Margerit Jursenar: „Oproštajni udarac“ (odlomak)

Bivši vrtlar mi priđe i na uho reče gunđavim i molbenim tonom starog uplašenog sluge, koji dobro zna da će biti otpušten zbog prenošenja takve poruke:

„Ona naređuje… Gospođica traži… Ona hoće da to budete vi…“

Pruži mi revolver; uzeh svoj, i automatski koraknuh. Za tog tako kratkog prijelaza, imao sam vremena ponoviti u sebi više puta da mi je Sofija možda htjela uputiti poslednji apel, a da je ovo naređenje bilo samo izgovor pa je to učinila šapatom. No ona ne pomače usne; rasijanim pokretom počela je otkopčavati gornji dio svoje vojničke bluze kao da ću prisloniti revolver na samo srce. Moram reći da su moje rijetke misli išle ka tom živom i toplom tijelu koje mi je intimnost našega zajedničkog života učinila skoro isto toliko bliskim kao i tijelo prijatelja: i osjetih kako me steže neka vrsta apsurnog žaljenja za djecom koju je ova žena mogla donijeti na svijet, koja bi naslijedila njenu odvažnost i njene oči. No nije na nama da naseljavamo stadije i rovove budućnosti. Još jedan korak i bio sam tako blizu Sofije da sam je mogao poljubiti u potiljak ili položiti ruku na njeno rame potresano malim gotovo neprimjetnim trzajima, no već od nje nisam više vidio do obris izgubljena profila. Disala je nekako suviše brzo, a ja sam se zakačio za pomisao da sam želim dokrajčiti Conrada, i da je to isto. Opalih okrenuvši glavu, poput prestrašena djeteta koje je bacilo petardu u Božićnoj noći. Prvi pucanj odnio je samo dio lica, što će mi uvijek onemogućavati da znadem kakav bi izraz Sofija poprimila u smrti. Nakon drugog pucnja sve je bilo okončano. Prvo sam mislio da je ona, zatraživši od mene da ispunim tu dužnost, vjerovala da mi daje zadnji znak ljubavi, najkonačniji od svih. Potom sam shvatio da se samo htjela osvetiti, i ostaviti mi grižnju savjesti. Točno je proračunala: katkada je osjećam. Uvijek vas u klopku uhvate te žene.

Izvor: Marguerite Yourcenar, Oproštajni udarac, preveo Mile Pešorda, Svjetlost, Sarajevo, 1983.

Četiri pesme o pticama Žaka Prevera

ZA TEBE LJUBAVI MOJA

Išao sam na trg ptica
I kupio sam ptice
Za tebe
ljubavi moja

Išao sam na trg cveća
I kupio sam cveće
Za tebe
ljubavi moja

Išao sam na trg željeza
I kupio sam okove
Za tebe
ljubavi moja

A zatim sam otišao na trg robova
I tražio sam tebe
Ali te nisam našao
ljubavi moja.

DA SE NAČINI PORTRE JEDNE PTICE

Pre svega naslikati kavez
sa otvorenim vratima
naslikati zatim
nešto lepo
nešto prosto
nešto divno
nešto korisno…
A potom za pticu
postaviti platno uz neko drvo
u nekoj bašti
u nekom gaju
u nekoj šumi
i sakriti se iza drveta
ne govoreći ništa
i bez ijednog pokreta
Neki put ptica dolazi brzo
a mogu proći i duge godine
pre no što se reši da dođe
Ali ne obeshrabljivati se
već čekati uporno
čekati ako treba i godinama
tu brzinu ili laganost dolaska ptice
pošto to nema nikakve veze
sa uspehom slike
A kad ptica dođe
ako dođe
u najvećoj tišini
sačekati da ptica uđe u kavez
pa kad je ušla
zatvoriti tiho vrata kičicom
a zatim
izbrisati jednu po jednu sve prečage
pazeći dobro da se ne dodirne ni jedno perce ptice
Zatim načiniti portre drveta
izabravši najlepšu od njegovih grana
za pticu
naslikati zatim zeleno lišće i svežinu vetra
sunčanu prašinu
šum životinja i trave u vrelini leta
najzad čekati da se ptica reši da peva
Ako ptica ne zapeva
loš je znak
znak da je slika rđava
a ako peva dobar je znak
znak da se može slika potpisati
Tada iščupajte sasvim lagano
jedno pero iz krila ptice
i ispišite svoje ime u uglu platna

KRV I PERJE

Ševo uspomena
To tvoja krv teče
A ne moja

Ševo uspomena
Stegao sam svoju pesnicu

Ševo uspomena
Lepa mrtva ptico
Nije trebalo da sletiš
I zoblješ iz moje ruke
Zrnca zaborava

PESMA PTIČARA

Ptica koja leti tako nečujno
Ptica crvena i topla kao krv
Ptica tako nežna ptica ismevač
Ptica koju odjednom obuzima strah
Ptica koja samu sebe udara
Ptica koja bi htela pobeći
Ptica usamljena i izbezumljena
Ptica koja bi htela živeti
Ptica koja bi htela pevati
Ptica koja bi htela vikati
Ptica crvena i topla kao krv

Ptica koja leti tako oprezno
Da to je tvoje srce lepa devojko
Tvoje srce koje krilom tužno udara
O tvoje čvrste i bele grudi

Izvor: Žak Prever, „Sena dolazi u Pariz“, preveo Nikola Trajković, Bagdala, Kruševac, 1968.

Đovani Bokačo: „Tri brata“

U Mesini su živela tri brata, tri mlada trgovca, kojima je njihov otac, koji je bio iz San-Đimijana, posle smrti, ostavio veliko bogatstvo; oni su imali jednu sestru, Lizabetu po imenu, koja beše lepa i dobro vaspitana devojka, ali koja se, iz nekog nepoznatog razloga, još ne beše udala. Osim toga, ta tri brata imađahu u svom dućanu jednog mladića iz Pize, koji se zvao Lorenco, i koji je sve njihove poslove vršio i njima upravljao. Pošto je to bio lep, stasit i uz to umiljat momak, on se Lizabete, koja ga je često viđala, silno dopade. Kad je to zapazio Lorenco, on predade zaboravu sve svoje druge ljubavne pustolovine i poče da skreće svoju pažnju na nju. I stvar dođe dotle da njih dvoje, nakon kratkog vremena, pošto se behu svideli jedno drugom, počeše činiti ono za čim su najviše žudeli. Nastavljajući to i provodeći svoje časove u silnom uživanju, oni ne umedoše sačuvati tajnu, te jedne noći Lizabetin najstariji brat spazi je, u trenutku kad ga nije videla, gde ulazi u sobu u kojoj je spavao Lorenco. I, premda ga to otkriće beše veoma ojadilo, on ipak, kao pametan čovek ne reče ništa i ne uradi ništa, nego u premišljanju i mozganju sačeka jutro. Čim je, pak, svanuo dan, on svojoj braći to ispriča i njih trojica, posle dužeg dogovaranja i savetovanja donesoše odluku da, kako bi srama poštedeli sebe i svoju sestru, preko toga pređu ćutke i da se drže tako kao da nijedan od njih nije ništa ni video ni čuo, dok ne dođe vreme da svoju sramotu zbrišu pre nego što bi iko mogao doznati za nju.

I, ostavši pri toj odluci, oni su se, po svom svakidašnjem običaju, i dalje sa Lorencom šalili i smejali se; ali, jednog dana, pošavši, tobože, u šetnju izvan grada, povedoše Lorenca sa sobom i na jednom osamljenom i, po njihovom mišljenju podesnom mestu, ubiše ga i zakopaše u zemlju, tako da ih niko nije video. Pošto su se vratili u Mesinu, oni su svakome ko bi se za njega raspitivao odgovarali da su ga poslali nekuda radi nekih poslova. I svi su u to verovali, jer u često imali običaj da ga šalju tamo i ovamo.

Pošto se Lorenco ne vraćaše, Lizabeta, zabrinuta što se toliko dugo zadržao, poče često braću pitati za njega; jednog dana, kada im se opet beše obratila takvim pitanjem, jedan od njih joj reče:

„Šta znači to? Šta je tebi Lorenco, te se toliko raspituješ za njega? Ako još jednom upitaš tako što, daćemo ti odgovor kakav zaslužuješ.“

Tužna, ožalošćena i ispunjena neizvesnošću i strepnjom, ona se za njega nije više raspitivala, ali je svake noći, gorko plačući što ga nema, prolivala čitave potoke suza, dozivala ga po imenu i preklinjala ga da dođe. Tako je stalno čekala, provodeći svoj život, u tuzi i jadu.

Jedne noći, pošto je mnogo plakala i plačući zaspala, ona usni Lorenca. Kao došao on k njoj, sav bled, raščupan i u poderanoj odeći i kao reče joj:

„Oh, Lizabeta, ti me neprestano dozivaš i strahovito me prekorevaš svojim suzama što ne dolazim. Stoga znaj da je ne mogu da se vratim, jer su me tvoja braća ubila poslednjeg dana kada si me videla.“

Onda joj je označio mesto gde su ga ukopali, kazao joj da ga više ne doziva, i zatim ga je nestalo.

Probudivši se, devojka u taj san poverova kao u javu, te stade gorko plakati. Kad je potom izjutra ustala, ona, ne usuđujući se da išta kaže svojoj braći, odluči da ode na označeno joj mesto, kako bi se uverila da li je istinito ono što je u snu videla; i, pošto je dobila dopuštenje da može malo prošetati izvan grada, ona, u pratnji jedne žene, koja je ranije bila kod njih i od koje nije nikada ništa tajila, ni časka ne oklevajući, otide tamo, razgrnu suho lišće, kojega je bilo tu, stade otkopavati zemlju gde je bila najmekša, te nakon kratkog vremena naiđe na mrtvo telo svog dragana, koje se još ne beše počelo raspadati, i tako vide da se njen san obistinio.

Premda je zbog toga bila tužnija nego ikoja žena ikada i zbog čega drugoga, ona je videla da tu plač nije na svom mestu. Njoj bi najmilije bilo da to mrtvo telo odnese odatle, te da ga u dostojniji grob ukopa; ali, znajući da to ne može učiniti, ona nožem odrubi njegovu glavu kako je znala i umela, uvije u ubrus, zemlju nabaca na ostatak leša, uvijenu glavu spusti služavci u kecelju, pa se udalji sa tog mesta, pazeći da je niko ne vidi, i ode kući.

