Елфриде Јелинек: „Љубавнице“ (одломак)

једног дана бригита је одлучила да хоће још само да буде жена, само жена, и то типа по имену хајнц.
верује да ће од сада њене слабости бити вредне љубави, док ће њене снаге остати скривене.
хајнц на бригити не Nastavite sa čitanjem

Бранко Миљковић о Мајаковском

Мајаковски се није убио у тренутку душевне кризе. Њега је убио вишак властите снаге, „револверски пуцањ изнутра“.

Умео је да обеснажи смисао туђег самоубиства, али је сам подлегао апсурду. Кад год сам се запитао шта је то што је потегло Nastavite sa čitanjem

Жорж Роденбах: „Тај мртви Бриж“ (одломак)

А сада овај Град у већој мери има лице Веренице. Ига је затекло, па и прилично освојило, то мистично лице Града.

Бројна звона, и која нису посустајала, када би се, у његовим нападима потиштености која је навраћала, поново намерио да Nastavite sa čitanjem

Кларис Лиспектор: „Први пољубац“

Њих двоје су више мрмљали него разговарали: завођење тек што је почело, ходали су бесловесни, била је то љубав. Љубав са оним што је прати: љубомором.

– У реду, верујем да сам твоја прва девојка, срећна сам због тога. Али реци Nastavite sa čitanjem

Modiljanijeva muza Žana Ebitern

Modiljani upoznaje Žanu tri godine pre svoje smrti. Posredstvom jedne ruske slikarke Žana i Amedeo stupaju u kontakt i zaljubljuju se jedno u drugo. Žana ubrzo ostaje trudna sa jednim, pa sa drugim detetom. Kada slikar umre od tuberkuloze, Žana će, Nastavite sa čitanjem

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Mječislav Jastrun

LETNJA NOĆ

Kratka letnja noć s tobom.
Munja. Kako su časovi leteli u kasu!
Nad tvojom zaspalom glavom
Prozor otvoren na vrt divlji i zvezde.

Moje oči su bdele nad zaspalom do zore.

Sve jače ti si sjajila u mraku, Nastavite sa čitanjem

Film o Džonu Kitsu: „Bright Star“

Film „Bright Star“ režirala je Džejn Kempion, australijska rediteljka, autorka filmova „Portret jedne dame“ i „Klavir“ koja su za naš kontekst dva najbitnija, a oba preporučuijem da pogledate i da naročito obratite pažnju na značaj tišine i značaj pauze u njenim filmovima između dve reči protagonista. Takođe i na interpretaciju junakinja. Nastavite sa čitanjem

Valter Bozing o Bošovom triptihu „Vrt uživanja“

Beskrajno uživam posmatrajući detalje njegovih slika (slikar od nas zahteva da mu priđemo sa lupom u ruci), ali malo toga bih mogla da zaključim ili o njima napišem osim da je Boš naš sagovornik i naš savremenik. Dante je pre njega napisao Pakao, međutim, tortura nije ista. Ne govorim o mehanizmima mučenja i detaljno razrađenim krugovima pakla. Više mi se čini da uprkos telesnim stradanjima nesrećnih Bošovih ljudi mi, zapravo, prisustvujemo strahovitom mučenju njihove duše. Nastavite sa čitanjem

Vojislav Ilić: „Korintska hetera“

Krilata božice moja, hajdemo u doba ono
Kad Helagabala Avgust vladaše bogatstvom Rima:
Hajdemo u cvetne zemlje gde Tibar veselo šumi
I sedam podnožja ljubi, nežno se grleći s njima.

Sa ravnog Marsovog polja, goneći kočije zlatne,
Zadocnjen žuri se kvirit i u grad umoran stiže;
Frkću umorni konji i lake kočije lete,
I po glatkome drumu vihor se prašine diže. Nastavite sa čitanjem

Ivo Andrić: „Na putovanju“

Neko je počeo da govori o putovanjima. Taj razgovor je prihvatilo celo društvo. Govorili su svi, ponekad i po dvojica u isto vreme. Dobro vino koje su pili u malim, umerenim gutljajima oživljavalo je razgovor.

