Žana de Vitinghof: „Sve što sam videla izgleda mi kao odraz, sve što čujem daleki je eho“

sonja-knips-1898

O Bože, želela bih da svako jutro kada Te pogledam mogu da Ti ponudim svoje prazne ruke.

Ja bih, pre nego da se napregnem, bila ništa više nego posuda za talas beskrajnosti i putovala putevima slučajno, terana dalje samo dahom unutrašnjih glasova.

Ja bih zaboravila svoju mudrost i moje rasuđivanje, tražila ništa više, prestala sa svim željama, i prihvatila sa osmehom ruže koje je Tvoja ruka dala da padnu u moje krilo.

Miris stvari koje nismo nabavili, Slast nezaslužene sreće, Lepota istina koje naša misao nije stvorila.

Sve što sam videla izgleda mi kao odraz, sve što čujem daleki je eho, i moja duša traži čudotvorni izvor, jer žedna je čiste vode. Stoleća prolaze, svet se troši, ali moja duša je uvek mlada; drži svoje bdenje među zvezdama, u noći vremena.

ŽANA DE VITINGHOF bila je prijateljica oca Margerit Jursenar, Mišela de Krejankura, i osoba koja je znatno uticala na francusku književnicu. Njenu bračnu ljubav, kao i nemogućnost ostvarenja iste na adekvatan način, Margerit Jursenar je sa dvadeset četiri godine poetski predočila u svom romanu „Aleksis“, odakle sam već navodila neke odlomke.

Izvor: Margerit Jursenar, „Uspomena na Diotimu: Žana de Vijetinghof“, u: Taj moćni vajar vreme, preveo Bojan Pomorišac, Službeni glasnik, Beograd, 2014.

Slika: Gustav Klimt

Mišel Goslar o Margerit Jursenar: „Početak jedne karijere 1929-1931“

Iako nastanjena u Parizu, u hotelu Vagram, susedu hotela St Džejms i Olbani, gde je ostavila nešto nameštaja i najveći deo svojih knjiga, od 1929. do 1931. Margerit Jursenar stanuje u Briselu, u Aveniji Luiz 125, toj arteriji koja je i dalje pomodno šetalište belgijske prestonice. Raspolaže i stanom u Lozani, odakle će voditi istraživanje o Žani de Vitinghof.

Ambicija joj je da napravi karijeru u književnosti i potrebna su joj putovanja: u Briselu, ponovo viđa mesta na koja će, mnogo kasnije, postaviti epizode iz svoje buduće Crne mene. U Briselu će, isto tako, naći i finansijska sredstva za ostvarenje te svoje ambicije: majčino nasleđe, koje je ostalo nepodeljeno između nje i njenog oca.

Novac je poveren njenom polubratu pošto Margerit, kao ni njen otac, nije imala osobine potrebne za upravljanje imovinom. Ovaj ga je plasirao u transakcije koje su se u godinama krize pokazale kao sumnjive. Autorka je, uz pomoć pariskih advokata, povratila mali deo, koji joj je dopustio da računa na deset-dvanaest godina života u raskošnoj slobodi.

Pošto je neposredna budućnost bila obezbeđena, Margerit Jursenar je mogla da se, gotovo bez briga, prepusti svojoj ambiciji, da piše, i svojoj strasti, da putuje.

Putuje u Holandiju, Italiju i srednju Evropu, i jednovremeno ostvaruje nekoliko spisateljskih projekata: komad nadahnut Danteovim Čistilištem – Dijalog u močvari, poeziju – Les Charites d’Alcippe (što će biti i naslov njene jedine zbirke, objavljene 1956), i jednu poemu u prozi, Sikstina, neka vrsta razmišljanja pripisanog Mikelanđelu. Ali glavno delo, ono koje će se računati, biće – misli ona – roman. Čita Žanine spise i najviše ceni njen ogled o Unutrašnjoj slobodi, pronalazi u Zolikonu pored Ciriha njenog muža Konrada i raspituje se u Piliju kod dr Bertolea, koji ju je lečio. Otkriva, uglavnom, njegov misticizam: dr Bertole leči metodom posta, on je pomalo iscelitelj i raspolaže, u Vila de Violet, dvema sobama do kojih se stiže merdevinama; jedna je njegova odaja za meditaciju, druga ima tri oltara posvećena istočnjačkim božanstvima. U zgradi se danas nalazi jedno osiguravajuće društvo; odaje su ostale netaknute, ali zazidane.

