Ružica Medaković o knjizi „Tri mita o putovanju iza Sunca“

Ružica Medaković je prvobitno bila moja vituelna prijateljica, baš kao što su bile i Katarina Đošan i Bratislava Terzić. Vremenom, zahvaljujući blogu, češće smo komunicirale i, najzad, shvatile da smo vršnjakinje koje su istovremeno studirale na Filološkom fakultetu.

Ružica je jedna od prvih čitateljki bloga koja je kupila moju knjigu „Tri mita o putovanju iza Sunca“. Posle određenog vremena naznačila mi je da bi mogla o njoj nešto i da napiše, što je mene obradovalo. Njene čitalačke impresije uobličene su u kraći tekst i sada su pred vama.

*

Pišući o „Anatomiji melanholije“ Roberta Bartona, Bela Hamvaš primećuje da je ovaj pisac načinio jedan grandiozan silazak u podzemni svet, kakav je preduzeo Dante, ili Odisej ili Vergilije. Taj silazak se, prema Hamvašu, dešava u presudnim i odlučnim krizama ljudskog života, nenamerno, vrlo često nesvesno. To iskliznuće u podzemni svet ima snagu autentične spoznaje, što je presudno za stvaraoca. Prema Hamvašu, ne postoji ni velika umetnost, ni filozofija, ni velika sudbina, bez jakih „podzemnih odnosa“, bez katabazije. U tom smislu Tri mita o putovanju iza sunca Ane Arp su zaumna poezija koja počinje silaskom, a odvodi nas do graničnog horizonta i iskonskih predela, i to za one čitaoce koji su spremni da putuju iza Sunca.

Putovanje počinje u praskozorje u jednom grimiznom i sedefnom pejzažu, ophrvanom injem, koji nam je predočen u epistolarnoj  formi. Pisma Persefoni  su datirana 6. decembra i naslovljena kao elegije o zimskim pejzažima i sećanju i mogu se čitati kao svojevrsna poema, jer svako pismo predstavlja po jednu pesmu koja se smisaono nadovezuje na drugu. Forma epistole otvara mogućnost lirskom Ja da se poistoveti sa božanstvom kome su pisma namenjena i tako elegični ton Pisama reinterpretira mit, stvarajući božanstvo u kome će se prožimati glas lirskog ja i Persefone. Ta ambivalencija lirskog glasa biće predočena i grafički u knjizi. Takođe, unutrašnji pejzaž koji se raskriljuje pred čitaocem istovremeno je i hladni i sumorni Prozerpinin vrt.

Putovati kroz svoja sećanja, koja su često nepouzdana, međutim, intenzivna i nezaboravna, i u kojima je prepoznato nešto kao izvestan poziv na putovanje, znači imaginativno nadomestiti ono čega se ne sećamo. To je put umetnikove vizije, a pijuk ptice postaje prepoznavanje pesničke vokacije.

Persefona, kako sama pesnikinja piše u Pogovoru, vezuje se za kruženje, bujnost i jalovost prirode. U  izvesnom smislu Persefona je izgnanik, jer ju je Had oteo, dok je privučena lepotom narcisa, posegnula za cvetom, i onda, kako bi je vezao za svoje mračno carstvo, na prevaru joj je dao da pojede  zrno nara. Nar postaje tako simbol greha i osuda na večno vraćanje maglovitim tminama:

I padale svuda
Po predelu su tvom
Stare i smežurane kore nara
Koje preobraziti se neće
U himne povratku

Anina Persefona je već u prenatalnom dobu, u utrobi majke, osetila da će njena glad biti večna i da će se uvek vraćati u utrobu carstva mrtvih. To posvećenje kružnom kretanju je simbolično predstavljeno motivom panja na koji Persefona polaže glavu kao na giljotinu:

U neka kasna jutra
Kad oko sebe mir bi osetila
Glavu na panj ti bi polagala

Godovi sa kojih Persefona čita stihove razmaknutih izdisaja su godine večnog vraćanja, jalovog života, zimske nesanice i izgnanstva. Imperativ koji sebi postavlja na kraju ciklusa Panj da sopstvenim telom iscrta krug godova jesu gorko prihvatanje sopstvene sudbine.

Zanimljivo je da su Persefonini vapaji, koji se tri puta ponavljaju u ciklusu Horizont, u stvari, doslovno preneti početni stihovi Helderlinove ode Hiron:

Gde si, zamišljena, što uvek moraš
Uz mene ići, u ta vremena, gde si svetlosti

Ovo apostrofiranje svetlosti se javlja i u drugoj pesmi ciklusa Horizont. Nameće se pitanje zašto pesnikinja doslovno prenosi ove stihove i kakav im smisao daje dovodeći ih u vezu sa Persefonom. Ako se značenje teksta obrazuje u uzajamnom odnosu sa drugim tekstovima, onda je neophodno odgonetnuti smisao ovih intertekstualnih veza, tj. proniknuti u smisao Helderlinove ode Hiron, kao i njegovih motiva svetlosti i noći.

U paratekstu (tačnije u pogovoru koji je estetski izvanredno osmišljen i smisaono izuzetno važan za razumevanje trilogije, pa ga možemo posmatrati i kao integralni deo ove pesničke knjige) pesnikinja nam otkriva šta je uticalo na oblikovanje njenog pesničkog habitusa, pa između ostalog, govori i o tome da je oda Hiron poslužila kao polazište za Tri mita o putovanju iza Sunca. Odi „Hiron“ prišla je dvostruko – pesnički i esejistički.

Simbol noći kod Helderlina je simbol za svetskoistorijski položaj zapadnog čoveka, jer „živi se u noći istorije, mračnoj sudbini Zapada, daleko od bogovima ispunjenog sveta antike, u bezbožnom svetu“. Međutim, simbol noći je i simbol postojanog sećanja na dan i očekivanje njegovog povratka. Hesperijanska noć je noć prebiranja i poštede, a suton između bivšeg i dolazećeg dana predstavlja taj istorijski položaj pesnikov, koji je za njega istovremeno i okov i obilje. Nije li onda Hironov vapaj: „Gde si svetlosti?“, kako pesnikinja primećuje u svom eseju, ujedno i Helderlinovo pitanje koje on postavlja stoleću koje zjapi kao večno prazno bure Danaida? Pesnikinja u svom eseju još piše: „Žudnja za lepšim krajevima stvorila je veličanstvene poetske slike. Helderlin voli u grčkom svetu to što tu svako ‘sa smislom i dušom pripada svetu’, što ‘božija slika živi među ljudima’, dok kod modernih naroda vlada ‘bezosećajnost za zajedničku čast i zajedničku svojinu, jedna ograničenost koja ih sve – a pre svih Nemce – iznutra parališe’.“

I Hiron iz Fragmenata kentaurovog dnevnika i Persefona su u izvesnom položaju nedostatnosti, nedovoljnosti, svojevrsne ambivalencije, izgnanstva i očekivanja silaska u Had. U Fragmenatima kentaurovog dnevnika pesnikinja opisuje trenutak u kome Hiron, ranjen otrovnom strelom, čeka da uđe u Had, kao što i Persefona svake godine silazi u mračno carstvo senki. Biti besmrtan, pa potom okusiti bol „koji menja utvrđene koordinate vremena“ znači okusiti smrt, ali i preobraziti se i steći izvesnu vidovitost.

Poslednji stihovi Pisama Persefoni otkrivaju autopoetičnost Pisama i daju mogućnost da se svetlost ipak može nazirati tamo gde je nema. Naime, entuzijazam praznine je neobičan oksimoronski spoj koji predstavlja izvesnu samospoznaju. Nedostatnost, nedostatak i praznina, paradoksalno, otkrivaju smisao stvaranja:

Kad jednom se usudiš
Otvorenih očiju da roniš
Iza Sunca stići ćeš

Preobražaji počinju onoga trenutka kada se umetnička imaginacija otvori za iskustvo sa druge strane, jer je pesnik u dosluhu sa onostranim. Tek tada je moguće da:

Plavište u voćnjak sraste.
Da kestenje u vodu palo
Oči opet postanu.