„Volim da putujem!“, rekao je Nastavite sa čitanjem

Fridrih Helderlin: „Menonove tužaljke za Diotimom“

I

Izlazim svakoga dana i stalno tražim drugo,
Sve staze zemlje davno ispitao sam već;
Svežinu visova onih, sve zasenke posetim
I izvore; zabludi duh mi uvis pa sađe,
Počinak moli; tako ranjena zverka beži
U šume gde s podneva beše bezbedne tame mir;
No zelen log joj neće više da razgali srce, Nastavite sa čitanjem

Rajner Marija Rilke: „Pisma mladom pesniku“ (treći odlomak)

Dobro je biti osamljen, jer osamljenost je teška; okolnost da je nešto teško mora nam biti razlog više da ga i tvorimo.

I voleti je dobro: jer ljubav je teška. Voleti kao čovek čoveka: to je možda najteže što nam je zadato, ono krajnje, poslednje iskušenje i ispit, rad za koji je sve drugo delanje samo priprema. Nastavite sa čitanjem

Dejvid Hjum o lepom

Lepota nije svojstvo samih stvari: ona postoji samo u umu koji je sagledava, a svaki um opaža drugačiju lepotu. Neko može čak i da opazi izobličenost, dok drugi oseća lepotu, a svaka osoba treba da se pomiri sa svojim osećajima, i da ne pokušava da upravlja osećanjima drugih. Nastavite sa čitanjem

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Zbignjev Bjenjkovski

Tanya Ling 1

KONSTRUKCIJA SEĆANJA NA TEBE

Još se moje sećanje na tebe nije ohladilo i nije se formiralo u uspomenu.

Stalno si nezavršena u mašti; tako daleko da ne znam – a ipak te znam napamet – tvoje oči, usta, a nekad čak ni ideju ovaploćenja čije si ti ostvarenje.

Dok gledaš, kao da neki vetar iz svemira, ili možda njegova senka, potpuno uništava drveće, boje, arhitekturu i cele prizore, tako da čak ni stranu prema kojoj duva tvoj pogled ne mogu da zamislim.

Izgledaš mi postojeća van pogleda, u još nezamišljenim krajolicima. Nastavite sa čitanjem

Mario Benedeti: „Noć rugoba“

I

Oboje smo ružni. Ali ne na uobičajen način. Još od osme godine kada su je operisali, ona ima rasekotinu duž obraza. Moj odvratni ožiljak pored usta potiče od jedne teške opekotine s početka puberteta.

Ne može se reći da imamo umiljate oči; ne možemo se pohvaliti ni tim svetionicima pravednosti pomoću kojih rugobe ponekad uspevaju da pobegnu u lepotu. Ne, ni u kom slučaju. Nastavite sa čitanjem

Šarl Bodler: „Smrt ljubavnika“

Laki miris naše postelje prožeće,
grobnice duboke biće nam divani,
okruživaće nas neobično cveće,
što za nas u nekoj lepšoj procva strani.

Dok poslednji žar im troši čežnja ista,
dve ogromne baklje naša srca biće,
i u blizanačka ogledala čista,
u dva naša duha, sjaj dvostruki liće. Nastavite sa čitanjem

Miloš Crnjanski: „Dnevnik o Čarnojeviću“ (odlomak)

amare-habeo: “ Henri De Toulouse-Lautrec - La Rousse in a White Blouse. 1889 Oil on canvas, Museo Thyssen-Bornemisza, Madrid, Spain”

Ne, nije ljubav Bog, ni životinja, ni ludilo; ona je magla, magla krvi, mladosti i neba. Zavije sve, te je drago živeti. No magla ostaje večito teška, puna slasti i bola i vezana sa nebom. Ona je često plakala. Ah, nije to bio plač, no grdne krupne suze, grozno velike, navru na njene oči i uzdrhte na trepavicama, dok se otkinu. Nastavite sa čitanjem

Margerit Diras: „Telo pisaca“

Telo pisaca učestvuje u njihovom pisanju. Pisci podstiču seksualnost svojim telom. Kao principi i ljudi na vlasti. Muškarci, kao da su spavali sa našom glavom i prodrli u našu glavu u isti mah kad i u telo. Što se mene tiče, nema izuzetka. Kod ljubavnika koji nisu bili intelektualci, ova vrsta začaranosti je takođe imala svoju ulogu. Nastavite sa čitanjem

Nikita Stanesku: „Elegija osma hiperborejska“

I

Kazala mi je tada, videvši nepomične stvari
moga postojanja:
Želela bih da pobegnemo u Hiperboreju
i da te živog rodim
na snegu, kao srna,
dok trči i riče
kricima dugim, do noćnih zvezda.

