Мит о Еросу

Ерос, старо божанство природе, које помоћу љубавне чежње обезбеђује непрекидно стварање и сталну обнову света. У мраку, у страшној празнини, Ноћ је, оплођена ветром, снела сребрно јаје, из кога је изашло божанство са златним крилима – Ерос, Протогон или Фанес. Огромно јаје се разбило на две половине – Небо (Уран) и Земљу (Геја). Ерос је подстакао Урана и Геју да се сједине. Тако је отпочело стварање света. Овај Ерос настао је после Хаоса, заједно са Гејом и Тартаром, као основни, првобитни елемент козмоса. Тек касније помињу се и Еросови родитељи; он је Уранов и Гејин, Зефиров и Иридин или Арејев и Афродитин син. Nastavite sa čitanjem

Елфриде Јелинек: „Љубавнице“ (одломак)

једног дана бригита је одлучила да хоће још само да буде жена, само жена, и то типа по имену хајнц.
верује да ће од сада њене слабости бити вредне љубави, док ће њене снаге остати скривене.
хајнц на бригити не Nastavite sa čitanjem

Бранко Миљковић о Мајаковском

Мајаковски се није убио у тренутку душевне кризе. Њега је убио вишак властите снаге, „револверски пуцањ изнутра“.

Умео је да обеснажи смисао туђег самоубиства, али је сам подлегао апсурду. Кад год сам се запитао шта је то што је потегло Nastavite sa čitanjem

Жорж Роденбах: „Тај мртви Бриж“ (одломак)

А сада овај Град у већој мери има лице Веренице. Ига је затекло, па и прилично освојило, то мистично лице Града.

Бројна звона, и која нису посустајала, када би се, у његовим нападима потиштености која је навраћала, поново намерио да Nastavite sa čitanjem

Modiljanijeva muza Žana Ebitern

Modiljani upoznaje Žanu tri godine pre svoje smrti. Posredstvom jedne ruske slikarke Žana i Amedeo stupaju u kontakt i zaljubljuju se jedno u drugo. Žana ubrzo ostaje trudna sa jednim, pa sa drugim detetom. Kada slikar umre od tuberkuloze, Žana će, Nastavite sa čitanjem

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Mječislav Jastrun

LETNJA NOĆ

Kratka letnja noć s tobom.
Munja. Kako su časovi leteli u kasu!
Nad tvojom zaspalom glavom
Prozor otvoren na vrt divlji i zvezde.

Moje oči su bdele nad zaspalom do zore.

Sve jače ti si sjajila u mraku, Nastavite sa čitanjem

Film o Džonu Kitsu: „Bright Star“

Film „Bright Star“ režirala je Džejn Kempion, australijska rediteljka, autorka filmova „Portret jedne dame“ i „Klavir“ koja su za naš kontekst dva najbitnija, a oba preporučuijem da pogledate i da naročito obratite pažnju na značaj tišine i značaj pauze u njenim filmovima između dve reči protagonista. Takođe i na interpretaciju junakinja. Nastavite sa čitanjem

Valter Bozing o Bošovom triptihu „Vrt uživanja“

Beskrajno uživam posmatrajući detalje njegovih slika (slikar od nas zahteva da mu priđemo sa lupom u ruci), ali malo toga bih mogla da zaključim ili o njima napišem osim da je Boš naš sagovornik i naš savremenik. Dante je pre njega napisao Pakao, međutim, tortura nije ista. Ne govorim o mehanizmima mučenja i detaljno razrađenim krugovima pakla. Više mi se čini da uprkos telesnim stradanjima nesrećnih Bošovih ljudi mi, zapravo, prisustvujemo strahovitom mučenju njihove duše. Nastavite sa čitanjem

Vojislav Ilić: „Korintska hetera“

Krilata božice moja, hajdemo u doba ono
Kad Helagabala Avgust vladaše bogatstvom Rima:
Hajdemo u cvetne zemlje gde Tibar veselo šumi
I sedam podnožja ljubi, nežno se grleći s njima.