Da sva tvoja zamiranja
Pod jedan bagrem čučnu

Da jabuke pod drvetom gnjile
Zamirišu zimskim vrtom

Nije li nam putnik i lekar Hiron u Fragmenatima kentaurovog dnevnika upravo u svojim vizijama između života i smrti preneo jedno takvo iskustvo vrtoglavice, omamljenosti, vertigo poetskim jezikom:

Žeđ glinenih zdela, to misao je prazna,kao oklop
puža zagledana u spor put kojim je hodala,predelom
po kori ljušture joj iscrtanim.

Naposletku, možemo reći da je Hamvaševa misao o nepostojanju velike umetnosti „bez jakih podzemnih odnosa“ i katabazije, dobila potvrdu upravo u knjizi Ane Arp Tri mita o putovanju iza Sunca.

Tekst: Ružica Medaković

Fotografija: Luna Jovanović

Citati: Ana Arp, Tri mita o putovanju iza Sunca, A . A . A, Beograd, 2016.

Fotografije Bratislave Terzić rađene prema knjizi „Tri mita o putovanju iza Sunca“

Bratislavu Terzić sam upoznala davno, i to samo posredstvom društvene mreže Facebook. U međuvremenu, komunicirale smo posredstvom poruka, poslala sam joj svoju knjigu po objavljivanju, a ona je meni, za uzvrat, poslala iz svog grada jedan mini globus, uz ručno napisano pismo. Jedna od najlepših stvari u vezi sa ovim internet mestom jeste upoznavanje mnoštva ljudi iz Srbije, regiona i inostranstva.

Iznenadila sam se i obradovala kada mi se jednoga dana Bratislava javila, napisavši da priprema seriju fotografija rađenih na osnovu onoga što je pročitala u mojoj knjizi. Vizuelne impresije tokom čitanja bile su toliko jake da su je inspirisale za sopstveno stvaralaštvo. To je bila lepa vest za mene! Nakon skoro godinu dana čekanja, Bratislava mi je poslala svoje fotografije, praćene tekstom, koje vam prilažem u nastavku.

*

O AUTORICI

Ana Arp je jedno apsolutno savremeno mitsko biće za mene. Kada kažem savremeno, želim da to zaista zazvuči u vašim mislima i da se zamislite, uz dužno poštovanje, ali bez povezivanja sa bilo kojim drugim mitskim bićima. Njene misli nadahnjuju i čine se kao slamke iz kojih pijem nasvakidašnju poeziju. Poezija Ane Arp je božanstvena. Zlatna lampa u nekom muzeju zacakli se kada dođu do nje šapati poezije, kao da joj daje novu dušu. Jako mi se sviđa sveobuhvatnost  osjećaja ljudske duše u sthovima kao što je smjenjivanje prošlosti i sadašnjosti, te interesantno suočavanje s budućnošću. Posebno bih pohvalila autentičnost stihova.

O KNJIZI 

Sada kada postoji knjiga, „Tri mita o putovanju iza Sunca“, javljaju se samo osjećaji sreće zbog postojanja ozbiljnog pristupa želje za stvaranjem i uspjehom istog. Kada čitam „Tri mita o potovanju iza Sunca“, ponekad krenem odmah od treće knjige, „Deadlovih soba“, i čitam ih cijelo veče, slike koje se stvaraju u mom umu su nadahnjujuće. Zatim volim ujutro da čitam prvu knjigu, „Pisma Persefoni“, dovoljno je da pročitam jedno pismo, ili nekoliko strana jednog pisma da bi mi iznova njihovo značenje obogatilo dušu i obasjalo dan da pokušam primjećivati sve te fantastične pejzašne opise ili još jedna luckasta vizija kada čitam jeste da se bacam na krevet mekan od vate s nekog drveta, i to je neki opuštajući fenomen ovih stihova, kao da moja duša drijema, kao da se oslobađa, kao da se odmara. Knjigu nikako ne bih preporučila da se poželi pročitati za jedan dan. Treba joj dati vremena, kako se meni čini treba svakom stihu posvetiti dan, jer su toliko za mene inspirativni.  Drugu knjigu, „Herbarijum“, volim čitati dok mi sunce ide u oči i neka vrelina prolazi kroz lice, tako uzbudljivije slušam muziku stihova.  Kada je  čitam uvijek sam sama u svojim mislima i u fazi samospoznaje.

O FOTOGRAFIJAMA

Dakle, zbog jako velike doze inspiracije odlučila sam se za jedan fotografski osvrt.  Fotografije nisu nužno vezane za stihove, već neke moje fotografske imaginacije dok sam čitala knjigu, ali naravno povezane su sa pjesničkim slikama stihova i apstraktnog su karaktera. Sastoji se od nekoliko serija fotografija, tačnije pet serija, počevši sa prvom koja nosi naziv, „Cilj“, zatim „Putnica“, „Putovanje“, Sunce“ i „Zidovi“.

CILJ

Serija fotografija „Cilj“ se sastoji od četiri fotografije, a to su: Cilj, Mapa, Putokaz i Skica. Bez cilja nema pomaka s mjesta, ako želim na primjer napraviti džem od šipova, moj cilj mora biti da oberem seoske šipove prije drugih ljudi koji tu žive, tako nastaju planovi kada ću ih obrati, pa čak i na jednom bezazlenom primjeru.

PUTNICA

Serija fotografija „Putnica“ sadrži siluetu putnice koju sam napravila sitnom smeđom zemljom koja nosi naziv Ana Arp, za koju sam željela da asocira upravo na jedno lijepo mitsko biće koje voli jutrom šetati kroz vrt i mirisati ruže, te se nadam da će i sama autorica knjige primjetiti moje divljenje njenoj ličnosti.

PUTOVANJE

Serija fotografija „Putovanje“ sastoji se od deset fotografija: Bor, Kroz dvogled, Neodlučnost, Opasnost, Plovidba, Pomračenje sunca, Stijene, Šumsko ogledalo putokaza, U blizini sunca, Uzaludnost.

Uglavnom sve ono što jedno putovanje može da sadrži, a posebice misaono putovanje gdje sam željela s njim naglasiti mijenjane lokacija i spremnost suočavanja sa svim preprekama.

Sa fotografijom „Bor“ želim prikazati misterioznost putovanja, vlažnosti u zraku i graktanje vrana u daljini te naslutiti promrzla lica koja se nadovezuju sa fotografijom „Plovidba“ i „Pomračenje sunca“ gdje prvobitno tragamo za Suncem, a onda shvatamo da je njegovo pomračenje i čekamo da prođe zbog čega je fotografija „Stijene“ poprimila  takav neobičan izgled, a onda kada konačno pomračenje sunca prolazi, javljaju se gromovi i oluje i to se objedinjuje u fotografiji „Opasnosti“. Preživljavamo te prepreke i stižemo do otoka i pronalazimo „Šumsko ogledalo putokaza“ jer smo izgubljeni i ne znamo kamo dalje, te očajnički čekamo odgovor vila koje žive u drugom nevidljivom svijetu i dobijamo opciju kojom se moramo odlučiti za jedan put, ukoliko izaberemo pogrešan lutat ćemo i dalje, ako odaberemo pravi put idemo mu u susret, te je to prikazano na fotografiji „Neodlučnost“. Izabrali smo treći put s dozom mudrosti shvativši da put do Sunca ne može biti tako povezan kao prva dva. Bližimo se Suncu posmtramo ga kroz dvogled, zumiramo, želimo da nam bude jasnije, ali shvatamo da nam je još uvijek mnogo daleko, što prikazujem na fotografiji „Kroz dvogled“, ali već osjećam njegovu toplinu, vidim biljke kako su vesele i kako se čine dremljivo njegovim milovanjima, te to prikazujem na fotografiji „U blizini sunca“.

Sa fotografijom „Uzladunost“ naglašavam motivacijski pad i osjećaj kada nam se čini da nas nada napušta. Zbog toga zaljevam kaldrmu iz koje može niknuti trava, iako trenutno djeluje kao nemoguće.