Čim je tamo stigla, zatvori se zajedno sa glavom u svoju sobu, briznu u plač, svu je obli suzama i po tisuću puta poljubi je sa svih strana. Zatim uze poveću saksiju, jednu od onih saksija u koje se sada sadi bosiljak, stavi u nju glavu, uvijenu u čisti ubrus, preko nje napuni saksiju zemljom, u ovu zasadi nekoliko stručaka salernskog bosiljka i stade je zalivati samo vodom od ruža ili od pomorandžinog cveća i svojim suzama. Ubrzo potom ona beše uobičajila da pokraj te saksije sedi i s najvećom čežnjom u nju gleda, pošto ona u sebi skrivaše njenog Lorenca. A i kad bi je se dugo nagledala, ona bi otpočela plakati i plakala bi dok god suzama ne natopi ceo bosiljak. Nešto zbog uporne i duge nege, a nešto zbog masnoće zemlje, što ju je davala glava koja se raspadala, bosiljak se razvije bujno i stade divno mirisati. Pošto je ona to činila neprestano, nju u tome zapaziše njeni susedi, koji se nisu mogli dovoljno načuditi što joj lepota iščezava i oči se gase, te o tome izvestiše njenu braću, rekavši im:

„Mi smo gledali kako to ona čini iz dana u dan.“

Kad su braća to čula i u istinitost toga uverila se, oni je nekoliko puta žestoko pokaraše; ali, kad to ništa nije pomoglo, krišom joj oduzeše njenu saksiju. Videći da u njenoj sobi više nema saksije, ona ih srdačno stade moliti da joj je vrate, pa, pošto oni to ne htedoše da učine, jadna devojka se od tuge i plača razbole i u svojoj bolesti nastavi da traži saksiju sa bosiljkom.

Mladi ljudi začudiše se tom njenom upornom zahtevu, te stoga odučiše da vide šta ima u toj saksiji; i kad su iz nje istresli zemlju, ugledaše ubrus i u njemu glavu, koja se oš ne beše raspala toliko da po njenoj kovrdžavoj kosi ne bi mogli poznati da je to Lorencova. Zaprepašćeni time, oni se pobojaše da bi se za njihov zločin moglo doznati, pa stoga tu glavu oprezno zakopaše u zemlju, a zatim, ne rekavši nikome ništa, iz Mesine otidoše u Napulj.

Mlada devojka, koja je neprestano uz plač tražila samo svoju saksiju sa bosiljkom, umre plačući, te tako se završi njena nesrećna ljubav.

Izvor: Đovani Bokačo, „Dekameron“, preveo Momčilo Savić.
Slika: Sandro Botičeli, „Mojsijeva mladost“ (Sikstinska kapela), 1482.

Rajner Marija Rilke: „Pisma mladom pesniku“ (treći odlomak)

Dobro je biti osamljen, jer osamljenost je teška; okolnost da je nešto teško mora nam biti razlog više da ga i tvorimo.

I voleti je dobro: jer ljubav je teška. Voleti kao čovek čoveka: to je možda najteže što nam je zadato, ono krajnje, poslednje iskušenje i ispit, rad za koji je sve drugo delanje samo priprema. Zato mladi ljudi, koji su u svemu početnici, još ne umeju voleti: oni to moraju da nauče. Celim bićem, svim silama, usredsređeni oko svog samotnog, uznemirenog srca čiji udarci streme uvis, moraju naučiti da vole. Doba učenja, međutim, uvek je dug, izdvojen razmak vremena, i tako je voleti zadugo i do poodmaklih dana u životu: osamljenost, pojačana i produbljena samoća za onog ko voli. Voleti, pre svega, ne predstavlja uopšte ono što se zove nestajati, predavati se i spajati sa drugim bićem (jer šta bi bilo spajanje neprečišćenog i nezavršenog, još nesređenog?); to je uzvišen povod za pojedinca da sazreva, da u sebi nešto postane, da postane jedan svet, svet za sebe drugom za ljubav, to je velik, neskroman zahtev koji mu se postavlja, nešto što ga odabira i opredeljuje za daleka dostignuća. Samo u ovom smislu, kao zadatak da obrađuju sebe („osluškivati i kovati dan i noć“), smeli bi mladi ljudi da korste ljubav koja im se daje. Nestajanje u drugom biću i predavanje i svaka vrsta zajednice, to nije za njih (koji još dugo, dugo moraju da štede i skupljaju), to je ono konačno, možda ono za šta čitavi ljudski životi sad još jedva dostižu.

Ali u tome i greše mlada bića tako često i tako teško: što se ona (u čijoj je prirodi da nemaju strpljenja) bacaju jedno drugom u naručje kad ih obuzme ljubav, pa se rasipaju onakva kakva su u svojoj nesređenosti, neredu i pometenosti… A šta onda da bude? Šta da učini život sa ovom gomilom polurazbijenih bića koju ona nazivaju svojom zajednicom a rado bi je nazvala svojom srećom, kada bi se to moglo, i svojom budućnošću? Tu svako gubi sebe drugom za ljubav i gubi drugog i mnoge druge koji bi još došli. I gubi širine i mogućnosti, zamenjuje približavanje i promicanje tananih stvari punih slutnji za jalovu smetenost iz koje više ništa ne može da nastane; ništa sem malo gađenja, razočaranja i bede i spasavanja u jednu od mnogih konvencija koje su, kao opšta skloništa duž ovog najopasnijeg puta, u velikom broju izgrađene. Ni u jednoj oblasti ljudskog doživljavanja nema toliko konvencija kao u ovoj; tu su pojasevi za spasavanje, najrazličitijih izuma, čamci i bešike za plivanje; pribežišta svake vrste umelo je da stvori društveno shvatanje, jer pošto je bilo sklono da ljubavni život shvati kao zabavu, moralo je i da ga udesi da bude lak, jevtin, bezopasan i siguran kao što su javne zabave.

Doduše, mnoga mlada bića koja pogrešno, to jest jednostavno predajući sebe i neusiljeno vole (a prosečni čovek uvek će ostati pri tom) osećaju mučni teret promašaja i hoće i stanje u koje su dospeli da na svoj način učine sposobnim za život i plodnim; jer njihova im priroda kazuje da se pitanja ljubavi, još manje no sve što je inače važno, ne mogu rešiti javno i po ovom ili onom dogovoru; da su to pitanja, prisna pitanja čoveka čoveku, koja u svakom pojedinom slučaju zahtevaju nov, naročit, samo lični odgovor, ali kako bi oni koji su se već spojili i veše se ne odvajaju i ne razlikuju, koji dakle više nemaju ničeg svog, mogli da nađu izlaz iz sebe samih, iz dubine već zatrpane osamljenosti?

Izvor: Rajner Marija Rilke, „Pisma mladom pesniku“, prevela Vera Stojić, Grafos, Beograd 1981.

Slika: Paula Modersohn-Becker, „Portret Rajnera Marije Rilkea“, 1906.

Dejvid Hjum o lepom

peterquill: “ “ art history meme | 2/7 sculptures/other media: Psyche Revived by Cupid’s Kiss by Antonio Canova (1787-93) Cupid’s mother Venus, goddess of Beauty, demanded that Psyche bring back a flask from the Underworld, strictly forbidding her to...

Lepota nije svojstvo samih stvari: ona postoji samo u umu koji je sagledava, a svaki um opaža drugačiju lepotu. Neko može čak i da opazi izobličenost, dok drugi oseća lepotu, a svaka osoba treba da se pomiri sa svojim osećajima, i da ne pokušava da upravlja osećanjima drugih. Tražiti pravu lepotu, ili pravu izobličenost, beskorisna je potraga koliko i pokušati da se utvrdi pravo slatko ili pravo gorko. U skladu sa sklonošću organa, isti predmet može biti i sladak i gorak, a i poslovica je s pravom odredila da je o ukusima beskorisno raspravljati. Sasvim je prirodno, čak i potpuno potrebno, proširiti ovaj aksiom na umni kao i na telesni ukus; tako nalazimo da se zdrav razum, koji je tako često u neskladu sa filozofijom, posebno sa skeptičnom, barem u jednom slučaju, usaglašava sa njom iskazujući istu presudu.

 

Mada je izvesno da lepota i ružnoća, više nego slatko i gorko, nisu svojstva samih predmeta, već u potpunosti pripadaju osećaju, bilo unutrašnjem, bilo spoljnom, mora se priznati da ima nekih svojstava u predmetima koje je priroda odbarila da izazivaju baš ta osećanja. Pošto ova svojstva mogu da se nađu u maloj meri, ili mogu da se pomešaju i pobrkaju jedno sa drugim, često se dešava da na ukus ne utiču ta jedva primetna svojstva ili on pak nije u stanju da razlikuje sve osete ponaosob, usred zbrke u kojoj se predstavljaju. Tamo gde su organi tako prefinjeni da im ništa ne izmiče, a istovremeno tako precizni da opažaju svaki sastojak kompozicije, ovo nazivamo tananost ukusa, bilo da koristimo ove termine u doslovnom ili prenesenom značenju. Ovde su opšta pravila lepote od koristi, budući da se izvlače iz potvrđenih uzoraka, i iz posmatranja onoga što prija ili ne prija, kada se predstavi pojedinačno i u velikoj meri; a ukoliko iste osobine, u neprekidnoj kompoziciji i u manjoj meri, ne pogađaju organe čulnim zadovoljstvom ili nelagodnošću, toj osobi odričemo svaku pretenziju na ovu tananost.

 

Očigledan razlog zašto mnogi ne doživljavaju pravi osećaj lepote jeste nedostatak one tananosti uobrazilje, koja je neophodna da bi se posedovala svest o ovim nežnijim osećanjima. Ovoj tananosti svi teže: svi o njoj pričaju, i u stanju su da svedu svaku vrstu ukusa ili osećaja na njen aršin. Ali pošto je naša namera u ovom ogledu da pomešamo nešto svetlosti poimanja sa doživljajima osećanja, biće prikladno dati tačniju definiciju tananosti nego što je do sada pokušano.

 

Praksa je toliko povoljna za razabiranje lepote da, pre nego što budemo mogli da damo sud o bilo kom važnom delu, biće čak i neophodno da svaki pojedinačni nastup više puta pomno prouči i sagleda u različitom svetlu sa pažnjom i oprezom. Kod prvog proučavanja bilo kog dela misao se uzbudi i užurba, što unosi pometnju u istinski doživljaj lepote. Ne razabire se odnos delova, nedovoljno se razlikuju prave karakteristike stila, nekoliko savršenih i manjkavih delova izgleda uvijeno u neku vrstu zabune i mašti se predstavlja nejasno. Da i ne pominjemo da postoji i vrsta lepote koja, pošto je kitnjasta i površna, isprva prija, ali kada se odredi kao nesaglasna sa ispravnim izrazom, bilo razuma, bilo strasti, brzo dosadi čulu ukusa, pa bude sa prezirom odbačena, ili barem znatno izgubi na vrednosti.

