Lorens Darel: „Aleksandrijski kvartet“ (prvi odlomak)

Alexandre Pieri, Watercolors 

U samoj osnovi, šta je taj naš grad? Šta obuhvata ta reč Aleksandrija? U magnovenju, okom duha svog vidim hiljade ulica koje kinji prašina. U njoj danas gospodare muve i prosjaci, i svi oni koji nekako životare na sredini između prvih i drugih.

Pet rasa, pet jezika, tuce veroispovesti: pet flota koje se vrzmaju kroz svoje masne odbleske u vodi iza njenih lukobrana. Ali ima tu i više od pet polova koje samo narodski grčki jezik može razlikovati. Izbor polnih zadovoljstava koja vam se u ovom gradu pružaju zapanjuju raznolikošću i obiljem. Nikada se ne biste prevarili da ga nazovete srećnim mestom. Simbolične ljubavnike slobodnog helenskog sveta ovde je zamenilo nešto sasvim drukčije, nešto dvopolno, posuvraćeno u sebe. Istok nije kadar da uživa u sladostrasnoj anarhiji tela, jer je prevazišao telo. Sećam se da je Nesim jednom rekao – mislim da je to negde pročitao – kako je Aleksandrija velika muljača ljubavi; oni koji kroz nju prođu bolesnici su, samotnici i proroci – hoću reći: svi oni koji su, u svojoj polnosti, bili duboko ranjeni.

Citat: Lorens Darel, „Aleksandrijski kvartet“, preveo Ivan Ž. Popović, Prosveta, Beograd, 1965.

Akvarel: Alexander Pieri

Lorens Darel: „Aleksandrijski kvartet“ (drugi odlomak)

Alexandre Pieri, Watercolors
 

Beleške o bojama pejzaža… Dugi niz tempera. Svetlost propuštena kroz esenciju limuna. Vazduh zasićen crvenkastom prašinom – prašinom slatkog mirisa – i vonj vrelog pločnika polivenog vodom. Vlažni oblačići, prionuli uz zemlju, a ipak, retko kad daždonosni. Preko svega isceđena prljavo-crvena, prljavo-zelena, kredasta kao slez i tamnoljubičasta. Leti, vlaga s mora ovlaš gleđoše vazduh. Sve počiva pod lepljivim plaštom.

A onda, s jeseni, vazduh suv i treperav, oštar od statičkog elektriciteta, pali telo pod laganom odećom. Probuđena put nasrće na rešetke tamnice u koju je sputana. Pijana kurva ide mračnom ulicom utonulom u noć sejući za sobom delove pesme kao ružine latice. Da li je tu Antonije čuo omamne zvuke muzike koja ga je naterala da se zauvek prepusti voljenom gradu?

Učmala tela mladih polaze u traganje za bliskom nagotom, a u onim kafanicama, u koje je Baltazar tako često zalazio sa starim pesnikom* ovoga grada, mladići se nelagodno kreću bacajući kockice pri svetlu petrolejki: uznemireni ovim suvim pustinjskim vetrom – tako neromantični, tako prevrtljivi – okreću se i odmeravaju svakog stranca. Jedva dolaze do daha i u svakom letnjem poljupcu mogu da osete ukus negašenog kreča…

Napomena: Pesnik grada je Konstantin Kavafi.

Izvor: Lorens Darel, „Aleksandrijski kvartet“, preveo Ivan Ž. Popović, Prosveta, Beograd, 1965.

