А . А . А у рубрици „Писци препоручују“ интернет магазина „Плезир“

Крајем децембра 2018. година уредница интернет магазина Плезир, Теодора Коврља, позвала ме је да дам свој прилог рубрици Писци препоручују. Требало је да доставим свој списак наслова. Ја ништа не схватам једноставно. У наставку ћете се уверити и сами. Следи моје виђење списка књига које бих сваком препоручила.

За фотографије које следе (овде је само одабир) био је заслужан Алекса Митранић. Уместо традиционалног начина представљања књига кроз списак и скенирану насловну страну књиге, одлучили смо се за другачији приступ. Алекса је фотографисао моје књиге, које су дубоко уткане и у ткиво овог интернет места, не само у списак.

*

Своје писање о омиљеним књигама организоваћу по принципу метафоре. За пример узмимо однос планета и сателита. Нека моја имагинација буде Сунце око кога планете круже. Дакле, моје читалачко биће је хелиоцентрични систем. Књиге су планете, али књиге су и сателити који се придружују планетама и круже око њих и са њима. Књиге-планете својом гравитационом силом привлаче друга космичка тела, која углавном морају бити мања јер да није тако систем привлачења био би обрнут (или би дошло до судара, а знамо шта космички судари значе). Треба имати на уму да су та друга космичка тела мања, али не у дословном смислу, по књижевно-историјском значају или по обиму, већ су неопходна аналогија датом читалачком искуству па су стога сателити јер долазе после главног дела у низу асоцијација. Они нису читалачко полазиште већ накнадна читалачка асоцијација.

У наставку следи списак чији редослед није квалитативне природе нити има вертикалан визуелни распоред (што је ликовна представа списка). Хоризонтала је у овом случају огледало моје полице испред које сам стала да бих направила овај списак. Посматрала сам ју неколико секунди и деловала ми је као низ кућа на каналу у Амстердаму. Све одабране књиге одражавају оно што је принцип космоса: еквилибријум. Неопходну равнотежу која спречава сударе, искакања из дате путање у космичку празнину, гравитаоционо усисавање мањег космичког тела од стране већег. Почнимо! Nastavite sa čitanjem

Ružica Medaković o knjizi „Tri mita o putovanju iza Sunca“

Ružica Medaković je prvobitno bila moja vituelna prijateljica, baš kao što su bile i Katarina Đošan i Bratislava Terzić. Vremenom, zahvaljujući blogu, češće smo komunicirale i, najzad, shvatile da smo vršnjakinje koje su istovremeno studirale na Filološkom fakultetu.

Ružica je jedna od prvih čitateljki bloga koja je kupila moju knjigu „Tri mita o putovanju iza Sunca“. Posle određenog vremena naznačila mi je da bi mogla o njoj nešto i da napiše, što je mene obradovalo. Njene čitalačke impresije uobličene su u kraći tekst i sada su pred vama.

*

Pišući o „Anatomiji melanholije“ Roberta Bartona, Bela Hamvaš primećuje da je ovaj pisac načinio jedan grandiozan silazak u podzemni svet, kakav je preduzeo Dante, ili Odisej ili Vergilije. Taj silazak se, prema Hamvašu, dešava u presudnim i odlučnim krizama ljudskog života, nenamerno, vrlo često nesvesno. To iskliznuće u podzemni svet ima snagu autentične spoznaje, što je presudno za stvaraoca. Prema Hamvašu, ne postoji ni velika umetnost, ni filozofija, ni velika sudbina, bez jakih „podzemnih odnosa“, bez katabazije. U tom smislu Tri mita o putovanju iza sunca Ane Arp su zaumna poezija koja počinje silaskom, a odvodi nas do graničnog horizonta i iskonskih predela, i to za one čitaoce koji su spremni da putuju iza Sunca.

Putovanje počinje u praskozorje u jednom grimiznom i sedefnom pejzažu, ophrvanom injem, koji nam je predočen u epistolarnoj  formi. Pisma Persefoni  su datirana 6. decembra i naslovljena kao elegije o zimskim pejzažima i sećanju i mogu se čitati kao svojevrsna poema, jer svako pismo predstavlja po jednu pesmu koja se smisaono nadovezuje na drugu. Forma epistole otvara mogućnost lirskom Ja da se poistoveti sa božanstvom kome su pisma namenjena i tako elegični ton Pisama reinterpretira mit, stvarajući božanstvo u kome će se prožimati glas lirskog ja i Persefone. Ta ambivalencija lirskog glasa biće predočena i grafički u knjizi. Takođe, unutrašnji pejzaž koji se raskriljuje pred čitaocem istovremeno je i hladni i sumorni Prozerpinin vrt.

Putovati kroz svoja sećanja, koja su često nepouzdana, međutim, intenzivna i nezaboravna, i u kojima je prepoznato nešto kao izvestan poziv na putovanje, znači imaginativno nadomestiti ono čega se ne sećamo. To je put umetnikove vizije, a pijuk ptice postaje prepoznavanje pesničke vokacije.

