Rečnik simbola: Pas

Nema mitologije koja psa nije povezala sa smrću, s paklom, s podzemnim svetom i nevidljivim carstvima kojima vladaju htonska ili mesečeva božanstva. Veoma složen simbol psa već je, dakle, na prvi pogled vezan uz trilogiju elemenata zemlja – voda – mesec čije nam je okultno, žensko značenje poznato istovremeno s vegetativnim, seksualnim, predskazivačkim i temeljnim, jednako s obzirom na pojam nesvesnog i na pojam podsvesnog.

Prvobitna mitska funkcija psa, koja se posvuda potvrđuje, uloga je psihopompa, čovekovog vodiča kroz noć smrti, pošto mu je bio pratilac kroz dan života. Od Anubisa do Kerbera, preko Tota, Hekate i Hermesa posudio je svoje lice svim velikim vodičima duša, svim putokazima naše zapadne kulturne istorije. Ima, međutim, pasa po celom svetu i u svim kulturama, a pojavljuju se u varijantama koje još više obogaćuju taj prvobitni simbolizam.

Brojni su psoglavi u egipatskoj ikonografiji, a zadatak im je da zdrobe ili uništeneprijatelje svetlosti i da čuvaju vrata svetih mesta.

Kod Germana strašni pas po imenu Garm čuva ulaz carstva mrtvih, zemlje leda i mraka. Stari Meksikanci su uzgajali pse koji će pratiti i voditi umrle u onostrano. S lešom se pokopavao pas boje lava – to jest sunca – koji je pratio pokojnika, kao što je Ksolotl, bog-pas, pratio sunce na njegovom putovanju ispod zemlje. Ili se takav pas žrtvovao na gospodarevom grobu da bi mu na kraju dugog putovanja pomogao da pređe devet reka koje su sprečavale pristup večnom boravištu mrtvih, devetom nebu.

Trinaesto i poslednje sazvežđe drevnog meksičkog Zodijaka je sazvežđe Psa; ono uvodi u pojmove smrti, kraja i podzemnog sveta, ali i inicijacije, te obnavljanja, jer prema Nervalovim stihovima: Trinaesto se vraća… i opet je prvo.

Pas je i posrednik između ovoga i drugog sveta, tumač živima kad ispituju mrtve i vrhovna božanstva svoje zemlje. Pas često posećuje podzemne svetove, ali im je još češće čuvak ili svoje lice posuđuje njihovim gospodarima; osim već pomenutih primera, mogli bismo navesti još mnoge. U grčkoj mitologiji je Hekata, boginja tame, poprimala oblik ili kobile ili psa: hrebala je na raskršćima u pratnji paklenog čopora. Povezivanje psa, htonskih božanstava i ljudske žrtve proizilazi jasno iz peruanskog mita iz perioda koji prethodni Inkama, a donosi ga Otac Avilski u svojoj hronici koja datira iz prvih dana španskih osvajanja. Prema tom mitu uspostavljanje novih vremena, koja se verovatno poklapaju s mitskim počecima ratarskog ciklusa, obeležava pobedu uranskog božanstva, gospodarice voda i nebeske vatre, nad htonskim božanstvom, gospodaricom zemljine unutrašnje vatre. Pošto je suparnicu sterala u visoku andsku dolinu i tako je učinila nemoćnom, nebeska boginja odluči da će ona, koja se dosad hranila ljudskim mesom, od sada jesti pseće meso; stoga, zaključuje Otac Avilski, Junke, poštovaoci svrgnutog božanstva, još i danas jedu pseće meso.

Pošto je psihopomp kao Hermes, pas poseduje i lekarske sposobnosti; u grčkoj mitologiji on je jedan od atributa Asklepija (kod Rimljana, Eskulap), junaka i boga lekarstva. Pas poznaje onostranost i ovostranost ljudskog života, pa se često javlja kao prosvetiteljski junak, a najčešće kao gospodar ili osvajač vatre i mitski predak, što njegovom simbolizmu dodaje i seksualno značenje.

