Мит о Еросу

Ерос, старо божанство природе, које помоћу љубавне чежње обезбеђује непрекидно стварање и сталну обнову света. У мраку, у страшној празнини, Ноћ је, оплођена ветром, снела сребрно јаје, из кога је изашло божанство са златним крилима – Ерос, Протогон или Фанес. Огромно јаје се разбило на две половине – Небо (Уран) и Земљу (Геја). Ерос је подстакао Урана и Геју да се сједине. Тако је отпочело стварање света. Овај Ерос настао је после Хаоса, заједно са Гејом и Тартаром, као основни, првобитни елемент козмоса. Тек касније помињу се и Еросови родитељи; он је Уранов и Гејин, Зефиров и Иридин или Арејев и Афродитин син.

У филозофским спекулацијама Ерос је најстарији од свих богова; причало се да постоје два Ероса: један добри, кога је родила Афродита Уранија, и један зао, кога је родила Афродита Пандемос. Схваћен као демон, Ерос је син Пеније (Сиромаштво) и Пороса (Богатство); он обједињује супротне одлике својих родитеља: никад није ни сиромашан ни богат, јер оно што стекне одмах и изгуби; он стоји између мудрости и незнања и између лепоте и ружноће. Касније се веровало да постоје три Ероса: један – син Хермеса и Афродите рођене из морске пене, други – син Хермеса и хтонске Артемиде и трећи – син Ареја и Афродите, Зевсове и Дионине кћерке. Овај последњи, називан и Антерос, био је заштитник пријатељства или љубави између мушкараца.

Ерос је бог љубави и стални Афродитин пратилац. Замишљн је као дечак, често са крилима, који својим луком и стрелама уноси немире и љубавне чежње у срца људи и богова. Својим стрелама он рањава не само смртнике и хероје (Херакла) већ и велике богове (Аполона, Зевса), па чак и своју мајку Афродиту. Ерос је најлепши од свих бесмртника; златокос и чежњивих очију, он хода по цвећу; каткад је нежан и мио, а каткад као страшна олуја или хладни северац. Често борави на Кипру, одакле долази међу људе заједно са пролећем. У доколици се игра са Дионисом или Ганимедом у Зевсовим вртовима. Несталан и у сталном покрету, Ерос ни у миту није трајно везиван ни за једну личност. Позната је само прича о његовој љубави са лепом Психом. Наставите са читањем

Елфриде Јелинек: „Љубавнице“ (одломак)

једног дана бригита је одлучила да хоће још само да буде жена, само жена, и то типа по имену хајнц.
верује да ће од сада њене слабости бити вредне љубави, док ће њене снаге остати скривене.
хајнц на бригити не види, међутим, ничег вредног љубави, а и њене слабости сматра само одвратним.
бригита се сад негује због хајнца, јер кад је особа жена, онда је то пут без повратка, онда особа мора и да се негује. бригита би хтела да јој се будућност једног дана захвали младалачкијим изгледом. али бригита можда и нема будућност. будућност у потпуности зависи од хајнца.
када је човек млад, увек изгледа младо, када је човек старији, тада је ионако прекасно. ако човек тада не изгледа млађе, то подразумева немилосрдну осуду околине: није у младости предузео неопходне козметичке кораке!
зато је бригита урадила нешто што ће у будућности бити важно.
када човек нема садашњости, мора да се постара за будућност.
бригита шије грудњаке. када човек прави мале шавове, треба да их направи много. норма у сваком случају прописује минимум четрдесет. ако човек прави компликованији већи шав, не мора да их направи толико много. то је хумано и праведно.
бригита би могла да има многе раднике, али она хоће једино хајнца, који ће постати послован човек.
материјал је најлонска чипка са подлогом од танке пенасте гуме. њена фабрика има велики удео на тржиштима која су у иностранству, а има и многе шваље које долазе из иностранства. многе шваље престају са радом због брака, трудноће или смрти. Наставите са читањем

Бранко Миљковић о Мајаковском

Мајаковски се није убио у тренутку душевне кризе. Њега је убио вишак властите снаге, „револверски пуцањ изнутра“.

Умео је да обеснажи смисао туђег самоубиства, али је сам подлегао апсурду. Кад год сам се запитао шта је то што је потегло обарач унутарњег револвера којим је убијен, чуо сам његово другарско преклињање: „Другови, не сплеткарите.“ Па ипак, револвер није опалио случајно. Мајаковског није убила потиснута лирика, презапослена нежност. Он је био исувише јак да би га могли победити канаринци. Другачије су птице кружиле над његовом главом.

Догађај се само упола догодио уколико не нађе свога песника. Октобарска револуција је нашла свога песника у Мајаковском.

Никада ниједан песник неће издржати претварање својих речи у дело, ма какве биле те речи. Исувише је буке, отпада и погрешака. Можда ће овај век видети још мртвих песника, ако има песника.

„Песма остаје ако је испевана у времену – тридесет година од смрти Владимира Мајаковског“; Књижевне новине, април 1960.

Извор: Бранко Миљковић, Песме, избор и предговор Петар Џаџић, Просвета, Београд, 1965.

Фотографија: Владимир Мајаковски и Љиља Брик

Жорж Роденбах: „Тај мртви Бриж“ (одломак)

А сада овај Град у већој мери има лице Веренице. Ига је затекло, па и прилично освојило, то мистично лице Града.

Бројна звона, и која нису посустајала, када би се, у његовим нападима потиштености која је навраћала, поново намерио да излази по сумраку, како би насумице лутао дуж кејова.

Оно што му је причињавало бол, била је та непрестана звоњава – погребна звона, она богослужења за покој душе, њих тридесетак; звоњење за јутрење и вечерње – сваки дан љуљушкајући своје црне кадионице што се не виде и из којих се дизао, као некакав дим од звука.

Ах! Та непрекидна звона Брижа, та велика служба за мртве, без престанка једна псалмодија у ваздуху! Као што му је од ње долазила једна одвратност према животу, јасан смисао свеприсутне таштине, и најава смрти што долази путем…

Дуж тих празних улица, па све даље и даље, живнуо би један фењер, понека се ретка силуета прострла, жене из народа, у дугим огртачима, црним и као бронзана звона, љуљушкајући се као и она. И, упоредо, и звона су и огртачи, изгледали као да се котрљају према црквама, преваливши исти тај пут.

Иг се осећао као да га неко неприметан саветује. И следио је баш тај траг. Био га је поново обузео жар за лутањем. Као и на самом почетку, он се вратио старој љубави да се свако вече задржи у нишама Светога Спасиоца, дуж црних мрамора, пренаглашеног брода са која би неки пут попадала музика која се преливала и завијорила би се.

Ова би се музика раширила, и кроз цеви истицала на подне плоче; а управо је она била та, рекло би се, која је плавила, и затирала прашњаве натписе по надгробном камењу и бакарним плочницима, којима је свуд унаоколо, базилика била посејана. Могло је да се каже, како се ту буквално газило по смрти! Наставите са читањем