Na mraz s nama i na led!
Obnažiću svoje telo
i u vode zaroniću, nebranjene duše,
za granicu svoju uzevši
morsko zverinje. Nastavite sa čitanjem

Jedno pismo Branka Miljkovića

Petar Džadžić, priređivač pesama Branka Miljkovića, u predgovoru Prosvetinog izdanja iz 1965. godine priložio je pismo koje je dobio od pesnika neposredno pred njegovu smrt. U predgovoru su priložene fotokopije dva lista koja sam ja objavila na kraju teksta.

Navešću ovde sadržaj (i podneću faksimil) jednog od poslednjih, ili tačnije rečeno pretposlednjeg pisma koje mi je Branko uputio iz Zagreba, mesec dana pred smrt: neka to bude izjašnjenje jedinog i pravog svedoka o događajima koji su se bližili raspletu, o petom činu koji je počinjao. Da kažem i to da je njegov odlazak iz Beograda u Zagreb (mogu reći da to znam bolje od drugih) uzrokovan ljubavnim jadom, koji, mislili smo, njegovi prijatelji, ipak će preboleti. Postojala je jedna žena: uvek postoji jedna žena, koju možemo i ne možemo identifikovati, i koja nanosi pesniku poraz, onda kada mu je taj poraz potreban. – Petar Džadžić

Nastavite sa čitanjem

Margerit Jursenar: „Anna Soror“ (odlomak)

Sledeće noći Miguel je bez sna ležao na svojoj postelji. Odjednom mu se učini da čuje neki zvuk. Nije bio sasvim siguran: pre bi se reklo da se osećao dah nečijeg prisustva. Pošto je u mislima često proživeo slične trenutke, on reče samom sebi da ga je sigurno uhvatila groznica i, prisiljavajući se da se smiri, priseti se da su vrata zaključana. Nastavite sa čitanjem

Đovani Lorenco Bernini: „Otmica Persefone“

Koje su dominantne odlike složenog i dugog umetničkog perioda kao što je barok? Šta je religijska previranja i preispitivanja dogmi dodatno obavilo aurom dvosmislenosti više nego opskurnost i strasti? One su, uprkos ekstatičnoj površini, zapravo vodeće odlike dekadentnog pravca koji čoveka, uprkos verskom fanatizmu epohe, nije približio bogu (ako je sudeći po izboru tema i likova koji izranjaju iz tame, držeći u rukama odrubljene glave ili meditirajući nad lobanjama i raspećem). Nastavite sa čitanjem

Đovani Lorenco Bernini: „Apolon i Dafne“

Priču o bogu Apolonu i nimfi Dafne italijanski barokni skulptor, arhitekta i slikar Đovani Lorenco Bernini mogao je pročitati u delu Metamorfoze rimskog pesnika Ovidija. Prema tvrdnjama teoretičara, ova skulptura rezultat je nadmetanja prostornih i vremenskih umetnosti. Skulptura i slikarstvo su prostorne dok su književnost i muzika vremenske umetnosti. Postavljalo se pitanje kako jedna umetnost unutar sebe može drugu da predstavi, kako posredstvom skulpture prikazati kretanje ili narativni tok koji u književnom delu zauzima nekoliko redova ili muziku koja traje tek nekoliko sekundi. Nastavite sa čitanjem

Pisma, grafike i poezija Paula i Žizele Celan

I PISMA

Pariz, 5. novembar 1961.

Mila moja, apsolutno je neophodno da izađem iz svega ovoga i da se vratim sebi. Kad to budem učinio, vratiću se i vama i sinu: onom životu, u onaj život koji sam hteo, koji sam želeo da izgradim.