SUNCE

Serija fotografija „Sunce“ sadrži samo jednu istoimenu fotografiju, a to je upoznavanje s njim i shvaćanje koliko je savršeno njegovo apsolutno postojanje. Moji kamioni istovaranja divljenja prema njemu su svim srcem naglašeni na ovoj fotografiji.

ZIDOVI

Serija fotografija „Zidovi“ se sastoji od jedne glavne fotografije, „Sobe“, koja nije povezana samo sa trećom knjigom Deadlove Sobe, već sa kompletnom knjigom.  Fotografija, „Sobe“ se sastoji od sedamnaest zidova koji prkazuju moje impresije čitanja knjige.

Tekst i fotografije: Bratislava Terzić

Tri mita o putovanju iza Sunca na blogu A . A . A

A . A . A u internet magazinu „Plezir“

Na poziv Katarine Đošan, mlade istoričarke umetnosti, dala sam intervju za internet magazin Plezir. U pitanju je novembraski broj za 2018. godinu. Intervju možete čitati na njihovom sajtu, a ja ga ovde prenosim u celini.

Razgovarale smo o umetnosti i putovanjima u jednom unutrašnjem dvorištu zgrade u ulici Zmaja od Noćaja. Uvek sam volela estetiku zabačenih prostora između zgrada pa sam Plezir timu dala predlog za razgovor baš na takvom mestu.

Zahvaljujem se na pozivu za razgovor, druženje i fotografisanje novinarki Katarini Đošan, fotografu Aleksi Mitriniću i Teodori Kovrlji, urednici ovog lifestyle internet magazina koji pratim doslovno od prvog broja.

*

Ana Arp je mlada umjetnica koja sebe na prvom mjestu doživljava kao pisca i putnika. Javnosti je ipak najpoznatija kao autor i urednik internet časopisa A . A . A posvećenog umjetnosti u raznim njenim vidovima, ali s tendencijom da se takvo nasilno raščinjavanje umjetnosti zaobiđe, odnosno da se ti razni vidovi približe. Slika i tekst, muzika i riječ, film i filozofija: nerazdvojni su. Teorija je shvaćena ne samo kao mjesto tumačenja umjetnosti, nego i kao polazište za stvaranje. Subjektivni doživljaj je metodološki uobličen, on ima svoju težinu i vrijednost, a naučno u jednom rigidnom i tradicionalnom smislu ovdje ne igra nikakvu ulogu. Čini se da Ana tako pristupa svemu čega se dotakne: studiranju, posmatranju, putovanju, čitanju, druženju, svakodnevnom životu. Autorka je knjige Tri mita o putovanju iza Sunca, a trenutno piše dvije knjige koje planira da objavi u skorije vrijeme. U slobodno vrijeme putuje; podjednako se divi sjevernjačkom sivilu koliko i mediteranskom suncu, buvljacima koliko i muzejima, zabačenim i napuštenim dvorištima zgrada koliko i vrhunskoj arhitekturi…Pa ipak, svako putovanje počinje i završava u sebi.

Ovog mjeseca slaviš 7 godina postojanja bloga A. A. A. Kako se osjećaš zbog toga?

Lepo. I brzo mi je prošlo. Da si me pitala 2011. da li će on postojati za 7 godina, rekla bih da hoće, ali bih iznutra imala neku strepnju hoću li biti dosledna, hoću li izdržati, jer ne volim da stvarima pristupam površno. Koliko god to zvučalo tašto, ja na blog gledam kao na svoje zaveštanje i svoj doprinos naciji, kulturi i pre svega mladim ljudima. Sa druge strane, to je moj lični izraz, i ako bi to bilo kratko i samim tim hirovito, onda bih ja imala veću sumnju u sebe. Kakav je moj odnos prema umetnosti? Nikad to nisam posmatrala kao nešto od danas do sutra; ja i dalje gorim, i dalje imam dvesta objava u nacrtima, puno planova, i naravno strašnu sumnju u to što radim.

Blog si otpočela jednim citatom Šlegela. Da li je to nešto što i dalje važi za tvoj rad i shvatanje umjetnosti? Ima li i danas važnost za tebe?

Svakako, on je ne samo jedan od autora romantizma koji mene zanima i kojim se bavim, već je uopšte u nekim stvarima neprevaziđen. On kaže: „Tvoji su ciljevi umetnost i nauka, tvoj život ljubav i obrazovanje. I da ne znaš, na putu si ka religiji.“ U fragmentu je obuhvaćeno sve ono pojedinačno što meni znači: i ljubav, i obrazovanje, nauka i umetnost i naravno religija. Taj nemački romantičarski odnos prema umetnosti je meni neverovatno blizak.

Kada pišeš za blog, tvoj pristup je komparativan, gotovo sinestezijski. To je nešto što je ne tako rijetko u svijetu stvaranja umjetnosti, ali se takav pristup mnogo rjeđe sreće u tumačenju i teoriji umjetnosti. Negdje si napisala da je to možda naivno. Da li je?

Moj pristup je takav jer se trudim da zadržim metod, stil i ozbiljnost koji zahteva naučni rad. Međutim, ja sam više umetnik nego naučnik, isuviše stvari posmatram impresionistički, a umetnosti prilazim kao umetnik ili kao neko dete. Naučni pristup kakvom nas uče na fakultetima je odraz osamnaestovekovnog shvatanja nauke i katalogiziranja, a to je pristup koji kod mene ne prolazi. Više sam za analogije, i za ono lično. Za mene, umetnost poništava vreme i prostor, i ja tako pišem, ali se ipak trudim da o tom doživljaju pišem metodično. To nekome može delovati ili amaterski ili da mu se ne svidi, ali to sam ja, mada to možda ne prođe test vremena. Jako je teško o Prustu pisati kao o hemijskom procesu, ali izgleda da nekome i to uspeva. Ja najviše volim kada se o umetnosti piše i stvara esejistički.

Meni se čini da je tvoj blog više kao nekakav kunstkammer, kabinet kurioziteta.

Jeste, tako sam ga i ja nazvala, čak napisala na jednom mestu na blogu. On ima te police gde su stvari svrstane, ali su kao i u kunstkammeru predmeti drugačije raspoređeni, ima egzotičnih predmeta, itd. Ta soba kurioziteta je za mene Prosperov oltar. Ja uvek kad vidim kunstkammer, pomislim – evo ga Prospero – zapadni čovek koji ima potrebu da odvaja od prirode, da kolektuje, ali je to što skuplja vrlo neobično, i svakako ima veze sa putovanjima. Tako se i ja trudim da tu bude svega. Najlakše je objaviti pet pesama Laze Kostića ili nešto drugo što svi znamo, ali hajde da izvučemo neku drugu manje poznatu osobu, ili da izvedemo neke neočekivane analogije.

Kad si se već dotakla prirode, zanima me kakav je tvoj stav o mogućnosti da se estetsko spozna u prirodi? Da li je estetsko uvijek umjetničko?

Pa i u kabinetu kurioziteta ima i predmeta iz prirode, ali oni tokom izdvajanja dobijaju novi smisao i značenje. Po meni su prirodno lepo i umetničko lepo dve odvojene umetničke sfere. Uostalom, šta podrazumevamo pod prirodom? Ono što mi zovemo prirodom je uglavnom slika prirode, što je nešto sasvim drugo. Ta slika može biti vrlo estetična – reka koja potiče sa vrha planine podseća me na moje vene. Forme u prirodi se ponavljaju, ali treba znati da u prirodi nekada vlada i haos. Priroda po mom mišljenju ipak, za razliku od umetnosti, nema moralnu komponentu, nema duhovnu komponentu, iako ima svoj red i sistem. Nije prožeta umom, ali u tome pak ima prednosti.

Zapažam da je blog okrenut staroj umjetnosti, gotovo je izuzetak naći nešto nastalo nakon pedesetih. Jednom smo prilikom raspravljale o Dišanu i ti si kritikovala tu struju modernih tendencija u umjetnosti. Šta misliš o umjetnosti danas? Pratiš li je?