Raspitivanje neće otkriti ništa pouzdano, a najuzbudljivije je bilo tražnje Žaninog groba, koji je na kraju našla na groblju u Žukstan-Mezeriju, iznad Lozane.

Ali Margerit Jursenar je želela da i o sebi, isto tako, govori preko umetnute ličnosti. Lično iskustvo, to je bio uticaj jedne zrele žene na jedno mlado biće, a „drugi“ pogled bio je pogled oca na jednu ženu koju je voleo više nego ikoju drugu, udatu za čoveka koji je ne želi, ali je voli sigurnije i čudnovatije od bilo kog ljubavnika. Ne znajući dovoljno da se stavi na mesto svog oca, Margerit Jursenar je stvorila hibridan lik: narator bi bio mlad čovek koji bi imao godine i zanat autorke. Kao i Margerit, i on bi bio siroče i tražio bi trag jedne mlade žene koju je nekad neodređeno voleo. U želji da napravi karijeru ona meša činjenice i sastojke za koje smatra da su neophodni za uspeli roman. U kakvu sam zbrku zapala!, oceniće kasnije. No manje nego što misli jer je trebalo, još jednom, približiti se jednom bračnom paru i njihovoj ogromnoj ljubavi, shvatiti Žaninu neobičnu vernost. Margerit je zaista rešila da je pokaže kao vernu i, u trenutku kad ova odluči da popusti, to ne čini zbog žestoke oluje i zakači – kao kakvu božansku osvetu – bolest koja će je ubiti. Muž će se pak pokazati kao neveran, ali na jednom terenu koji nije mogao biti konkurencija njegovoj supruzi. Na kraju će taj bračni par uzdrmati Stanislas: stidljiva ljubav Tereze spremne da mu popusti, na kraju će biti sanjani ljubavnik Emanuelov.

Istina, to je raspitivanje koje je transponovano u roman, kao i privlačnost koju za Margerit ima Žana i možda, prilikom njihovih susreta, Konrad. Uspeh zapravo potiče od toga što je preko malih, jedva vidljivih i tananih činjenica ona objasnila duboku privrženost dva bića koja nisu mogla da se vole telesno, ali koje je neuništiva strasna ljubav sjedinila nezavisno od avantura i uživanja traženih na drugoj strani, i uprkos njima: prisnost koja vredi više od ljubavi, zaključuje Jursenar. Onakva prisnost o kakvoj je sanjala celog života.

Margerit Jursenar je nesumnjivo iskrena kad Matjeu Galeu prizna – 1977-1980 – da je prestala da se zanima za sudbinu tog para i da nikad nije ostvarila projekt da napiše odgovor Monike (Žane) Aleksisu. Ona je verovala da odbacuje književnu žicu. A u stvari će kroz osam godina i dalje crpsti iz nje, i ponovo sresti taj par u svom poslednjem romanu, koji je ostao nedovršen. Žana i Konrad će ostati, do kraja njenog života i njenog dela, osobe preko kojić će uspeti da izrazi jedan suštinski deo sebe.

Posle tog istraživanja je Margerit Jursenar napisala Sedam pesama za mrtvu Izoldu i U spomen na Diotimu: Žana de Vitinghof.

Kad odnese knjigu u kuću Grase, jedan lektor je brani iz sve snage. Zove se Andre Frenjo. On će objaviti još pet knjiga te nove autorke čijem se talentu divi: Pindare, monografiju o grčkom pesniku – još jedan ustupak književnoj modi kog će se ona potom odreći (1932), Smrt tera zapregu (1933), Danak nadi (1934), Vatre (1935) i Snovi i sudbine (1938). Dokrajčenje (1939), koji će biti posvećen Graseovom lektoru, pojaviće se, kao i Nouvelles orientales prethodne godine, kod Galimara. Ova poslednja knjiga najavljuje zaokret u životu Margerit Jursenar: s njom će se okončati saradnja s jednim izdavačem, čitavo jedno razdoblje pisanja, jedan način bitisanja i jedna strasna ljubav. Uslediće deset godina gotovo potpune tišine. Ako se pisanje i bude vratilo s još većom snagom, rešenošću i talentom, strasna ljubav će biti prevaziđena ali će ostati bol koji će tištati do smrti.