Persefona, kako sama pesnikinja piše u Pogovoru, vezuje se za kruženje, bujnost i jalovost prirode. U  izvesnom smislu Persefona je izgnanik, jer ju je Had oteo, dok je privučena lepotom narcisa, posegnula za cvetom, i onda, kako bi je vezao za svoje mračno carstvo, na prevaru joj je dao da pojede  zrno nara. Nar postaje tako simbol greha i osuda na večno vraćanje maglovitim tminama:

I padale svuda
Po predelu su tvom
Stare i smežurane kore nara
Koje preobraziti se neće
U himne povratku

Anina Persefona je već u prenatalnom dobu, u utrobi majke, osetila da će njena glad biti večna i da će se uvek vraćati u utrobu carstva mrtvih. To posvećenje kružnom kretanju je simbolično predstavljeno motivom panja na koji Persefona polaže glavu kao na giljotinu:

U neka kasna jutra
Kad oko sebe mir bi osetila
Glavu na panj ti bi polagala

Godovi sa kojih Persefona čita stihove razmaknutih izdisaja su godine večnog vraćanja, jalovog života, zimske nesanice i izgnanstva. Imperativ koji sebi postavlja na kraju ciklusa Panj da sopstvenim telom iscrta krug godova jesu gorko prihvatanje sopstvene sudbine.

Zanimljivo je da su Persefonini vapaji, koji se tri puta ponavljaju u ciklusu Horizont, u stvari, doslovno preneti početni stihovi Helderlinove ode Hiron:

Gde si, zamišljena, što uvek moraš
Uz mene ići, u ta vremena, gde si svetlosti

Ovo apostrofiranje svetlosti se javlja i u drugoj pesmi ciklusa Horizont. Nameće se pitanje zašto pesnikinja doslovno prenosi ove stihove i kakav im smisao daje dovodeći ih u vezu sa Persefonom. Ako se značenje teksta obrazuje u uzajamnom odnosu sa drugim tekstovima, onda je neophodno odgonetnuti smisao ovih intertekstualnih veza, tj. proniknuti u smisao Helderlinove ode Hiron, kao i njegovih motiva svetlosti i noći.

U paratekstu (tačnije u pogovoru koji je estetski izvanredno osmišljen i smisaono izuzetno važan za razumevanje trilogije, pa ga možemo posmatrati i kao integralni deo ove pesničke knjige) pesnikinja nam otkriva šta je uticalo na oblikovanje njenog pesničkog habitusa, pa između ostalog, govori i o tome da je oda Hiron poslužila kao polazište za Tri mita o putovanju iza Sunca. Odi „Hiron“ prišla je dvostruko – pesnički i esejistički.

Simbol noći kod Helderlina je simbol za svetskoistorijski položaj zapadnog čoveka, jer „živi se u noći istorije, mračnoj sudbini Zapada, daleko od bogovima ispunjenog sveta antike, u bezbožnom svetu“. Međutim, simbol noći je i simbol postojanog sećanja na dan i očekivanje njegovog povratka. Hesperijanska noć je noć prebiranja i poštede, a suton između bivšeg i dolazećeg dana predstavlja taj istorijski položaj pesnikov, koji je za njega istovremeno i okov i obilje. Nije li onda Hironov vapaj: „Gde si svetlosti?“, kako pesnikinja primećuje u svom eseju, ujedno i Helderlinovo pitanje koje on postavlja stoleću koje zjapi kao večno prazno bure Danaida? Pesnikinja u svom eseju još piše: „Žudnja za lepšim krajevima stvorila je veličanstvene poetske slike. Helderlin voli u grčkom svetu to što tu svako ‘sa smislom i dušom pripada svetu’, što ‘božija slika živi među ljudima’, dok kod modernih naroda vlada ‘bezosećajnost za zajedničku čast i zajedničku svojinu, jedna ograničenost koja ih sve – a pre svih Nemce – iznutra parališe’.“

I Hiron iz Fragmenata kentaurovog dnevnika i Persefona su u izvesnom položaju nedostatnosti, nedovoljnosti, svojevrsne ambivalencije, izgnanstva i očekivanja silaska u Had. U Fragmenatima kentaurovog dnevnika pesnikinja opisuje trenutak u kome Hiron, ranjen otrovnom strelom, čeka da uđe u Had, kao što i Persefona svake godine silazi u mračno carstvo senki. Biti besmrtan, pa potom okusiti bol „koji menja utvrđene koordinate vremena“ znači okusiti smrt, ali i preobraziti se i steći izvesnu vidovitost.

Poslednji stihovi Pisama Persefoni otkrivaju autopoetičnost Pisama i daju mogućnost da se svetlost ipak može nazirati tamo gde je nema. Naime, entuzijazam praznine je neobičan oksimoronski spoj koji predstavlja izvesnu samospoznaju. Nedostatnost, nedostatak i praznina, paradoksalno, otkrivaju smisao stvaranja:

Kad jednom se usudiš
Otvorenih očiju da roniš
Iza Sunca stići ćeš

Preobražaji počinju onoga trenutka kada se umetnička imaginacija otvori za iskustvo sa druge strane, jer je pesnik u dosluhu sa onostranim. Tek tada je moguće da:

Plavište u voćnjak sraste.
Da kestenje u vodu palo
Oči opet postanu.

Da sva tvoja zamiranja
Pod jedan bagrem čučnu

Da jabuke pod drvetom gnjile
Zamirišu zimskim vrtom

Nije li nam putnik i lekar Hiron u Fragmenatima kentaurovog dnevnika upravo u svojim vizijama između života i smrti preneo jedno takvo iskustvo vrtoglavice, omamljenosti, vertigo poetskim jezikom:

Žeđ glinenih zdela, to misao je prazna,kao oklop
puža zagledana u spor put kojim je hodala,predelom
po kori ljušture joj iscrtanim.