Pratim je, mnogo je više pratim nego što o njoj pišem. Mislim da umetnost danas na bilo kojoj tački Zemljine kugle jeste takva da u njoj nema Boga. Ona je lišena duhovnosti. I još nešto. Za stvaraoca postoje dva ozbiljna oblika cenzure. Prvi je autocenzura, a drugi je sloboda. Danas ste u umetnosti potpuno slobodni, a to je jako velika cenzura. Nema trenja, otpora, a smatram da samo u takvim uslovima nastaje zaista velika umetnost. Nema Šekspira bez Elizabete I, ali ni Elizabete I bez Šekspira. Sloboda je za umetnika bitna samo dok stvara, to je ona unutrašnja sloboda, ali ako ima potpunu slobodu spolja on onda mora iz sebe da stvori svoju neslobodu. To je loše, a to je odlika umetnosti danas. Takođe, isto se može reći za pervertirano shvaćenu kategoriju novog, kao i za težnju da se posmatrač zbuni, što nikada ranije nije bio slučaj. Zašto su vrata umetničko delo? Šta si ti stvorio? Po meni umetnost nikada ne može biti samo ideja. Otuda kritika Dišana. Mislim da je profesor Miško Šuvaković jednom za Hegela ili Hajdegera rekao da je on njegov lični neprijatelj. Ja volim kad ljudi ozbiljno shvataju stvari do kojih im je stalo. Marsel Dišan je moj lični neprijatelj! (smijeh) Mislim da je mnogo gore od glupog i ružnog – banalno. Kategorija banalnog vlada savremenom umetnošću.

Često pišeš tekstove o italijanskoj umjetnosti, nedavno si (ponovo) putovala tamo. Zašto baš Italija?

Ima nešto između romanske rase i estetike, mada to naravno ne može da se dokaže. Dopada mi se estetski, dopadaju mi se ljudi. Oni shvataju umetnost drugačije, tamo su crkve uz stambenu zgradu, umetnost je deo života. Drugo, manuelna je to nacija, a ja mislim da prava umetnost ipak ne može bez zanata. Ne možeš da budeš dobar modni dizajner ako ne znaš da šiješ. Jednostavno ne možeš. Ljudi su u Italiji ponosni, ali nisu arogantni, recimo za razliku od Francuza. Oni to svakako delom duguju svojoj zemlji, odličnom geografskom položaju.

Kako bi predstavila svoju knjigu, „Tri mita o putovanju iza Sunca“, koja je izašla 2016. godine?

Oni koji redovno prate moj blog primetiće da ja ne pričam često o tome, jer mi je samopromocija koju po prirodi stvari korisnici mreža koriste nekako nepristojna. Mislim da, što se knjige tiče, do koga treba da stigne – stići će. Počela sam da je oformljujem oko 2009. godine, i mogu reći da je ona rezultat fascinacije za određene prirodne pojave, kao što je recimo njiva, ili voćnjak – ali voćnjak u novembru, decembru ili februaru, i voćnjak u kome jabuke nisu obrane već su popadale… Tim slikama sam dugo bila okružena i za mene su značajne. Tu su naravno i slike i zvukovi iz detinjstva, pejzaž siv kao praskozorje, atmosfera kao na slikama Kaspara Davida Fridriha. Ne mogu da pišem o kafama i cigarama kao neke moje kolege savremeni pisci, nije mi to prirodno.

Tvoje djetinjstvo ti je dakle bilo inspirativno. Kako bi ga opisala?

Trenutno sam u fazi pisanja druge dve knjige, od kojih će jedna, koju ću verovatno nazvati „Jabuke“ i biće zbirka priča, biti dosta vezana za moje detinjstvo. Mislim da je drugi uslov za umetničko stvaranje, sem onoga da se bude u sukobu sa spoljašnjim, taj da se ima dosadno detinjstvo. I nesrećno detinjstvo, da, ali ne nužno. Dosada kao nedostatak smisla, egzistencijalna dosada, rano se kod mene javila, imala sam možda šest do sedam godina. Tada sam zavolela i klasičnu muziku, iz dosade, ništa se drugo nije davalo. Bilo je to svakako detinjstvo puno grešaka, sada to vidim, kao što sada vidim i da smo bili izuzetno čudna porodica. Nismo bili građanska porodica, nikada nismo skupljali slike, a umetnost, književnost, nije smetala, ali se ignorisala: „Šta ti radiš po ceo dan? Pišeš? Što se glupiraš?!“ Tako da je moje interesovanje za umetnost zaista došlo iz života, mada ja to dugo nisam osvestila.

Kada po tebi počinje estetsko obrazovanje? Kada je počelo kod tebe?

Od početka, ali ga kao što rekoh, nisam dugo osvestila. Da sam to radila odozgo i veštački, to bi bilo odvratno, ali toga ima ovde koliko hoćeš i to je moj veliki problem sa Beogradom. To ljudi rade. Umetnički senzibilitet mora doći iz bića, iz života, a ne na silu. Sećam se koleginice sa fakulteta koja se zgrozila jer nisam znala šta su mange. Eto to je ta priča…

Šta čitaš ovih dana?

Čitam, uh… To je veliki problem sa ljudima koji vole knjige, a sa druge strane žive u doba interneta pa ne mogu da se posvete jednoj knjizi, pravolinijski, nego čitaju više knjiga odjednom, i čitaju ih dijagonalno. Tako da sada čitam Šekspira, zatim dve monografije: o Pjeru dela Frančeski i Mantenji. Čitam novi roman moje profesorke Jelene Pilipović, „Divotnice“; čitam Mikelanđelova pisma, jedan esej o El Greku, Tomasa Mana. Uvek se vraćam Prustu, posebno delu „Kombre“; čitam
Margerit Jursenar, i da, sigurno još nešto čitam… (smijeh)

A šta slušaš?

Slušam Nina Rotu, italijanskog kompozitora, njegovu muziku za film „Kum“. Sinoć sam na Trećem programu radio Beograda slušala jednu baroknu kompozitorku, a kada se to završilo jednu pesmu Pop Mašine, mislim da se zove „Kiselina“. Dosta slušam klasičnu muziku, a od pop muzike sam u poslednje vreme slušala Karen Elson, prvi album, mislim da se zove „The Ghost Who Walks“. Slušam XX, Parov Stelar… U poslednje vreme sam više počela da slušam muziku za katoličke mise, Agnus Dei, Pergolezija, Vivaldija… To uopšte nije mračno i konzervativno, to je baš dobra muzika, vrlo živa. Takođe pratim Jutjub kanal „Deutsche Grammophon“, oni vrlo dobro rade svoj posao, jer i dalje održavaju živom muziku iz tradicije, ali su je prilagodili pop formatu i uopšte savremenom trenutku. Sada zvučim kao najveći elitista, muzika za mise… (smijeh). Ali to je zaista zanimljiva muzika!

Jesi li bila na Sajmu? Šta si kupila?

Ne volim Sajam i rekla sam da neću otići, ali sam se vratila ranije sa puta i pošto planiram da pišem o putnicima romantizma, ali savremenim, iz literature, kupila sam grafičke novele o Korto Malteze-u. Te novele se ne iznose iz biblioteke, a skuplje su kada se kupuju van Sajma, tako da sam od novca koji mi je ostao od nedavnog puta u Italiju kupila novo izdanje. Sajam je inače sada bazar, vašar, buvljak, i meni se to ne dopada, mada shvatam da je dobro za izdavače. Morali bi da se okupljaju veliki pisci, da se izlažu stara izdanja, jer Beograd je zaista centar na ovim prostorima, koliko god da se ja protivim centralizaciji. Takođe, mislim da je malo sedam dana, to treba da je sajam kulture, jedna ozbiljna manifestacija. Tako odem da bih srela nekog, da bih pričala sa nekim, ali to se retko dešava…

U šta vjeruješ danas?

