Елфриде Јелинек: „Љубавнице“ (одломак)

једног дана бригита је одлучила да хоће још само да буде жена, само жена, и то типа по имену хајнц.
верује да ће од сада њене слабости бити вредне љубави, док ће њене снаге остати скривене.
хајнц на бригити не види, међутим, ничег вредног љубави, а и њене слабости сматра само одвратним.
бригита се сад негује због хајнца, јер кад је особа жена, онда је то пут без повратка, онда особа мора и да се негује. бригита би хтела да јој се будућност једног дана захвали младалачкијим изгледом. али бригита можда и нема будућност. будућност у потпуности зависи од хајнца.
када је човек млад, увек изгледа младо, када је човек старији, тада је ионако прекасно. ако човек тада не изгледа млађе, то подразумева немилосрдну осуду околине: није у младости предузео неопходне козметичке кораке!
зато је бригита урадила нешто што ће у будућности бити важно.
када човек нема садашњости, мора да се постара за будућност.
бригита шије грудњаке. када човек прави мале шавове, треба да их направи много. норма у сваком случају прописује минимум четрдесет. ако човек прави компликованији већи шав, не мора да их направи толико много. то је хумано и праведно.
бригита би могла да има многе раднике, али она хоће једино хајнца, који ће постати послован човек.
материјал је најлонска чипка са подлогом од танке пенасте гуме. њена фабрика има велики удео на тржиштима која су у иностранству, а има и многе шваље које долазе из иностранства. многе шваље престају са радом због брака, трудноће или смрти. Наставите са читањем

Pet pesama Žaka Prevera

Rober Desno, „Prever sa psom“, Pariz, 1954.

BARBARA

Seti se Barbara
Pljuštalo je neprestano nad Brestom tog dana
A ti si išla nasmejana,
Razdragana, očarana
Pod kišom što pljušti
Seti se Barbara

Pljuštalo je neprestano nad Brestom
Prošao sam pored tebe u ulici Sijam
Ti si se smeškala
I ja sam se smeškao
Seti se Barbara

Ti koju nisam poznavao
Ti koja me nisi znala
Seti se
Seti se ipak toga dana
Zaboraviti ga nemoj
Jedan se čovek bio sklonio pod trem
I vikao tvoje ime
Barbara
A ti si trčala k njemu kišom okupana
Razdragana očarana
I bacila se u njegov zagrljaj
Seti se Barbara
I ne zameri mi što ti kažem ti
Ja kažem ti svima koje volim
Čak i ako sam ih video jedan jedini put
Ja kažem ti svima koji se vole
Čak i kada ih ne poznajem
Seti se Barbara Nastavite sa čitanjem

Pet pesama o pticama Žaka Prevera

ZA TEBE LJUBAVI MOJA

Išao sam na trg ptica
I kupio sam ptice
Za tebe
ljubavi moja

Išao sam na trg cveća
I kupio sam cveće
Za tebe
ljubavi moja

Išao sam na trg željeza
I kupio sam okove
Za tebe
ljubavi moja

A zatim sam otišao na trg robova
I tražio sam tebe
Ali te nisam našao
ljubavi moja. Nastavite sa čitanjem

Modiljanijeva muza Žana Ebitern

Modiljani upoznaje Žanu tri godine pre svoje smrti. Posredstvom jedne ruske slikarke Žana i Amedeo stupaju u kontakt 1917. godine. Žana ubrzo ostaje trudna sa jednim, pa sa drugim detetom. Kada slikar umre od tuberkuloze, 24. januara 1920, Žana će, dan kasnije, skočiti sa prozora i izvršiti samoubistvo.

Modiljani je bio poročan i četrnaest godina stariji od dvadesetogodišnje Žane, što je učinilo da njeni roditelji budu do poslednjeg dana Žaninog života protiv te veze. Ona je poticala iz građanske porodice i pre nego što je upoznala italijanskog slikara u Parizu i sama se bavila slikanjem.