Naposletku, možemo reći da je Hamvaševa misao o nepostojanju velike umetnosti „bez jakih podzemnih odnosa“ i katabazije, dobila potvrdu upravo u knjizi Ane Arp Tri mita o putovanju iza Sunca.

Tekst: Ružica Medaković

Fotografija: Luna Jovanović

Citati: Ana Arp, Tri mita o putovanju iza Sunca, A . A . A, Beograd, 2016.

Fotografije Bratislave Terzić rađene prema knjizi „Tri mita o putovanju iza Sunca“

Bratislavu Terzić sam upoznala davno, i to samo posredstvom društvene mreže Facebook. U međuvremenu, komunicirale smo posredstvom poruka, poslala sam joj svoju knjigu po objavljivanju, a ona je meni, za uzvrat, poslala iz svog grada jedan mini globus, uz ručno napisano pismo. Jedna od najlepših stvari u vezi sa ovim internet mestom jeste upoznavanje mnoštva ljudi iz Srbije, regiona i inostranstva.

Iznenadila sam se i obradovala kada mi se jednoga dana Bratislava javila, napisavši da priprema seriju fotografija rađenih na osnovu onoga što je pročitala u mojoj knjizi. Vizuelne impresije tokom čitanja bile su toliko jake da su je inspirisale za sopstveno stvaralaštvo. To je bila lepa vest za mene! Nakon skoro godinu dana čekanja, Bratislava mi je poslala svoje fotografije, praćene tekstom, koje vam prilažem u nastavku.

*

O AUTORICI

Ana Arp je jedno apsolutno savremeno mitsko biće za mene. Kada kažem savremeno, želim da to zaista zazvuči u vašim mislima i da se zamislite, uz dužno poštovanje, ali bez povezivanja sa bilo kojim drugim mitskim bićima. Njene misli nadahnjuju i čine se kao slamke iz kojih pijem nasvakidašnju poeziju. Poezija Ane Arp je božanstvena. Zlatna lampa u nekom muzeju zacakli se kada dođu do nje šapati poezije, kao da joj daje novu dušu. Jako mi se sviđa sveobuhvatnost  osjećaja ljudske duše u sthovima kao što je smjenjivanje prošlosti i sadašnjosti, te interesantno suočavanje s budućnošću. Posebno bih pohvalila autentičnost stihova.

O KNJIZI 

Sada kada postoji knjiga, „Tri mita o putovanju iza Sunca“, javljaju se samo osjećaji sreće zbog postojanja ozbiljnog pristupa želje za stvaranjem i uspjehom istog. Kada čitam „Tri mita o potovanju iza Sunca“, ponekad krenem odmah od treće knjige, „Deadlovih soba“, i čitam ih cijelo veče, slike koje se stvaraju u mom umu su nadahnjujuće. Zatim volim ujutro da čitam prvu knjigu, „Pisma Persefoni“, dovoljno je da pročitam jedno pismo, ili nekoliko strana jednog pisma da bi mi iznova njihovo značenje obogatilo dušu i obasjalo dan da pokušam primjećivati sve te fantastične pejzašne opise ili još jedna luckasta vizija kada čitam jeste da se bacam na krevet mekan od vate s nekog drveta, i to je neki opuštajući fenomen ovih stihova, kao da moja duša drijema, kao da se oslobađa, kao da se odmara. Knjigu nikako ne bih preporučila da se poželi pročitati za jedan dan. Treba joj dati vremena, kako se meni čini treba svakom stihu posvetiti dan, jer su toliko za mene inspirativni.  Drugu knjigu, „Herbarijum“, volim čitati dok mi sunce ide u oči i neka vrelina prolazi kroz lice, tako uzbudljivije slušam muziku stihova.  Kada je  čitam uvijek sam sama u svojim mislima i u fazi samospoznaje.

O FOTOGRAFIJAMA

Dakle, zbog jako velike doze inspiracije odlučila sam se za jedan fotografski osvrt.  Fotografije nisu nužno vezane za stihove, već neke moje fotografske imaginacije dok sam čitala knjigu, ali naravno povezane su sa pjesničkim slikama stihova i apstraktnog su karaktera. Sastoji se od nekoliko serija fotografija, tačnije pet serija, počevši sa prvom koja nosi naziv, „Cilj“, zatim „Putnica“, „Putovanje“, Sunce“ i „Zidovi“. Nastavite sa čitanjem

A . A . A u internet magazinu „Plezir“

Na poziv Katarine Đošan, mlade istoričarke umetnosti, dala sam intervju za internet magazin Plezir. U pitanju je novembraski broj za 2018. godinu. Intervju možete čitati na njihovom sajtu, a ja ga ovde prenosim u celini.

Razgovarale smo o umetnosti i putovanjima u jednom unutrašnjem dvorištu zgrade u ulici Zmaja od Noćaja. Uvek sam volela estetiku zabačenih prostora između zgrada pa sam Plezir timu dala predlog za razgovor baš na takvom mestu.

Zahvaljujem se na pozivu za razgovor, druženje i fotografisanje novinarki Katarini Đošan, fotografu Aleksi Mitriniću i Teodori Kovrlji, urednici ovog lifestyle internet magazina koji pratim doslovno od prvog broja.

