Адријана Марчетић: „Заљубљени Пруст“

Portrait-Marcel-Proust-Jacques-Emile-Blanche_0_730_1095

Жак Емил Бланш, „Портрет Марсела Пруста“, 1900.

I

Пре три године читаоци Марсела Пруста и цео књижевни свет прославили су стогодишњицу Свановог рођења. Прва књига Трагања за изгубљеним временом, „У Свановом крају“, изашла је из штампе 14. новембра 1913. године. Та година, по једнодушној оцени критике, представља прекретницу у уметности романа, тренутак у којем је романескни жанр ушао у ново доба, епоху модернизма. Али, година Свановог рођења није била преломна само у уметности романа. С данашње историјске дистанце очигледно је да је у години пред Први светски рат дошло до експлозије модернистичких покрета у готово свим уметностима и жанровима, не само у Француској већ и у многим другим земљама. Узмимо само неколико примера. Осим Свана, у Француској су објављене и песничке књиге Валерија Ларбоа (Песме А. О. Барнабута), Гијома Аполинера (Алкохоли), Блеза Сандрара (Транс-сибирска проза), песника и прозаиста Франсиса Жама, Шарла Пегија, Алена Фурнијеа; све оне су недвосмислено најавиле појаву новог песничког стила и нове, модернистичке поетике. У Америци, у часопису Поезија, Езра Паунд 1913. објављује низ текстова који се данас сматрају својеврсним манифестом имажизма; Роберт Фрост, један од најзначајнијих америчких модерниста, објављује прву књигу песама, A Boy’s Will. На немачком језику исте године светлост дана угледала је једна од најбољих Кафкиних прича, „Пресуда“, а Георг Тракл штампао је своју прву и једину збирку, Песме. У Русији, песници Бурљук, Каменски, Хлебњиков, Кручених и Мајаковски и сликари Ларионов, Маљевич, Наталија Гончарова и Олга Розанова, оснивају уметничку групу „Хијалеа“ и објављују један од неколико својих футуристичких манифеста. Унамуно, у Шпанији, објављује прву збирку прича, Огледало смрти, која га је најавила као аутора модерне, авангардне инспирације. И у Србији су 1913. године штампане књиге којима је најављена нова, модернистичка књижевност, Ракићеве Песме, Дисове Утопљене душе и први грађански роман у српској књижевности, Чедомир Илић Милутина Ускоковића. Бура и навала модернизма преплавила је и друге уметности, музику, сликарство и архитектуру. У Паризу, те године Пруст је редован и одушевљен посетилац представа Руског балета, присуствује и извођењу Посвећења пролећа Игор Стравинског. Сликари модернисти најзад улазе на велика врата галерија и музеја. Марсел Дишан у Паризу излаже први „ready-made“, „Точак бицикла“, у Њујорку приказује провокативно платно „Женски акт силази низ степенице“. Изложбе приређују и Шагал, де Кирико, Матис; Пикасо и Брак полажу темеље кубизма.

Марсел Пруст је у самом средишту необично богатог уметничког живота ове епохе. Он пише и објављује прозу и есеје у угледним париским часописима и дневним листовима, посећује књижевне салоне, концерте, изложбе и позоришта, дружи се с писцима, музичарима, уметницима и филозофима. Већ и по томе, његов допринос уметничком и културном животу Париза није занемарљив. Али, у уметности романа, у жанру у којем је створио своје животно дело, Прустов допринос је немерљив. У роману, Пруст је апсолутни иноватор, уметник који је променио природу овог жанра и истовремено указао на његове нове, до тад неслућене могућности. На иновативност, као на главну карактеристику Прустове прозе, указали су већ његови први читаоци и критичари, Мартин Тарнел, Ернст Роберт Курцијус, Лео Шпицер. У приказу објављеном у „Српском књижевном гласнику“ у фебруару 1922, неколико месеци пре Прустове смрти, Слободан Јовановић назвао је Пруста „једним од првих приповедача новог времена“. Прустово дело је било и остало трајна инспирација за различита тумачења. О њему су писали и сами писци (Жид, Бекет, Набоков), и књижевни критичари, и историчари, и биографи, а „прустологију“ су у новије време обогатила и интердисциплинарна истраживања, на пример, проучавање нехотичног сећања у оквиру когнитивне психологије или „квир Пруста“ у студијама културе. Данас, када жива рецепција Прустовог дела у континуитету траје више од сто година, поставља се питање шта оно значи у нашем времену и шта говори савременом читаоцу? Пруст је наш савременик првенствено по питањима која у свом делу поставља: какав је однос уметности и живота, каква је улога уметности у људском животу, шта је то аутентично проживљен живот? Наставите са читањем

