Čarls Bukovski: „Klasika i ja“

phassa: “ Weiss, Wojciech - Melancholic ”

pojma nemam kako je počelo.
kao dečak mislio sam da je klasična muzika
za šonje, a kao tinejdžer osećao sam to još
snažnije.

da, mislim da je počelo u toj prodavnici
ploča.
bio sam u kabini i slušao sam šta god sam
u to vreme
slušao.
onda sam čuo neku muziku u susednoj
kabini.
zvuci su delovali jako čudno i
neuobičajeno.
video sam kako čovek izlazi iz kabine i
vraća prodavcu ploču.
prišao sam prodavcu i pitao ga za tu
ploču.
dao mi je.
pogledao sam omot.

„ali“, rekao sam, „ovo je simfonijska muzika.“

„da“, rekao je prodavac.

odneo sam ploču u kabinu
i pustio je.

nikada nisam čuo takvu
muziku.
na nesreću, ne sećam se
više šta je bilo to
čudesno muzičko
delo.

kupio sam ploču.
imao sam gramofon u
sobi.
slušao sam
i slušao
tu ploču.

navukao sam se.

ubrzo sam otkrio radnju polovnih
ploča
gde si mogao
da vratiš tri albuma u
zamenu za dva.

bio sam prilično siromašan
ali je najveći deo mojih para išao
na vino i
klasičnu muziku.
voleo sam da ih mešam u
celinu.

pročešljao sam čitavu tu
radnju polovnih
ploča.

moji su ukusi bili čudni.
voleo sam Betovena, ali
draži su mi bili Brams i
Čajkovski.
Borodin me nije dojmio.
Šopen je bio dobar samo na
momente.
Mocart je bio dobar samo
kad je meni bilo dobro, a
retko mi je bilo
tako.

Smetana mi je bio
bukvalan a Sibelius
užasan.
Goldmark je, po meni, bio vrlo
potcenjen.
Vagner je bio hučno čudo
mračne energije.
Hajdn je bio ljubav oslobođena u
zvuku.
Hendl ti je dizao glavu skroz
do plafona.
Erik Kouts je bio neverovatno
privlačan i bistar.
a kad
dovoljno dugo
slušaš Baha
nije ti se više slušao
niko drugi.
bilo je još mnogo
njih…

lutao sam od
grada do grada
tako da nošenje gramofona
i ploča nije bilo
moguće
pa sam počeo da slušam
radio
i kupim šta se
nađe.

problem s radiom
bio je u tome
što su stalno puštali
jedne iste standardne
stvari.

previše sam ih slušao
i mogao da predvidim svaku
notu pre nego što bi
stigla.
ali dobro je bilo
što bih, ponekad, čuo neku
novu muziku koju nikad ranije
nisam slušao, od kompozitora
za koje nikad nisam čuo.
bio sam iznenađen koliko je
kompozitora, meni nepoznatih,
koji su stvorili tako čudesna
i uzbudljiva dela.
dela koja nikad više
neću ponovo čuti.

nastavio am da slušam
klasičnu muziku preko radija
decenijama.
dok ovo pišem
slušam Malerovu Devetu.
Maler je oduvek bio jedan
od mojih ljubimaca.
moguće je slušati
njegova dela uvek
ponovo i
ponovo a da ti ne
dosade.

kroz žene, kroz
poslove, kroz stravična
vremena i dobra vremena,
kroz smrti, kroz sve,
u bolnice iz bolnica,
u ljubavi iz ljubavi, kroz
decenije koje su tako hitro
prošle
bilo je mnogo
noći slušanja
klasike na
radiju.
skoro svaka
noć.

voleo bih da mogu da se setim šta
sam prvi put čuo u toj
kabini
ali izmiče mi.
iz nekog čudnog razloga
pamtim dirigenta:
Judžin Ormandi.
jedan od
najboljih.

sada je Maler sa mnom
u obi
i žmarci prolaze uz moje
ruke, stižu mi do
potiljka…
sve je tako neverovatno
blistavo,
blistavo!
a ja ne znam nijednu
notu.
ali otkrio sam deo
sveta
kao nijedan drugi deo
sveta.

dao je srce mom
životu, pomogao mi da
stignem
dovde.