 

Nemoguće je nastaviti sa praksom posmatranja bilo kog reda lepote a da često ne dođemo u položaj da vršimo uporedbe između nekoliko vrsta i stepena izuzetnosti, i određujemo njihove međusobne proporcije. Čovek koji nije imao prilike da uporedi različite vrste lepote zaista je potpuno neosposobljen da donese sud u vezi sa bilo kojim predmetom koji mu se predstavi. Isključivo uporedbom dodeljujemo epitete kojima hvalimo ili kudimo, i učimo kako da im odredimo meru.

Izvor: Dejvid Hjum, „Ogledi o moralu, politici i književnosti“, 1745.

Skulptura: Antonio Kanova, „Amor i Psiha“, 1789.

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Zbignjev Bjenjkovski

Tanya Ling 1

KONSTRUKCIJA SEĆANJA NA TEBE

Još se moje sećanje na tebe nije ohladilo i nije se formiralo u uspomenu.

Stalno si nezavršena u mašti; tako daleko da ne znam – a ipak te znam napamet – tvoje oči, usta, a nekad čak ni ideju ovaploćenja čije si ti ostvarenje.

Dok gledaš, kao da neki vetar iz svemira, ili možda njegova senka, potpuno uništava drveće, boje, arhitekturu i cele prizore, tako da čak ni stranu prema kojoj duva tvoj pogled ne mogu da zamislim.

Izgledaš mi postojeća van pogleda, u još nezamišljenim krajolicima.

Kao da si još neoktrivena budućnost ili da tek postaješ zrno još neizniklog viđenja u mojim očima.

Kad govoriš, reču su tako nove i obnavaljaju se pri svakom pokretu tvojih usana kao da predskazuju buduće ili još poznije i čak nepredosećane pojmove. Nikakav govor, koji bi postojao ma u prećutavanju bilo kada, neće izraziti nijedno značenje koje bi ti pomislila.

Imenuješ me za nepojmljiva stanja i stvarnosti.

Iz tvojih usana rađaju se ne zvuci ili njihova opovrgavanja, nego mehanizmi s nepoznatom primenom.

Čak i ćutanje kojim se izražavaš ne oslabljuje snagu njihovog delovanja.

Samim svojim postojanjem pojačavaju otkucaje srca, izgaranje kiseonika i temperaturu zvezda.

Kad si tu, dogadja se kao da se Zemlja brže, vrtoglavom brzinom okreće oko svoje osovine i pospešuje sve postojeće oblike da prekorače granice svog izgleda.

Po linijama tvojih ruku debeli stubovi mrava vuku Velika Kola, a u prostoru između prstiju uzlaze vetrom rasute konstelacije.

Tvoj dodir razišao se tako potpuno da se objavljuje u svakoj zemaljskoj vrsti. Kao tvoja žeđ koju sam poznavao samo kao svoju vlastitu.

Do sunca nošena gruda zemlje što te poseduje, pre nego što uspem da preživim jedan mig koji na njoj klija, okrilaćuje se i odleće do nekog ne-mitskog i ne-sunčano toplog neba.

S trudom čuvana za misao o tebi, suza vlastitim tokom probija sebi put u vazduhu, tražeći od ptica prihvaćenim instinktom ušće u oblacima.

U tvome licu tama odgaja za svetlost mlade, u astronomskim tablicama još nerođene zvezde. Uče se da nose izgled, da poseduju blesak i inteligenciju budućih uzbuđenja još nesmišljenih ljudi.

Tvoja silueta razvejava se van svoga obrisa, na sve strane, kao da nikada nije služila kao uniforma ljudskom telu, ustaljenom u svojim prostornim mogućnostima.

Istovremeno si visoka i niska, vitka i bez vitkosti.

Prostor koji te smešta u sebi tako je prostran kao da su se svi vidokruzi, koje si bilo kad predvidela, sabrali u jedno mesto.

U njemu si bezgranična.

Takva si kao da te još uopšte nema.

Kada te nema, svi elementi postojećeg sveta vraćaju se u svoju još pre potopa ustaljenu nezavisnost. Ni od kakve koristi nije znanje o njihovoj saradnji obavljenoj dok si tu bila. Međusobno su nezavisni.

Vatra gori bez kisika i bez gradova prepuštenih njenom besu.

Vazduh postaje nepokretan, neuznemiravan bilo kakvim plućima ili razlikama temperatura. Kad bi moglo tako da potraje duže, skamenio bi se i ptice bi u svim mogućim pozicijama za večna vremena učvrstile svoju vrstu. Mogle bi da postoje na javi, u snu i u srednjem stanju, u beskrajnim repordukcijama stvaranim po sistemu beskrajne trake mašte. Čak i obim daha potreban za jednu notu njihovog peva mogao bi biti izmerljiv.

Voda se ne ustručava zbog svojih oblika. Ploveći u nigdinu, ima potpunu slobodu nekoristoljubivog kretanja ili inercije.

Zemlja na proizvoljnom mestu prekida svoje obrtanje oko sunca, ponovo ga počinje i obrće se tamo i natrag. Za nju nema neophodnosti ponavljanja izgleda svoje površine periodima. Dva puta, jedno za drugim, proleće, sedam puta leto… Zakon teže obavezuje u kategorijama drugačijim nego obično.

Ova evo ruža, nakon mnogih vežbanja svoga tkiva, proizvela je boju, koja bi, ustaljena, postala početak nove ere saznanja. Samo od Zemlje zavisi da stanje cvetanja traje do rođenja, do sveže osećajnosti. I traje.

Ovaj pejsaž ispuniće u ovom trenutku nade svih dosadašnjih. Očekuje samo da stigne jedan mrav, koji, udaljen stotinu vidokruga, nosi poslednje zrnce peska, neophodo za uzbuđenje…

Zvuk se razleže bez glasa, samim svojim pojmom.

Svetlost se ispunjava čak i u očima slepih.

Pojavljuješ se i nestaješ.

Takva si kao da te nema.

Kada te nema, jasnost osećanja mojih čula deluje tako da mi se čini da postojiš.

Neuhvatljiva je granica između bezgraničnosti tvoje prisutnosti i osećanja tvoga nedostajanja.

U trenutku kad ta granica postane poznata, postaćeš u poznatom mi stepenu (ili dostupnom mome domišljaju) daleka ili bliska. Bićeš takva, drugačija i još drugačija, a ipak određena, ma i raznoliko određena uspomena.

Tada –

Kad moje sećanje na tebe ostari, kada te mašta izgubi, imam onu sigurnost, konkretnost osobine koja je komplikuje.

Bez kolebanja sećaću se tih tvojih očiju, tih ruku i te siluete.

Hteo bih, jer to ne zavisi od mene, da si mlada, da imaš oblik jedne od onih zvezda što su tako dugo izučavale tvoje lice.

ZBIGNJEV BJENJKOVSKI

Mada je u časopisima počeo objavljivati pesme pre rata, kao kasni đak avangarde, Zbignjev Bjenjkovski pripada posleratnom periodu poljske poezije. Već prve posleratne godine objavio je zbirku Problem mašte, koja ga je uvrstila među najznačajnije poljske pesnike. Gotovo petnaest godina kasnije objavio je drugu svoju knjigu stihova, Tri poeme (1959), knjigu koja dolazi u najvrednija ostvarenja poljske moderne poezije i koju treba smatrati značajnom u evropskim razmerama.

Već svojom prvom knjigom Bjenjkovski je pokazao da se misli o ratu, o besmislu umiranja i čovekovoj bespomoćnosti pred apsurdom uništenja mogu izraziti misaonom lirikom, koja je takođe vid borbe i nepokoravanja. Rat je nametnuo razmišljanje o suštinskim problemima, kao što su življenje i neživljenje, postojanje i ništavilo , krajnost i beskrajnost, ja i ne-ja. Bjenjkovski je na ta pitanja reagovao kao pesnik.

Tri poeme su pokušaj da se o poeziji razmišlja sredstvima lirske poezije. To su filozofski eseji o principima umetničkog stvaranja, ali iskazani postupkom pesničkim, a ne filozofskim. To su i poeme, i, istovremeno, pesnički traktati, i himne poeziji kao umetnosti reči i viđenja, i najlirskije pesme što se u naše vreme mogu napisati.

Za Bjenjkovskog je reč sve. Ona ima magično delovanje. Stvar postoji tek onda kada se imenuje, a ime može da otkrije nove, neslućene osobine stvari ili pojava.

Mašta Bjenjkovskoga je stvaralačka. On postavlja pitanje: „Ko će reči dati smisao sveta, a svetu blesak reči?“ Tražeći odgovor na ovo i slična pitanja, Bjenjkovski ponire u problem ne samo stvaranja poezije nego i u mehaniku i u psihologiju svakog stvaranja.

Ma koliko da je daleko od opisivanja intimnih osećanja, Bjenjkovski uzdiže probleme svoje poezije do najopštijih problema, daje im lični ton, bogati ih osećanjima i maštom, prisiljava čitaoca da zajedno sa njim pođe na veliko putovanje u otkrivanje nepoznatog, da zajedno sa njim traži zlatno runo poezije.

Izvor: Savremena poljska poezija, preveo i priredio Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slika: Tanya Ling

Mario Benedeti: „Noć rugoba“

I

Oboje smo ružni. Ali ne na uobičajen način. Još od osme godine kada su je operisali, ona ima rasekotinu duž obraza. Moj odvratni ožiljak pored usta potiče od jedne teške opekotine s početka puberteta.

Ne može se reći da imamo umiljate oči; ne možemo se pohvaliti ni tim svetionicima pravednosti pomoću kojih rugobe ponekad uspevaju da pobegnu u lepotu. Ne, ni u kom slučaju. I njene i moje oči ispunjene su zlovoljom i odražavaju pomirenost sa kojom podnosimo našu zlu kob. Verovatno nas je to i spojilo. Možda „spojilo“ i nije baš prava reč. U svakom slučaju, sjedinila nas je neizmerna mržnja koju oboje osećamo prema sopstvenom licu.

Prepoznali smo se na ulazu u bioskop, dok smo stajali u redu očekujući da na platnu ugledamo bića iz sveta lepote. Tu smo se prvi put i osmotrili, ali sa nekom turobnom naklonošću; tu smo, već na prvi pogled, zapazili da smo oboje usamljeni. U redu su stajali po dvoje, i uistinu predstavljali prave parove: supružnici, verenici, bake i deke, i ko sve ne! Svi oni – držeći se za ruku ili pod ruku – imali su nekoga. Samo njene i moje ruke bile su slobodne i zgrčene.