Možda ćete pronaći, preko Elizabete ili preko gospođe Filde, nekog lekara koji bi mogao da razume da ne „preterujem“ i da je sve ovo, kratko i jasno, jedna afera, jedinstvena u svojoj vrsti i istovremeno slična tolikim drugim. (Jer, svega tu ima, vi to dobro znate: laži, dvostruke igre, jevrejske saradnje itd.) Nastavite sa čitanjem

Danilo Kiš: „U to vreme smo bili toliko zauzeti zagrljajima“

Slušao sam kako plaču u noći nevidljivi vozovi i kako se rožnato lišće hvata noktima za zamrzlo, tvrdo tle.

Svuda su nas presretale gomile izgladnelih, čupavih pasa. Izlazili bi iz tamnih kapija i provlačili se kroz uske tarabe. Pratili bi nas u velikim gomilama, nemo. Samo bi s vremena na vreme podizali k nama svoje sumorne, tužne oči. Imali su nekog čudnog respekta prema našim nečujnim koracima, prema našim zagrljajima. Nastavite sa čitanjem

Danilo Kiš: „Tako je ona, sa tim baroknim tovarom, zakoračila prema meni“

Image result for gustave courbet

No sve je to između nas počelo mnogo ranije.

U to vreme, kada mislim da sam je prvi put sreo, grozničavo sam tražio neke odgovore od života, tako da sam sav bio zaokupljen samim sobom, to jest pitanjima života.

Evo nekih od pitanja na koje sam tražio odgovore: Nastavite sa čitanjem

Anton Pavlovič Čehov: „Šala“

1869752-sdgwoyrd-7

Vedro, zimsko popodne.. Mraz čvrst, puca, i Nađenjki, koja me drži ispod ruke, hvata se srebrnasto inje po kosi na slepoočnicama i maljama iznad gornje usne. Od naših nogu pa do same zemlje pruža se strma ravan u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, obložene otvoreno crvenom čovoj.

– Spustimo se, Nadežda Petrovna! – molim ja. – Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo čitavi i nepovređeni. Nastavite sa čitanjem

Ljubavne poruke Jung Li

23692-1383549672-jl002_s-xl

Južnokorejska umetnica Jung Lee rođena je 1972. godine u Seulu. Ono što njene instalacije odnosno fotografije odlikuje jeste pejsaž u koji su smeštene neonske poruke sa uobičajenim rečima koje izgovaraju zaljubljeni i, kako to često biva – povređeni. Pomalo paničnim i bizarnim ponavljanjem, ona reči koje svedoče o krahu emocija banalizuje, svodeći ih na neonski sjaj, šarenilo koje podeća na višemilionske gradove noću kada se ljudi vraćaju u svoje stanove-kutije za šibice. Na taj način umetnica svedoči o sveopštoj niskokaloričnosti emocija, kao i o otuđenju koje samo po sebi nije otuđeno od potrebe za pripadanjem i emocijom, ali pred dosezanjem istih jeste nemoćno. Patetici, ali i dodatnoj bizarnosti – koja ne nedostaje umetnosti dalekog istoka – doprinose pejsaži (koji se meni naročito dopadaju) čija je praznina zapravo praznina duše onih koji ove poruke odnosno pitanja ponavljaju.

Jung Lee, How Could You Do This To Me?, 2011, C-type Print, 136 x 170 cm

Umetnica je imala zapaženu izložbu u Green Art Galery u Dubaiju. Sa sajta galerije navodim citat:

Working across sculpture and photography, the exhibition will present works from both her Aporia and Day and Night Series. Aporia, meaning “coming to a dead end” in Greek, was inspired by Roland Barthes’s “A Lover’s Discourse” that tells the story of the ineptitudes of people in love. According to Barthes, when one falls in love the beloved becomes a mystery and one will ceaselessly try to figure out the reasons for their mysterious feelings. The desire to express one’s love produces lies and conflicts leading to a dead end. For Lee, those empty phrases reveal the solitude and sorrow of modern people today.

