Lorens Darel: „Aleksandrijski kvartet“ (prvi odlomak)

Alexandre Pieri, Watercolors

 

U samoj osnovi, šta je taj naš grad? Šta obuhvata ta reč Aleksandrija? U magnovenju, okom duha svog vidim hiljade ulica koje kinji prašina. U njoj danas gospodare muve i prosjaci, i svi oni koji nekako životare na sredini između prvih i drugih.

Pet rasa, pet jezika, tuce veroispovesti: pet flota koje se vrzmaju kroz svoje masne odbleske u vodi iza njenih lukobrana. Ali ima tu i više od pet polova koje samo narodski grčki jezik može razlikovati. Izbor polnih zadovoljstava koja vam se u ovom gradu pružaju zapanjuju raznolikošću i obiljem. Nikada se ne biste prevarili da ga nazovete srećnim mestom. Simbolične ljubavnike slobodnog helenskog sveta ovde je zamenilo nešto sasvim drukčije, nešto dvopolno, posuvraćeno u sebe. Istok nije kadar da uživa u sladostrasnoj anarhiji tela, jer je prevazišao telo. Sećam se da je Nesim jednom rekao – mislim da je to negde pročitao – kako je Aleksandrija velika muljača ljubavi; oni koji kroz nju prođu bolesnici su, samotnici i proroci – hoću reći: svi oni koji su, u svojoj polnosti, bili duboko ranjeni.

Citat: Lorens Darel, Aleksandrijski kvartet, preveo Ivan Ž. Popović, Prosveta, Beograd, 1965.

Akvarel: Alexander Pieri

Lorens Darel: „Aleksandrijski kvartet“ (drugi odlomak)

Alexandre Pieri, Watercolors

Beleške o bojama pejzaža… Dugi niz tempera. Svetlost propuštena kroz esenciju limuna. Vazduh zasićen crvenkastom prašinom – prašinom slatkog mirisa – i vonj vrelog pločnika polivenog vodom. Vlažni oblačići, prionuli uz zemlju, a ipak, retko kad daždonosni. Preko svega isceđena prljavo-crvena, prljavo-zelena, kredasta kao slez i tamnoljubičasta. Leti, vlaga s mora ovlaš gleđoše vazduh. Sve počiva pod lepljivim plaštom.

A onda, s jeseni, vazduh suv i treperav, oštar od statičkog elektriciteta, pali telo pod laganom odećom. Probuđena put nasrće na rešetke tamnice u koju je sputana. Pijana kurva ide mračnom ulicom utonulom u noć sejući za sobom delove pesme kao ružine latice. Da li je tu Antonije čuo omamne zvuke muzike koja ga je naterala da se zauvek prepusti voljenom gradu?

Učmala tela mladih polaze u traganje za bliskom nagotom, a u onim kafanicama, u koje je Baltazar tako često zalazio sa starim pesnikom ovoga grada*, mladići se nelagodno kreću bacajući kockice pri svetlu petrolejki: uznemireni ovim suvim pustinjskim vetrom – tako neromantični, tako prevrtljivi – okreću se i odmeravaju svakog stranca. Jedva dolaze do daha i u svakom letnjem poljupcu mogu da osete ukus negašenog kreča…

* Pesnik grada je Konstantin Kavafi

Izvor: Lorens Darel, Aleksandrijski kvartet, preveo Ivan Ž. Popović, Prosveta, Beograd, 1965.