Sa ravnog Marsovog polja, goneći kočije zlatne,
Zadocnjen žuri se kvirit i u grad umoran stiže;
Frkću umorni konji i lake kočije lete,
I po glatkome drumu vihor se prašine diže. Nastavite sa čitanjem

Ivo Andrić: „Na putovanju“

Neko je počeo da govori o putovanjima. Taj razgovor je prihvatilo celo društvo. Govorili su svi, ponekad i po dvojica u isto vreme. Dobro vino koje su pili u malim, umerenim gutljajima oživljavalo je razgovor.

„Volim da putujem!“, rekao je Nastavite sa čitanjem

Fridrih Helderlin: „Menonove tužaljke za Diotimom“

I

Izlazim svakoga dana i stalno tražim drugo,
Sve staze zemlje davno ispitao sam već;
Svežinu visova onih, sve zasenke posetim
I izvore; zabludi duh mi uvis pa sađe,
Počinak moli; tako ranjena zverka beži
U šume gde s podneva beše bezbedne tame mir;
No zelen log joj neće više da razgali srce, Nastavite sa čitanjem

Margerit Jursenar: „Dokrajčenje“ (odlomak)

Image result for coup de grace in art

Bivši baštovan mi priđe i reče mi na uho grubim i preklinjućim tonom starog uplašenog sluge, koji zna da će biti oteran zato što je preneo takvu poruku:

Ona naređuje… Gospođica traži… Ona hoće da to vi učinite…

Pruži mi revolver; ja uzeh svoj i priđoh mehanički jedan korak. Prelazeći to kratko rastojanje imao sam vremena da deset puta u sebi ponovim da Sofija hoće možda da mi uputi poslednju molbu i da je to naređenje samo povod da bi je uputila tihim glasom. Ali njene se usne ne pomakoše: rasejanim pokretom je počela da otkopčava bluzu kao da ću nasloniti revolver na samo srce. Moram reći da su moje retke misli išle tom živom i toplom telu, koje mi je zbog prisnosti našeg zajedničkog života bilo blisko kao telo prijatelja, i osetih da me guši nekakvo besmisleno žaljenje sve one dece koju je ta žena mogla da donese na svet i koja bi nasledila njenu hrabrost i njene oči. Ali nije na nama da punimo stadion i rovove budućnosti. Još jedan korak me dovede tako blizu Sofiji da sam mogao da je poljubim u vrat ili da joj stavim ruku na rame, koje se jedva primetno trzalo, ali uskoro sam od nje video samo mutan obris profila. Disala je ubrzano, a ja se grčevito uhvatih za pomisao da sam želeo da dovršim Konrada i da je ovo isto. Pucao sam okrenuvši glavu, skoro kao uplašeno dete koje ispaljuje petardu u božićnoj noći. Prvi pucanj raznese samo deo lica, što će me zanavek sprečiti da saznam kakav bi bio Sofijin izraz u času umiranja. Drugi pucanj je sve završio. Mislio sam prvo da je zahtevajući da ja obavim taj čin smatrala da mi daje i poslednji i konačni dokaz ljubavi. Posle sam shvatio da je samo htela da se osveti i ostavi mi grižu savesti. Računica joj je bila tačna: savest me ponekad grize. Muškarac uvek upadne u zamku žena.

Izvor: Margerit Jursenar, Dokrajčenje, prevela Ivanka Pavlović, Nolit, Beograd, 1990.

Napomena: Originalni nazi ovog romana iz 1939. godine je Le Coup de grâce. Postoje dva različita prevoda naziva ove knjige. Ivanka Pavlović, čiji je prevod citiran, odlučila se za Dokrajčenje. Prevodilac Mile Pešorda odlučio se za Oproštajni udarac (Svjetlost, Sarajevo, 1983). Ova situacija često izaziva zabunu. Dakle, u pitanju je jedan roman sa dva različita prevoda.