Na keltskom području pas je u vezi sa ratničkim svetom, obrnuto od onoga što se dešava kod Grka i Rimljana, pas je kod Kelta predmet laskavih poređenja i metafora. Najveći junak Kukulin je Kulanov pas, a svi Kelti, i ostrvski i kontinentalni, imali su dresirane pse za borbe i lov. Uporediti junaka sa psom služilo mu je na čast i odavalo je priznanje njegovoj ratničkoj valjanosti. Čini se da nema psa koji je analogan Kerberu. Zlokoban pas postoji samo u folkloru, verovatno pod uticajem hrišćanstva: u Bretanji crni pas Arejskog gorja predstavlja prokletnike. Glavna zabrana u pogledu jela irskog junaka Kukulina odnosila se na pseće meso.

Opisani aspekti simbolike psa: prosvetiteljski junak, mitski predak, simbol seksualne moći i dugovečnosti, zavodnik, bludnik koji je kao priroda u obnavljanju prepun životnosti, ili pas kao plod zabranjene veze, otkrivaju dnevno lice jednog simbola. Treba mu razmotriti i noćno lice. Najuverljivija ilustracija toga jeste nemilosrdna zabrana koju ta životinja trpi u islamskim zajednicama. U islamu pas je slika onoga što je u stvaranju najniže. Vezati se uz svet znači poistovetiti se sa psom koji se hrani lešinama; pas je simbol lakomosti i nezasitosti; istovremeno postojanje psa i anđela je nemoguće. Prema islamskim predanjima pas ipak poseduje pedeset i dva obeležja, polovina ih je sveta, polovina sotonska. Pas bdi, strpljiv je i ne ujeda gospodara. Veliča se njegova vernost: Ako čovek nema braće, braća su mu psi. Srce psa je nalik srcu njegovog gospodara. Sirijski muslimani veruju da anđeli nikad ne ulaze u kuću u kojoj je pas. Prema predanju Prorok je izjavio da se posuda iz koje je pio pas mora oprati sedam puta, a prvi put sa zemljom. Kažu da je branio ubijanje pasa, osim crnih sa belim pegama ispod očiju za koje se veruje da su đavoli. Ubiti psa jednako je kao ubiti sedmoro ljudi jer se veruje da pas ima sedam života. Muslimani ipak razlikuju hrta od običnog psa, koga plemenitost spoljašnjosti čini čistom životinjom. Danteov je poslanik, veltro, hrt; nalazimo ga i kod Direra. Pas koji pljuje oganje je amblem svetog Dominika čiji su redovnici prozvani Dominicanes (Gospodarevi psi), oni koji glasom štite kuću.

Burjati tvrde da je bog prokleo psa ovim rečima: Uvek ćeš patiti od gladi, glodaćeš kosti i jesti ostatke hrane ljudi koji će te satirati udarcima. U krajnjoj tački svoga zlokobnog aspekta simbol psa pridružuje se simbolizmu žrtvenog jarca.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Slika: Aleks Kolvil, Dog and Priest, 1978.

Rečnik simbola: Konj

Prema jednom verovanju koje se, čini se, učvrstilo u sećanju svih naroda, konj pripada tminama htonskog sveta, izranja iz utrobe zemlje ili dubina mora galopirajući kao krv u venama. Taj arhetipski konj, sin noći i tajne, donosi i smrt i život, jer je povezan i s vatrom, razornom i pobedonosnom, i s vodom, hraniteljkom i daviteljkom. Mnogostrukost simboličnih značenja proizilazi iz složenosti velikih lunarnih likova u kojima je mašta analogijom udružila Zemlju, u ulozi majke, s njenom planetom Mesecom, vodu sa seksualnošću, san s vidovitošću, biljni svet a periodičnim obnavljanjem.