No sve se to još nije dogodilo. Godine 1931, u času kada se pojavljuje Nova Euridika, Margerit Jursenar je dvadesetosmogodišnja spisateljica čiji je talenat priznat i ponekad kritikovan – što je izokrenuto priznanje – raspolaže s dovoljno ličnog novca da ne zavisi od izdavača i, osim pisanja, za sebe nalazi još samo jednu obavezu: da živi. U strast će se baciti kao što se drugi bacaju u vodu: sigurna da ume da pliva i ubeđena da svoj deo sreće tek treba da živi. Ona je važna ličnost, srećna ličnost još nije.

Izvor: Mišel Goslar, Kako bi otužno bilo biti srećan. Biografija Margerit Jursenar, prevela Jelena Stakić, Karpos, Loznica, 2012.

Margerit Jursenar: „Aleksis“ (dva odlomka o muzici)

Germaine Krull, "Etude de Mains", 1929.

Germaine Krull, „Etude de Mains“, 1929.

I

Večeri su pripadale samo meni. Tada sam se prepuštao muzici koja je samo meni bila upućena. Sigurno je da je to bilo usamljeničko zadovoljstvo jalovo, ali nijedno zadovoljstvo nije jalovo ako nas izmiruje sa životom. Muzika me je odnosila u svet u kome je bol večit ali u kome on postaje lakši, gde se smiruje i postaje istovremeno tiši i dublji, poput bujice koja se pretvara u jezero. Nemoguće je kad se vratite kasno svirati vatrenu muziku; ja je, zapravo nikad nisam ni voleo. Osećao sam, u kući, da samo podnose moju muziku. Očigledno je bilo da je san umornih ljudi dragoceniji od sve muzike sveta. Zbog toga sam, draga prijateljice, počeo gotovo uvek da sviram prigušeno, kao da se bojim da ne propudim nepoznatog spavača.

Tišina nije ispunjena samo neizgovorenim čovekovim rečima. Ona je ispunjena i neodsviranim akordima. Uvek mi se činilo da muzika treba da bude tišina, ili misterija tišine koja pokušava da progovori. Pogledajte, na primer, jednu fontanu. Nema voda teče, sliva se i ispunjava fontanu. Potom se preliva i kap koja pada sonorna je. Uvek mi se činilo da muzika ne treba da bude ništa drugo do saučesnik velike tišine.

II

Jedne večeri u spetembru, noć uoči našeg povratka u Beč, osetio sam da me privlači klavir – on je sve do tada stajao zatvoren. Bio sam u gotovo mračnom salonu. Bilo je to, već sam vam rekao, moje poslednje veče u Voroinu. Za vreme dugih nedelja spopadali su me potištenost, vatra, nesanice za koje sam optuživao jesen. Svežom muzikom gasimo žeđ, bar sam ja tako mislio. (Seo sam da sviram.) Svirao sam; prvo sam svirao uzdržano, polako, nežno, kao da hoću da uspavam vlastitu dušu. Odabrao sam najmirnije komade. Čista ogledala bistrine, Debisija ili Mocarta. Moglo bi da se kaže, kao nekada u Beču, da sam se plašio muzike koja uzbuđuje. Ali moja duša, Monik, nije želela da spava. Ili to i nije bila moja duša. Svirao sam polako, ostavljajući svaku notu da lebdi u tišini. Bilo je to (već sam vam rekao) poslednje veče u Voroinu. Znao sam da se moje ruke više neće spustiti na ove dirke, da više nikada ova soba (što se mene tiče) neće biti ispunjena akordima. Svirao sam svoju patnju kao predskazanje smrti. Odlučio sam da se prepustim smrti. Napuštajući svoju dušu na vrhu jednog arpeđa, kao telo na vrhu talasa, očekivao sam da mi muzika pomogne kod tog budućeg pada u ponor zaborava. Nisam više bio sposoban da, kao nekad, pokazujem prezir prema životu ispunjenom strastima, kojih sam se bojao. Moja duša je duboko zaronila u moje telo, i ono za čim sam žalio, od misli do misli, od akorda do akorda, nisu bile moje greške već mogućnost sreće koju sam odgurnuo. Ne što sam tako često podlegao nego što sam se tako dugo i tako teško odupirao.