Verujem, mada možda zvuči glupo, u mlade ljude. Verujem jer njima nemam šta da zamerim. Volim mladost ali ne zbog godina već zbog energije i potencijala. Mladi mogu nešto da urade. Ne mislim ja da su oni a priori dobri, vaspitani, itd. ali verujem u potencijal za promenu u njima. Verujem u samosvesnog pojedinca, u pojedinca koji misli svojom glavom, i koji zna da kaže Ne. Verujem u reč Ne. Verujem u čoveka koji radi svoju stvar. Verujem da ima dobrih ljudi. Verujem u umetnost. Neće umetnost nikada promeniti svet. Neće spasti svet. Ali hoće promeniti i spasti pojedinačan svet, pojedinca hoće. Verujem u putovanje. Balzak je rekao: „Nije mi dovoljno da imam šta da jedem, treba mi prostor za laktove.“ E to je putovanje, širina. Ne verujem u apokalipsu niti u kraj civilizacije, sve će to na kraju biti baš kako treba.

Razgovor vodila: Katarina Đošan

Fotografije: Aleksa Mitranić

Izvor: Plezir

A . A . A u online izdanju magazina ELLE

_MG_9218_MG_9223_MG_9295_MG_9241

Marija Mićanovič, novinarka internet izdanja magazina Elle, pozvala me je jednog julskog podneva na intervju. Kao dugogodišni čitalac – otkrila je moje pisanje u Portugalu – smatrala je da treba razgovarati o različitim temama koje su u vezi sa stvaralaštvom, sa time šta ja radim, šta mi radimo. Mi smo, podjednako, ja koja pišem i uređujem, i vi koji ovo pratite, čitate, u ovom radu nalazite smisao, lepotu i obećanje entuzijazma.

Ja bez vas ne bih imala razloga da ovo radim. Radila bih, svakako, zbog sebe, ali ne u ovoj formi, na ovaj način, ovim intezitetom. Nikada nisam shvatala ljude kojima je dovoljno da to što rade bude dobro i dovoljno za njih. Meni je, naprotiv, drugi neophodan. Ne razumem glas koji se zadovoljava time da odzvanja u praznini. Deljenje je dar. Otuda je moja najveća želja od malena bila da imam svoj časopis i da budem profesor. Marija mi je pomogla da taj glas dodatno odjekne.

Zato, sa neočekivanih mesta stižu podsticaji. U nastavku prenosim celokupan intervju, kao i pojedine fotografije, a Marijin uvod možete pročitati na izvornom mestu, sajtu magazine Elle. Marija je i samostalna autorka, urednica sajta Moda u Srbiji. Intervju koji smo radile prenela je i na svoje mesto te ga i tu možete pročitati, a i dati Mariji podršku kako bi se razvijala i svojim sadržajem doprla do više čitalaca.

*

Kada si počela da pišeš? 

Počela sam da pišem čim sam naučila da pišem, u šestoj godini. Kada sam imala neku misao, ili neko sećanje, to sam zapisivala tako što bih pisala drugima pisma, ocu ili baki, koja, naravno, ne bi bila poslata. Kako sam odrastala moja interesovanja su se proširivala: zanimao me je život Drage Mašin, crnogorskih princeza i Luize Čikone-Madonne, posebno njen mičigenski period, o čemu sam napisala roman koji, nažalost, nisam sačuvala. Istu sudbinu delio je još jedan roman koji sam u tom periodu napisala (radoznala devojčica otkriva napuštenu kuću). Pred sam kraj osnovne škole napisala sam nekoliko priča pod uticajem Agate Kristi i Ive Andrića. Ni njih nisam sačuvala. Polaskom u srednju školu počela sam da pišem pank pesme i recenzije albuma. Srećom, njih još uvek imam. To je jedino svedočanstvo mog pisanja do petnaeste godine. Čak i veliku količinu dnevnika koje sam imala, sve sam to, zajedno sa pričama i romanima, u jednom trenutku bacila.

Šta je posebno uticalo na tvoj dosadašnji rad?

Uticala je umetnost i dokolica i sve što je imalo veze sa bajkama. Diznijevi crtani filmovi bili su značajni za moju imaginaciju, ali i jedna reprodukcija Konstablove slike u trpezariji mamine tetke, kao i gobleni moje bake. Emisija Koncert u podne doprinela je da razvijem beskrajnu ljubav prema klasičnoj muzici. Od pisaca sam volela Hansa Kristijana Andersena, Žila Verna i, naravno, Anu Frank. Bio je tu i jedan omladinski roman koji se zvao Zbogom mojih petnaest godina, kao i horor roman o jednoj lutki koji se zvao Bela. Kasnije, veliki uticaj na mene imali su Rilke, Prust i Margerit Jursenar.

Da li postoje neke stvari koje te baš nerviraju u našem društvu i na koje si posebno ogorčena?

Da, postoje. Ohrabrivanje mediokriteta i diletanata.

A šta bi konkretno pohvalila?

Pohvalila bih žilavost i vitalizam naših građana. Zapravo, ogromnu sposobnost samoobmane koja proizilazi iz ogromne volje za lepšim životom. Ako pogledate šta se sve ovde dogodilo od 1990. onda shvatite koliki je napor (ili je to ludilo?) bio potreban da se okrene glava na drugu stranu i živi kao da se to vas ne tiče. I tako 27 godina! Guranjem problema pod tepih ništa ne rešavate, zato se ovde decenijama ništa ne menja. Međutim, ljudi vole da lažu sebe, kako bi drugačije podneli život?

Kakva god bila situacija u društvu, ona te nije zaustavila da konstatno radiš i ulažeš u sebe. Online magazin A . A . A čiji si autor ima veliku produkciju tekstova posvećenih umetnosti i imaginaciji, kao i kritici. Naziv bloga nije slučajan…

Nije. Tri A simbolišu tri početka/načela mog života – slobodu, putovanja i stvaranje. Naziv bloga poklopio se i sa mojim inicijalima i sa latinskom rečju Ars. Kada sam svoje eseje, citate iz knjiga, razmišljanja o filmovima, arhitekturi i muzici prenela sa papira na online nebo nastao je blog na kome radim. Moja početna želja bila je da delim znanje i lepotu koja je našoj stvarnosti nedostajala. Nije tačno da ljude ne zanima umetnost. Sebe smatram u tom smislu online kustosom, a blog baroknim kabinetom kurioziteta.

Kad bi mogla da biraš, od svih živih i onih na drugom svetu, sa kim bi volela da se vidiš na piću i porazgovaraš?

Uh, ovo je najteže pitanje do sada (smeh)! Volela bih da popijem čašu vina sa Margerit Diras ili sa Patrišom Hajsmit. Kad bih mogla da delim sto u kafeu sa nekim fikcionalnim junakom, onda bi to bio Korto Malteze. U Veneciji, podrazumeva se.

Na blogu si pisala i o modi, Gabrijeli Šanel, kao i o modnoj fotografiji. Kako ti gledaš na modu? 

Moda je veličanstvena umetnost, ona je vizuelna opera. Ne mislim da je trivijalna. Međutim, lepa haljina dobija svoje puno značenje tek kada ju harizma osobe dopuni. Volim istoriju mode i modnu fotografiju koja modi daje dodatnu umetničku snagu. Šešir je jedan od mojih omiljenih modnih komada, a Stela Makartni omiljena dizajnerka jer pravi dobre sakoe, drugi moj omiljeni komad odeće. Jedna južnoafrička dizajnerka, Žizela Hjuman (Gisele Human), pravi prelep nakit, treći meni važan detalj kada je odeća u pitanju. Roksanda Ilinčić je modna dizajnerka sa najboljim instagram nalogom. Najazd, treba istaći i ono što je loše kod mode: to je modna industrija. Čini se da u njoj nema puno etike ovih dana…

Često ističeš koliko ti je bitno da putuješ, otkrivaš daljine. Persijski pesnik i mističar Rumi rekao je kako putovanja vraćaju snagu i ljubav u naš život, dok je Ibn Batuta smatrao kako nas putovanja prvo ostave bez reči, a onda pretvore u pripovedača. Šta tebi znače putovanja? 