Uzajamno smo osmotrili naše nakaznosti, pažljivo, bezobzirno i bez znatiželje. Pređoh pogledom preko rasekotine na njenom obrazu, pun drskog samopouzdanja koje mi je ulivao moj sprženi obraz. Nije se osmehnula. Svidelo mi se to što je čvrsta i što mi je na moj pogled uzvratila jednim detaljnim pregledom moje zategnute, blistave, ćosave, stare opekotine.

Napokon smo ušli. Seli smo u susedne redove. Ona nije mogla da me vidi, ali iz pomrčine ja sam mogao da razaznam njenu plavu kosu i rumeno, pravilno uvo. Bilo je to uvo sa njene normalne strane.

Sat i četrdeset minuta divili smo se lepoti grubog junaka i nežne junakinje. Ja sam bar sposoban da volim lepotu. Mržnju čuvam za svoje lice i za Boga. Takođe i za lica drugih rugoba, drugih nakaza. Možda bi trebalo da osećam samilost, ali ne mogu. Nakaze su za mene poput ogledala. Ponekad se zapitam kakav bi bio mit da je Narcis imao rasekotinu duž obraza, ili da mu je kiselina ispržila lice, da mu nedostaje pola nosa, ili da ima šav na čelu.

Sačekao sam je na izlazu; koračao sam nekoliko koraka uz nju i potom progovorio. Kada je zastala i pogledala me, imao sam utisak da se dvoumi. Pozvao sam je u kafanu ili poslastičarnicu da malo popričamo. Neočekivano je pristala.

Poslastičarnica je bila krcata, ali u taj mah oslobodili su jedan sto. Dok smo prolazili, iza nas su ostajali znaci, pokreti iznenađenja. Moje antene su prilično pripremljene za hvatanje te bolesne radoznalosti, tog nesvesnog sadizma ljudi čije je lice čudesno uobičajeno i simetrično. Ali, ovaj put nije mi bila potrebna ta bolesna intuicija jer su moja čula beležila šapat, kašljucanje, lažnu promuklost. Jedno nakazno lice svakako privlači pažnju; ali dve rugobe zajedno predstavljaju svojevrstan spektakl; to je nešto što treba gledati u društvu, zajedno sa nekim (ili nekom) od onih lepolikih, sa kojima vredi proživeti svoj vek.

Smestili smo se, poručili dva sladoleda i ona je imala hrabrosti (to mi se dopalo) da izvadi iz tašne ogledalce i popravi kosu. Svoju lepu kosu.

„Kako ti se čini?“ upitao sam je.

Ona skloni ogledalo i osmehnu se. Brazda na licu promeni oblik.

„Mesto kao i svako drugo“, reče, „ni bolje ni gore.“ Raspričali smo se. Za sledećih sat i po morao sam da poručim još dve kafe kako bih opravdao naše zadržavanje. Odjednom sam shvatio da nas dvoje razgovaramo sa bolnom otvorenošću koja je pretila da prevaziđe iskrenost i da pređe u licemerstvo. Reših da idem do kraja.

„Osećate se isključenom iz života, zar ne?“

„Da“, odgovori ona posmatrajući me.

„Divite se lepima, normalnima. Voleli biste da imate pravilno lice kao ona lutkica sa Vaše desne strane, mada ste Vi pametni, a ona, sudeći po osmehu, neizmerno glupa.“

„Da.“

Prvi put da nije izdržala moj pogled.

„I ja bih voleo. Postoji jedna mogućnost, razumete li, da Vi i ja nešto postignemo.“

„Kao, na primer, šta?“

„Kao, na primer, ljubav, do đavola. Ili barem slaganje. Nazovite to kako hoćete, ali šansa postoji.“ Ona nabra obrve. Nije želela lažne nade.

„Obećajte mi da me nećete smatrati za budalu.“

„Obećavam.“

„Šansa je da odemo u noć. U mrklu noć. U savršeni mrak. Razumete li me?“

„Ne.“

„Morate me shvatiti! Mrkli mrak. Tamo gde me Vi nećete videti, gde ja Vas neću videti. Zar niste znali da imate lepo telo?“ Osmehnula se, a ožiljak na obrazu postao je grimizan.

„Živim sam, tu blizu, u jednom stanu.“

Ona podiže glavu, radoznalo i ispitivački me pogleda bezuspešno pokušavajući da dođe do nekog zaključka.

„Hajdemo“, reče.

II

Ne samo da sam ugasio svetlo nego sam navukao i dvostruku zavesu. Čuo sam njeno disanje. Nije to bilo neko mukotrpno disanje. Odbila je moju pomoć pri svlačenju.

Nisam video ništa, baš ništa. Ali, mogao sam da je zamislim nepomičnu, u iščekivanju. Pažljivo pružih ruku da pronađem njene grudi. Taj dodir mi je ulio snagu. Video sam njen stomak, njen čupavi brežuljak. I njene ruke su videle mene.

U tom trenutku shvatio sam da, zbog nje i zbog sebe, moram da razbijem tu laž koju sam sam stvorio. Ili, koju nameravam da stvorim. Bilo je to kao blesak munje. To nismo bili mi. Nismo.

Trebalo je da se naoružam svom svojom hrabrošću, i to sam i učinio. Ruka mi je lagano pošla ka njenom licu, pronašla jezivu brazdu i započela mirno, ubedljivo milovanje. U stvari, moji prsti (u početku malo drhtavi, a potom potpuno mirni) prešli su bezbroj puta preko njenih suza.

Tada, kada sam najmanje očekivao, njena ruka je dotakla moje lice, i prešla jednom, zatim još jednom, preko ispupčenja na zategnutoj koži, tog ćosavog ostrva na mom nagrđenom licu.

Plakali smo do zore. Unesrećeni, blaženi. Tada sam ustao i razmakao dvostruku zavesu.

Prevod: Ksenija Bilbija i Milena Trobožec

Izvor: Prosvetina antologija ljubavne priče, priredio Mihajlo Pantić, Prosveta, Beograd, 2007.

Slika: Edvard Munk, „Par“, 1905.

Šarl Bodler: „Smrt ljubavnika“

Laki miris naše postelje prožeće,
grobnice duboke biće nam divani,
okruživaće nas neobično cveće,
što za nas u nekoj lepšoj procva strani.

Dok poslednji žar im troši čežnja ista,
dve ogromne baklje naša srca biće,
i u blizanačka ogledala čista,
u dva naša duha, sjaj dvostruki liće.

U veče od plave i rumene tajne
grcanje će dugo tuge oproštajne
da u istu munju salije nas strasnu;

Anđeo će, potom, vrata da otvori,
pa, veran i vedar, ponovo razgori
ogledala mutna i plamen što zgasnu.

Prevod: Branimir Živojinović

Šarl Bodler, „Cveće zla“, u: Sabrana dela Šarla Bodlera, preveli Branimir Živojinović, Nikola Bertolino, Borislav Radović, Narodna knjiga, Beograd, 1979.

Slika: Teodor Žeriko, „Poljubac“, 1822.

Miloš Crnjanski: „Dnevnik o Čarnojeviću“ (odlomak)

amare-habeo: “ Henri De Toulouse-Lautrec - La Rousse in a White Blouse. 1889 Oil on canvas, Museo Thyssen-Bornemisza, Madrid, Spain”

Ne, nije ljubav Bog, ni životinja, ni ludilo; ona je magla, magla krvi, mladosti i neba. Zavije sve, te je drago živeti. No magla ostaje večito teška, puna slasti i bola i vezana sa nebom. Ona je često plakala. Ah, nije to bio plač, no grdne krupne suze, grozno velike, navru na njene oči i uzdrhte na trepavicama, dok se otkinu. I danas kad zažmurim, oblije me neka iznemoglost misleći na taj dan. Osećam njene zapupele obraze na mome čelu, osećam  grčenje lakih, tako strašno kao laste lakih ruku, oko moga vrata. Vidim ona čista usta, tako čista, bez onog bolnog, napornog osmeha dragana, a na trepavicama dve grdne suze, pa mi je po nekoliko dana tako grozno teško. Da li ima duša časti? Ko zna. Ali telo ima. U crnom ogrtaču, sa skromnim odelom – jer sam ja videvši njenu đačku sliku, zavoleo to odelo sa suknjicom uvek malo ugužvanom. Očešljana, tiha i uplašena, ona će uvek preda mnom stajati kao bolna jedna senka maglovita, kako gleda kroz prozor i tiho kaže: „Osam sati… treba da idem“. Da, jesen je. Opet život bez smisla. Sve to ne zavisi od mene ni od nje.

Izvor: Miloš Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću, Narodna knjiga, Beograd, 2004.

Slika: Anri de Tuluz-Lotrek, 1889.

Preporuka: Dnevnik o Čarnojeviću PDF 

Margerit Diras: „Telo pisaca“

Telo pisaca učestvuje u njihovom pisanju. Pisci podstiču seksualnost svojim telom. Kao principi i ljudi na vlasti. Muškarci, kao da su spavali sa našom glavom i prodrli u našu glavu u isti mah kad i u telo. Što se mene tiče, nema izuzetka. Kod ljubavnika koji nisu bili intelektualci, ova vrsta začaranosti je takođe imala svoju ulogu. Za radnika, žena koja piše knjige je nešto što neće nikada imati. To je tako u celom svetu, za muškarce i žene pisce zajedno. To su seksualni objekti par excellence. Dešavalo mi se, vrlo mladoj, da me privuku stariji muškarci, zato što su bili pisci. Nikad nisam mogla da zamislim seksualnost bez inteligencije, a inteligenciju bez neke vrste odsutnosti u samoj sebi. Mnogi intelektualci su nevešti, stidljivi i uplašeni, rasejani ljubavnici. To mi je bilo svejedno do trenutka kada su, daleko od mene, postajali pisci podjednako odvojeni od sopstvenih tela. Primetila sam da su pisci koji veličanstveno vode ljubav mnogo manje veliki pisci od onih koji to rade manje dobro i u strahu. Talenat i genijalnost ne ide sa nasiljem, za njih je to što i smrt. Lažni pisci nemaju ove probleme. Oni su zdravi i s njima se može biti potpuno siguran. U bračnoj zajednici pisaca, kad žena govori o njihovom zanimanju, kaže: Moj muž je pisac. Muž kaže: Moja žena takođe piše. Deca kažu: Moj tata piše knjige, mama takođe, ponekad.

Izvor: Margerit Diras, Stvarni život, prevela Nada Bojić, Svjetlost, Sarajevo, 1987.