Rajner Marija Rilke: „Pisma mladom pesniku“ (treći odlomak)

Dobro je biti osamljen, jer osamljenost je teška; okolnost da je nešto teško mora nam biti razlog više da ga i tvorimo.

I voleti je dobro: jer ljubav je teška. Voleti kao čovek čoveka: to je možda najteže što nam je zadato, ono krajnje, poslednje iskušenje i ispit, rad za koji je sve drugo delanje samo priprema. Nastavite sa čitanjem

Dejvid Hjum o lepom

Lepota nije svojstvo samih stvari: ona postoji samo u umu koji je sagledava, a svaki um opaža drugačiju lepotu. Neko može čak i da opazi izobličenost, dok drugi oseća lepotu, a svaka osoba treba da se pomiri sa svojim osećajima, i da ne pokušava da upravlja osećanjima drugih. Nastavite sa čitanjem

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Zbignjev Bjenjkovski

Tanya Ling 1

KONSTRUKCIJA SEĆANJA NA TEBE

Još se moje sećanje na tebe nije ohladilo i nije se formiralo u uspomenu.

Stalno si nezavršena u mašti; tako daleko da ne znam – a ipak te znam napamet – tvoje oči, usta, a nekad čak ni ideju ovaploćenja čije si ti ostvarenje.

Dok gledaš, kao da neki vetar iz svemira, ili možda njegova senka, potpuno uništava drveće, boje, arhitekturu i cele prizore, tako da čak ni stranu prema kojoj duva tvoj pogled ne mogu da zamislim.

Izgledaš mi postojeća van pogleda, u još nezamišljenim krajolicima. Nastavite sa čitanjem

Mario Benedeti: „Noć rugoba“

I

Oboje smo ružni. Ali ne na uobičajen način. Još od osme godine kada su je operisali, ona ima rasekotinu duž obraza. Moj odvratni ožiljak pored usta potiče od jedne teške opekotine s početka puberteta.

Ne može se reći da imamo umiljate oči; ne možemo se pohvaliti ni tim svetionicima pravednosti pomoću kojih rugobe ponekad uspevaju da pobegnu u lepotu. Ne, ni u kom slučaju. Nastavite sa čitanjem

Šarl Bodler: „Smrt ljubavnika“

Laki miris naše postelje prožeće,
grobnice duboke biće nam divani,
okruživaće nas neobično cveće,
što za nas u nekoj lepšoj procva strani.

Dok poslednji žar im troši čežnja ista,
dve ogromne baklje naša srca biće,
i u blizanačka ogledala čista,
u dva naša duha, sjaj dvostruki liće. Nastavite sa čitanjem

Miloš Crnjanski: „Dnevnik o Čarnojeviću“ (odlomak)

amare-habeo: “ Henri De Toulouse-Lautrec - La Rousse in a White Blouse. 1889 Oil on canvas, Museo Thyssen-Bornemisza, Madrid, Spain”

Ne, nije ljubav Bog, ni životinja, ni ludilo; ona je magla, magla krvi, mladosti i neba. Zavije sve, te je drago živeti. No magla ostaje večito teška, puna slasti i bola i vezana sa nebom. Ona je često plakala. Ah, nije to bio plač, no grdne krupne suze, grozno velike, navru na njene oči i uzdrhte na trepavicama, dok se otkinu. Nastavite sa čitanjem

Margerit Diras: „Telo pisaca“

Telo pisaca učestvuje u njihovom pisanju. Pisci podstiču seksualnost svojim telom. Kao principi i ljudi na vlasti. Muškarci, kao da su spavali sa našom glavom i prodrli u našu glavu u isti mah kad i u telo. Što se mene tiče, nema izuzetka. Kod ljubavnika koji nisu bili intelektualci, ova vrsta začaranosti je takođe imala svoju ulogu. Nastavite sa čitanjem

Jedno pismo Branka Miljkovića

Petar Džadžić, priređivač pesama Branka Miljkovića, u predgovoru Prosvetinog izdanja iz 1965. godine priložio je pismo koje je dobio od pesnika neposredno pred njegovu smrt. U predgovoru su priložene fotokopije dva lista koja sam ja objavila na kraju teksta.