Nekoliko meseci pre nego što će upoznati Žanu, Modiljani otvara svoju prvu izložbu. Nekoliko ženskih aktova, slike koje danas smatramo za najbolje u njegovom opusu, galerista je ubrzo morao da ukloni i da otkaže dalje izlaganje. Građanini su se pobunili protiv nemorala!

Ljubavna priča Amedea Modiljanija i Žane Ebitern povratak je u 19. vek, u doba romantizma i ljubavi posle koje „stvaran život“ deluje besprizorno. Ona kao da svoju realizaciju i suštinu pronalazi na drugoj strani. Podseća nas na priču o Hitklifu i Ketrin. Nastavite sa čitanjem

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Mječislav Jastrun

LETNJA NOĆ

Kratka letnja noć s tobom.
Munja. Kako su časovi leteli u kasu!
Nad tvojom zaspalom glavom
Prozor otvoren na vrt divlji i zvezde.

Moje oči su bdele nad zaspalom do zore.

Sve jače ti si sjajila u mraku,

Od nogu do kose ljubičasta kao na dnu vira,
Sve dok osvit nije pobelio
Gluhi prozor svetlošću, pesmom ptica
Bijući u okna granama iz vrta.

I prošla je kratka letnja noć, ljubav i mladost.

USPAVANA

Ti spavaš već davno i ne znaš da se kazaljka sata
Pomakla do blizu tri posle ponoći na osvetljenoj ploči,
Tvoja kosa leži rasuta na jastuku kao da si umrla –
I ništa ne znaš o onome što se dešava unutar okeana
Mada ka tvojoj nepokretnoj glavi
Plove genezijska stvorenja koja nisu znala za strah pred potopom,
Mada se milijarde punktova pale na zemljinoj kugli,
Mada tišina u bolničkim hodnicima
Zagleda svojim mrtvim pogledom u metalne brave
I u starom samostanu na vlažnom zidu gubi boju freska Fra Anđelika,
Mada voda iz gorskih izvora koncertira u cevima
I u kući, u koju su stigli gosti, cvet paprati pale električne lampe,
Mada se majka nadnosi nad umirućim detetom,
Mada besani ne može da zaustavi krvotok uspomena,
Mada…

I bila bi nepodnošljiva grozota te istovremenosti
da nije činjenice da drhtaji i talasi što se sukobljavaju u tvojoj glavi
Ne bacaju na ekran tvojih snova dosta izrazite slike
I ne pretvaraju se u zvuk
I jedva su nagoveštaj tišine što predoseća glasove i nagoveštaj slike neizrazitih boja
I mada se trude da se zadrže u tebi, za tebe ih nema. Nastavite sa čitanjem

Film o Džonu Kitsu: „Bright Star“

Film Bright Star režirala je Džejn Kempion, australijska rediteljka, autorka filmova Portret jedne dame i Klavir, dva filma koja su za naš kontekst najbitnija. Treba obratiti pažnju na značaj tišine u njenim filmovima između dve reči protagonista. Takođe i na interpretaciju junakinja.

Pisanje o ovom filmu uklapa se u seriju objava o engleskom romantičarskom pesniku i odnosi se na njegovu ljubav – u filmu visokostilizovanom, naročito kada su u pitanju kostimi i ambijent u kakvom volimo da zatičemo pesnike toga doba – sa Fani Braun, a pre odlaska u Italiju na lečenje od tuberkuloze koje se ispostavilo kao fatalno.

U filmu Bright Star sudbina junaka nije romantično ili slobodno interpretirana, bez obzira na sve spoljašnje okolnosti koje ne idu upravo napisanom u prilog. Interpretacija događaja, iako se drži činjenica, obogaćena je bajkovitim elementima koji ne smetaju estetskom čulu i konačnom utisku.