Konj je za psihoanalitičare simbol nesvesnog psihičkog života ili neljudske psihe, blizak arhetipu majke, memorija sveta, ili arhetipu vremena, jer je u vezi sa velikim prirodnim satima, ili još arhetipu plahovitosti žudnje. Ali posle noći dolazi dan, pa i konj sledi taj put; on napušta mesto svoga porekla da bi se u punom svetlu uzdigao na nebo. Taj konj u veličanstvenoj beloj odori nije više lunaran i htonski, nego solaran i uranski, pripada svetu dobrih bogova i junaka: time se još više proširuje lepeza njegovih simboličkih značenja. Beli nebeski konj predstavlja kontrolisani, ukroćen, sublimirani instinkt; on je, prema toj novoj etici, ono najplemenitije što je čovek stekao. Ali ništa nije stečeno zauvek pa, uprkos toj svetlosj slici, mračni konj nastavlja duboko u nama svoju paklenu trku: sad je koristan, sad je poguban. Jer konj nije kao druge životinje. On je jahaća životinja, vozilo, i zato je njegova sudbina nerazdvojiva od čovekove. Njih povezuje posebna dijalektika, izvor mira ili sukoba, dijalektika nagonskog i duhovnog. Usred dana, ponesen snagom trke, konj galopira na slepo, a jahač pazi, širom otvorenih očiju, da konja iznenada ne zahvati strah, i on ga vodi prema određenom cilju; ali noću, kad jahač ne vidi, konj je vidovit i vodič; tada on upravlja, jer samo on može proći nekažnjeno kroz vrata tajne nedostupne razumu. Sukobe li se konj i jahač, trka može završiti ludilom i smrću; slože li se, trka je trijumfalna. Evociranje konja u predanjima, obredima, mitovima, pričama i pesmama izražava samo hiljadu i jednu mogućnost u toj istančanoj priči.

U predanjima i književnosti stepske središnje Azije, zemlje jahača i šamana, konj je vidovit i prijatelj tame, pa ima funkciju vodiča i posrednika – psihopompa. Beltiri žrtvuju konja umrlog čoveka kako bi njegova duša vodila čovekovu, a meso konja razdele psima i pticama, takođe vodičima duša i stalnim posetiocima dva transcedentna sveta, gornjeg i donjeg. Žrtvovanje konja pokojnom gospodaru vrlo se često susreće, pa se čak držalo jednim od elemenata po kojima se prepoznaju primitivne civilizacije Azije. Potvrđeno je kod mnogih indoevropskih pa i starih mediteranskih naroda: u Ilijadi, Ahil žrtvuje četri kobilena pogrebnoj lomači svog vrlog druga Patrokla; one će pokojnika odvesti u Had.

Verovalo se da ljude posvećene u misterije jašu bogovi. Dionis, prvi učitelj ekstatičnih obreda, okružen je mnoštvom hipomorfnih likova: Sileni i Satiri, pratioci Menada u dionisijskim povorkama, jesu ljudi konji, kao Kentauri koje je taj bog opis da bi izazvao sukob između njih i Herakla. Konj simbolizuje životinjsko u čoveku, što prvenstveno duguje svom izvanrednom instinktu koji se doživljava kao vidovitost. Konj i jahač često su povezani. Konj poučava čoveka tj. intuicija prosvetljuje razum. Konj upućuje u tajne, on ide pravim putem. Ako ga jahačeva ruka povede pogrešnim putem, on otkriva senke, utvare; postoji opasnost da postane saveznik demona.

Isprva se, dakle, držalo da je konj psihopomp i da je vidovit, zatim je postao opsednuti, upućen u božanske tajne, onaj što se odrekao svoje ličnosti da bi se njegovim posredstvom ogledala sposobnost višeg duha; funkcija mu je pasivna, a iskazuje se dvosmislenošću reči jahati i zajahan.

Konja smrti, ili onih što nagoveštavaju smrt, ima mnogo, od antike do srednjeg veka, a provlače se i celom evropskom narodnom baštinom. Već kod Helena, u staroj verziji sanjarice, kao što je ona Artemidorova, sanjati konja znači smrt bolesnika. Demetra iz Arkadije, koja se često prikazuje s konjskom glavom, identifikuje se s jednom od Erinija, strašnih izvšiteljki podzemne pravde. Konji smrti najčešće su crni, poput Karosa, boga smrti kod modernih Grka. U Francuskoj i u celome hrišćanskom svetu konji smrti, koji progone zalutale putnike, takođe su crni:

Jedne noći o ponoći
Kraj Loara, sam, kad okuku pronađoh
I do krsta na raskršću dođoh,
Kanda lavež pasa začuh, a uz mene tik
Na crnom se konju stvori ljudski lik,
Same kosti, ruku pruži, na sapi me dignu
Od straha mi zadrhtaše kosti..
(Ronsar, Himna demonima)

Ali ima i bezbojnih, bledih konja smrti, koji se često zamenjuju s belim nebeskim konjima, čije je značenje potpuno suportno. Ako za njih ponekad i kažemo da su beli, mislimo na noćnu, mesečevu, hladnu, praznu i bezbojnu belinu, dok je dnevna, sunčeva, toplina belina puna, nastala zbirom boja. Bledi konj beo je kao mrtvački pokrov ili kao utvare. Njegova belina je bliska uobičajenom shvatanju srnog: to je žalobna belina, na kakvu obično mislimo kad govorimo o belim noćima ili o belini mrtvaca. Takav je bledi konj iz Apokalipse, beli konj iz nemačkih i engleskih narodnih verovanja koji nagoveštava smrt. Takvi su svi zloslutni konji, ortaci vrtložnih voda, koje susrećemo u francusko-nemačkom folkloru.