Nikita Stanesku: „Elegija osma hiperborejska“

I

Kazala mi je tada, videvši nepomične stvari
moga postojanja:
Želela bih da pobegnemo u Hiperboreju
i da te živog rodim
na snegu, kao srna,
dok trči i riče
kricima dugim, do noćnih zvezda.

Na mraz s nama i na led!
Obnažiću svoje telo
i u vode zaroniću, nebranjene duše,
za granicu svoju uzevši
morsko zverinje.

Okean će rasti, sigurno rasti
sve dok mu molekul svaki
ne bude bio kao oko jelena
ili
još i veći,
kao telo ajkule.

Ja ću roniti takvom uvećanom vodom,
o braunovske predele udarajući,
pokretima kao kod spora, očajna,
ići ću u cik-cak; udarajući
o velike, mračne, hladne molekule,
saborce Herkulove.

Bez mogućnosti davljenja i bez
mogućnosti hoda i letenja –
jedino u cik-cak i cik-cak i cik-cak,
zbliživši se s papratima
preko sudbine spora…

Želim da pobegnemo u Hiperboreju
i da te živog rodim,
u urliku, u trku, smoždena zupcima
modrog svoda,
na ispucalom ledu lednika
rasutih nad modrim nebesima.

II

Ona je najednom svetlost zapalila
kraj svoga kolena, vertikalno,
pod crvenim šeširom
virginalnim

Dobacila je do moga članka knjigu
klinastim pismom napisanu.
Anđeli, ispresovani kao cveće,
tresli su se, smrvljeni, na platformi.

Anđeli pocrneli među slovima,
između stranice odozgo i stranice odozdo,
istanjeni, bez vode u sebi i svežine,
sa strahotnim sečivima…

Da odsečem sebe od pogleda svojih
koji mi, bez volje moje, iznikoše –
kad tugu svoju, kao mušku togu,
kopčom od leda sada zakopčavam.

U Hiperboreju, tamo – ona mi kaza
i, hvatajući jedno drugo za potiljke
desnom rukom, onom kojom se ne leti,
zaronićemo u vodu ispod leda.

Hiperborejo, belo, crno,
zlatosrebro,
otkrovenje, neotkrovenje, tugo
u trku i blejanju.

III

Ona najednom podiže glavu:
ponad nje huje bele lopte
i oblaci se u zelene trake kidaju.

Javlja se sfera s tminama kao planine,
koju ptice, kljunova zarivenih u nju,
teškim lepetom krila okreću.

Svakako, ideal leta ispunjen je ovde.
Možemo videti ogromne rode, zarivene u stenu,
kako se lagano miču. Možemo videti
džinovske orlove, s glavama ukopanim u kamenje,
kako krilima zaglušno tuku i možemo videti
pticu veću od svih ostalih ptica,
s kljunom kao plava osa
oko koje se okreće,
s četri godišnja doba-sfera.
Svakako, ideal leta ispunjen je tu
i zelenkasti oreol predskazuje
ideal većma još ljut.

Preveo sa rumunskog Adam Puslojić

NIKITA STANESKU

Danas možda najistaknutije ime savremenog rumunskog pesništva, Nikita Stanesku debituje u „Tribini“ 1957. godine još kao student. Sarađuje intenzivno u listu „Gazeta literara“ („Književne novine“), gde ubrzo postaje i urednik.

Već od prve Staneskuove pesničke zborke, „Smisao ljubavi“, 1960, jasno je da će sedma decenija imati svoju generaciju pesnika i da će u toj generaciji Nikita Stanesku imati značajnu ulogu. Naredne Staneskuove zbirke, jedna za drugom, sve više će potvrđivati jednu novu objavu pesništva, oslobođenog balasta prošlosti kada je poezija imala podređenu ulogu okazionalnog tumačenja socijalnih zbivanja. To su „Vizija osećanja“, 1964, „Pravo na vreme“, 1965, „11 elegija“, 1966, „Jaje i sfera“, 1976, , „Alfa“, 1976, „Vertikalno crveno“, 1967, itd.. Ovaj pesnik objavio je i adva antologijska pregleda svoje poezije, u velikim tiražima, 1970. i 1975. 1972. Stanesku objavljuje „Knjigu za pročitavanje“, svoje subjektivno viđenje rumunske kulture i književne tradicije. Nikita Stanesku je dobitnik Herderove nagrade za književnost (1975) i trostruki dobitnik nagrade Saveza književnika Rumunije za poeziju. U Engleskoj, Švedskoj, SAD, Čehoslovačkoj, SSSR-u i Italiji objavljene su Staneskuove knjige u prevodu, a u našoj zemlji, pored izbora poezije sa naslovom „Nereči“ („Bagdala“, 1971), čak i dvojezično izdanje knjige „Beograd u pet prijatelja“ („Ugao“, Vršac, 1971). U Temišvaru je objavljeno dvojezično izdanje izbora iz Staneskuovog pesništva (1973) pod naslovom „Dozivanje imena“, sa prevodom na srpskohrvatski i u izboru Adama Puslojića.

Branko V. Radičević: „Ljubomora“

Tada je pevao dan u granama topola.
Setim se tebe i odmah mi grešna miso.

Jutrom reka, a ti ludo gola.
Pa mišljah: da je reka muško,
ja bih od bola vrisko.

I ja sam mogao ribe klati.
Nisam verovao grmu niti ženskoj jovi.
Ti si se mogla i mladom klenu dati.
Iz tvog su čela nicali beli rogovi.

Tada je pevao dan u granama topola.
Da bi te videla, trska je porasla za dva kolenca.
Dolazile su zveri oba pola.
Iz tvojih grudi htela su poteći dva bela studenca.

I ja sam samo mogao da padnem na kolena.
Bio sam snažni junac a ti mlada mati.
I gledao sam dva tvoja oka zamagljena
zbog kojih ključa krv i snaga ludo pati.

Tada je pevao dan u granama topola.
Tvoja sam bedra zvao sapima, igračice.
Osećao sam: iz mog čela rastu dva roga vola.
Kako da stignem noge takve trkačice.

Bio je to ludi galop od jutra do noći.
Povaljali smo trave i izranili žita.
I gledali smo se na svetlu, svojoj bledoći,
ja zdepast, debelog vrata, ti bela, tankovita.

I presta da peva dan u granama topola.
Čudno: rasle su šume sa korenjem nagore.
U vuka oči pune vučjeg bola.
U vodi ribe vode tajne razgovore.

I bila su dva neba, jedno je u reci.
I svaka je grana imala toplinu ruke.
Plovili su neki čudni, crni meseci
s usnama da ljube, s rukama za kurjake.

I presta da peva dan u granama topola.
Bi veče. Ti si ležala na paprati.
A ja sam bio mladić, slab, bez ona dva roga vola.

I videh: ti bi se mogla i mladom kurjaku dati.
Da sam ti bičje reči riknuo, ti bi znala.
I nikad bliže nožu ne bi moja ruka.
Pobegoh, sa mnom su i debla posrtala.
Pratila su me dva grozna oka, tvoja ili tvog vuka.

Slika: Akseli Gallen-Kallela, Ljubavnici, 1906.

Jedno pismo Branka Miljkovića

Rene Magritte

Petar Džadžić, priređivač pesama Branka Miljkovića, u predgovoru Prosvetinog izdanja iz 1965. godine priložio je pismo koje je dobio od pesnika neposredno pred njegovu smrt. U predgovoru su priložene fotokopije dva lista koja sam ja objavila na kraju teksta.

„Navešću ovde sadržaj (i podneću faksimil) jednog od poslednjih, ili tačnije rečeno pretposlednjeg pisma koje mi je Branko uputio iz Zagreba, mesec dana pred smrt: neka to bude izjašnjenje jedinog i pravog svedoka o događajima koji su se bližili raspletu, o petom činu koji je počinjao. Da kažem i to da je njegov odlazak iz Beograda u Zagreb (mogu reći da to znam bolje od drugih) uzrokovan ljubavnim jadom, koji, mislili smo, njegovi prijatelji, ipak će preboleti. Postojala je jedna žena: uvek postoji jedna žena, koju možemo i ne možemo identifikovati, i koja nanosi pesniku poraz, onda kada mu je taj poraz potreban.“ Petar Džadžić

Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se više nikad neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko sa njima da me pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego što sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik tj. onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: „Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik.“ Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje

Branko

Izvor: Branko Miljković, „Pesme“, izbor i predgovor Petar Džadžić, Prosveta, Beograd, 1965.

1

Pismo Branka Miljkovića Petru Džadžiću, prva strana

Pismo Branka Miljkovića Petru Džadžiću, druga strana

Margerit Jursenar: „Anna Soror“ (odlomak)

Sledeće noći Miguel je bez sna ležao na svojoj postelji. Odjednom mu se učini da čuje neki zvuk. Nije bio sasvim siguran: pre bi se reklo da se osećao dah nečijeg prisustva. Pošto je u mislima često proživeo slične trenutke, on reče samom sebi da ga je sigurno uhvatila groznica i, prisiljavajući se da se smiri, priseti se da su vrata zaključana.

Nije hteo da se uspravi; uspravi se i sede. Kao da je svest o onome što čini postajala sve jasnija što su nevoljniji bili njegovi postupci. Suočen prvi put sa najezdom nečeg što upravlja njime, osećao je kako iz njegovog razuma postepeno čili sve što nije to iščekivanje.

On spusti noge na pločice i veoma polako ustade. Nagonski je zadržao dah. Nije hteo da je uplaši; nije hteo da ona sazna da on osluškuje. Bojao se da će ona pobeći a još više da će ostati. S one strane praga pod je pucketao pod dvema bosim nogama. On pođe ka vratima, bešumno, zastajkujući u više navrata, i na kraju se osloni na njihovo krilo. Oseti kako se i ona sama oslanja na njih; drhtanje njihovih tela prenosilo se preko drvene plohe. Vladala je potpuna pomrčina; oboje su osluškivali u mraku dahtanje žudnje onog drugog, slične sopstvenoj. Ona se nije usuđivala da ga zamoli da otvori vrata. Da bi se usudio da otvori, on je čekao da ona progovori. Predosećanje nečeg neizbežnog i nepoprvljivog ledilo mu je krv u žilama; istovremeno je želeo da nikad nije došla i da je već ušla. Udarci bila su ga zaglušivali. Reče:

–          Ana …

Ona ne odgovori. On naglo povuče rezu. Njegove uzdrhtale ruke pipale su ne uspevajući da pronađu bravu. Kad je najzad otvorio, nikog više nije bilo sa one strane praga.

Dugi nadsvođeni hodnik bio je isto tako mračan kao i unutrašnjost sobe. On začu kako odmiče i gubi se u daljini prigušeni, laki, ubrzani bat bosih nogu.