Navešću ovde sadržaj (i podneću faksimil) jednog od poslednjih, ili tačnije rečeno pretposlednjeg pisma koje mi je Branko uputio iz Zagreba, mesec dana pred smrt: neka to bude izjašnjenje jedinog i pravog svedoka o događajima koji su se bližili raspletu, o petom činu koji je počinjao. Da kažem i to da je njegov odlazak iz Beograda u Zagreb (mogu reći da to znam bolje od drugih) uzrokovan ljubavnim jadom, koji, mislili smo, njegovi prijatelji, ipak će preboleti. Postojala je jedna žena: uvek postoji jedna žena, koju možemo i ne možemo identifikovati, i koja nanosi pesniku poraz, onda kada mu je taj poraz potreban. – Petar Džadžić

Nastavite sa čitanjem

Margerit Jursenar: „Anna Soror“ (odlomak)

Sledeće noći Miguel je bez sna ležao na svojoj postelji. Odjednom mu se učini da čuje neki zvuk. Nije bio sasvim siguran: pre bi se reklo da se osećao dah nečijeg prisustva. Pošto je u mislima često proživeo slične trenutke, on reče samom sebi da ga je sigurno uhvatila groznica i, prisiljavajući se da se smiri, priseti se da su vrata zaključana. Nastavite sa čitanjem

Đovani Lorenco Bernini: „Otmica Persefone“

Koje su dominantne odlike složenog i dugog umetničkog perioda kao što je barok? Šta je religijska previranja i preispitivanja dogmi dodatno obavilo aurom dvosmislenosti više nego opskurnost i strasti? One su, uprkos ekstatičnoj površini, zapravo vodeće odlike dekadentnog pravca koji čoveka, uprkos verskom fanatizmu epohe, nije približio bogu (ako je sudeći po izboru tema i likova koji izranjaju iz tame, držeći u rukama odrubljene glave ili meditirajući nad lobanjama i raspećem). Nastavite sa čitanjem

Đovani Lorenco Bernini: „Apolon i Dafne“

Priču o bogu Apolonu i nimfi Dafne italijanski barokni skulptor, arhitekta i slikar Đovani Lorenco Bernini mogao je pročitati u delu Metamorfoze rimskog pesnika Ovidija. Prema tvrdnjama teoretičara, ova skulptura rezultat je nadmetanja prostornih i vremenskih umetnosti. Skulptura i slikarstvo su prostorne dok su književnost i muzika vremenske umetnosti. Postavljalo se pitanje kako jedna umetnost unutar sebe može drugu da predstavi, kako posredstvom skulpture prikazati kretanje ili narativni tok koji u književnom delu zauzima nekoliko redova ili muziku koja traje tek nekoliko sekundi. Nastavite sa čitanjem

Pisma, grafike i poezija Paula i Žizele Celan

I PISMA

Pariz, 5. novembar 1961.

Mila moja, apsolutno je neophodno da izađem iz svega ovoga i da se vratim sebi. Kad to budem učinio, vratiću se i vama i sinu: onom životu, u onaj život koji sam hteo, koji sam želeo da izgradim.

Možda ćete pronaći, preko Elizabete ili preko gospođe Filde, nekog lekara koji bi mogao da razume da ne „preterujem“ i da je sve ovo, kratko i jasno, jedna afera, jedinstvena u svojoj vrsti i istovremeno slična tolikim drugim. (Jer, svega tu ima, vi to dobro znate: laži, dvostruke igre, jevrejske saradnje itd.) Nastavite sa čitanjem

Danilo Kiš: „U to vreme smo bili toliko zauzeti zagrljajima“

Slušao sam kako plaču u noći nevidljivi vozovi i kako se rožnato lišće hvata noktima za zamrzlo, tvrdo tle.