Svirao sam beznadežno. Duša je sporija od nas. Zato sam verovao da ona može biti istrajnija. Ona je uvek pomalo iza našeg života. Počinjao sam da shvatam poruke te unutarnje muzike, te muzike radosti i divlje želje, koje sam gušio u sebi. Bio sam sveo svoje biće na jednu jedinu melodiju. Monotonu i turobnu.Načinio sam od svog života tišinu u kojoj nije trebalo da se čuje ništa do molitve. Ja ne verujem previše, draga prijateljice, da bih osudio sebe na molitve. I ako treba da se kajem, ovo je moje kajanje. Monik, zvuk se širio kroz vreme kao oblik u prostoru, i kada se jedna muzika završi, ona delimično ostaje da lebdi u budućnosti. Ima nešto uzbuđujuće za improvizatora u tom izboru sledeće note. Počinjao sam da razumevam tu slobodu u umetnosti, i životu, koja se ne pokorava samo zakonima vlastitoga razvoja. Ritam prati narastanje unutarnjeg uzbuđenja. To osluškivanje je strašno. Kad sce kuca prebrzo. Ono što se sada rađalo u klaviru, koji sam sebi zabranjivao poslednje dve godine, nije bila pesma pokajanja, ni želje, ni bliske radosti, bila je to mržnja prema svima onima koji su me lomili i slomili. Mislio sam, sa nekom vrstom surovog zadovoljstva, da me i vi, iz svoje sobe, čujete kako sviram. Bilo je dovoljno i kao želja i kao objašnjenje.

U tom trenutku moje su mi ruke pripadale. Moje ruke spištene na dirke, dve obnažene ruke, bez prstena, bez burme – kao da je pred mojim očima lešao moj udvostručeni duh. Moje ruke (mogu da govorim ovako jer su one oji jedini prijatelji) učinile su mi se odjednom neverovatno osetljive. Čak i nepokretne. Izgledalo je da sada čine da procveta tišini, kaobšto su činile da se čuju akordi. One su se odmarale još pomalo podrhtavajući, i baila je u njima sva buduća muzika, kao što svi mogući zvuci spavaju u klaviru. One su oko telasklapale kratku radost zagrljaja, one su po raspevanoj klavijaturi napipavale oblike nevidljivih nota, one su u tami nežno milovale konture usnulog tela. Često sam ih držao uzdignute, spremne za molitvu, često sam ih ukrštao sa vašima, ali svega toga one se više nisu sećale. Bile su to bezimene ruke, ruke muzičara. One su me povezivale sa muzikom, sa beskrajem koji smo navikli da nazivamo Bogom, sa nežnošću, mojim načinom razgovora sa životima drugih. Bile su to prozračne ruke, blede kao slonovača koju su dodirivale, jer sam ih lišio sunca, rada i radosti. Bile su one verne i odane pratilje. One su me hranile kada sam muzikom zarađivao hleb. Počeo sam da shvatam da ima izvesne lepote u činjenici da živiš od svoje umetnosti, jer se na taj način oslobađaš svega što nije umetnost. Moje ruke, Monik, oslobađale su me od vas i ponovo bile spremne za napor. One su bile bez okova. One su mi otvarale vrata odlaska. Možda je, draga prijateljice, apsurdno reći sve, ali večeras, nezgrapno, potpisujući pakt sa samim sobom, poljubio sam svoje ruke.

Margerit Jursenar, „Aleksis“, prevela Vojka Smiljanić-Đikić, Plavi jahač, Beograd, 1995.