Адријана Марчетић: „Никад завршено трагање“

Марсел Пруст 1895. године

На једном познатом месту Трагања приповедач Марсел, размишљајући о разлозима због којих се сада мање диви свом омиљеном писцу из младости – Берготу, каже да уметник, уколико жели да га признају као оригиналног ствараоца, мора свет који приказује учинити тешко препознатљивим. Дела у којима се „све лако види“ нису у стању да заокупе читаоца, да му отворе пут у један друкчији доживљај стварности. Пошто је новина Берготових књига, после бројних читања, за Марсела престала да буде новина, њему су сада све реченице тог писца „исто тако јасне пред очима као и… сопствене мисли, као намештај у… соби и кола на улици“. „Прозрачност“ дела није врлина, већ доказ о његовој неаутентичности. Транспонујући своје оригинално, само њима својствено виђење света у своја дела, велики уметници добро познату стварност приказују у потпуно новом светлу – онако како нисмо навикли да је видимо. Мењајући „односе међу стварима“, они додуше отежавају перцепцију предоченог света, али за узврат стварају један нов, дотад непостојећи квалитет или, како би Пруст рекао, једну „нову лепоту“. Пруст пише:

Било је тако и једно време кад су се ствари лепо препознавале ако их је насликао Фромантен, а нису се већ више препознавале ако их је насликао Реноар. Људи од укуса кажу нам данас да је Реноар велики сликар 19. века. Али кад то кажу, заборављају Време, и то да га је требало много, чак и у самом 19. веку, па да Реноар буде поздрављен као велики уметник. Да би успео да га признају таквим, оригиналан сликар, оригиналан уметник, поступа као очни лекар. Лечење његовим сликарством, његовом прозом није увек пријатно. Кад је завршено, лекар нам каже: погледајте сада. И онда нам се свет (који није створен једанпут, него онолико пута колико се пута појавио неки оригиналан уметник) укаже потпуно другачији од дотадашњег, али савршено јасан… Такав је тај нови и пролазни свет који је сада створен. Он ће трајати до следеће геолошке катастрофе коју ће изазвати неки нов оригиналан сликар или писац.

Прустово дело је само по себи изразит пример такве револуције у уметности прозе, „геолошке катастрофе“, која је битно изменила не само постојеће представе о могућностима и границама романескног жанра, већ и отворила пут у нове, дотад ненаслућене димензије људског сензибилитета уопште. Нарочито су читаоци и критичари између два рата инсистирали на новом, визионарском квалитету Прустове прозе. Њихов доживљај је можда најбоље описао Мартин Тарнел у својој књизи Роман у Француској: Наставите са читањем

О Прустовим годишњицама

Marsel Prust

Фотографија: Марсел Пруст

Ових дана обележавају се две годишњице које везујемо за француског писца, дендија, естету, асматичара, хроничара своје епохе, La Belle Époque, литерарног орнаментисте и уживаоца у писању писама (осим романа и пастиша), читању новина, као и Балзакових и Стендалових романа. Наравно, реч је о Марселу Прусту, једном од  мојих омиљених писаца.

Четрнаестог новембра 1913. године објављен је у први део романа У трагању за минулим временом: „Ка Свановој страни“. Прва књига седмотомног романа састоји се из три дела: „Комбре“, „Једна Сванова љубав“, „Имена места: име“. Најпознатији део прве књиге свакако је „Једна Сванова љубав“ који многи штампају и читају одвојено од целокупног корпуса.

Нажалост, иронија није заобишла Пруста. Тачно девет година након објављивања првог тома свог романа Пруст је преминуо. Било је то 18. новембра 1922. године. Ови датуми су повод да се подсетимо његових стилистичких особености и јунака, међу којима се издвајају два дендија: Шарл Сван и барон де Шарлис. Обично се почетак Првог светског рата сматра крајем Belle Époque а ја бих додала да се то десило са Прустовом смрћу. Наставите са читањем