Svuda su nas presretale gomile izgladnelih, čupavih pasa. Izlazili bi iz tamnih kapija i provlačili se kroz uske tarabe. Pratili bi nas u velikim gomilama, nemo. Samo bi s vremena na vreme podizali k nama svoje sumorne, tužne oči. Imali su nekog čudnog respekta prema našim nečujnim koracima, prema našim zagrljajima. Nastavite sa čitanjem

Danilo Kiš: „Tako je ona, sa tim baroknim tovarom, zakoračila prema meni“

Image result for gustave courbet

No sve je to između nas počelo mnogo ranije.

U to vreme, kada mislim da sam je prvi put sreo, grozničavo sam tražio neke odgovore od života, tako da sam sav bio zaokupljen samim sobom, to jest pitanjima života.

Evo nekih od pitanja na koje sam tražio odgovore: Nastavite sa čitanjem

Barok nedeljom: Opera „Didona i Eneja“ Henrija Persela

smith_edward_woodley_add_15979f2r

Originalni notni zapis Henrija Persela opere „Didona i Eneja“

Henri Persel je rođen 1659. godine u Engleskoj, gde se formirao kao umetnik, uglavnom crpeći italijanski i francuski uticaj za svoja dela. Opera Didona i Eneja prvi put je izvedena 1688. godine u Londonu.

Persel je komponovao operu inspirisan četvrtim poglavljem Vergilijevog epa Eneida, ljubavnom pričom Eneje, budućeg osnivača Rima, i Didone, kraljice Kartagine. Libreto za operu napisao je Naum Tejt.

U pitanju je moja omiljena barokna opera, a uz Verdijevog „Otela“, Bizeovu „Karmen“ i Mocartovog „Don Žuana“, jedna od najdražih. Evo šta o prvoj engleskoj operi piše Lučano Alberti u knjizi Muzika kroz vekove.

Engleska XVII veka, u kojoj se pozorišta ponovo otvaraju po završetku stroge puritanske ere koja ih je zabranjivala, ubira plodove italijanskih uticaja, primljenih gotovo ilegalno, posredstvom otmenih privatnih predstava u aristokratskim domovima. Novosti koje oni donose su vizuelne (naslikani dekor zauvek će istisnuti staru i slavnu elizabetansku koncepciju pozornice) ali i muzičke: takozvane „maskarade“ (masks), dvorske priredbe s muzikom, glumom i baletom, prihvataju firentinski pronalazak „pevanog pozorja“, prihvataju monodiju. Ali već „Venera i Adonis“ od Džona Bloua, mada nazvana „mask“, u stvari je minijaturna opera.

Ipak, kad se pojavi prava opera, biće to u jednom ženskom koledžu, na pozornici smanjenih dimenzija, s gudačkim kvartetom kao jedinom pratnjom. Tu iz mnogobrojnih zametaka, nadovezujući se na muzičku tradiciju elizabetanske Englenske, niče ono jedinstveno delo koje će istorija proglasiti za prvu englesku operu: „Didona i Eneja“ Henrija Persla (1659-1695).

Klasična Vergilijeva tema ovde je oslobođena venecijanskih preuveličavanja koja joj je dodao Kavali i vraćena svojoj ljudskoj jednostavnosti. Uz to ona dobija i engleske boje: među ličnostima se pojavljuju veštice i mornari, a bolna pesma napuštene kraljice, rešene da se ubije, u svojoj dubokoj i burnoj tragici uzdiže se do šekspirovskih visina.

Za samog Šekspira – za njegov „San letnje noći“ i „Buru“ – kao i za druge engleske dramske pisce, Persl se vezuje svojom izvanrednom scenskom muzikom, u većini slučajeva toliko obimnom da se može govoriti o „operi s dijalozima“.

