Књигу Три мита о путовању иза Сунца тешко да могу да подведем под било какав поетски „образац“ какве налазим, како у прошлости, тако и данас. Сама концепција је потпуно оригинална; тај мит о путовању у свој унутрашњи свет узраста до самог мита, будући да, нарочито у „Писмима Песефони“, првом делу књиге, оставља простор читаоцу да се сам креће, али и сналази, сразмерно својој имагинацији, кроз лавиринте који су имају двоструко полазиште, како у личним снажним сликама и симболима из детињства, тако и временом надограђеном (пред)знању, бројном и садржајном литературом, чији се утицај осећа на један непретенциозан, али очит начин. Показује се да је литература, а то видим као једино смислено „усвојиво“ знање, била само путоказ до себе, али оног тренутка када се до „лавиринта“ дошло, све је морало да буде одбачено, све осим храбрости да се буде Уметник.

„Дедалове собе“, трећи део књиге Три мита о путовању иза Сунца, су својеврсна духовна и интелектуална авантура не само оног ко пише, него пре свега онога ко чита. Оно што је тамо „виђено“ и представљено, показује и „виђеног“, то јест да ли му је ово путовање „иза сунца“ оснажило или сломило дух. (Наравно да бољем разумевању саме књиге знатно доприноси поговор, нека врста аутопоетичког записа или одгонетања „личног мита“; зато се он може читати баш као речник симбола – личних симбола који су градили или граде биће уметника).

Уз изванредан стил, крајње редукован (и усмерен на симболе или „знакове“ на том путовању), истичем једну мисао која ме не оставља после читање: Три мита о путовању иза Сунца је књига за храбре и смеле да се, упркос свести о снази „ватре“, отисну на путовање после кога више никада нећемо бити исти. Но, смелост одгонетања митова (који су увек у нама самима) припада само истинском Уметнику. Наставите са читањем