Izvor: Čarls Bukovski, Pesme 1955-1984, preveo Flavio Rigonat, LOM, Beograd, 1999.

Slika: Wojciech Weiss, Melancholic, 1894.

Čarls Bukovski: „Borodin“

okiesmen: “ The Thinker. Thomas Eakins. ”

kada sledeći put slušate Borodina
setite se da je bio samo hemičar
koji je pisao muziku da se opusti;
kuća mu je uvek bila prepuna ljudi –
studenti, umetnici, pijanci, skitnice,
i nikada nije znao da kaže ne.
kada sledeći put slušate Borodina
setite se da je njegova žena koristila
njegove kompozicije
da njima obloži kutije za mačke
ili da pokrije tegle sa kiselim mlekom;
patila je od astme i nesanice
i hranila ga rovitim jajima
a kada bi tražio da pokrije glavu
da bi prigušio zvuke u kući
davala mu je samo čaršav;
osim toga, obično je neko bio
u njegovom krevetu
(spavali su odvojeno kada su uopšte spavali)
i pošto su sve stolice
obično bile zauzete
često je spavao na stepeništu
umotan u stari šal;
govorila mu je kada da podseče nokte,
da ne peva ili zviždi
niti da stavlja previše limuna u čaj
ili ga cedi kašikom;

Simfonija broj 2 u B minor
Princ Igor
Na stepama Srednje Azije

spavao je samo ako stavi
tamnu tkaninu preko očiju;
1887. došao je na bal
na Medicinskoj Akademiji
odeven u šaljivu narodnu nošnju
izgledao je izuzetno veselo
i kada je pao na pod
mislili su da izigrava klovna.
kada sledeći put slušate Borodina,
setite se…

Izvor: Čarls Bukovski, Pesme 1955-1984, preveo Flavio Rigonat, LOM, Beograd, 1999.

Slika: Thomas Eakins, Thinker, 1900.

Nikolaj Rimski-Korsakov i tema Uskrsa

Valentin Serov - Portrait of Nikolai Rimsky-Korsakov, 1898.

Valentin Serov, Portret Nikolaja Rimskog-Korsakova, 1898.

Između avgusta 1887. i aprila 1888. godine, ruski kompozitor Nikolaj Rimski-Korsakov komponovao je delo poznato pod nazivom Svetliy prazdnik. Korsakov je kompoziciju posvetio svojim prijateljima, Musorgskom i Borodinu, značajnim umetnicima ruske muzike.

Kao moto dela stoje stihovi iz Psalma (68: 1-2) i redovi iz Jevanđelja po Marku (16: 1-6). Melodija je bazirana na ruskim pravoslavnim pesmama koje se koriste na liturgiji, a koje su objedinjene pod nazivom Obikhod.

Nikolaj Rimski-Korsakov rođen je 1844. godine. Opere bazirane na ruskim bajkama bile su među njegovim najpoznatijim delima. Poznat je i po tome što je orkestrirao i kompletirao Borodinovo delo „Princ Igor“ i nekoliko dela Musorgskog, uključujući tu i „Noć na pustoj planini“ i operu „Boris Godunov“, rađenu prema Puškinovom delu, kojim je bio inspirisan i Mihail Glinka, veliki uzor Korsakova.

Rimski-Korsakov je 1871. godine posatao profesor kompozicije na konzervatorijumu u Petrogradu. Korsakovljeva orkestracija bila je veoma snažna, njegov talenat za orkestralnu obojenost, kombinovanu sa egzotikom, proizvod je uspešnih dela kao što je svita „Šeherezada“, inspirisana pričama iz „1001 noći“.