U nastavku sledi trejler filma, kao i pismo koje je Džon Kits uputio Fani Braun. Film je snimljen 2009. godine i dobio je ime po istoimenoj Kitsovoj pesmi. Nastavite sa čitanjem

Valter Bozing o Bošovom triptihu „Vrt uživanja“

Beskrajno uživam posmatrajući detalje njegovih slika (slikar od nas zahteva da mu priđemo sa lupom u ruci), ali malo toga bih mogla da zaključim ili o njima napišem osim da je Boš naš sagovornik i naš savremenik. Dante je pre njega napisao Pakao, međutim, tortura nije ista. Ne govorim o mehanizmima mučenja i detaljno razrađenim krugovima pakla. Više mi se čini da uprkos telesnim stradanjima nesrećnih Bošovih ljudi mi, zapravo, prisustvujemo strahovitom mučenju njihove duše.

U Bošovom paklu vidimo prikaze mučenja. Nelagoda posmatrača je u tome što mi ne znamo da li su ta prikazana mučenja motivisana. Kod Dantea motivacija je jasna, kod Boša ona izostaje. Dante je stariji od Boša sto osamdeset pet godina. Ipak, oni izgledaju kao savremenici kada je u pitanju doživljaj sveta. Boš je živeo u približno isto vreme kada i Leonardo da Vinči, međutim, njegov svet mnogo je drugačiji. Bošovi sagovornici su i naši sagovornici: Franc KafkaTed Hjuz.

Prošle godine je obeleženo petsto godina od smrti Hijeronimusa Boša i četristo godina od smrti Servantesa i Šekspira. Zajedno sa Danteom, Erazmom, VijonomRableom i Brojgelom oni vode dijalog. Pakao je izvestan, u svakom slučaju. Povodom ove godišnjice u Holandiji je organizovano niz predavanja i izložbi a napravljen je i sajt koji dobro objašnjava simbole i kontekst onoga što je Boš naslikao na triptihu Vrt uživanja.

U nastavku slede detalji sa triptiha Vrt uživanja, Bošovog najpoznatijeg dela koje se nalazi u muzeju Prado u Madridu, kao i odlomak Valtera Bozinga iz knjige Hijeronimus Boš (1450-1516): Između raja i pakla. Nastavite sa čitanjem

Fridrih Helderlin: „Menonove tužaljke za Diotimom“

Caspar_David_Friedrich_-_Auf_dem_Segler

Kaspar David Fridrih, „Na brodu“, 1819.

I

Izlazim svakoga dana i stalno tražim drugo,
Sve staze zemlje davno ispitao sam već;
Svežinu visova onih, sve zasenke posetim
I izvore; zabludi duh mi uvis pa sađe,
Počinak moli; tako ranjena zverka beži
U šume gde s podneva beše bezbedne tame mir;
No zelen log joj neće više da razgali srce,

Nesanom jadikovkom goni je okolo trn.
Niti joj topla svetlost pomaže, ni hlad noćni,
A zalud svoje rane u rečni zaranja talas.
I kao što zemlja zalud radosno bilje joj pruža
Za lek, a krv joj provrelu ni jedan zefir ne stiša,
Tako je, čini mi se, voljeni moji, i sa mnom,
I niko da mi sa veđa skine žalosni san?

II

Zaista, bogovi smrti, ne vredi, kad već jednom
Držite čvrsto u vlasti čoveka pobeđenog,
Kad ste ga, zli, povukli dole u groznu noć
Iskati, preklinjati ili se srditi na vas,
A ni strpljivo biti u toj strahotnoj stezi,
I sa osmehom da se sluša vaš trezni pev:
Mora li se, tad zaboravi dobrobit, nemo usni!
Pa ipak ti sa nadom izvire zvuk iz grudi,
Još uvek ne možeš, o dušo moja, niti sada
Da navikneš se na to, pa sred sna gvozdenog sanjaš!
Nije mi praznik, pa ipak ovenčao bih vlasi;
Zar nisam sasvim sam? Al mora da je nešto
Prijazno iz daljine blizu mi; pa moram da se
Smešim i čudim svome blaženstvu usred bola. Nastavite sa čitanjem

Rajner Marija Rilke: „Pisma mladom pesniku“ (treći odlomak)

Dobro je biti osamljen, jer osamljenost je teška; okolnost da je nešto teško mora nam biti razlog više da ga i tvorimo.