Akvarel: Alexander Pieri

Lorens Darel: „Aleksandrijski kvartet“ (treći odlomak)

Alexandre Pieri, Watercolors

Morao sam da dođem ovamo kako bih u svojoj pameti ponovo, u celosti, izgradio ovaj grad – tužne krajeve koji su se starcu* ukazivali puni „crnih ruševina“ njegova života. Tutnjavu tramvaja što podrhtavaju svaki svojim metalnim damarom dok se probijaju meidanom Mazarita, kao obojen jodom. Zlato, fosfor, magnezijum-papir. Tu smo se često nalazili. Tu je leti stajala mala šarena tezga sa šatrom, u kojoj su se prodavale kriške lubenica i voćni sladoledi jarkih boja, koje je ona volela. Naravno, uvek je pomalo kasnila, dolazeći možda pravo sa kakvog sastanka u zamračenoj odaji, o čemu nisam želeo da razmišljam; ali tako sveža, tako mlađana, otvorenih krunica usta, koje su se spuštale na moje usne kao da će utolitisvu žeđ presahlog leta. Čovek koga je tek napustila možda je još uvek prebirao uspomene na nju; telo joj je još uvek, možda, prekrivao polenov prah njegovih poljubaca. Ali, dok je čovek osećao mili teret njenog tela oslonjenog na mišicu i posmatrao nesebični smešak onih koji su se manuli tajni na njenom licu, sve je to bilo nekako vrlo malo važno. Bilo je prijatno stajati onde, smušeno i pomalo sramežljivo, ubrzanog daha zbog jasnih uzajamnih želja. Poruke su, mimo svesti, lagano strujale kroz putene usne, oči, voćne sladolede i  malu šatru šarenih boja. Oslobođeni misli, držeći se malim prstima, ispijajući u dugim gutljajima popodne ogrezlo u miris kamfora, bili smo srasli s gradom…

Napomena: Starac je Konstantin Kavafi.

Izvor: Lorens Darel, „Aleksandrijski kvartet“, prevod Ivan Ž. Popović, Prosveta, Beograd, 1965.

Akvarel: Alexander Pieri

Biografija Konstantina Kavafija

Prizori aleksandrijske stvarnosti s početka 20. veka inspirisali su britanskog pop art umetnika šezdesetih, Dejvida Hoknija, da ilustruje sa trinaest crteža jedno izdanje Kavafijevih pesama. Crteži datiraju iz 1966. godine, pomalo su neozbiljni u odnosu na ton Kafavijevih pesama, ali jesu duhoviti i ironični, što je, takođe, odlika pesnika Aleksandrije, koga je isticao Lorens Darel u nekim svojim redovima, a posredstvom koga sam ja, kao i zahvaljaujući Margerit Jursenar i njenom fantastičnom eseju, otkrila ovog umetnika. Crteži ističu pesnikovu homoseksualnost, aleksandrijske dućane i taverne, kao i besprizorne prostore Kavafijevog radnog mesta u Ministarstu javnih radova Egipta.

KONSTANTIN KAVAFI (1863-1933)

Roditelji Kavafijevi poreklom su iz Carigrada, iz veoma imućnih i uglednih trgovačkih porodica, a on je rođen u Aleksandriji. Dobar deo života porodica je provela u Engleskoj, gde je iz početka vodila veoma uspešnu trgovinu. Otac je bio dvadesetak godina stariji od majke koja se udala u četrnaestoj i do dvadeset sedme godine izrodila devetoro dece, od kojih je samo jedno bila devojčica. Ova kćerkica nije dočekala ni drugi rođendan što nije bilo beznačajno za majčin odnos prema sinovima koji su došli kasnije, pogotovu prema dvojici – Pavlu i Konstantinu. Srećan i luksuzan život porodice u Aleksandriji prestao je očevom smrću 1870. Zavladala je oskudica koja je postajala sve veća za ljude navikle na bogatstvo, privatne uticaje, na društveni prestiž. Majka je pokušala da porodicu stabilizuje u Engleskoj, preselivši se sa decom tamo, ali njeni najstariji sinovi ne da nisu umeli da vode poslove, nego su izgubili i nasledstvo. Konstantin je tamo proveo sedam godina, do likvidacije firme u Engleskoj 1879. Navodi se da mu je maternji jezik bio engleski. Od 1882. do 1885. boravi u Carigradu, a tek se sa navršenom dvadeset drugom godinom konačno nastanjuje u Aleksandriji, da bi u nekoliko mahova putovao u inostranstvo, uključujući Grčku, za vreme godišnjih odmora. U to vreme Kavafijevi imaju englesko državljanstvo, tek će ga se kasnije Kavafi odreći. Pored engleskog, dobro zna italijanski i francuski, a pomalo arapski. U njegovoj porodici prepiska se vodi na francuskom i engleskom, svoje dnevnike i beleške piše na oba jezika, pretežno na engleskom, a spominje se i blagi engleski prizvuk u njegovom grčkom izgovoru. Zaposlen je, više od trideset godina, u Odeljenju za navodnjavanje Ministarstva javnih radova u Egiptu, živeći, s drugom braćom, uz majku udovicu kja se nije preudala. Neka braća su se poženila i dobila decu, ali su svi pomrli pre Konstantina koji je, pred kraj života, oboleo od raka na grlu i umro usamljen u Aleksandriji, nekoliko meseci posle operacije u Atini.