Citirala bih Selina: Putovanje je korisno, ono razvija maštovitost. Sve ostalo je razočaranje i zamor. Naše putovanje je izmišljeno, u tome je njegova snaga.  U ovom citatu sažeta je sva filozofija putovanja. Samo putujući i zahvaljujući umetnosti možete da putujete kroz vreme. Mislite o tome. To nije mala stvar. Ljudi, katedrale, svetlost nepoznatih gradova, boja povrća na pijacama, more, drveće, muzeji, unutrašnja dvorišta, rošave fasade… Bitno je putovati. Nikada nisam mogla da razumem ljude za koje je kućni prag nepremostiva planina.

Uprkos okolnostima u kojima danas živimo, vremenu koji nam ne dozvoljava predah, ljudi i danas čitaju. Koje bi ti savremene pisce, pesnike i knjige preporučila ljudima, posebno mladim osobama kojima je potreban neki duhovni, književni stimulans?

Dobar savremeni pesnik je Tomas Transtremer. Mnogi poljski pesnici koje objavljujem na blogu, a koje tako dobro i predano prevodi gospođa Biserka Rajčić, su odlični i njih preporučujem. Od proznih pisaca Alis Manro, Toni Morison, Klaudio Magris i Vladimir Pištalo. Pesnik savremenik, a moj vršnjak, koga bih izdvojila je Uroš Kotlajić. Njegova zbirka Poslednji gran žete velike Ane Andrejevne je odlična. Takođe, na fejsbuku možete naići na toliko dobrih pesnika, neafirmisanih, retko objavljivanih.

Čini se da je pre poezija bila daleko više angažovana, subverzivna, i da je danas prevashodno lična, intimna i nekako udaljena od stvarnosti. Gde ti vidiš ulogu poezije u 21. veku?

Možda je i bolje da ne bude angažovana. Svakako, nije ni dobro da bude instagram selfi. Njena uloga će biti kao i do sada: da oplemenjuje i daje smisao pojedinačnom čitaocu. Ona ne može da menja svet ali može da menja i oblikuje pojedinačan svet. To je važno. I dovoljno.

Kakvi su ti planovi za dalje?

Čeka me polaganje ispita na doktorskim studijama, objavljivanje nove knjige, rad na blogu. Takođe, čeka me rad na štampanom izdanju časopisa koji bi sadržao nove tekstove, i ne samo moje, ali i one sa bloga. Sve je ovo, naravno, planirano da bude u samizdat varijanti. Ona predstavlja mnogo olakšica i samo jednu prepreku: novac. Stoga, monetarizovanje bloga, ali i pokušaj ponovnog zapošljavanja su neizostavni deo mojih planova.

Razgovarala: Marija Mićanović

Fotografije: Aleksandar Mijailović

Preporuka: Instagram nalog magazina Elle

Godinu dana putovanja iza Sunca

Opšta slika za reklamu

Prvog maja 2016. godine izašle je iz štampe moja prva knjiga, Tri mita o putovanju iza Sunca. Pisala sam o njoj, obaveštenje, pogovor i inspiracije bila su polazišta za tri različita teksta koja sam objavila na ovom mestu. Na društvenim mrežama, takođe, obznanila sam vest i reakcije su bile lepe, kako na mom profilu, tako i na fb stranici bloga. Javljali su mi se čitaoci iz Beograda, Novog Sada, Tuzle, Podgorice, Subotice, Niša, Bele Crkve, Bara, iz Švedske. Primerci koje sam ostavila u knjižarama Mala Akademija, Nolit, Beopolis, Zlatno runo i Apropo prodati su. Nisam organizovala promociju. Nisam se još uvek prepoznala u nekoj od institucija. To ne znači da neću u jednom tenutku odlučiti da organizujem predstavljanje ili veče razgovora o knjizi, kao i blogu.

 

Knjigu je među prvima poručio i o njoj je pisao Marko Matolić, urednik časopisa „Naslijeđe“ (Naslijeđe – Neovisni časopis za književnu prošlost i budućnost BiH). U 17. broju (jun 2016) pojavio se prikaz moje knjige koji u celosti prenosim:

Ova kratka bilješka ima za cilj da svrne pažnju na prvu objavljenu knjigu pjesnikinje Ane Arp.

„Tri mita o putovanju iza Sunca“ zbirka je pjesama koju čine tri ciklusa. Ciklus Pisma Persefoni fragmentirane su poeme, bljeskovite sličice koje ukazuju na konture jedne veće, kompleksnije slike. Pjesnikinja u ovom ciklusu kao da osjeća svu moć jezika jer se vraća na lakonski izražaj koji misao samo nagovještava i koju treba sam(o) potražiti, iz blještavila sunca, ukoliko ta potraga nije samo mit… Drugi ciklus, Herbarijum, lirski je tekst, također fragmentiran, elegične atmosfere kojoj inverzije dodaju i dozu arhaičnog. Treći ciklus, Dedalove sobe, je najfragmentarniji, ali i slike u njemu su najšire. Na početku te slike izgledaju jako precizne ali baš njihova širina sprečava da ih se obuhvati razumom pa preostaju same grablje osjećaja. Forma ovog ciklusa je raznolika i ima hipnotički ritam. Započinje pjesmama u prozi, ritam odjednom ubrzava kratkim, fragmentarnim poemama (na koje nas je pjesnikinja već pripremila u prvom ciklusu), eksplodira u mapama labirinta u kojima nipošto ne smijemo (niti možemo, uostalom) tražiti sintaktički već samo osjećajni smisao, i onda nas istim putem polako vraća natrag.

Nemir, koji ovo čitanje izaziva, bit će smiren racionalnim pogovorom koji dosta toga utješno pojašnjava i razjašnjava.

Saradnja sa časopisem „Naslijeđe“ se nastavila pa sam pozvana da učestvujem sa dva eseja o fotografiji za 19. broj. U pitanju su eseji Ogledalo i senka Vivijen Majer i Topografija ljudskog lica: Sali Man i Orhan Pamuk. Urednik mi je kasnije poslao i fotografiju na kojoj se vidi broj, sa mojim tekstom i fotografijama Vivijen Majer na naslovnoj strani. Ambijent je divan. U pitanju je biblioteka u Orašju (BIH).

Časopis Naslijeđe (broj 17) | Časopis Naslijeđe (broj 19)

 

Posle ove kraće digresije, vraćam se na glavni kolosek. Kolosek je reč koja mene uvek, bez izuzetka, asocira na putovanja, a putovanja je bilo i u slučaju Tri mita. Knjigu sam nosila sa sobom u Temišvar, na Frušku goru, u Veneciju, u Boku Kotorsku, u Dubrovnik, u Napulj, u Novi Sad. U mnogobrojne beogradske kafee u kojima bih se sastajala sa ljudima koji bi knjigu preuzimali direktno od mene. Tada bismo pričali o blogu, procesu pripreme knjige za štampu, utiscima, inspiraciji. Mnogi od njih knjigu su i fotografisali a ja sam te slike priložila na kraju objave.

 

Naredni čitalac koji mi se javio bio je Stefan Tanasijević, autor sajta Art Nit. On je 21. avgusta 2016. godine objavio prikaz knjige i svoj utisak povodom njenog čitanja:

Pisac i putnik Ana Arp, osnivač i urednik internet magazina A . A . A posvećenog umetnosti objavila je svoju prvu knjigu Tri mita o putovanju iza Sunca, maja 2016. godine. Ova knjiga je neobična poetska trilogija koju čine Pisma Persefoni, Herbarijum i Dedalove sobe. Mlada autorka ovog dela obojenog patinom drevnih vremena, jedinstvenog na našim prostorima, ali i u našem vremenu, u jednom delu pogovora knjige piše veoma slikovito o prisutnosti umetnosti u njenom životu i značaju za stvaranje ove knjige..

 

Jedini urednik kome sam samoinicijativno poslala knjgu bio je Branko Kukić, urednik časopisa „Gradac“, kao i mnogobrojnih edicija u okviru izdavačke kuće Službeni glasnik. Nakon nekoliko nedelja stigao mi je njegov odgovor koji ovde prenosim u celosti.