I voleti je dobro: jer ljubav je teška. Voleti kao čovek čoveka: to je možda najteže što nam je zadato, ono krajnje, poslednje iskušenje i ispit, rad za koji je sve drugo delanje samo priprema. Zato mladi ljudi, koji su u svemu početnici, još ne umeju voleti: oni to moraju da nauče. Celim bićem, svim silama, usredsređeni oko svog samotnog, uznemirenog srca čiji udarci streme uvis, moraju naučiti da vole. Doba učenja, međutim, uvek je dug, izdvojen razmak vremena, i tako je voleti zadugo i do poodmaklih dana u životu: osamljenost, pojačana i produbljena samoća za onog ko voli. Voleti, pre svega, ne predstavlja uopšte ono što se zove nestajati, predavati se i spajati sa drugim bićem (jer šta bi bilo spajanje neprečišćenog i nezavršenog, još nesređenog?); to je uzvišen povod za pojedinca da sazreva, da u sebi nešto postane, da postane jedan svet, svet za sebe drugom za ljubav, to je velik, neskroman zahtev koji mu se postavlja, nešto što ga odabira i opredeljuje za daleka dostignuća. Samo u ovom smislu, kao zadatak da obrađuju sebe („osluškivati i kovati dan i noć“), smeli bi mladi ljudi da korste ljubav koja im se daje. Nestajanje u drugom biću i predavanje i svaka vrsta zajednice, to nije za njih (koji još dugo, dugo moraju da štede i skupljaju), to je ono konačno, možda ono za šta čitavi ljudski životi sad još jedva dostižu. Nastavite sa čitanjem

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Zbignjev Bjenjkovski

Tanya Ling 1

KONSTRUKCIJA SEĆANJA NA TEBE

Još se moje sećanje na tebe nije ohladilo i nije se formiralo u uspomenu.

Stalno si nezavršena u mašti; tako daleko da ne znam – a ipak te znam napamet – tvoje oči, usta, a nekad čak ni ideju ovaploćenja čije si ti ostvarenje.

Dok gledaš, kao da neki vetar iz svemira, ili možda njegova senka, potpuno uništava drveće, boje, arhitekturu i cele prizore, tako da čak ni stranu prema kojoj duva tvoj pogled ne mogu da zamislim.

Izgledaš mi postojeća van pogleda, u još nezamišljenim krajolicima.

Kao da si još neoktrivena budućnost ili da tek postaješ zrno još neizniklog viđenja u mojim očima.

Kad govoriš, reču su tako nove i obnavaljaju se pri svakom pokretu tvojih usana kao da predskazuju buduće ili još poznije i čak nepredosećane pojmove. Nikakav govor, koji bi postojao ma u prećutavanju bilo kada, neće izraziti nijedno značenje koje bi ti pomislila.

Imenuješ me za nepojmljiva stanja i stvarnosti.

Iz tvojih usana rađaju se ne zvuci ili njihova opovrgavanja, nego mehanizmi s nepoznatom primenom.

Čak i ćutanje kojim se izražavaš ne oslabljuje snagu njihovog delovanja.

Samim svojim postojanjem pojačavaju otkucaje srca, izgaranje kiseonika i temperaturu zvezda.

Kad si tu, dogadja se kao da se Zemlja brže, vrtoglavom brzinom okreće oko svoje osovine i pospešuje sve postojeće oblike da prekorače granice svog izgleda.

Po linijama tvojih ruku debeli stubovi mrava vuku Velika Kola, a u prostoru između prstiju uzlaze vetrom rasute konstelacije.

Tvoj dodir razišao se tako potpuno da se objavljuje u svakoj zemaljskoj vrsti. Kao tvoja žeđ koju sam poznavao samo kao svoju vlastitu.