Osim godine-dve u nekoj trgovačkoj akademiji, Kavafi se nije redovno školovao, što ga je omelo da se upusti u politiku i novinarstvo. Dosta rano je počeo pisati pesme, na engleskom, francuskom i grčkom jeziku mešanom od oblika i leksike iz dva eparatna idioma grčkog jezika – katarevuse i dimotike. To je dugo bio razlog što su ga zagriženi narodnjaci odbacivali kao pesnika. Drugi je razlog tehničke prirode: Kavafi je ispočetka objavljivao pesme u časopisima, ali je tek od 1910. počeo ozbiljno da stvara, odrekavši se većine prethodnih pesama. Od tada publikuje pesme na nekakvim tabacima – nikad u obliku knjige – i deli prijateljima. Veze između Atine i Aleksandrije su u to vreme veoma jake, te on nije sasvim nepoznat u Atini: 1903. godine kritičar Ksenopulo vrlo pohvalno piše o njemu. Kasnije, sve više osvaja omladinu koja oseća obavezu da ga vidi prilikom posete Aleksandriji. Urani, Agra, Kariotaki i drugi svojstveni su „namesnici“ njegove poezije u Atini. Godine 1926. dobio je orden Feniksa od grčkih vlasti.

Prva knjiga poezije izlazi mu posmrtno, 1935. godine u Atini. Sadrži sto pedeset četri pesme. Kasnije je solunski profesor I. Savidi priredio kritičko izdanje svih Kavafijevih pesama, objavljenih i neobjavljenih.

Kavafije postao jedan od najvećih pesnika novije Grčke, posebno cenjen i u inostranstvu – izuzetno u Engleskoj, s ogromnim uticajem na mlađe naraštaje, a da nije porekao grčku tradiciju u poeziji. On je uneo druge teme – helenizam, vizantijski period posmatran iz drugog ugla od uobičajenog, romantičarskog, jednostranog. Njegova blaga ironija i oskudan, suvoparan rečnik navodili su Grke na primedbu da je to proza, a ne poezija. Smatrali su ga „pesnikom bekstva“ i „pesnikom dekadencije“, ocene koje nisu bile sasvim lišene aluzija na njegov privatni životm određen autoerotizmom i homoseksualnošću, prikrivenom sve dok nije navršio četrdesetu godinu. U novije vreme se nekolicina naprednih pisaca u Grčkoj trudi da ispravi ovako površnu, shematizovanu sliku velikog pesnika koji je, po njihovom mišljenju, imao angažovan stav u životu i književnosti – na strani progresa i humanosti.

Biografija: Polja 

Crteži: Tate

Pet pesama Konstantina Kavafija

GRAD

Kažeš: „Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog
mora.
Naći će se drugi grad bolji od ovog.
Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen;
i srce mi je – kao leš – pokopano.
Dokle će mi um ostati u ovoj tmini.
Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam,
crne ruševine svog života spazim, ovde,
gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio.“

Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora.
Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati
istim. U istom ćeš susedstvu ostariti:
u istim ćeš kućama osedeti.
Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš – ne
nadaj se –
nema za tebe broda, nema puta.
Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom
kutu,
straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj.