Ana Arp,

sa zadovoljstvom sam pročitao Vašu knjigu „Tri mita…“. Kažem sa zadovoljstvom, jer se ono što pišete razlikuje od onoga što povremeno čitam od poezije mlađih, a što mi najčešće liči na konstrukciju, koja je inače danas postala pravilo. Svi grade most, a ne shvataju da nije isto preći preko mosta, nego preko kakvog mosta.

Prvi deo Vaše knjige je osetljiv, ali pun „patki u preletanju“, pa me podseća na pesnike kineske i japanske. Taj nečujni šum u visini i kada dolazi iz druge kulture podseća pomalo na ono oduševljenje Crnjanskog kada je prevodio te pesnike.

„Dedalove sobe“ su moćne. Lavirint je moćan, u svim oblicima, bilo da je iz mita, bilo da je iz Kjubrikovog „Šajninga“, itd.

Ne smem dalje, jer ja ipak nisam onaj koji se baš u sve ovo razume.

Iskreno,
Branko Kukić

 

U nastavku slede fotografije čitalaca, kao i fotografije knjige koja se našla u izlozima beogradskih knjižara Mala Akademija, Nolit, Beopolis, Zlatno runo i Apropo. Knjigu možete poručiti na anaarpart@gmail.com

BeFunky CollageBeFunky Collage 1

Tri mita o putovanju iza Sunca

0. Korica JPG

Prvi maj je meni ove godine naročito bio značajan – objavljena je moja prva knjiga. Dugo sam je pisala, još duže pripremala za štampu. Konačno je napustila fioku. Nezavisnost, sloboda, kreativnost – sve je tu, i možda ne toliko u samoj knjizi, koliko u mom pristupu umetnosti.

U pitanju je trilogija „Tri mita o putovanju iza Sunca“ koja se sastoji od knjiga ‘Pisma Persefoni’, ‘Herbarijum’ i ‘Dedalove sobe’. One su pisane u periodu od 2009. do 2015. godine, i uprkos razdvojenosti, čine celinu, jedno misaono, stvaralačko i čitalačko putovanje.

Entuzijazam pokreće svet. Fortuna prati hrabre.
Krenite na putovanje iza Sunca.

Pri realizaciji knjige pomogli su mi Tijana Kojic (dizajn), Siniša Lekić (priprema za štampu), Radoš Ružić (fotografija) i štamparija ATC. Bez njihove pomoći, ali i ohrabrenja prijatelja koji su je čitali u rukopisu, knjiga bi i dalje ostala neobjavljena. Hvala im!

Knjigu možete po ceni od 500 dinara kupiti direktno od autorke. Pošaljite mi adresu na anaarpart@gmail.com i poslaću vam knjigu u roku od tri dana. Knjigu plaćate po preuzimanju.

Pogovor knjige možete čitati ovde. O inspiracijama za knjigu možete čitati ovde.

2. Unutrašnja naslovna strana3. Pisma Persefoni JPG4. Herbarijum JPG5. Dedalove sobe JPG

Pogovor knjige „Tri mita o putovanju iza Sunca“

13152727_862620463865237_1457057282_n

U početku beše pijuk ptice. To je moje najranije sećanje koje je, i dalje, savršeno bistro i prozirno, kao voda koja teče. Praskozorje. Nebo je bilo srebrno. Inje, magla, dah, sedefni. Ja nerasanjena. Zvuk ptice (goluba) davao je oblik pojavama oko mene. Bilo je svetlo i tamno u isti mah, recimo da je bilo šest izjutra, u decembru, vodili su me u obdanište. Znala sam da ću na osnovu tog utiska, jednom, napisati čitavu knjigu. Toliko je bio jak.

U dvorištu kuće u kojoj smo stanovali postojala su tri drveta, raspoređena tako da čine trougao. Levo je bio jedan stari orah na koji smo se sestra i ja pele ili o čiju bismo se granu, ukrstivši prste, podignuvši noge, klatile i dozivale jedna drugu. Obe smo, kasnije, crne dlanove brisale o odeću. Desno je bilo drvo višnje koje nisam volela. Trava bi porasla oko njega i prilaz bi bio otežan, a i komarci bi nas opkolili dok bismo brale voće čija je tečnost, opet, završavala na našoj odeći. Takođe, ko god je osetio višnjin prut na svojoj koži više nije pomišljao da bude neposlušan. Najzad, na sredini se nalazio jedan mladi, divlji bagrem. Tanko drvo, puno trnja, sa koga sam volela da otkidam lišće i da ga, poput konfeta, bacam sebi na glavu. Umela sam čitav red da srozam vrlo brzo.

Često sam hodala u jednom, skoro iskonskom predelu. Poljski put. Jesen, kiša, blato. Sa leve strane puta nalazila se njiva, sa desne strane, takođe, njiva. Ali, sa te desne strane, posle njive, nalazio se jedan jabučar koji niko nije obrađivao, niti posećivao. Osim mene. U novembru, kada bi mi se prijele jabuke, ja bih odlazila u taj voćnjak i sa zemlje skupljala plodove koje sam, od kad znam za sebe, volela da jedem u neverovatnim količinama. Trava je bila pokorna pod kišom, žica ograde zarđala, iskrivljena, a i jedan otrovani pacov ležao je danima nadomak. Nikad neposredniji odnos sa onim što je istinska priroda, divlja i, čak šta više, zla, nisam imala do tada, a ni posle toga. Blato je bilo nepodnošljivo, praznina koju je njiva stvarala, voda koja je, poput zlih čini, umrtvila drveće, jabuke popadale po zemlji. Crni krugovi truleži na njihovoj površini.

Iskonski predeo imao je i drugačije oblike. Plavišta. Često sam hodala pored reke koja je potopila drveće nadomak nje i koje je, takođe, delovalo začarano. Poput nagih mladića Sunca, zarobljenih da nemi provode u vodi dane i noći, koja je bila do njihovog pupka, tako je izgledalo to divlje, vodom natopljeno, ogolelo i ispucalo drveće. Kao da je jedino inje imalo sažaljenja. I poneka zvezda, oštra kao igla.

U jednoj od mojih soba nalazio se veliki trokrilni prozor koji je odavao jednu tajnu: napušteno gnezdo na raskoraku dve grane. Često sam, sedeći na krevetu, i posmatrajući to drvo, razmišljala, ne zašto su ga ptice napustile, već zašto neke druge nisu u njemu našle svoje mesto. Svako jutro, po buđenju, pogledala bih kroz prozor i prvo što bih ugledala bilo je prazno gnezdo. Taj prizor bio je dokaz ironije bogova, uperene protiv mene. To je bila osuda.

Tokom mog odrastanja umetnost je bila prisutna, doduše retko. Ja dugo nisam znala da je umetnost, njeno stvaranje, podjednako koliko i njeno proučavanje, od presudnog značaja za moje biće. Dugo, zaista dugo, nisam osvestila jednu krajnje očiglednu činjenicu, koju sam svakodnevno potvrđivala svojim radom: da sam pisac. Ja sam imala kutije i fascikle pune ispisanih listova, mnoštvo svesaka, a da mi ni jednog trenutka nije palo na pamet da ja radim nešto posebno, da ja uopšte nešto radim.

Umetnost nije bila od presudnog značaja za ovu knjigu. Ipak, bilo je nekih dela koja, baš poput ovih, upravo opisanih doživljaja prirode, jesu svojevrstan trag, kao kad grančicom mašete po snegu. Pas u kasu, na crnoj pozadini, omeđen geometrijom, na ogromnom platnu Vladimira Veličkovića. Pesma „Majdan“ grupe Block Out. Vrtovi u poeziji Vilijama Blejka. Knjiga Ervina Rodea „Psyche. Kult duše i vera u besmrtnost kod Grka“. Oda „Hiron“ Fridriha Helderlina. Jedan rajski pejsaž, moj egzistencijalni zavičaj, koji sam videla, negde, a za koji znam da sam ga posetila, nekada. Sunce na zalasku. Pesma „Set the Controls for the Heart of the Sun“ grupe Pink Floyd (gong o koji Rodžer Voters udara). „Ep o Gilgamešu“, veličanstvena slika ljudi-škorpiona pred kapijama Sunca. Atlas između Herkulovih stubova, usnulih Hesperida i protežućeg Sunca, pridržava nebo na jednoj Art Nouveau slici..