I pored ovog plodnog i raznovrsnog stvaralaštva (i u oblasti crkvene muzike) čije se vrednosti danas vredno otkrivaju, Persl ostaje, pre svega, autor „Didone i Eneje“ Od 1689. godine kad je to delo ugledalo svet, proći će vekovi pre no što se pojavi još jedna prava engleska opera.

Izvor: Lučano Alberti, Muzika kroz vekove, preveo dr Ivan Klajn, Vuk Karadžić, Beograd, 1974.

tumblr_oh8t3nht2b1riatdoo1_1280

Abraham van den Tempel, David Leeuw sa porodicom, 1671. (detalji)

tumblr_oh8t3nht2b1riatdoo2_1280

Abraham van den Tempel, David Leeuw sa porodicom, 1671. (detalji)

Anton Pavlovič Čehov: „Šala“

1869752-sdgwoyrd-7

Vedro, zimsko popodne.. Mraz čvrst, puca, i Nađenjki, koja me drži ispod ruke, hvata se srebrnasto inje po kosi na slepoočnicama i maljama iznad gornje usne. Od naših nogu pa do same zemlje pruža se strma ravan u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, obložene otvoreno crvenom čovoj.

– Spustimo se, Nadežda Petrovna! – molim ja. – Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo čitavi i nepovređeni. Nastavite sa čitanjem

Ljubavne poruke Jung Li

23692-1383549672-jl002_s-xl

Instalacija Jung Li na granici Južne i Severne Koreje

Južnokorejska umetnica Jung Li rođena je 1972. godine u Seulu. Ono što njene instalacije odnosno fotografije odlikuje jeste pejsaž u koji su smeštene neonske poruke sa uobičajenim rečima koje izgovaraju zaljubljeni i, kako to često biva, povređeni.

Pomalo paničnim i bizarnim ponavljanjem, ona reči koje svedoče o krahu emocija banalizuje, svodeći ih na neonski sjaj, šarenilo koje podeća na višemilionske gradove noću kada se ljudi vraćaju u svoje stanove-kutije za šibice. Na taj način umetnica svedoči o sveopštoj niskokaloričnosti emocija, kao i o otuđenju, potrebi za pripadanjem i emocijom.

Patetici, ali i bizarnosti – koja ne nedostaje umetnosti dalekog istoka – doprinose pejsaži (koji se meni naročito dopadaju) čija je praznina zapravo praznina duše onih koji ove poruke odnosno pitanja ponavljaju.

Jung Lee, How Could You Do This To Me?, 2011, C-type Print, 136 x 170 cm

Umetnica je imala zapaženu izložbu u Green Art Galery u Dubaiju. Sa sajta galerije navodim citat:

Working across sculpture and photography, the exhibition will present works from both her Aporia and Day and Night Series. Aporia, meaning “coming to a dead end” in Greek, was inspired by Roland Barthes’s “A Lover’s Discourse” that tells the story of the ineptitudes of people in love. According to Barthes, when one falls in love the beloved becomes a mystery and one will ceaselessly try to figure out the reasons for their mysterious feelings. The desire to express one’s love produces lies and conflicts leading to a dead end. For Lee, those empty phrases reveal the solitude and sorrow of modern people today.

Inspired by Barthes’s close reading of desire and love, Lee slows everything down patiently analyzing that most intense and overwhelming of states, unanswered desire – the language of complete love and the deep solitary state it throws the lover into. Collecting cliched expressions of love and hatred- very much like Barthes’s collections of of hesitations, stammerings and gasps- Lee places them in deserted landscapes in the form of neon text sculptures, mimicking cold neon signs so often found in cities. The result is a group of beautiful and melancholy empty landscape photographs, contrasting sentimental phrases such as “I still remember”, “Once in a lifetime” and “How could you do this to me?”, with stark layouts of deserted plains or barren snow fields.