Dugo je čekao. Ništa se više nije čulo. Ostavivši širom otvorena vrata, vratio se i legao preko postelje. Od silnog osluškivanja i najmanjeg šuma u tišini, na kraju mu se pričinjavalo da čuje čas šuštanje haljine, čas sasvim tih i stidljiv zov. Prođoše čitavi sati. Mrzeći samog sebe zbog kukavičluka, tešio se mišlju kolika mora da je njena patnja.

Kada se potpuno razdanilo, on ustade i ode da zatvori vrata.

Razbacana posteljina zgomilala se u mračne kupe. Obuze ga bes na samog sebe. Bacio se na dušeke. Sručio se na njih sa krikom.

Izvor: Margerit Jursenar, „Anna Soror“, prevela Jovana Barić-Jeremić, Svjetlost, Sarajevo, 1987.

Slika: Parmigianino: „Antea“, 1524-1527.

Đovani Lorenco Bernini: „Otmica Persefone“

Koje su dominantne odlike složenog i dugog umetničkog perioda kao što je barok? Šta je religijska previranja i preispitivanja dogmi dodatno obavilo aurom dvosmislenosti više nego opskurnost i strasti? One su, uprkos ekstatičnoj površini, zapravo vodeće odlike dekadentnog pravca koji čoveka, uprkos verskom fanatizmu epohe, nije približio bogu (ako je sudeći po izboru tema i likova koji izranjaju iz tame, držeći u rukama odrubljene glave ili meditirajući nad lobanjama i raspećem).

Barok je sve ono što ne vidimo. Toni Džat je u svojoj knjizi „Koliba sećanja“ napisao nešto čime bih adekvatno uobličila svoj utisak o baroknoj umetnosti: „Rečitost se obično smatra agresivnim talentom. Za mene je, međutim, ona u suštini imala odbrambenu ulogu: retorska fleksibilnost omogućuje izvesnu lažnu bliskost – naime, prenosi utisak blizine zadržavajući rastojanje.“.

Zar nije tako i sa svim iluzijama tavanica, sa prikazima odrubljenih glava, egzotičnog cveća, hranom poređanom nehajno po stolu na kome su još lobanja, biseri, Biblija i globus? U pitanju je priča o moći, o taštini, izdaji, razvratu, prevari, opijenosti, ljubomori, zločinu. Savest drhti kao ruke dok drže nož, dok mračne vlažne rimske ulice odzvanjaju koracima čiji se trag ne da spoznati. Hor anđela nad grešnikom polifonijski sriče lament, istovremeno pevajući, kao niz staklenu cev, tiho i bistro, o vrlini, molitvi i pokajanju.

Berninijeva mermerna skulptura Had i Persefona, samo par godina starija od skulpture Apolon i Dafne, vizuelno je očaravajući istovremeni niz i krug, ples i glas. Nije u pitanju, baš kao i sa rečitošću, ono što je kazano, već ono što nije. Savršenstvo tehničkih veština doprinosi u najvećoj meri našem oduševljenju. Mermer je mek kao meso, mi vidimo prste Hada kako oblikuju butine boginje podzemnog sveta. No, da li ona to želi?

Ovde je antički mit upotrebljen u savremenom kontekstu. Bernini je prema kazivanjima njegovih savremenika bio plah i strastven čovek čija je ljubavnica zadobila trajnu deformaciju lica onda kada je on video da iz njene kuće izlazi nepoznat muškarac. Naravno, umetnik kao jedan od papi najbližih i najodanijih ljudi, nikada nije odgovarao za ubistvo suparnika i potpunu telesnu deformaciju svoje voljene.

Persefona ne želi da je u Hadovom naručju, čitavo njeno telo u grču je odbijanja i uzdaha koji je, baš kao što sam i napisala povodom skulpture Apolon i Dafne, više jauk nego odjek erotskog zadovoljstva. U pitanju je sadizam koji je Bernini vešto transformisao i uobličio u prihvatljivu formu. Reč je o silovanju, o strasti koja je nezaustavljiva i kojoj nijedan zakon društva ne može stati na put jer je ona u osnovi jedan od zakona prirode pred kojom su civilizacijske norme nemoćne. Priroda ne poznaje moralne kategorije.

Muškarce na njegovim skulpturama – Hada i Apolona – kao da samo takav oblik ženskog zadovoljstva i privlači: uzdah koji prelazi u jauk (obratiti pažnju na položaj i način na koji su otvorena usta Dafne i Persefone). Na Persefoninom licu su suze, ona svojom levom rukom gura Hadovu glavu od sebe, uzaludno pokušavajući da se otrgne iz čvrstog naručja. Njegova moć, nasuprot njenoj potpunoj nemoći, ogleda se u smehu koji je zapravo kez, on trijumfuje dok troglavi pas pod njegovim nogama dopunjuje čin nasilja. Kerber stražari nad zločinom.

Bernini je mitu dao samo jedan od mogućih oblika (mit je nedovršena kružna težnja, priča koja se ne iscrpljuje u mogućnostima značenja), ne pretendujući da bude objektivan već, čini se, težeći da svoje demone razotkrije, ali ih i lepotom dela iskupi. Svaka umetnost realizovana je katarza svog tvorca. Nema ničeg estetskog u činu otmice i silovanja. Ipak, ova skulptura vrhunski je primer estetizacije muške (fizičke) dominacije nad ženom, vrhunac prikaza snage strasti, deformacija i zadovoljstva koje ona prinosi. Tvrdim, nema skulpture u istoriji zapadne umetnosti da je ispunjena većim erotskim intezitetom od ove. Intezitetom koji je vrhunski estetizovan i nimalo vulgaran.

U mojoj imaginaciji kompozicija koja prati Berninijevo delo je Miserere, nastala 1622. godine. Mišel Rišar Delalande je rođen 15. decembra 1657. u Parizu. Radni vek je proveo na dvoru Luja XIV. Kompoziciju čine sopran, čelo i orgulje, ona pripada vokalnim ostvarenjima koja se u muzici nazivaju grands i petits motets, forme razvijene u periodu barokaProziran glas soprana elegičan je i odgovarajuć tuzi Persefone, mitske junakinje razapete između mraka Podzemlja na obalama reke Stiks i svetlosti polja klasja, adekvatne simboličke zamene za zrake Sunca.

Michel Richard De Lalande: Miserere

Đovani Lorenco Bernini: „Apolon i Dafne“

Priču o bogu Apolonu i nimfi Dafne italijanski barokni skulptor, arhitekta i slikar Đovani Lorenco Bernini mogao je pročitati u delu Metamorfoze rimskog pesnika Ovidija. Prema tvrdnjama teoretičara, ova skulptura rezultat je nadmetanja prostornih i vremenskih umetnosti. Skulptura i slikarstvo su prostorne dok su književnost i muzika vremenske umetnosti. Postavljalo se pitanje kako jedna umetnost unutar sebe može drugu da predstavi, kako posredstvom skulpture prikazati kretanje ili narativni tok koji u književnom delu zauzima nekoliko redova ili muziku koja traje tek nekoliko sekundi. U slikarstvu, trenutak je „dokumentovan“, u skulpturi on je „okamenjen“. Bernini je kretanje – bežanje nimfe od božanstva – kroz mermer, kroz statičnu i tvrdu masu, predstavio kao da je reč o fluidnoj i pokretnoj materiji koja pleše, koja je muzika i uzdah.

Odnos Hendlove kompozicije iz opere Rinaldo i ove skulpture, uprkos jednovekovnoj razlici, u uzajamnom je trenju, privlačnosti koja naslovom odgovara priči. Možda bismo Apolonovu naklonost nimfi Dafne koja je, ironično, po nju bila fatalna, no ne i po njega, mogli nazvati Pusti me da plačem? Bernini savršeno oblikuje nimfin poslednji uzdah dok gipko telo prerasta u lovorovo drvo čiji će splet listova Apolon kasnije sebi staviti na čelo, noseći venac poput krune kao zaštitni znak svih pesnika i poklonika Lepog. Kasnije, lovorov venac, iz potpuno drugih pobuda, sebi umesto zlatne krune (ili u pozlaćenom obliku) stavljaće vladari Rima na čelo. Treba znati odakle dolazi poklič sujeti, odakle baš takva kruna i šta je rezultat trijumfa. Dok Had otima Persefonu, on na glavi ima krunu koja se dodatno sjaji njegovom grimasom trijumfa nad telom koje mu se opire. Ovde je scena identična.

Ali, ovo je priča i o ljubavi. No, kao i mnogi grčki mitovi na tu temu, ona nema srećan kraj. Pervertiranost ne izostaje kada pokušamo da zamislimo, sa potpunim estetskim zadovoljstvom, skoro erotskog inteziteta, bol koji telo oseća kada prerasta u drvo. Neobične li priče! Ono što je poput drveta čvrsto i hladno – mrtvo je. Samo ono što je slabo, što je meko i što oseća, ono je živo. Nimfa odbija Apolonova udvaranja, nju strele Erosa ne dotiču, a to se kažnjava prerastanjem u čvrstinu koja je nema, koja je tišina, koja je mučenje ćutanjem. Ne možeš čak ni da plačeš. Upravo taj trenutak prerastanja uzdaha u nemost, inteziteta života u gubljenje daha, rezultat je uporednog toka bola i zadovoljstva. Erotičnost je, baš kao i u slučaju skulpture Ekstaza svete Tereze, prikazana na maestralan način.

Pozadinu i libreto Hendlove opere, komponovane oko 1711, ne poistovećujem sa pričom o mitu koji je Berini odabrao kao središnji motiv svoje skulpture, nastale oko 1625, samo nekoliko godina pošto je završio jednu drugu priču u kamenu, skulpturu Had i Persefona. Bernini je, očito, voleo granična stanja zadovoljstva, dramu, jauk koji se pretapa u šapat (ali, ne i obrnuto), otmice, rezultat telesnih deformacija usled bola, dekadentnu erotičnost, opskurnost, izvesnu okultnost – od latinske reči occultus (skriveno, tajno) – kada je u pitanju motiv odabira takvih tema. Zašto baš tako intezivne teme, prerastanja, opiranja? Zato ova priča i jeste deo baroka, nepreglednog sadržaja nabrojanih motiva, perioda tamne pozadine na kojoj bi slikar predstavio cvet. Površina je ekstatična, pozadina je mračna.

Händel: Lascia ch’io pianga

Pisma, grafike i poezija Paula i Žizele Celan

I PISMA

Pariz, 5. novembar 1961.