*

Ana Arp je mlada umjetnica koja sebe na prvom mjestu doživljava kao pisca i putnika. Javnosti je ipak najpoznatija kao autor i urednik internet časopisa A . A . A posvećenog umjetnosti u raznim njenim vidovima, ali s tendencijom da se takvo nasilno raščinjavanje umjetnosti zaobiđe, odnosno da se ti razni vidovi približe. Slika i tekst, muzika i riječ, film i filozofija: nerazdvojni su. Teorija je shvaćena ne samo kao mjesto tumačenja umjetnosti, nego i kao polazište za stvaranje. Subjektivni doživljaj je metodološki uobličen, on ima svoju težinu i vrijednost, a naučno u jednom rigidnom i tradicionalnom smislu ovdje ne igra nikakvu ulogu. Čini se da Ana tako pristupa svemu čega se dotakne: studiranju, posmatranju, putovanju, čitanju, druženju, svakodnevnom životu. Autorka je knjige Tri mita o putovanju iza Sunca, a trenutno piše dvije knjige koje planira da objavi u skorije vrijeme. U slobodno vrijeme putuje; podjednako se divi sjevernjačkom sivilu koliko i mediteranskom suncu, buvljacima koliko i muzejima, zabačenim i napuštenim dvorištima zgrada koliko i vrhunskoj arhitekturi…Pa ipak, svako putovanje počinje i završava u sebi.

Ovog mjeseca slaviš 7 godina postojanja bloga A. A. A. Kako se osjećaš zbog toga?

Lepo. I brzo mi je prošlo. Da si me pitala 2011. da li će on postojati za 7 godina, rekla bih da hoće, ali bih iznutra imala neku strepnju hoću li biti dosledna, hoću li izdržati, jer ne volim da stvarima pristupam površno. Koliko god to zvučalo tašto, ja na blog gledam kao na svoje zaveštanje i svoj doprinos naciji, kulturi i pre svega mladim ljudima. Sa druge strane, to je moj lični izraz, i ako bi to bilo kratko i samim tim hirovito, onda bih ja imala veću sumnju u sebe. Kakav je moj odnos prema umetnosti? Nikad to nisam posmatrala kao nešto od danas do sutra; ja i dalje gorim, i dalje imam dvesta objava u nacrtima, puno planova, i naravno strašnu sumnju u to što radim.

Blog si otpočela jednim citatom Šlegela. Da li je to nešto što i dalje važi za tvoj rad i shvatanje umjetnosti? Ima li i danas važnost za tebe?

Svakako, on je ne samo jedan od autora romantizma koji mene zanima i kojim se bavim, već je uopšte u nekim stvarima neprevaziđen. On kaže: „Tvoji su ciljevi umetnost i nauka, tvoj život ljubav i obrazovanje. I da ne znaš, na putu si ka religiji.“ U fragmentu je obuhvaćeno sve ono pojedinačno što meni znači: i ljubav, i obrazovanje, nauka i umetnost i naravno religija. Taj nemački romantičarski odnos prema umetnosti je meni neverovatno blizak.

Kada pišeš za blog, tvoj pristup je komparativan, gotovo sinestezijski. To je nešto što je ne tako rijetko u svijetu stvaranja umjetnosti, ali se takav pristup mnogo rjeđe sreće u tumačenju i teoriji umjetnosti. Negdje si napisala da je to možda naivno. Da li je?

Moj pristup je takav jer se trudim da zadržim metod, stil i ozbiljnost koji zahteva naučni rad. Međutim, ja sam više umetnik nego naučnik, isuviše stvari posmatram impresionistički, a umetnosti prilazim kao umetnik ili kao neko dete. Naučni pristup kakvom nas uče na fakultetima je odraz osamnaestovekovnog shvatanja nauke i katalogiziranja, a to je pristup koji kod mene ne prolazi. Više sam za analogije, i za ono lično. Za mene, umetnost poništava vreme i prostor, i ja tako pišem, ali se ipak trudim da o tom doživljaju pišem metodično. To nekome može delovati ili amaterski ili da mu se ne svidi, ali to sam ja, mada to možda ne prođe test vremena. Jako je teško o Prustu pisati kao o hemijskom procesu, ali izgleda da nekome i to uspeva. Ja najviše volim kada se o umetnosti piše i stvara esejistički.

Meni se čini da je tvoj blog više kao nekakav kunstkammer, kabinet kurioziteta.

Jeste, tako sam ga i ja nazvala, čak napisala na jednom mestu na blogu. On ima te police gde su stvari svrstane, ali su kao i u kunstkammeru predmeti drugačije raspoređeni, ima egzotičnih predmeta, itd. Ta soba kurioziteta je za mene Prosperov oltar. Ja uvek kad vidim kunstkammer, pomislim – evo ga Prospero – zapadni čovek koji ima potrebu da odvaja od prirode, da kolektuje, ali je to što skuplja vrlo neobično, i svakako ima veze sa putovanjima. Tako se i ja trudim da tu bude svega. Najlakše je objaviti pet pesama Laze Kostića ili nešto drugo što svi znamo, ali hajde da izvučemo neku drugu manje poznatu osobu, ili da izvedemo neke neočekivane analogije.

Kad si se već dotakla prirode, zanima me kakav je tvoj stav o mogućnosti da se estetsko spozna u prirodi? Da li je estetsko uvijek umjetničko?

Pa i u kabinetu kurioziteta ima i predmeta iz prirode, ali oni tokom izdvajanja dobijaju novi smisao i značenje. Po meni su prirodno lepo i umetničko lepo dve odvojene umetničke sfere. Uostalom, šta podrazumevamo pod prirodom? Ono što mi zovemo prirodom je uglavnom slika prirode, što je nešto sasvim drugo. Ta slika može biti vrlo estetična – reka koja potiče sa vrha planine podseća me na moje vene. Forme u prirodi se ponavljaju, ali treba znati da u prirodi nekada vlada i haos. Priroda po mom mišljenju ipak, za razliku od umetnosti, nema moralnu komponentu, nema duhovnu komponentu, iako ima svoj red i sistem. Nije prožeta umom, ali u tome pak ima prednosti.

