Марија Јефтимијевић Михајловић о књизи „Три мита о путовању иза Сунца“ Ане Арп

Књигу Три мита о путовању иза Сунца тешко да могу да подведем под било какав поетски „образац“ какве налазим, како у прошлости, тако и данас. Сама концепција је потпуно оригинална; тај мит о путовању у свој унутрашњи свет узраста до самог мита, будући да, нарочито у „Писмима Песефони“, првом делу књиге, оставља простор читаоцу да се сам креће, али и сналази, сразмерно својој имагинацији, кроз лавиринте који су имају двоструко полазиште, како у личним снажним сликама и симболима из детињства, тако и временом надограђеном (пред)знању, бројном и садржајном литературом, чији се утицај осећа на један непретенциозан, али очит начин. Показује се да је литература, а то видим као једино смислено „усвојиво“ знање, била само путоказ до себе, али оног тренутка када се до „лавиринта“ дошло, све је морало да буде одбачено, све осим храбрости да се буде Уметник.

„Дедалове собе“, трећи део књиге Три мита о путовању иза Сунца, су својеврсна духовна и интелектуална авантура не само оног ко пише, него пре свега онога ко чита. Оно што је тамо „виђено“ и представљено, показује и „виђеног“, то јест да ли му је ово путовање „иза сунца“ оснажило или сломило дух. (Наравно да бољем разумевању саме књиге знатно доприноси поговор, нека врста аутопоетичког записа или одгонетања „личног мита“; зато се он може читати баш као речник симбола – личних симбола који су градили или граде биће уметника).

Уз изванредан стил, крајње редукован (и усмерен на симболе или „знакове“ на том путовању), истичем једну мисао која ме не оставља после читање: Три мита о путовању иза Сунца је књига за храбре и смеле да се, упркос свести о снази „ватре“, отисну на путовање после кога више никада нећемо бити исти. Но, смелост одгонетања митова (који су увек у нама самима) припада само истинском Уметнику. Наставите са читањем

A . A . A u online izdanju magazina ELLE (intervju)

_MG_9218

Marija Mićanovič, novinarka internet izdanja magazina Elle, pozvala me je jednog julskog podneva na intervju. Kao dugogodišni čitalac – otkrila je moje pisanje u Portugalu – smatrala je da treba razgovarati o različitim temama koje su u vezi sa stvaralaštvom, sa time šta ja radim, šta mi radimo. Mi smo, podjednako, ja koja pišem i uređujem, i vi koji ovo pratite, čitate, u ovom radu nalazite smisao, lepotu i obećanje entuzijazma. U nastavku prenosim celokupan intervju, kao i pojedine fotografije, a Marijin uvod možete pročitati na izvornom mestu, sajtu magazine Elle. Marija je i samostalna autorka, urednica sajta Moda u Srbiji.

*

Kada si počela da pišeš? 

Počela sam da pišem čim sam naučila da pišem, u šestoj godini. Kada sam imala neku misao, ili neko sećanje, to sam zapisivala tako što bih pisala drugima pisma, ocu ili baki, koja, naravno, ne bi bila poslata. Kako sam odrastala moja interesovanja su se proširivala: zanimao me je život Drage Mašin, crnogorski princeza i Luize Čikone-Madonne, posebno njen mičigenski period, o čemu sam napisala roman koji, nažalost, nisam sačuvala. Istu sudbinu delio je još jedan roman koji sam u tom periodu napisala (radoznala devojčica otkriva napuštenu kuću). Pred sam kraj osnovne škole napisala sam nekoliko priča pod uticajem Agate Kristi i Ive Andrića. Ni njih nisam sačuvala. Polaskom u srednju školu počela sam da pišem pank pesme i recenzije albuma. Srećom, njih još uvek imam. To je jedino svedočanstvo mog pisanja do petnaeste godine. Čak i veliku količinu dnevnika koje sam imala, sve sam to, zajedno sa pričama i romanima, u jednom trenutku bacila. Nastavite sa čitanjem