Mila moja, apsolutno je neophodno da izađem iz svega ovoga i da se vratim sebi. Kad to budem učinio, vratiću se i vama i sinu: onom životu, u onaj život koji sam hteo, koji sam želeo da izgradim.

Možda ćete pronaći, preko Elizabete ili preko gospođe Filde, nekog lekara koji bi mogao da razume da ne „preterujem“ i da je sve ovo, kratko i jasno, jedna afera, jedinstvena u svojoj vrsti i istovremeno slična tolikim drugim. (Jer, svega tu ima, vi to dobro znate: laži, dvostruke igre, jevrejske saradnje itd.)

Ne očajavajte zbog mene, mila moja. Znam da vas izluđujem svojim neradom i tim smešnim telefonskim pozivima ljudima od kojih mogu da očekujem samo izdaju.
Molim vas, draga: ne očajavajte!

Ostajem. Pored vas i pored sina. Izdržite!

Izvući ću se.

Volim vas, Paul

 

5. novembar 1961.

Mislimo na tebe, dragi moj, posle prve noći u Ženevi, sada si u toj radnoj sobi u kojoj ćeš provesti sate i sate radeći. Pariz je pod kišom jutros, stan mi izgleda veliki, slušam Mocartov koncert koji bismo tako često stavili! čuli i slušali zajedno, danju, noću. Ponovo ću otvoriti svoj, još uvek zatvoren, atelje, baciću se na veliko spremanje ovoga jutra a posle podne ću pokušati da opet počnem da radim. Moram da iskoristim ove duge sate koje provodim sama, ali malo se osećam izgubljeno, rastrojeno, znaš već. Kako da se ponovo vratim svemu tome? Kako da se usredsredim, da pronađem sebe, da se prepoznam, da dobro čujem šta se dešava u meni, da mi ne promakne ni najmanja misao, da otkrijem ono što bi se još tu moglo kriti i da vrlo brzo, u nekoliko redova ili boja, bacim to na papir. Toliko sam se odvikla od toga. Osećam se vrlo udaljeno od sebe same. Kako da ponovo pronađem sebe da bih tebe ponovo našla, da bih još dublje došla do tebe, sa još veće daljine, iz još veće blizine. To mi je najveća želja, najveća nada, upravo je to pomoć koju očekujem od ovih dugih dana koje treba sama da provedem. Polazim. Hrabro. Šaljem ti svoju hrabrost, svoju snagu i svoju ljubav. Primi ih, mili moj, neka budu tvoje. Volim te, Žizela

 

Pariz, 7. oktobar 1962.

Mili moj, ljubavi moja,

Pored vaših lepih ruža, koje ste toliko želeli da mi ostavite, čekam i pripremam naše sledeće viđenje. Provela sam dva predivna, jednostavna i neusiljena dana pored vas, i predivnu noć sa vama. Nismo imali mnogo toga jedno drugome da ispričamo, ali ponovo smo se uverili u našu ljubav. Ponovo sam osetila tu snagu koja se, uprkos svemu, kod tebe uvek i uvek obnavlja, kao i tvoju hrabrost, i to osećam svaki put kada razgovaramo telefonom, i da toga nema, ja ne bih mogla da podižem Erika, da živim, sa ipak velikom radošću, jedan veoma poseban život, pun velikih tuga i vrlo teških trenutaka, ali i onih srećnih. Bila sam srećna, istinski srećna tokom tog jučerašnjeg i današnjeg dana, i želela sam da ti to još večeras kažem, dok se ti voziš ka Ženevi a meni se čini da sam ti još sasvim blizu. Želim ti srećan put! Žizela

II GRAFIKE ŽIZELE LESTRANŽ-CELAN

III PESME PAULA CELANA

OVDE

Ovde – misli se ovde, gde trešnjev cvet želi biti crnji
nego tamo.
Ovde – misli se na ovu ruku koja mu pomaže da to i
bude.
Ovde – misli se na onu lađu, kojom dođoh na peščanu
struju:
privezana
leži u snu koji prosipaš.

Ovde – misli se na čoveka koga znam:
slepoočnica mu je bela
kao žar koji je ugasio.
Bacio mi je svoju čašu na čelo
i došao
kad je protekla godina
da mi poljubi ožiljak.
Izrekao je prokletstvo i blagoslov
i otada nije govorio više.

Ovde – misli se na ovaj grad,
kojim vladaš ti i oblak,
od njegovih večeri.

KO SVOJE SRCE ČUPA IZ GRUDI PREMA NOĆI, ON SEŽE ZA RUŽOM 

Njegov je njen list i njen trn,
njemu ona stavlja svetlost na tanjir,
njemu dahom puni čaše,
njemu šume senke ljubavi.

Ko svoje srce čupa iz grudi prema noći i baca ga uvis:
on ne promašuje,
on kamenuje kamen,
njemu zvoni krv iz časovnika,
vreme mu iz ruke izbija časove:
on može da se igra lepšim loptama
i da govori o tebi i meni.

U EGIPTU

Reci oku strankinje: Budi voda.
One, koje znaš u vodi, potraži u oku strankinje.
Zovi ih iz vode: Ruto! Noemina! Mirjam!
Ukrasi ih kad ležiš kraj strankinje.
Ukrasi ih oblačnom kosom strankinje.
Reci Ruti i Mirjam i Noemini:
Gledajte, ja spavam kraj nje!
Ukrasi strankinju kraj sebe najlepše.
Ukrasi je bolom za Rutom, za Mirjam i Noeminom.
Reci strankinji:
Gle, spavao sam kraj njih!

Nitasta sunca
nad sivocrvenom pustolinom.
Poput drveta
visoka misao
maša se svetlosnog tona: ima
još pesama za pevanje s one strane
ljudi.

 

 

PAUL CELAN

Ustvari, pravo ime mu je Paul Antšel. Sin je hasidskih Jefreja iz Bukovine. Rumun po rođenju, Francuz po opredeljenju, Austrijanac po jeziku i svom literarnom početku. 1970. godine izvršio je samoubistvo bacivši se u Senu. S nemačkim jezikom usvojio je tradiciju lirike od romantizma do Rilkea i Bena. Francuski i ruski simbolizam, takođe, bili su mu putokaz. Već prve zbirke pesama („Pesak iz žara“, 1948, „Mak i sećanje“, 1952, „Od praga do praga“, 1955) sadrže zrelu poeziju prožetu gorkim iskustvima ratnih dana, pesma o smrti i samoći, metafizički sasvim objektivizirane, i bez prizvuka lične ispovesti. Idealu poezije, pune kombinatorne slikovitosti i podatne zvukovnosti, odgovara i njegova najpoznatija pesma „Fuga smrti“, iz tog perioda. Kasnije zbirke (čiji se naslovi mogu prevesti samo približno) su: „Rešetka jezika“, 1959, „Ničija ruža“, 1963, „Preokret daha“, 1967, „Nitasta sunca“, 1968, „Prinuda svetlosti“, 1970, kao i pomrtna zbirka „Snežna deonica“, 1971. One su sve doslednije „hermetična poezija“, sastavljena od aluzija na verske predstave i motive iz jevrejske prošlosti. Izraz, na kraju, postaje toliko zgusnut, da se nalazi na granici jezičke artikulacije. Zvonimir Kostić-Palanski je 1978. godine objavio njegove izabrane pesme pod nazivom „Fuga smrti“, u izdanju „Gradine“ i „Jedinstva“.

Napomene:  Pisma su prvobitno objavljena na sajtu Sarajevske sveske i na sajtu Gledišta.

O grafikama Gisèle Celan-Lestrange detaljnije pogledjte ovde.

Izbor poezije, kao i audio snimak Paula Celana pripada Jadranki Milenković. Detaljnije možete pogledati ovde.

Danilo Kiš: „Tako je ona, sa tim baroknim tovarom, zakoračila prema meni“

No sve je to između nas počelo mnogo ranije.

U to vreme, kada mislim da sam je prvi put sreo, grozničavo sam tražio neke odgovore od života, tako da sam sav bio zaokupljen samim sobom, to jest pitanjima života.

Evo nekih od pitanja na koje sam tražio odgovore:

besmrtnost duše

besmrtnost seksa

bezgrešno začeće

materinstvo

očinstvo

otadžbina

kosmopolitizam

pitanje ishrane i

pitanje organske izmene materije

metempsihoza

život na drugim planetama i

zvezdama

starost zemljina

razlika između kulture i civilizacije

rasno pitanje

apolitičnost ili angažovanost

dobrota ili bezobzirnost

Natčovek ili Svečovek

idealizam ili materijalizam

Don-Kihot ili Sančo Pansa

Hamlet ili Don Žuan

pesimizam ili optimizam

smrt ili samoubistvo

itd, itd.

Ovi i još desetak ovakvih problema stajali su predamnom kao četa ćudljivih i ćutljivih sfinga. I tako, baš kada sam stigao do problema broj devet – pitanje ishrane, pošto sam osam predhodnih rešio na ovaj ili onaj način, pojavi se i to poslednje, u nizu, pitanje:

pitanje ljubavi..

Raščlanjeno na svoje sastavne delove, to pitanje – u konkretnom slučaju – imalo je ove determinante:

Pitanje: Kakve su boje njene oči?

Pretpostavke: zelene, modre, modrozelene, boje zrelih maslina, akvamarinske, kao večernje nebo nad Jadranom, nad Madagaskarom, nad Odesom, nad Celebesom; kao more kod Brača, kod Rta Dobre Nade itd.

Pitanje: Koja je boja njene kose?

Pretpostavke: smeđa, plava, vilinska kosa, kosa vivijane, boje zrele mesečine, čistog sunčanog lana, sunčanog dana..

Njen glas?

Srebrne harfe, viole sa sordinom, renesansne laute, glas švedske gitare sa trinaest žica, gotskih orgulja ili minijaturnog klavsena, violinskog stakata, molskog arpeggia na gitari…?

Njene ruke, njena milovanja?

Njeni poljupci?

Grudi, bedra, bokovi?

Tako je ona, sa tim baroknim tovarom, zakoračila prema meni hodom pripitomljene zveri, s kosom na vetru.

Izvor: Danilo Kiš, Mansarda, BIGZ, Beograd, 1990.

Slika: Gistav Kurbe, Zaljubljeni, 1844.

Anton Pavlovič Čehov: „Šala“

1869752-sdgwoyrd-7

Vedro, zimsko popodne.. Mraz čvrst, puca, i Nađenjki, koja me drži ispod ruke, hvata se srebrnasto inje po kosi na slepoočnicama i maljama iznad gornje usne. Od naših nogu pa do same zemlje pruža se strma ravan u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, obložene otvoreno crvenom čovoj.