Zapažam da je blog okrenut staroj umjetnosti, gotovo je izuzetak naći nešto nastalo nakon pedesetih. Jednom smo prilikom raspravljale o Dišanu i ti si kritikovala tu struju modernih tendencija u umjetnosti. Šta misliš o umjetnosti danas? Pratiš li je?

Pratim je, mnogo je više pratim nego što o njoj pišem. Mislim da umetnost danas na bilo kojoj tački Zemljine kugle jeste takva da u njoj nema Boga. Ona je lišena duhovnosti. I još nešto. Za stvaraoca postoje dva ozbiljna oblika cenzure. Prvi je autocenzura, a drugi je sloboda. Danas ste u umetnosti potpuno slobodni, a to je jako velika cenzura. Nema trenja, otpora, a smatram da samo u takvim uslovima nastaje zaista velika umetnost. Nema Šekspira bez Elizabete I, ali ni Elizabete I bez Šekspira. Sloboda je za umetnika bitna samo dok stvara, to je ona unutrašnja sloboda, ali ako ima potpunu slobodu spolja on onda mora iz sebe da stvori svoju neslobodu. To je loše, a to je odlika umetnosti danas. Takođe, isto se može reći za pervertirano shvaćenu kategoriju novog, kao i za težnju da se posmatrač zbuni, što nikada ranije nije bio slučaj. Zašto su vrata umetničko delo? Šta si ti stvorio? Po meni umetnost nikada ne može biti samo ideja. Otuda kritika Dišana. Mislim da je profesor Miško Šuvaković jednom za Hegela ili Hajdegera rekao da je on njegov lični neprijatelj. Ja volim kad ljudi ozbiljno shvataju stvari do kojih im je stalo. Marsel Dišan je moj lični neprijatelj! (smijeh) Mislim da je mnogo gore od glupog i ružnog – banalno. Kategorija banalnog vlada savremenom umetnošću.

Često pišeš tekstove o italijanskoj umjetnosti, nedavno si (ponovo) putovala tamo. Zašto baš Italija?

Ima nešto između romanske rase i estetike, mada to naravno ne može da se dokaže. Dopada mi se estetski, dopadaju mi se ljudi. Oni shvataju umetnost drugačije, tamo su crkve uz stambenu zgradu, umetnost je deo života. Drugo, manuelna je to nacija, a ja mislim da prava umetnost ipak ne može bez zanata. Ne možeš da budeš dobar modni dizajner ako ne znaš da šiješ. Jednostavno ne možeš. Ljudi su u Italiji ponosni, ali nisu arogantni, recimo za razliku od Francuza. Oni to svakako delom duguju svojoj zemlji, odličnom geografskom položaju.

Kako bi predstavila svoju knjigu, „Tri mita o putovanju iza Sunca“, koja je izašla 2016. godine?

Oni koji redovno prate moj blog primetiće da ja ne pričam često o tome, jer mi je samopromocija koju po prirodi stvari korisnici mreža koriste nekako nepristojna. Mislim da, što se knjige tiče, do koga treba da stigne – stići će. Počela sam da je oformljujem oko 2009. godine, i mogu reći da je ona rezultat fascinacije za određene prirodne pojave, kao što je recimo njiva, ili voćnjak – ali voćnjak u novembru, decembru ili februaru, i voćnjak u kome jabuke nisu obrane već su popadale… Tim slikama sam dugo bila okružena i za mene su značajne. Tu su naravno i slike i zvukovi iz detinjstva, pejzaž siv kao praskozorje, atmosfera kao na slikama Kaspara Davida Fridriha. Ne mogu da pišem o kafama i cigarama kao neke moje kolege savremeni pisci, nije mi to prirodno.

Tvoje djetinjstvo ti je dakle bilo inspirativno. Kako bi ga opisala?

Trenutno sam u fazi pisanja druge dve knjige, od kojih će jedna, koju ću verovatno nazvati „Jabuke“ i biće zbirka priča, biti dosta vezana za moje detinjstvo. Mislim da je drugi uslov za umetničko stvaranje, sem onoga da se bude u sukobu sa spoljašnjim, taj da se ima dosadno detinjstvo. I nesrećno detinjstvo, da, ali ne nužno. Dosada kao nedostatak smisla, egzistencijalna dosada, rano se kod mene javila, imala sam možda šest do sedam godina. Tada sam zavolela i klasičnu muziku, iz dosade, ništa se drugo nije davalo. Bilo je to svakako detinjstvo puno grešaka, sada to vidim, kao što sada vidim i da smo bili izuzetno čudna porodica. Nismo bili građanska porodica, nikada nismo skupljali slike, a umetnost, književnost, nije smetala, ali se ignorisala: „Šta ti radiš po ceo dan? Pišeš? Što se glupiraš?!“ Tako da je moje interesovanje za umetnost zaista došlo iz života, mada ja to dugo nisam osvestila.

Kada po tebi počinje estetsko obrazovanje? Kada je počelo kod tebe?