Verovanje da pod udarcem konjskog kopita može izbiti vrelo prošireno je od Evrope do Dalekog istoka. Konj postaje u punom smislu simbol plahovitosti žudnje, simbol čovekove mladosti, sa svim njenim žarom, plodnošću i plemenitošću. Konj kao simbol snage, stvaralačke moći, mladosti, sa seksualnim i duhovnim značenjem istovremeno, simbolično pripada i podzemnom i nebeskom svetu.

Kobila i ždrebica imaju erotičko značenje, dvosmislene su kai i reč jahati. Njima su bili nadahnuti mnogi pesnici, na primer Lorka u poznatoj Romansi nevernoj ženi:

Najlepšoj sam od putanja
jezdio te noći cele,
na kobili sedefastoj
bez dizgina i opreme.

Ta metafora se napaja iz izvora indoevropskog simbolizma. U temeljnoj hijerogamiji zemlja-nebo, koja predvodi u verovanjima ratarskih naroda, konj predstavlja oplođujuću snagu, instinkt i, sublimacijom, duh, dok kobili pripada uloga Majke Zemlje. Spomenuli smo boginju Demetru sa konjskom glavom. Verovalo se da se ona sjedinila sa smrtnikom – lepim Jasonom – u brazdama tek uzorana polja. Taj dionizijski prizor nije bio samo mitski.

Konj od zemaljskog pomalo postaje sunčani, nebeski. Konji vuku sunčana kola i posvećeni su suncu. Konj je Apolonov atribut, a Apolon upravlja sunčanim kolima. Sunce se od praistorijskih vremena prikazivalo na kolima kako bi se označilo da se ono kreće. Ta će kola biti Apolonova. Ilija je uznesen na ognjenim kolima koja vuku konji, poput Mitre koji se uspinje na nebo u sunčanim kolima. U budističkim tekstovima, u indijskim, pa i u platonističkim tekstovima u Grčkoj, konji su prvenstveno simboli čula upregnutih u kola duha, koja vuku na sve strane ako ih ne vodi Ja, koje je gospodar kola. Sunčan, upregnut u zvezdana kola, beli konj je slika lepote ostvarene vlašću duha nad čulima.

Konj je jedan od glavnih arhetipova koji su se utisnuli u ljudsko pamćenje. Njegov simbolizam obuhvata oba pola kosmosa, gornji i donji, i zato je univerzalan. Konj je u donjem, podzemnom svetu povezan sa tri osnovna elementa – zemljom, vatrom i vodom i sa njihovim svetilom mesecom. U gornjem svetu povezan je, takođe, sa tri osnovna elementa – vazduhom, vatrom i vodom i njihovim svetilom suncem. Na frontonu Partenona konji vuku i kola sunca i kola meseca. Konj jednako lako prelazi iz noći u dan, iz smrti u život, iz zanosa u akciju. On povezuje suprotnosti u neprekidnom ogledanju.

Konja samo jedna životinja iz simboličkog bestijarijuma svih naroda nadmašuje u suptilnosti: zmija, koja je još ravnomernije zastupljena na svim kontinentima i koja, kao konj, neprestano teče, na sliku i priliku vremena, odozgo prema dole, između pakla i neba. Skriveni putevi kojima konji zmija idu putevi su voda: i konj i zmija često posećuju izvore i reke. Binom konj-zmaj može se ne samo spojiti u jedan mitski lik nego i razdvojiti na delove od kojih je sastavljen i koji onda dobijaju oprečne vrednosti započinjući borbu na smrt, borbu između dobra i zla. Pri tom konj dobija pozitivnu vrednost, jer predstavlja čovečno lice simbola, a zmaj je ona životinja u nama koju treba ubiti, tj. odbaciti. Primer je mit o sv. Đorđu.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Slika: Alex Colville, Horse and Train, 1954.