Inspired by Barthes’s close reading of desire and love, Lee slows everything down patiently analyzing that most intense and overwhelming of states, unanswered desire – the language of complete love and the deep solitary state it throws the lover into. Collecting cliched expressions of love and hatred- very much like Barthes’s collections of of hesitations, stammerings and gasps- Lee places them in deserted landscapes in the form of neon text sculptures, mimicking cold neon signs so often found in cities. The result is a group of beautiful and melancholy empty landscape photographs, contrasting sentimental phrases such as “I still remember”, “Once in a lifetime” and “How could you do this to me?”, with stark layouts of deserted plains or barren snow fields.

Marsel Prust: „Jedna Svanova ljubav“ (odlomak)

Sastanke sa Odetom, bar najčešće, imao je samo uveče; ali, pošto se bojao da joj ne dosadi ako bi joj i preko dana dolazio, želeo je da bar ne prestane biti u njenim mislima, pa je svaki čas tražio neku priliku da to postigne onako kako bi njoj bilo prijatno. Ako bi ga, u izlogu nekog cvećara ili juvelira, očaralo neko cveće ili nakit, odmah je pomišljao da to pošalje Odeti, zamišljajući da će i ona osetiti isto zadovoljstvo kao i on kad je te stvari ugledao, Nastavite sa čitanjem

Jedna pesma Meri Šeli

Mary Shelley’s handwritten poem “Absence”

Rukopis pesme “Absence” Meri Šeli

ABSENCE

Ah! he is gone — and I alone;
How dark and dreary seems the time!
‘Tis Thus, when the glad sun is flown,
Night rushes o’er the Indian clime.

Is there no star to cheer this night
No soothing twilight for the breast?
Yes, Memory sheds her fairy light,
Pleasing as sunset’s golden west. Nastavite sa čitanjem

Jedno pismo Vladimira Nabokova

Vladimir Nabokov, Berlin, 1925, Photographer unknown

Vladimir Nabokov u Berlinu 1925. godine

Kako da ti objasnim, srećo moja, zlato moje, predivna srećo, koliko sam ja ceo tvoj – sa svim svojim uspomenama, stihovima, zanosima, unutrašnjim vihorima? Da ti objasnim da ne mogu da se prisetim bez žaljenja – tako snažnog! – da je, eto, nismo zajedno proživeli, pa neka je ona i ono naličje, ono neizrecivo – a ne tamo neki jednostavan zalazak, na okretnici puta – razumeš li, srećo moja? Nastavite sa čitanjem

O pesmama Nika Kejva i putovanjima

Related image

Poezija Nika Kejva uvek mi se nametala, spontano i bez plana, kada bih negde putovala. Vožnja bi bila duga tako da bi ostajalo dovoljno vremena za detaljno preslušavanje svih pesama sa većine albuma koje sam imala sa sobom. Potom, vrativši se sa puta, opet bih se vraćala Kejvu, pokušavajući da posredstvom muzike evociram utiske, sećanja, i da napustim realno postojeće prostor i vreme i mišlju budem negde, izvan. Na primer, u Francuskoj iz doba katedrala, baš kao na priloženoj slici. Nastavite sa čitanjem

Balzakovo pismo gospođi Hanskoj

Jacques-Louis David - Portrait of Anne-Marie-Louise Thélusson, Comtesse de Sorcy, 1790.

Žak-Luj David, „Ženski portret“, 1790.

Gospođi Hanskoj, Nešatel
Pariz, 19. jul – 8. avgust 1833.

Niste bili ni zaboravljeni ni manje voljeni; ali Vi ste bili malo zaboravni. Niste mi pisali koliko ćete vremena ostati u Beču, kako bih znao da li će Vas moj odgovor naći. A zatim ste tako nečitko napisali ime korespodenta da ga i sada pišem sa strepnjom da nema nekog nesporazuma. Pošto sam ovo rekao, – pisao sam Vam više pisama koje sam spalio iz straha da Vam ne budem neprijatan, a sad ću Vam u nekoliko reči izneti moj život u poslednje vreme. Nastavite sa čitanjem