Od početka, ali ga kao što rekoh, nisam dugo osvestila. Da sam to radila odozgo i veštački, to bi bilo odvratno, ali toga ima ovde koliko hoćeš i to je moj veliki problem sa Beogradom. To ljudi rade. Umetnički senzibilitet mora doći iz bića, iz života, a ne na silu. Sećam se koleginice sa fakulteta koja se zgrozila jer nisam znala šta su mange. Eto to je ta priča…

Šta čitaš ovih dana?

Čitam, uh… To je veliki problem sa ljudima koji vole knjige, a sa druge strane žive u doba interneta pa ne mogu da se posvete jednoj knjizi, pravolinijski, nego čitaju više knjiga odjednom, i čitaju ih dijagonalno. Tako da sada čitam Šekspira, zatim dve monografije: o Pjeru dela Frančeski i Mantenji. Čitam novi roman moje profesorke Jelene Pilipović, „Divotnice“; čitam Mikelanđelova pisma, jedan esej o El Greku, Tomasa Mana. Uvek se vraćam Prustu, posebno delu „Kombre“; čitam Margerit Jursenar, i da, sigurno još nešto čitam… (smijeh)

A šta slušaš?

Slušam Nina Rotu, italijanskog kompozitora, njegovu muziku za film „Kum“. Sinoć sam na Trećem programu radio Beograda slušala jednu baroknu kompozitorku, a kada se to završilo jednu pesmu Pop Mašine, mislim da se zove „Kiselina“. Dosta slušam klasičnu muziku, a od pop muzike sam u poslednje vreme slušala Karen Elson, prvi album, mislim da se zove „The Ghost Who Walks“. Slušam XX, Parov Stelar… U poslednje vreme sam više počela da slušam muziku za katoličke mise, Agnus Dei, Pergolezija, Vivaldija… To uopšte nije mračno i konzervativno, to je baš dobra muzika, vrlo živa. Takođe pratim Jutjub kanal „Deutsche Grammophon“, oni vrlo dobro rade svoj posao, jer i dalje održavaju živom muziku iz tradicije, ali su je prilagodili pop formatu i uopšte savremenom trenutku. Sada zvučim kao najveći elitista, muzika za mise… (smijeh). Ali to je zaista zanimljiva muzika!

Jesi li bila na Sajmu? Šta si kupila?

Ne volim Sajam i rekla sam da neću otići, ali sam se vratila ranije sa puta i pošto planiram da pišem o putnicima romantizma, ali savremenim, iz literature, kupila sam grafičke novele o Korto Malteze-u. Te novele se ne iznose iz biblioteke, a skuplje su kada se kupuju van Sajma, tako da sam od novca koji mi je ostao od nedavnog puta u Italiju kupila novo izdanje. Sajam je inače sada bazar, vašar, buvljak, i meni se to ne dopada, mada shvatam da je dobro za izdavače. Morali bi da se okupljaju veliki pisci, da se izlažu stara izdanja, jer Beograd je zaista centar na ovim prostorima, koliko god da se ja protivim centralizaciji. Takođe, mislim da je malo sedam dana, to treba da je sajam kulture, jedna ozbiljna manifestacija. Tako odem da bih srela nekog, da bih pričala sa nekim, ali to se retko dešava…

U šta vjeruješ danas?

Verujem, mada možda zvuči glupo, u mlade ljude. Verujem jer njima nemam šta da zamerim. Volim mladost ali ne zbog godina već zbog energije i potencijala. Mladi mogu nešto da urade. Ne mislim ja da su oni a priori dobri, vaspitani, itd. ali verujem u potencijal za promenu u njima. Verujem u samosvesnog pojedinca, u pojedinca koji misli svojom glavom, i koji zna da kaže Ne. Verujem u reč Ne. Verujem u čoveka koji radi svoju stvar. Verujem da ima dobrih ljudi. Verujem u umetnost. Neće umetnost nikada promeniti svet. Neće spasti svet. Ali hoće promeniti i spasti pojedinačan svet, pojedinca hoće. Verujem u putovanje. Balzak je rekao: „Nije mi dovoljno da imam šta da jedem, treba mi prostor za laktove.“ E to je putovanje, širina. Ne verujem u apokalipsu niti u kraj civilizacije, sve će to na kraju biti baš kako treba.

Razgovor vodila: Katarina Đošan

Fotografije: Aleksa Mitranić

Izvor: Plezir

Sedam godina bloga A . A . A

ČITAOCI PIŠU

I Oprostite, draga i poštovana Ana, na javnom ukazivanju komplimenata, ali bez obzira što su javni, nisu puka kurtoazija. Onomad mi je prijateljica poslala par Vaših tekstova iz magazina „Puls“ u kojima sam uživao, kao i u predgovoru za Vašu knjigu, koji sam našao na blogu. Jedna slika me je oduševila, ona „gde se priviđenja ne razlikuju od sećanja“. Mislio sam da je tako sveobuhvatan renesansni duh ovde iščezao smrću Kalajićevom. Posvećenik ste Kulture u našem nihilistickom veku. I, svestan rizika da će ovo što ću reći zvučati patetično, osobe nalik Vama danas su zvezda u noći koja nam ukazuje na lepljivu hladnoću tmine oko nas. Čitao sam onomad Vaše pismo Agati Kristi, što me je namah setilo na ono Pavićevo pismo Orfelinu. A kako u ovom postu priznajete da volite poklone, meni bi bilo zadovoljstvo da Vam poklonim jedan veliki putopis jednog mog dragog, na žalost pokojnog rođaka. On je pisao ovde prvi doktorat o Andriću,a poslednjih godina se, iako starac, posvetio putovanju kroz sve kontinente, izuzev Australije i Severne Amerike; uvek s pripravnom beležnicom. Ja oduvek volim da dajem poklone, ne da ih primam, jer sam u onoj aristotelijanskoj klasifikaciji sličan megalopsihosu koji daje a ne voli da uzima. Nastavljate i obogaćujete tradicije najboljih ženskih pera u nas: Isidora Sekulić, Anica Savić Rebac, Ksenija Atanasijević – to je Vaš rang. Naročito mi se iz pisma stvoriteljki gosn. Poaroa svidela Vaša rečenica o radnoj etici kao uslovu svih uslova za stvaranje. I nadam se da će Vaš entuzijazam rezultirati jođ mnogim kvalitetnim zapisima na polzu našeg sve beslovesnijeg naroda. Oprostite još jednom na indiskretnosti u ovom mom javnom iznošenju pohvala na Vaš račun, ali prosto zračite takvom vrlinom, da je na to nemoguće ostati ravnodušan. Jednom rečju – inspirišete mnogo više od najvećeg dela naših novih književnika.