– Spustimo se, Nadežda Petrovna! – molim ja. – Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo čitavi i nepovređeni.

Ali Nađenjka se boji. Sav prostor od njenih malih kaljača do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, beskrajno dboka provalija. Ona umire od straha i prestaje da diše kad gleda dole, čim je ja samo ponudim da sedne u sanke; ali šta će biti ako ona reskira da se sruči u provaliju! Umreće, poludeće.

– Preklinjem vas! – velim ja. – Ne treba se plašiti! Znajte, to je malodušnost, kukavičluk!

Nađenjka najzad popušta, i ja po licu vidim da ona popušta s opasnošću po život. Ja je nameštam bledu, uzdrhtalu u sanke, obavijam je rukom, i mi se zajedno otiskujemo u bezdan.

Sanke lete kao kuršum. Presecani vazduh šiba u lice, hukće, zviždi u ušima, seče bolno, štipa od gneva, hoće da smakne glavu s ramena. Od pritiska vetra nemamo snage da dišemo. Izgleda da nas je sam đavo zagrlio kandžama i uz huku vuče nas u pakao. Sve oko nas sliva se u jednu dugu prugu koja naglo juri.. Gle, gle, još trenut samo i izgleda – mi ćemo propasti.

– Ja vas volim, Nađa! – velim ja poluglasno.

Sanke počinju sve lakše da klize, huka vetra i zvrka šina nisu više tako strašni, ne zaustavlja se disanje od straha, i mi smo, najzad, dole. Nađenjka nije ni živa ni mrtva. Ona je bleda, jedva diše.. Ja joj pomažem da ustane. – Ni za šta na svetu drugi put ne smem – veli ona gledajući me krupnim očima punim straha.

– Ni za šta na svetu! Ja zamalo što nisam umrla!

Malo docnije, ona dolazi k sebi i eć mi upitno pilji u oči: da li sam ja kazao sve četri reči ili su joj se one samo pričinile u huci vihora? A ja stojim pord nje, pušim i pažljivo posmatram svoju rukavicu.

Ona me uzima pod ruku, i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka, po svoj prilici, ne da joj mira. Da li su rečene one reči ili ne? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, časti, života, sreće, pitanje vrlo značajno, najznačajnije na svetu. Nađenjka nestrpljivo, tužno, pronicljivim pogledom zagleda mi u lice, odgovara kad ne treba, čeka, neću li ja otpočeti. O, koliko izraza na tom dragom licu, koliko izraza! Vidim, ona se bori sa sobom, njoj je potrebno nešto da kaže, o nečemu da pita, ali ona ne nalazi reči, njoj je nezgodno, strašno, smeta radost..

– Znate šta? – veli ona, ne gledajući u mene.

– Šta? – pitam ja.

– Haj’te još jednom.. da projurimo.

Mi se penjemo uza stepenike na breg. Opet nameštam bledu, uzdrhtalu Nađenjku u sanke, opet letimo u strašnu provaliju, opet huči vetar i struču šine, i opet kad sanke najsilnije i najhučnije lete, ja joj govorim poluglasno:

– Ja vas volim, Nađenjka!

Kad se sanke zaustavljaju, Nađenjka baca pogled na breg niz koji tek što se spustismo, zatim dugo zagleda u moje lice, prisluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan,, i sva, sva, čak muf i kapuljača njena, sva njena pojava – izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj je ispisano:

– U čemu je stvar? Ko je izgovorio one reči? On, ili mi se samo pričinilo.

Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Sirota devojčica ne odgovara na pitanja, tušti se, gotova je da zaplače.

– Da nije vreme da idemo kući? – pitam ja.

– A meni.. meni se dpada ovo sankanje – veli ona, crveneći. Kako bi bilo još jedanput?

Njoj se „dopada“ ovo sankanje, a, međutim, sedajući u sanke, ona je kao i pre toga, bleda, jedva diše od straha, drhti.

Mi se spuštamo treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja stavljam na usne maramicu, kašljem, i kad stižemo do sredine brega, uspevam da procedim:

– Ja vas volim, Nađenjka!

I zagonetka ostaje zagonetka! Nađenjka ćuti, o nečemu misli.. Ja je ispraćam sa sankama kući, ona se stara da ide lakše, usporava korake i stalno čeka da li ću joj reći one reči. I ja vidim kako pati njena duša, kako se ona upinja sama da ne kaže:

– Nije moguće da ih je izgovorio vetar! I ja neću da to govori vetar!

Sutradan ujutru ja dobijam cedulju: „Ako pođete danas na sankanje svratite po mene. N. “ I od tada ja i Nađenjka počinjemo svaki dan da idemo na sankanje i, spuštajući se sankama, ja svaki put izgovaram poluglasno jedne iste reči:

– Ja vas volim, Nađenjka!

Ubrzo Nađenjka se navikava na tu frazu kao na vino ili morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, leteti sa brega strašno je isto kao i pre, ali sad već strah i opasnost pridaju naročitu draž rečima o ljubavi, rečima koje kao i pre predstavljaju zagonetku i muče dušu. Pričinjava se uvek ono dvoje: ja i vetar.. Ko joj od nas dvoje izjavljuje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, po svoj prilici, već svejedno; ma iz koga pehara pio – svejedno, samo da budeš pijan.

Jednom u podne odoh na sankanje sam; pomešan u gomili, ja vidim kako bregu prilazi Nađenjka, kako me traži očima.. Zatim se ona bojažljivo penje kosom.. Strašno je da ide kao na gubilište, ali ide, ide ne osvrćući se, odlučno. Ona je po voj prilici rešila da pokuša: da li će čuti one zanosne, slatke reči, kad mene nema? Ja vidim kako ona, bleda, sa otvorenim ustima od straha, seda u sanke, zatvara oči i, praštajući se zauvek sa zemljom, polazi s mesta… „Zzzz“ .. zvrje šine. mČuje li nađenjka one reči, ja ne znam.. Ja vidim samo kako ona ustaje iz sanki iznemogla, slaba. I vidi se po njenom licu da i sama ne zna čuje li nešto ili ne. Strah, dok se spuštala dole, oduzeo joj je sposobnost da sluša, da razlikuje zvuke, da shvata..

Ali dolazi i prolećni mesec mart.. Sunce postaje ljupkije. Naš ledeni breg se mrači, gubi svoj sjaj i kravi najzad.

Prestajemo da se sankamo. Sirota Nađenjka ne može više da čuje one reči, pa i nema ko da ih izgovara, jer se vetar ne čuje, a ja se spremam u Petrograd – na duže, možda, zauvek.

Nekako pred odlazak, na dva dana, sedim u sutonu u baštici, a od dvorišta, u kome stanuje Nađenjka, ta baštica je odvojena visokom ogradom sa gvozdenim šiljcima.. Još je prilično hladno, na đubretu ima još snega, drveće je mrtvo, ali već miriše na proleće, i, spremajući se na počinak, živo grakću gračci. Ja prilazim ogradi i dugo gledam kroz pukotinu. Ja vidim kako Nađenjka izlazi na stepenice i diže tužni, očajnički pogled u nebo. Prolećni vetar joj duva pravo u bledo setno lice.. On je podseća na onaj vetar koji nam je hujao onda na bregu, kad je ona slušala one četri reči, i lice joj je postajalo žalosno, žalosno, žalosno, niz obraze će poteći suza.. I sirota devojčica pruža obe ruke kao da moli taj vetar da joj donese još jednom one reči. I ja, kad prestane vetar, izgovaram poluglasno:

– Ja vas volim, Nađa!

Bože moj, šta li se zbiva sa Nađenjkom! Ona kliče, smeška se celim licem i pruža u susret vetru ruke, radosna, srećna, neobično divna.

A ja idem da se pakujem..

Davno je to bilo. Sad je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla – svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono, kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči „ja vas volim, Nađenjka“, nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu..

A meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio…

Anton Pavlovič Čehov, „Šala“, prevod: M. M. Pešič, u: Prosvetina knjiga ljubavne priče, priredio Mihajlo Pantić, Prosveta, Beograd, 2007.

Akvarel: François-Henri Galland

Ljubavne poruke Jung Li

23692-1383549672-jl002_s-xl

Južnokorejska umetnica Jung Lee rođena je 1972. godine u Seulu. Ono što njene instalacije odnosno fotografije odlikuje jeste pejsaž u koji su smeštene neonske poruke sa uobičajenim rečima koje izgovaraju zaljubljeni i, kako to često biva – povređeni. Pomalo paničnim i bizarnim ponavljanjem, ona reči koje svedoče o krahu emocija banalizuje, svodeći ih na neonski sjaj, šarenilo koje podeća na višemilionske gradove noću kada se ljudi vraćaju u svoje stanove-kutije za šibice. Na taj način umetnica svedoči o sveopštoj niskokaloričnosti emocija, kao i o otuđenju koje samo po sebi nije otuđeno od potrebe za pripadanjem i emocijom, ali pred dosezanjem istih jeste nemoćno. Patetici, ali i dodatnoj bizarnosti – koja ne nedostaje umetnosti dalekog istoka – doprinose pejsaži (koji se meni naročito dopadaju) čija je praznina zapravo praznina duše onih koji ove poruke odnosno pitanja ponavljaju.

Umetnica je imala zapaženu izložbu u Green Art Galery u Dubaiju. Sa sajta galerije navodim citat:

Working across sculpture and photography, the exhibition will present works from both her Aporia and Day and Night Series. Aporia, meaning “coming to a dead end” in Greek, was inspired by Roland Barthes’s “A Lover’s Discourse” that tells the story of the ineptitudes of people in love. According to Barthes, when one falls in love the beloved becomes a mystery and one will ceaselessly try to figure out the reasons for their mysterious feelings. The desire to express one’s love produces lies and conflicts leading to a dead end. For Lee, those empty phrases reveal the solitude and sorrow of modern people today.

Inspired by Barthes’s close reading of desire and love, Lee slows everything down patiently analyzing that most intense and overwhelming of states, unanswered desire – the language of complete love and the deep solitary state it throws the lover into. Collecting cliched expressions of love and hatred- very much like Barthes’s collections of of hesitations, stammerings and gasps- Lee places them in deserted landscapes in the form of neon text sculptures, mimicking cold neon signs so often found in cities. The result is a group of beautiful and melancholy empty landscape photographs, contrasting sentimental phrases such as “I still remember”, “Once in a lifetime” and “How could you do this to me?”, with stark layouts of deserted plains or barren snow fields.

  

Jung Lee, I Dream Of You, 2012, C-type Print, 170 x 136 cm

Jung Lee, How Could You Do This To Me?, 2011, C-type Print, 136 x 170 cm