Marsel Prust: „Jedna Svanova ljubav“ (odlomak)

Sastanke sa Odetom, bar najčešće, imao je samo uveče; ali, pošto se bojao da joj ne dosadi ako bi joj i preko dana dolazio, želeo je da bar ne prestane biti u njenim mislima, pa je svaki čas tražio neku priliku da to postigne onako kako bi njoj bilo prijatno. Ako bi ga, u izlogu nekog cvećara ili juvelira, očaralo neko cveće ili nakit, odmah je pomišljao da to pošalje Odeti, zamišljajući da će i ona osetiti isto zadovoljstvo kao i on kad je te stvari ugledao, Nastavite sa čitanjem

Jedna pesma Meri Šeli

Mary Shelley’s handwritten poem “Absence”

Rukopis pesme “Absence” Meri Šeli

ABSENCE

Ah! he is gone — and I alone;
How dark and dreary seems the time!
‘Tis Thus, when the glad sun is flown,
Night rushes o’er the Indian clime.

Is there no star to cheer this night
No soothing twilight for the breast?
Yes, Memory sheds her fairy light,
Pleasing as sunset’s golden west. Nastavite sa čitanjem

Jedno pismo Vladimira Nabokova

Vladimir Nabokov, Berlin, 1925, Photographer unknown

Vladimir Nabokov u Berlinu 1925. godine

Kako da ti objasnim, srećo moja, zlato moje, predivna srećo, koliko sam ja ceo tvoj – sa svim svojim uspomenama, stihovima, zanosima, unutrašnjim vihorima? Da ti objasnim da ne mogu da se prisetim bez žaljenja – tako snažnog! – da je, eto, nismo zajedno proživeli, pa neka je ona i ono naličje, ono neizrecivo – a ne tamo neki jednostavan zalazak, na okretnici puta – razumeš li, srećo moja? Nastavite sa čitanjem

Balzakovo pismo gospođi Hanskoj

Jacques-Louis David - Portrait of Anne-Marie-Louise Thélusson, Comtesse de Sorcy, 1790.

Žak-Luj David, „Ženski portret“, 1790.

Gospođi Hanskoj, Nešatel
Pariz, 19. jul – 8. avgust 1833.

Niste bili ni zaboravljeni ni manje voljeni; ali Vi ste bili malo zaboravni. Niste mi pisali koliko ćete vremena ostati u Beču, kako bih znao da li će Vas moj odgovor naći. A zatim ste tako nečitko napisali ime korespodenta da ga i sada pišem sa strepnjom da nema nekog nesporazuma. Pošto sam ovo rekao, – pisao sam Vam više pisama koje sam spalio iz straha da Vam ne budem neprijatan, a sad ću Vam u nekoliko reči izneti moj život u poslednje vreme. Nastavite sa čitanjem

Žak Prever: „Barbara“

Robert Doisneau - Jacques Prevert

Robert Doisneau – Jacques Prevert

Seti se Barbara
Pljuštalo je neprestano nad Brestom* tog dana
A ti si išla nasmejana,
Razdragana, očarana
Pod kišom što pljušti
Seti se Barbara
Pljuštalo je neprestano nad Brestom
Prošao sam pored tebe u ulici Sijam
Ti si se smeškala
I ja sam se smeškao
Seti se Barbara Nastavite sa čitanjem

Vladimir Majakovski: „Oblak u pantalonama“

Vladimir Mayakovsky

Vladimir Majakovski

Tebi, Ljiljo

Misao vašu,
što mašta na omekšalom mozgu,
ko lakej na masnoj sofi, od sala nadut,
dražiću dronjcima srca okrvavljenim grozno,
sit narugavši se, bezočan i ljut.