Odgovor: Dušane, hvala Vam na ovako lepom komentaru. Hvala Vam, takođe, na podršci i učešću u životu mog bloga, toga što radim.

Nema potrebe da se zahvaljujete, naprotiv, Vaše posvećeništvo osvetljava javni prostor ove naše tmine. Nikada još nisam sreo osobu koja gaji toliku ljubav prema umetnosti, a da to nije neki vid pozeraja ili lukrativnosti. Želim Vam da ne izgubite taj tako vredan duh i tako dragocenu ljubav prema temama večnim i beskrajnim. Vaš blog intenzivno pratim i kad god me neko pita: „Imaš li šta interesantno za čitanje?“ uvek preporučim „A.A.A“. Nadam se da uspevate da zadržite takav vid života u kojem ima puno zadovoljstva, a malo novca. Takođe se nadam da ću kada budem u mogućnosti moći da Vam pošaljem neki skromni tekst o filozofiji ili književnosti. Živite život koji je, makar ja tako mislim, život smisla. Odatle potiče moja velika naklonost prema Vama. – Dušan Vučković

II U kratkoj dokolici svakodnevice, koja se sada provodi na internetu, postoji jedna autentična oaza za sve ljubitelje stvaralaštva. Zašto je internet magazin A . A . A locus amoenus za sve koji vole umetnost?

Sadržaji koji su prezentovani na blogu predstavljaju svojevrsni amalgam reči i slika, koji tek u takvoj objedinjenosti, pružaju jedinstven estetski doživljaj. Najraznovrsniji tekstovi iz domena stvaralaštva, bilo poetski ili kritički, napisani u formi eseja, odražavaju eklekticizam modernosti. U tom smislu je internet magazin A . A . A ogledalo osobene filozofije života i pogleda na mesto umetnosti u savremenom svetu.

U sveopštoj degradaciji kulture, umetnosti, kritičke svesti, internet preostaje poslednji bastion slobode za stvaraoce. Kada sam tu pronašla eseje kao što su Džez, leto i apstrakcije, Putnici romantizma ili Uništiteljska komponenta lepote u delu „Smrt u Veneciji“ Tomasa Mana, bila sam potpuno fascinirana lepotom ovih eseja.

Džez, leto i apstrakcije sam čitala jednog julskog popodneva čudeći se tačnosti s kojom je pogođen utisak slušanja džeza ili klasične muzike. Ovaj esej je na mene delovao gotovo sinestezijski, jer je Anino iskustvo slušanja klasične muzike ili džeza bilo upravo ono što se vidi dok se sluša takva vrsta muzike. Esej je bio upotpunjen slikama Marka Rotka koje su bile nepogrešiv izbor za ovaj esej.

Pokušavajući bezuspešno da pronađem nešto o Tomasu Manu na internetu, slučajno sam otkrila esej Uništiteljska komponenta lepote u delu „Smrt u Veneciji“ Tomasa Mana. Kao i svaki tekst na blogu, i ovaj je bio napisan u formi naučnog rada, uz poštovanje akademskog integriteta, navođenjem izvora i literature. Anina promišljanja o uništiteljskoj komponenti lepote, a rekla bih onda i stvaralaštva, koje u sebi uvek spaja ono što se čini da je nepremostivo, dionizijsko, neobuzdano, nepredvidivo, ali i apolonijsko, koje jeste oko posmtrača, analize, discipline i ogromnog rada, jesu jedno veliko otkriće, ovde na internetu, u ovom internet magazinu.

Ovaj internet magazin je od tada postao deo moje svakodnevice. Komparativni pristup pojavama iz najšireg domena stvaralaštva otkriva široku erudiciju ove mlade književnice. Istrajati u delfijskom načelu i zaista spoznati sebe, nemoguće je bez stvaralaštva i obrazovanja, a svaki Anin tekst postaje integralni deo digitalne riznice koja je dostupna svima čiji su ciljevi umetnost i nauka. – Ružica Medaković

III Internet prostor A . A . A. je mesto koje od samog osnivanja odlučno ustaje protiv struje propadanja. Oslobođena iluzije o nekakvoj spontanoj i naprednoj „evoluciji“, autorka svojim pristupom i sadržajem ponavlja kosmičke tendencije, iskazujući poštovanje prema tradiciji. Od prvog čitanja do danas redovan sam posetilac ovog mesta koje, mora se priznati, karakteriše očaravajuća kapricioznost i smelost da ne koketira sa mediokritetlukom zarad većeg publiciteta. Vladajuća Kali Juga spram ovog internet mesta biva ponižena. Vapaj za slobodom samoodređenja i metamorfozom čoveka putem umetnosti čini misiju A . A . A. vanvremenskom, svojevrsnim svetionikom i putokazom Čoveku kojeg vuče na gore ideja svetlosti. – Igor Mirčev

IV Od prvih tekstova koje sam pročitala na stranici internet magazina A . A . A. do serije tekstova posvećenih Veneciji ili motivu Ikarovog pada u književnosti i slikarstvu, ne prestajem da se divim Aninoj erudiciji i stvaralačkoj energiji.