Do sunca nošena gruda zemlje što te poseduje, pre nego što uspem da preživim jedan mig koji na njoj klija, okrilaćuje se i odleće do nekog ne-mitskog i ne-sunčano toplog neba. Nastavite sa čitanjem

Mario Benedeti: „Noć rugoba“

I

Oboje smo ružni. Ali ne na uobičajen način. Još od osme godine kada su je operisali, ona ima rasekotinu duž obraza. Moj odvratni ožiljak pored usta potiče od jedne teške opekotine s početka puberteta.

Ne može se reći da imamo umiljate oči; ne možemo se pohvaliti ni tim svetionicima pravednosti pomoću kojih rugobe ponekad uspevaju da pobegnu u lepotu. Ne, ni u kom slučaju. I njene i moje oči ispunjene su zlovoljom i odražavaju pomirenost sa kojom podnosimo našu zlu kob. Verovatno nas je to i spojilo. Možda „spojilo“ i nije baš prava reč. U svakom slučaju, sjedinila nas je neizmerna mržnja koju oboje osećamo prema sopstvenom licu.

Prepoznali smo se na ulazu u bioskop, dok smo stajali u redu očekujući da na platnu ugledamo bića iz sveta lepote. Tu smo se prvi put i osmotrili, ali sa nekom turobnom naklonošću; tu smo, već na prvi pogled, zapazili da smo oboje usamljeni. U redu su stajali po dvoje, i uistinu predstavljali prave parove: supružnici, verenici, bake i deke, i ko sve ne! Svi oni – držeći se za ruku ili pod ruku – imali su nekoga. Samo njene i moje ruke bile su slobodne i zgrčene.

Uzajamno smo osmotrili naše nakaznosti, pažljivo, bezobzirno i bez znatiželje. Pređoh pogledom preko rasekotine na njenom obrazu, pun drskog samopouzdanja koje mi je ulivao moj sprženi obraz. Nije se osmehnula. Svidelo mi se to što je čvrsta i što mi je na moj pogled uzvratila jednim detaljnim pregledom moje zategnute, blistave, ćosave, stare opekotine.

Napokon smo ušli. Seli smo u susedne redove. Ona nije mogla da me vidi, ali iz pomrčine ja sam mogao da razaznam njenu plavu kosu i rumeno, pravilno uvo. Bilo je to uvo sa njene normalne strane.

Sat i četrdeset minuta divili smo se lepoti grubog junaka i nežne junakinje. Ja sam bar sposoban da volim lepotu. Mržnju čuvam za svoje lice i za Boga. Takođe i za lica drugih rugoba, drugih nakaza. Možda bi trebalo da osećam samilost, ali ne mogu. Nakaze su za mene poput ogledala. Ponekad se zapitam kakav bi bio mit da je Narcis imao rasekotinu duž obraza, ili da mu je kiselina ispržila lice, da mu nedostaje pola nosa, ili da ima šav na čelu.

Sačekao sam je na izlazu; koračao sam nekoliko koraka uz nju i potom progovorio. Kada je zastala i pogledala me, imao sam utisak da se dvoumi. Pozvao sam je u kafanu ili poslastičarnicu da malo popričamo. Neočekivano je pristala. Nastavite sa čitanjem

Sugestija, nedorečenost i tišina u Vermerovom slikarstvu

tumblr_ol365ib9O51tsbf2fo1_1280

Johanes Vermer, “ Žena sa bokalom“, 1664. (detalj)

Šarl Svan, jedan od junaka Prustovog romana U traganju za minulim vremenom, piše esej na temu Vermerove slike Pogled na Delft. Prust je prisustvovao izložbi Vermerovih slika u Parizu, zatim i detaljno opisao odnos pisca Bergota, još jednog junaka svog romana, prema ovom holandskom majstoru. Iako se obično Prust smatra prvim koji je u literaturi pominjao Vermerovo delo, činjenice idu u prilog Henriju Džejmsu. On piše o ovom slikaru dve decenije pre Prusta. Toliko o modernističkoj literaturi. Kasnije, Vermer biva podsticaj književnici Trejsi Ševalije za roman Devojka sa bisernom minđušom.