Žak Prever: „Barbara“

Robert Doisneau - Jacques Prevert

Robert Doisneau – Jacques Prevert

Seti se Barbara
Pljuštalo je neprestano nad Brestom* tog dana
A ti si išla nasmejana,
Razdragana, očarana
Pod kišom što pljušti
Seti se Barbara
Pljuštalo je neprestano nad Brestom
Prošao sam pored tebe u ulici Sijam
Ti si se smeškala
I ja sam se smeškao
Seti se Barbara Nastavite sa čitanjem

Vladimir Majakovski: „Oblak u pantalonama“

Vladimir Mayakovsky

Vladimir Majakovski

Tebi, Ljiljo

Misao vašu,
što mašta na omekšalom mozgu,
ko lakej na masnoj sofi, od sala nadut,
dražiću dronjcima srca okrvavljenim grozno,
sit narugavši se, bezočan i ljut.

Ja u duši nemam nijedne sede vlasi,
ni staračke nežnosti nema u njoj!
Svet sam zaglušio snagom svog glasa,
dvadeset dvogodišnjak – idem,
lepotan, svoj. Nastavite sa čitanjem

Džems Džojs: „Portret umetnika u mladosti“ (nekoliko odlomaka)

James Joyce

Džems Džojs

U dobroj prozi sve mora bti podvučeno, smatrao je Fridrih Šlegel. Džojsov roman o umetniku, njegovom sazrevanju, suočavanju, samospoznaji, uz Manovu novelu Toni Kreger, stoji kao jedan od najviših lirskih dostignuća proze u 20. veku. U nastavku sledi nekoliko odlomaka iz romana Portret umetnika u mladosti koje čitalac ne može prevideti. Iako su u pitanju neke od epifanija, karakterističnih za Džojsovo stvaralaštvo, poseban tekst o njima je u nastajanju i obuhvatiće ne samo odlomke iz pomenutog obrazovnog romana već i iz zbirke priča Dablinci. Nastavite sa čitanjem

Михаил Булгаков: „Мајстор и Маргарита“ (одломак)

Marc Chagall - Birthday, 1915.

Марк Шагал, „Рођендан“, 1915.

А када су олује минуле, и дошло спарно лето, у вази су се појавиле дуго очекиване руже, које су обоје волели. Онај што је себе звао мајстором грозничаво је радио на своме роману, а она је, заривши у косу фине прсте са шпицасто подрезаним ноктима, ишчитавала написано, а пошто би ишчитала, шила је ево ову исту капицу. Nastavite sa čitanjem

Једна прича Франца Кафке

Gustav Klimt - Two Lovers, 1908.

Густав Климт, Љубавници, 1908.

ДА ЈЕ НЕ БИХ СРЕО

Из Плаве свеске

Волим је и не могу са њом да разговарам, уходим је да је не бих срео.

Волео сам девојку која је и мене волела, али морао сам да је оставим.

Зашто? Nastavite sa čitanjem

Рене Магрит и Жоржет Берже

Љубав белгијског сликара Рене Магрита и његове супруге Жоржет на основу ових фотографија чини се другачијом у односу на мотив који је сликар често понављао: пар који се љуби има белим велом прекривена лица. Отуђење, немогућност коначне спознаје другог, иронична дистанца у односу на схватање „романтичне љубави“, „далеко у нама“ које се опире потпуној предаји другоме, све то могу бити интерпретације Магритове слике Љубавници. Nastavite sa čitanjem

Једно Бетовеново писмо

Beethoven - To “Immortal Beloved”
Beethoven - To “Immortal Beloved”
Beethoven - To “Immortal Beloved”
Beethoven - To “Immortal Beloved”
Beethoven - To “Immortal Beloved”

Писмо на десет страница Лудвига ван Бетовена, упућено непознатој женској особи, открива парадоксалност композиторове личности. Наиме, посматрајући преостале портрете који су до нас стигли, уља на платну или гравире, можемо видети уметника у заносу. Коса, најупадљиви део Бетовенове физиономије, чији интезитет допуњује интезитет продорности композиторовог дубоког и строгог погледа, одаје утисак личности чија је метафора стена. Истој је немогуће наудити, гром који се о њу одбија звучи као уводни тактови Пете симфоније који, према Бетовеновим речима, јесу Судбинa која је једне кишне вечери покуцала на његова врата. Nastavite sa čitanjem