Ona je uspela da svojim pronicljivim zapažanjima o umetnosti da konkretan format koji prevazilazi definiciju bloga.

Brižljivo odabranim sadržajem, iscrpnim tekstovima koji svedoče o radosti stvaranja, Ana pokazuje da i u vremenu površnosti i banalnosti, posvećenost i istrajavanje na kvalitetu nisu samo potrebni nego i mogući. – Jelena Jeremić

V „Pred večnošću sve se čini malim, ali je u svojim svedenim merama jednako dostojno, kao i sve drugo, čak i ono što se, preteći, razmeće silom“, kaže Klaudio Magris. Blog A . A . A je upravo to. Svojom umerenošću, profinjenošću tema i, što je još bitnije, istančanim načinom njihovog izlaganja – jer forma je ta koja daje život ujedno ga oblikujući – on dostojanstveno i prkosno stoji nasuprot lažnoj erudiciji, možda još goroj od neznanja. Prikazujući, a ne pokazujući, iz svog mikrokosmosa pokušava da uspostavi onu, čini se izgubljenu, harmoniju života i umetnosti, i da kroz njihov suživot pruži šansu Čoveku da se putem umetnosti – jedinog istinskog blaga čovečanstva, pored Ljubavi – zapita nad Svetom kako bi se zapitao nad Sopstvom. – Nataša Gavrilović

VI Ovaj predivni blog izvanredan je primjer da i na Internetu postoje oaze u kojima će se umovi žedni saznanja i ljepote oplemeniti. Divna, zanimljiva i znalački pisana stranica sa ličnim pečatom autora. – Drago Jarić

VII Ako iza ove stranice i istoimenog bloga zaista stoji samo jedna osoba, usudio bih se da kažem da ona po svojoj erudiciji, širini znanja i istančanom ukusu pripada jednoj gotovo iščezloj vrsti polihistora i predstavnika renesansnog duha koja se u današnje vreme izuzetno retko sreće. – Siniša Lekić

VIII A . A . A – biser u moru gotovo praznih školjki. Volim da upoznajem nove, ali da se i vraćam tvojim tekstovima, draga Ana. Naslonim uvo (oko) i putujem: kroz vreme, kroz teme… Samo tako nastavi. – Valentina Obradović

IX „Od sudbine nema beganja“. Nastavite da pišete Ana, na obostrano zadovoljstvo. – Dušanka Simić

X Predivno! HVALA! – Dragana Tokin Đurković

XI Ana Arp je zanimljiva duša. – Ivan Zidarević

*

REČ AUTORKE

Sedmi rođendan i peti put da se tim povodom obraćam čitaocima.

U poslednjem rođendanskom obraćanju žalila sam se na svoju pasivnost, naglašavajući da ni posle toliko godina pisanja i održavanja bloga nisam u stanju da kupim domen. U međuvremenu se to promenilo. To je jedna od novina za ovih godinu dana.

Takođe, novina je i da sam objavila tekstove koji su mi godinama bili u beležnici i u nacrtima koje nisam uspela da realizujem zbog nedostatka vremena. I to se promenilo. U pitanju su tekstovi koji su ubrzo postali čitani.

Pored pojedinačnih tekstova o uglavnom vizuelnim umetnicima koje sam realizovala, poslednjih godinu dana objavila sam nekoliko tematskih ciklusa koje su mi godinama u nacrtima.

Što se tiče već postojećih tematskih celina neke od onih na kojima sam najviše radila i koje su naišle na pozitivan prijem, a na koje sam ponosna jer su neobične, nove, eklektične i predstavljaju duh onoga što radim su (redosled je nebitan):

Jedna od novina je i da sam za poslednjih godinu dana napisala nekoliko eseja koje nisam objavila na blogu, već sam ih u okviru doktorskih studija realizovala, a koje ću, u skorije vreme, uvrstiti u jednu od tri knjige koje trenuto pišem. Broj nije odraz megalomanije već simultanog rada na više koloseka. Ide sporo. Ne predajem se.

Prethodih godina sam citirala ono što su autori drugih blogova i sajtova ostavili kao komentar na moj rad. Ovoga puta na početku sam citirala neke od čitalaca koji su svoje komentare ostavljali u moj inbox ili u okviru fejsbuk stranice. Njihovo prisustvo nije odraz arogancije i narcizma već duboke zahvalnosti i ponosa na ono što je urađeno.

Dosta ostaje za realizaciju. U nacrtima imam preko dvesta postova. Moja samokritičnost je iz godine u godinu sve snažnija i u nju se uzdam. Iako sam u fazi nove sveske, neke odrednice i planovi iz stare još uvek nisu precrtani. Tu je i odluka da više budem deo Gutembergove galaksije. Internet ograničiti. Što više čitati. Putovala sam. Pisaću i o tome.