Ja u duši nemam nijedne sede vlasi,
ni staračke nežnosti nema u njoj!
Svet sam zaglušio snagom svog glasa,
dvadeset dvogodišnjak – idem,
lepotan, svoj. Nastavite sa čitanjem

Džems Džojs: „Portret umetnika u mladosti“ (nekoliko odlomaka)

James Joyce

Džems Džojs

U dobroj prozi sve mora bti podvučeno, smatrao je Fridrih Šlegel. Džojsov roman o umetniku, njegovom sazrevanju, suočavanju, samospoznaji, uz Manovu novelu Toni Kreger, stoji kao jedan od najviših lirskih dostignuća proze u 20. veku. U nastavku sledi nekoliko odlomaka iz romana Portret umetnika u mladosti koje čitalac ne može prevideti. Iako su u pitanju neke od epifanija, karakterističnih za Džojsovo stvaralaštvo, poseban tekst o njima je u nastajanju i obuhvatiće ne samo odlomke iz pomenutog obrazovnog romana već i iz zbirke priča Dablinci. Nastavite sa čitanjem

Михаил Булгаков: „Мајстор и Маргарита“ (одломак)

Marc Chagall - Birthday, 1915.

Марк Шагал, „Рођендан“, 1915.

А када су олује минуле, и дошло спарно лето, у вази су се појавиле дуго очекиване руже, које су обоје волели. Онај што је себе звао мајстором грозничаво је радио на своме роману, а она је, заривши у косу фине прсте са шпицасто подрезаним ноктима, ишчитавала написано, а пошто би ишчитала, шила је ево ову исту капицу. Nastavite sa čitanjem

Једна прича Франца Кафке

Gustav Klimt - Two Lovers, 1908.

Густав Климт, Љубавници, 1908.

ДА ЈЕ НЕ БИХ СРЕО

Из Плаве свеске

Волим је и не могу са њом да разговарам, уходим је да је не бих срео.

Волео сам девојку која је и мене волела, али морао сам да је оставим.

Зашто? Nastavite sa čitanjem

Рене Магрит и Жоржет Берже

Љубав белгијског сликара Рене Магрита и његове супруге Жоржет на основу ових фотографија чини се другачијом у односу на мотив који је сликар често понављао: пар који се љуби има белим велом прекривена лица. Отуђење, немогућност коначне спознаје другог, иронична дистанца у односу на схватање „романтичне љубави“, „далеко у нама“ које се опире потпуној предаји другоме, све то могу бити интерпретације Магритове слике Љубавници. Nastavite sa čitanjem

Једно Бетовеново писмо

Beethoven - To “Immortal Beloved”
Beethoven - To “Immortal Beloved”
Beethoven - To “Immortal Beloved”
Beethoven - To “Immortal Beloved”
Beethoven - To “Immortal Beloved”

Писмо на десет страница Лудвига ван Бетовена, упућено непознатој женској особи, открива парадоксалност композиторове личности. Наиме, посматрајући преостале портрете који су до нас стигли, уља на платну или гравире, можемо видети уметника у заносу. Коса, најупадљиви део Бетовенове физиономије, чији интезитет допуњује интезитет продорности композиторовог дубоког и строгог погледа, одаје утисак личности чија је метафора стена. Истој је немогуће наудити, гром који се о њу одбија звучи као уводни тактови Пете симфоније који, према Бетовеновим речима, јесу Судбинa која је једне кишне вечери покуцала на његова врата. Nastavite sa čitanjem

Сликарство Едварда Мунка и експресионистичка поезија

Едвард Мунк у свом атељеу 1910. године

Ускоро ће звезде потражити гнездо у обрвама суморног човека – Георг Тракл

Језа живота – поема о животу, љубави и смрти назив је Мункове најпознатије серије слика, започете 1893. године док је уметник боравио у Берлину. Теме које њоме доминирају, испоставиће се, биле су цикличне, оне су се изнова појављивале, сведочећи, не о маниру, већ о опсесивној стваралачкој природи која изнова поставља иста питања, и враћа им се као што то чини и потезом четкице на платну, концентричним круговима и бојом наглашавајући интезитет емоције. Nastavite sa čitanjem