Adrijana Marčetić: „Nikad završeno traganje“

 

tumblr_lo4f51wetf1ql4m2so1_r2_400

Na jednom poznatom mestu Traganja pripovedač Marsel, razmišljajući o razlozima zbog kojih se sada manje divi svom omiljenom piscu iz mladosti – Bergotu, kaže da umetnik, ukoliko želi da ga priznaju kao originalnog stvaraoca, mora svet koji prikazuje učiniti teško prepoznatljivim. Dela u kojima se „sve lako vidi“ nisu u stanju da zaokupe čitaoca, da mu otvore put u jedan drukčiji doživljaj stvarnosti. Pošto je novina Bergotovih knjiga, posle brojnih čitanja, za Marsela prestala da bude novina, njemu su sada sve rečenice tog pisca „isto tako jasne pred očima kao i… sopstvene misli, kao nameštaj u… sobi i kola na ulici“. „Prozračnost“ dela nije vrlina, već dokaz o njegovoj neautentičnosti. Transponujući svoje originalno, samo njima svojstveno viđenje sveta u svoja dela, veliki umetnici dobro poznatu stvarnost prikazuju u potpuno novom svetlu – onako kako nismo navikli da je vidimo. Menjajući „odnose među stvarima“, oni doduše otežavaju percepciju predočenog sveta, ali za uzvrat stvaraju jedan nov, dotad nepostojeći kvalitet ili, kako bi Prust rekao, jednu „novu lepotu“. Prust piše: „Bilo je tako i jedno vreme kad su se stvari lepo prepoznavale ako ih je naslikao Fromanten, a nisu se već više prepoznavale ako ih je naslikao Renoar. Ljudi od ukusa kažu nam danas da je Renoar veliki slikar XVIII veka. Ali kad to kažu, zaboravljaju Vreme, i to da ga je trebalo mnogo, čak i u samom XIX veku, pa da Renoar bude pozdravljen kao veliki umetnik. Da bi uspeo da ga priznaju takvim, originalan slikar, originalan umetnik, postupa kao očni lekar. Lečenje njegovim slikarstvom, njegovom prozom nije uvek prijatno. Kad je završeno, lekar nam kaže: pogledajte sada. I onda nam se svet (koji nije stvoren jedanput, nego onoliko puta koliko se puta pojavio neki originalan umetnik) ukaže potpuno drugačiji od dotadašnjeg, ali savršeno jasan… Takav je taj novi i prolazni svet koji je sada stvoren. On će trajati do sledeće geološke katastrofe koju će izazvati neki nov originalan slikar ili pisac.“*

Prustovo delo je samo po sebi izrazit primer takve revolucije u umetnosti proze, „geološke katastrofe“, koja je bitno izmenila ne samo postojeće predstave o mogućnostima i granicama romanesknog žanra, već i otvorila put u nove, dotad nenaslućene dimenzije ljudskog senzibiliteta uopšte. Naročito su čitaoci i kritičari između dva rata insistirali na novom, vizionarskom kvalitetu Prustove proze. Njihov doživljaj je možda najbolje opisao Martin Tarnel u svojoj knjizi Roman u Francuskoj: „Za nas koji smo odrasli između dva rata Prustovo delo je bilo poput otkrića, nezaboravno iskustvo koje je izmenilo našu osećajnost. Ono nas je uvelo u jedan svet čije postojanje gotovo da nismo ni naslućivali, podarilo nam nov uvid u dubinu i složenost ljudske duše i ponudilo nam jedno shvatanje čoveka koje je u prvi mah izgledalo potpuno drukčije od onog koje nalazimo kod klasičnih romanopisaca. Može nam se učiniti da je taj svet drukčiji od našeg, ali identifikujući se s njim, što moramo činiti kad čitamo Prusta, oslobađamo se stereotipnih načina posmatranja i doživljavanja.“ Danas je ovakva ocena gotovo opšte mesto „prustologije“, ali je, baš kao i u Renoarovom slučaju, trebalo da prođe izvesno vreme pre nego što su kritičari uspeli da u Prustovom delu prepoznaju oblike jednog novog sveta i da pozdrave ovog pisca kao velikog i originalnog umetnika. Nastavite sa čitanjem

O Prustovim godišnjicama

Marsel Prust

Marsel Prust

Ovih dana obeležavaju se dve godišnjice koje vezujemo za francuskog pisca, dendija, estetu, asmatičara, epskog hroničara belle epoque, literarnog ornamentiste i uživaoca u pisanju pisama (osim romana i pastiša), čitanju novina, kao i Balzakovih i Stendalovih romana. Naravno, reč je o Marselu Prustu, jednom od  mojih omiljenih pisaca.

Četrnaestog novembra 1913. godine objavljen je u prvi deo romana U traganju za izgubljenim vremenom – „Ka Svanovoj strani“. Prva knjiga sedmotomnog romana sastoji se iz tri dela: „Kombre“, „Jedna Svanova ljubav“, „Imena mesta: ime“. Najpoznatiji deo prve knjige svakako je „Jedna Svanova ljubav“ koji mnogi štampaju i čitaju odvojeno od celokupnog korpusa romana.

Nažalost, ironija nije zaobišla Prusta. Tačno devet godina nakon objavljivanja prvog toma svog romana Prust je preminuo. Bilo je to 18. novembra 1922. godine. Ovi datumi su obično povod da se podsetimo njegovih stilističkih osobenosti i likova, među kojima se naročito izdvajaju dva dendija – Šarl Svan i baron de Šarlis. Obično se početak Prvog svetskog rata smatra krajem belle epoque a ja bih dodala da se to zapravo desilo sa Prustovom smrću.

Takođe, povodom godišnjice objavljivanja prvog toma romana U traganju za izgubljenim vremenom održano je i predavanje u Beogradu na kome je govorila Adrijana Marčetić. Njeno izlaganje hronologije, okolnosti i konteksta pod kojim je Prustov prvi tom „Ka Svanovoj“ strani objavljen može se čuti u prvih četrdeset minuta izlaganja.