DOSADA

Jedan dosadan dan prati drugi
podjednako dosadan. Dogodiće se
iste stvari, događaće se stalno –
isti su trenuci koji stižu i koji odlaze.

Prođe mesec dana i donese drugi mesec.
Ono što dolazi, lako je pogoditi:
to je ono od juče, tegobno, mučno.
I sutra prestaje da liči na sutra.

ITAKA

Kada se spremiš prema Itaci da pođeš,
treba da zaželiš da putovanje bude dugo,
pustolovina puno, puno saznanja.

Lestrigonaca, zatim Kiklopa,
razljućenog se Posejdona ne boj,
na takve nikad nećeš naići
dokle god ti je misao otmena, dokle god se fina
osećanja dotiču tvoga duha, tvoga tela.

Lestrigonce, zatim Kiklope,
Posejdona divljeg nećeš sresti
ukoliko ih u svojoj duši ne skrivaš
i ukoliko ih tvoja duša ne stavi pred tebe.

Treba da zaželiš da putovanje bude dugo.
I mnogo letnjih jutara da bude
kada ćeš – s kojom li radosti, sa zahvalnošću! –
ući u luke, prvi put viđene,
da zastaneš pred trgovinama feničkim
i da se snabdeš prekrasnim stvarima:
sedefom i koralom, ćilibarom, slonovačom,
i teškim mirisima svake vrste,
koliko god više možeš raskošnih teških mirisa;
da učiš i da učiš od mudraca.

A na umu uvek da ti Itaka bude.
Da tamo stigneš, predodređeno je tebi.
Ali uopšte nemoj da ubrzavaš putovanje.

Bolje neka godine mnoge traju
i na ostrvo da već kao starac stigneš,
obogaćen onim što si uz put stekao,
ne očekujući da ti Itaka pruži bogatstvo.

Itaka ti je dala divno putovanje.
Da nema nje, ne bi ni pošao na put.
Ali nema ništa više da ti da.

I ako je nađeš siromašnu, Itaka te nije prevarila.
Tako si mudar postao, s tolikim iskustvom,
pa ćeš razumeti već šta to Itake znače.

BOG NAPUŠTA ANTONIJA

Kad se iznenada, u ponoć, začuje
kako prolazi nevidljiva povorka
sa sjajnom muzikom i glasnom pesmom –
svoju sudbu što te izdala, svoja dela
što nisu uspela, svoje životne planove
što su svi omanuli – nemoj beskorisno oplakivati.
Kao da si spreman godinama, kao junak,
uputi joj pozdrav, Aleksandriji koja odlazi.
A povrh svega, nemoj se zavaravati, ne reci kako je
to bio san, kako te je sluh prevario:
nemoj se spuštati na tako zaludne nade.
Kao da si spreman godinama, kao junak,
kao što tebi odgovara što si bio dostojan takvog
jednog grada,
odlučno priđi prozoru
i slušaj s uzbuđenjem, ali ne
preklinjući i tužeći poput kukavice,
kao svoje poslednje zadovoljstvo slušaj zvuke,
sjajne instrumente tajnovite družbe,
i uputi joj pozdrav, toj Aleksandriji koju gubiš.

SKRIVENO

Na osnovu svega što sam činio i onoga što sam govorio
neka ne nastoje da pronađu ko sam bio.
Prepreka je stajala i promenila
moje postupke i moj način života.
Prepreka je stajala i zaustavljala me
mnogo puta da kažem ono što sam hteo.
Na osnovu mojih najneupadljivijih postupaka
i mojih koprenom najskrivenijih spisa
jedino će me na osnovu toga razumeti.
Ali možda ne zaslužuje da se iscrpljuje
tolika briga i toliki napor da me shvate.
Kasnije – u savršenijem društvu –
neko drugi stvoren poput mene
sigurno će se otkriti i slobodno raditi.

Izvor: Konstantin Kavafi, 70 pesama, prevod Ivan Gađanski i Ksenija Maricki Gađanski, Rad, Beograd, 2006.

Fotografija: Mark Daniel