Akvarel: Alexander Pieri

Lorens Darel: „Aleksandrijski kvartet“ (treći odlomak)

Alexandre Pieri, Watercolors

Morao sam da dođem ovamo kako bih u svojoj pameti ponovo, u celosti, izgradio ovaj grad – tužne krajeve koji su se starcu* ukazivali puni „crnih ruševina“ njegova života. Tutnjavu tramvaja što podrhtavaju svaki svojim metalnim damarom dok se probijaju meidanom Mazarita, kao obojen jodom. Zlato, fosfor, magnezijum-papir. Tu smo se često nalazili. Tu je leti stajala mala šarena tezga sa šatrom, u kojoj su se prodavale kriške lubenica i voćni sladoledi jarkih boja, koje je ona volela. Naravno, uvek je pomalo kasnila, dolazeći možda pravo sa kakvog sastanka u zamračenoj odaji, o čemu nisam želeo da razmišljam; ali tako sveža, tako mlađana, otvorenih krunica usta, koje su se spuštale na moje usne kao da će utolitisvu žeđ presahlog leta. Čovek koga je tek napustila možda je još uvek prebirao uspomene na nju; telo joj je još uvek, možda, prekrivao polenov prah njegovih poljubaca. Ali, dok je čovek osećao mili teret njenog tela oslonjenog na mišicu i posmatrao nesebični smešak onih koji su se manuli tajni na njenom licu, sve je to bilo nekako vrlo malo važno. Bilo je prijatno stajati onde, smušeno i pomalo sramežljivo, ubrzanog daha zbog jasnih uzajamnih želja. Poruke su, mimo svesti, lagano strujale kroz putene usne, oči, voćne sladolede i  malu šatru šarenih boja. Oslobođeni misli, držeći se malim prstima, ispijajući u dugim gutljajima popodne ogrezlo u miris kamfora, bili smo srasli s gradom…

* Starac je Konstantin Kavafi.

Izvor: Lorens Darel, Aleksandrijski kvartet, prevod Ivan Ž. Popović, Prosveta, Beograd, 1965.

Akvarel: Alexander Pieri

Pet pesama Konstantina Kavafija

GRAD

Kažeš: „Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog mora.
Naći će se drugi grad bolji od ovog.
Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen;
i srce mi je – kao leš – pokopano.
Dokle će mi um ostati u ovoj tmini.
Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam,
crne ruševine svog života spazim, ovde,
gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio.“

Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora.
Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati
istim. U istom ćeš susedstvu ostariti:
u istim ćeš kućama osedeti.
Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš – ne nadaj se –
nema za tebe broda, nema puta.
Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom kutu,
straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj.

ITAKA

Kada se spremiš prema Itaci da pođeš,
treba da zaželiš da putovanje bude dugo,
pustolovina puno, puno saznanja.

Lestrigonaca, zatim Kiklopa,
razljućenog se Posejdona ne boj,
na takve nikad nećeš naići
dokle god ti je misao otmena, dokle god se fina
osećanja dotiču tvoga duha, tvoga tela.

Lestrigonce, zatim Kiklope,
Posejdona divljeg nećeš sresti
ukoliko ih u svojoj duši ne skrivaš
i ukoliko ih tvoja duša ne stavi pred tebe.

Treba da zaželiš da putovanje bude dugo.
I mnogo letnjih jutara da bude
kada ćeš – s kojom li radosti, sa zahvalnošću! –
ući u luke, prvi put viđene,
da zastaneš pred trgovinama feničkim
i da se snabdeš prekrasnim stvarima:
sedefom i koralom, ćilibarom, slonovačom,
i teškim mirisima svake vrste,
koliko god više možeš raskošnih teških mirisa;
u egipatske mnoge gradove da pođeš,
da učiš i da učiš od mudraca.

A na umu uvek da ti Itaka bude.
Da tamo stigneš, predodređeno je tebi.
Ali uopšte nemoj da ubrzavaš putovanje.

Bolje neka godine mnoge traju
i na ostrvo da već kao starac stigneš,
obogaćen onim što si uz put stekao,
ne očekujući da ti Itaka pruži bogatstvo.

Itaka ti je dala divno putovanje.
Da nema nje, ne bi ni pošao na put.
Ali nema ništa više da ti da.

I ako je nađeš siromašnu, Itaka te nije prevarila.
Tako si mudar postao, s tolikim iskustvom,
pa ćeš razumeti već šta to Itake znače. Nastavite sa čitanjem