Zašto je ovaj slikar toliko bitan piscima? Vermerovo slikartvo nije jedino pokušaj vizuelne hronike holandskog enterijera, građanske klase u usponu koja je predata zadovoljstvu sviranja muzike, niti teži žanrovskom prikazu susretanja zaljubljenih ili prikazu svakodnevnih rituala i aktivnosti. Ono je suptilna igra odnosa prikazanih figura, razvijena kroz simbolički nagoveštaj predmeta kojima su prikazani okruženi, kao i svetlosti koja je temeljni i graditeljski princip atmosfere na tim slikama. Zato je pominjanje Prusta u ovom kontekstu važno.

Pojedini umetnici dugo moraju da čekaju druge umetnike ili kritičare ne bi li njihova dela bila po drugi put osvetljena zavesom oka, ne bi li draperija, nalik onima koje je Vermer slikao, bila do kraja povučena, ne bi li do kraja osvetlila značenjski i poetski prostor slike. Odnosi Prustovih junaka, fizički posmatrano, mogu imati slilčan položaj Vermerovim naslikanim parovima. Dakle, u pitanju su susreti, češće en plein air no kamerni, ali svetlost, ono što određuje atmosferu, a što je tako upečatljivo i distinktivno kod Vermera, jeste ono što čitavu scenu čini nedorečenom i dvosmislenom, a takvi su i odnosi mnogih Prustovih parova. Sugestija i nedorečenost, pak, Vermera približava Džejmsu, kao i značaj predmeta, prikaz materijalnog, posedovanje i njegova simbolička upotreba u umetnosti. Nastavite sa čitanjem

Margerit Jursenar: „Anna Soror“ (odlomak o zaljubljenosti)

Sledeće noći Miguel je bez sna ležao na svojoj postelji. Odjednom mu se učini da čuje neki zvuk. Nije bio sasvim siguran: pre bi se reklo da se osećao dah nečijeg prisustva. Pošto je u mislima često proživeo slične trenutke, on reče samom sebi da ga je sigurno uhvatila groznica i, prisiljavajući se da se smiri, priseti se da su vrata zaključana.

Nije hteo da se uspravi; uspravi se i sede. Kao da je svest o onome što čini postajala sve jasnija što su nevoljniji bili njegovi postupci. Suočen prvi put sa najezdom nečeg što upravlja njime, osećao je kako iz njegovog razuma postepeno čili sve što nije to iščekivanje.

On spusti noge na pločice i veoma polako ustade. Nagonski je zadržao dah. Nije hteo da je uplaši; nije hteo da ona sazna da on osluškuje. Bojao se da će ona pobeći a još više da će ostati. S one strane praga pod je pucketao pod dvema bosim nogama. On pođe ka vratima, bešumno, zastajkujući u više navrata, i na kraju se osloni na njihovo krilo. Oseti kako se i ona sama oslanja na njih; drhtanje njihovih tela prenosilo se preko drvene plohe. Vladala je potpuna pomrčina; oboje su osluškivali u mraku dahtanje žudnje onog drugog, slične sopstvenoj. Ona se nije usuđivala da ga zamoli da otvori vrata. Da bi se usudio da otvori, on je čekao da ona progovori. Predosećanje nečeg neizbežnog i nepoprvljivog ledilo mu je krv u žilama; istovremeno je želeo da nikad nije došla i da je već ušla. Udarci bila su ga zaglušivali. Reče: Ana…

Ona ne odgovori. On naglo povuče rezu. Njegove uzdrhtale ruke pipale su ne uspevajući da pronađu bravu. Kad je najzad otvorio, nikog više nije bilo sa one strane praga. Nastavite sa čitanjem