao sam onomad Vaše pismo Agati Kristi, što me je namah setilo na ono Pavićevo pismo Orfelinu. A kako u ovom postu priznajete da volite poklone, meni bi bilo zadovoljstvo da Vam poklonim jedan veliki putopis jednog mog dragog, na žalost pokojnog rođaka. On je pisao ovde prvi doktorat o Andriću, a poslednjih godina se, iako starac, posvetio putovanju kroz sve kontinente, izuzev Australije i Severne Amerike; uvek s pripravnom beležnicom. Ja oduvek volim da dajem poklone, ne da ih primam, jer sam u onoj aristotelijanskoj klasifikaciji sličan megalopsihosu koji daje a ne voli da uzima. Nastavljate i obogaćujete tradicije najboljih ženskih pera u nas: Isidora Sekulić, Anica Savić Rebac, Ksenija Atanasijević – to je Vaš rang. Naročito mi se iz pisma stvoriteljki gosn. Poaroa svidela Vaša rečenica o radnoj etici kao uslovu svih uslova za stvaranje. I nadam se da će Vaš entuzijazam rezultirati jođ mnogim kvalitetnim zapisima na polzu našeg sve beslovesnijeg naroda. Oprostite još jednom na indiskretnosti u ovom mom javnom iznošenju pohvala na Vaš račun, ali prosto zračite takvom vrlinom, da je na to nemoguće ostati ravnodušan. Jednom rečju – inspirišete mnogo više od najvećeg dela naših novih književnika.

Vaše posvećeništvo osvetljava javni prostor ove naše tmine. Nikada još nisam sreo osobu koja gaji toliku ljubav prema umetnosti, a da to nije neki vid pozeraja ili lukrativnosti. Želim Vam da ne izgubite taj tako vredan duh i tako dragocenu ljubav prema temama večnim i beskrajnim. Vaš blog intenzivno pratim i kad god me neko pita: „Imaš li šta interesantno za čitanje?“ uvek preporučim „A.A.A“. Nadam se da uspevate da zadržite takav vid života u kojem ima puno zadovoljstva, a malo novca. Takođe se nadam da ću kada budem u mogućnosti moći da Vam pošaljem neki skromni tekst o filozofiji ili književnosti. Živite život koji je, makar ja tako mislim, život smisla. Odatle potiče moja velika naklonost prema Vama. – Dušan Vučković

II U kratkoj dokolici svakodnevice, koja se sada provodi na internetu, postoji jedna autentična oaza za sve ljubitelje stvaralaštva. Zašto je internet magazin A . A . A locus amoenus za sve koji vole umetnost?

Sadržaji koji su prezentovani na blogu predstavljaju svojevrsni amalgam reči i slika, koji tek u takvoj objedinjenosti, pružaju jedinstven estetski doživljaj. Najraznovrsniji tekstovi iz domena stvaralaštva, bilo poetski ili kritički, napisani u formi eseja, odražavaju eklekticizam modernosti. U tom smislu je internet magazin A . A . A ogledalo osobene filozofije života i pogleda na mesto umetnosti u savremenom svetu.

U sveopštoj degradaciji kulture, umetnosti, kritičke svesti, internet preostaje poslednji bastion slobode za stvaraoce. Kada sam tu pronašla eseje kao što su Džez, leto i apstrakcije, Putnici romantizma ili Uništiteljska komponenta lepote u delu „Smrt u Veneciji“ Tomasa Mana, bila sam potpuno fascinirana lepotom ovih eseja.

Džez, leto i apstrakcije sam čitala jednog julskog popodneva čudeći se tačnosti s kojom je pogođen utisak slušanja džeza ili klasične muzike. Ovaj esej je na mene delovao gotovo sinestezijski, jer je Anino iskustvo slušanja klasične muzike ili džeza bilo upravo ono što se vidi dok se sluša takva vrsta muzike. Esej je bio upotpunjen slikama Marka Rotka koje su bile nepogrešiv izbor za ovaj esej.

Pokušavajući bezuspešno da pronađem nešto o Tomasu Manu na internetu, slučajno sam otkrila esej Uništiteljska komponenta lepote u delu „Smrt u Veneciji“ Tomasa Mana. Kao i svaki tekst na blogu, i ovaj je bio napisan u formi naučnog rada, uz poštovanje akademskog integriteta, navođenjem izvora i literature. Anina promišljanja o uništiteljskoj komponenti lepote, a rekla bih onda i stvaralaštva, koje u sebi uvek spaja ono što se čini da je nepremostivo, dionizijsko, neobuzdano, nepredvidivo, ali i apolonijsko, koje jeste oko posmtrača, analize, discipline i ogromnog rada, jesu jedno veliko otkriće, ovde na internetu, u ovom internet magazinu.

Ovaj internet magazin je od tada postao deo moje svakodnevice. Komparativni pristup pojavama iz najšireg domena stvaralaštva otkriva široku erudiciju ove mlade književnice. Istrajati u delfijskom načelu i zaista spoznati sebe, nemoguće je bez stvaralaštva i obrazovanja, a svaki Anin tekst postaje integralni deo digitalne riznice koja je dostupna svima čiji su ciljevi umetnost i nauka. – Ružica Medaković Nastavite sa čitanjem