Knjiga Tri mita o putovanju iza Sunca nije isprva planirana kao trilogija, niti je planirana da se u štampanom izdanju pojavi pod tim nazivom. Neke stvari nametale su se same od sebe, tokom pisanja. Ipak, njen konačni raspored, konačna forma, u potpunosti su odgovarajući. Godina u kojoj je započeta knjiga „Pisma Persefoni“, više u mislima nego na papiru, bila je 2007. Ipak, najstariji, doduše, tek retki redovi koji su u ovoj ovoj knjizi, potiču iz jednog nacrta koji je sastavljen tek januara 2009. Gledano u celosti, knjiga je nastajala do poslednjeg dana pred slanje rukopisa u štampu. Pisana je dugo, ima nekoliko verzija, a konačna je nastala metodom brisanja. Njeno pisanje svodilo se isključivo na uklanjanje prvobitne građe: knjiga je, u početku, bila duplo duža. Smatram da su ponovna iščitavanja, uz nesentimentalan odnos prema građi, jedan od najboljih načina da napišete knjigu u kojoj ćete reći sve što ste želeli, iako niste napisali sve što ste želeli. Takođe, smatrala sam da neću dobro napisati tu knjigu dok ne prestanem da se (u potpunosti) interesujem za nju.

To se nije desilo. Godine su prolazile, knjiga je bila u fioci, ali sam mislila na nju, a i pričala bih drugima o njoj, povremeno. U međuvremenu, započela sam, juna 2011. godine, da pišem novu knjigu. Opet sam imala neku priču, neku impresiju, da smestim u određeni pejsaž, drugačiji bojom i teksturom, no ipak pejsaž: slika prirode je dominirala. Pomislila sam da tu nešto nije u redu, ali sam nastavila da pišem. Ubrzo sam shvatila da su oba dela fragmentarna, da su glas upućen drugom, a da su, u stvari, glas koji odzvanja u sebi. Ono najvažnije: opet je bilo u pitanju ponovno ispisivanje mita.

Grčki mitovi najzahvalnija su literarna građa utoliko što taj religijski sadržaj nije kodifikovan knjigom: postoji beskrajno polje slobode. Mit možete iznova pisati, dopisivati, reinterpretirati i nećete izgubiti ništa od prvobitne postavke, samo ćete joj dati nov oblik, nov kontekst. Sloboda beskrajnog prilagođavanja grčkog mita nije na uštrb tog mita. Mit iznova nastaje svakom novom literarnom obradom, ali (iznova) ostaje nepromenjen. Ja sam želela, bez ambicije na iscrpnost građe ili poređenje sa drugim piscima, da opet napišem tri mita. Ne da ih prepričam, već da ja pružim literaturi moje viđenje mitske postavke. Želela sam da ponovo napišem mit koji ste upravo pročitali, recimo, u „Rečniku grčke i rimske mitologije“ Dragoslava Srejovića i Aleksandrine Cermanović-Kuzmanović. Ono što piše u „Rečniku“, piše i u mojoj knjizi. Postavka je ista, razrada građe je drugačija.

Ja sam oduvek rečnike mitologija poimala kao kataloge beskrajnih sadržaja. Niko nema prava da se žali zbog tema koje su iscrpene. Nikad nije reč o temi, već o načinu na koji se ona oblikuje (rečima ili grafičkim odlikama) u jednom umetničkom delu. Kao u matematičkom zadatku, postoji postavka, postoji i rešenje. Ono između je na umetniku. Ali, u ovom slučaju, učinilo mi se da bi to „između“ bilo isuviše dugo. Zato sam odlučila da uzmem samo jedan deo koji je, istovremeno, ogledalo celine. To ogledalo, u ovom slučaju, bilo je – putovanje.

Grčka boginja Persefona vezuje se za kruženje, za bujnost i jalovost prirode. U zavisnosti od njene dvostruke prirode ona je i dole i gore, a to je i samim grafičkim rešenjem unutar ove knjige naznačeno. Priroda kentaura je, takođe, dvostruka. U pitanju je dvooblično stvorenje. Hiron je bio prvi lekar, a lekari su, nekada davno, lečili biljem. Zamislila sam ga kako kaska ka nekom ranjeniku sa knjigom u ruci: herbarijumom. Tu posebnu i lepu knjigu morala sam prilagoditi svojoj poeziji. Tako je herbarijum, knjiga osušenog bilja, postao knjiga poezije. Biljka se oduvek izjednačavala sa pesmom. Biljke su lekovite, biljke su otrovne. Hiron je mogao svima da pomogne, osim sebi.

Kentaur je, kao i Persefona, putnik. Sećanja, priviđenja, branje biljaka, podučavanje učenika beskrajnim jahanjem kroz arhipelag, sve je to u domenu putovanja. Kentaur Hiron bio je učitelj koga je Herakle, njegov učenik, ranio. Kentaur je besmrtan ali je bol izazvan strelom, čiji je vrh natopljen Hidrinim otrovom, toliko jak da on želi da umre, želi da bude žrtvena supstitucija za Prometeja, još jednog učitelja i prijatelja ljudi. Herakle je veza između njih. On mora prvo da oslobodi Prometeja. Dok on putuje ka Kavkazu, Hiron čeka. Trenutak koji moja literarna verzija podrazumeva jeste beskrajno dug. Bol poništava utvrđene koordinate vremena.

Razrađeniju poetsku verziju mita o kentauru prvi je, posle Pindara, dao Fridrih Helderlin. On je oko 1803. godine napisao odu „Hiron“ koja je poslužila kao polazište za ovu knjigu (ta oda bila je i tema mog master rada odbranjenog na Filološkom fakultetu. Dakle, prišla sam joj dvostruko – poetski i esejistički). Tu su bila još i moja amaterska interesovanja za noćno nebo, oblik i raspored sazvežđa, orjentacije pomoću zvezda, pećinske crteže. Želela sam da stvorim jedan pejsaž, sav od priviđenja. Potrebno je setiti se, na primer, kakve su sve halucinacije, stanja svesti i misli mogući kada ste, recimo, bolesni, kad imate visoku temperaturu. Ovde, sada, zamislimo kakva to priviđenja, koja nisu razlučiva od sećanja, može imati neko ko je ranjen, kome otrov gospodari telom, a ko je, ukoliko se Herakle ne vrati, do kraja vremena osuđen na kjaroskuro bola i sfumato misli.

Ideja za knjigu „Dedalove sobe“, njenu formu, sadržaj, protagnoniste, oformila sam u celosti 2011. godine, ali je ona pisana znatno kasnije, od avgusta 2015. do februara 2016. Doduše, neki delovi nastali su između 2011. i 2015. To su fragmenti iz trećeg poglavlja. U tom periodu ja sam imala jednu stvaralačku krizu koja se nije ogledala u činjenici da nisam pisala. Naprotiv, stalno sam nešto pisala i čitala u tom periodu, ali nisam zaista pisala. Oni od čitalaca ove knjige koji su pisci, naročito kao što sam i ja tada bila, pisci vikendom, razumeće o čemu govorim. Ona se odlikuje, kao i prethodne knjige, putovanjem i mitom. Otuda sam odlučila, i pre nego što sam završila „Dedalove sobe“, da će moja prva knjiga biti trilogija, da je besmisleno svaku objavljivati pojedinačno, iako se one mogu tako čitati.

Uopšte, smatram da će mnogima biti teško da upamte sve ove naslove, podnaslove, mitski kontekst, isprekidane celine. Ali, čitanje je putovanje. Neka putovanja, čak mnogo bliža od predela iza Sunca, umore. Uostalom, mene je uvek zanimao sukob, kako se nešto formira u odnosu na prepreku. Borba snaži duh, tako se postaje pravi, istinski putnik. Zato, olakšanja radi, trebalo bi nešto reći o formama: pisma, dnevnik, putopis. Sve tri afirmišu „ja“ koje je, u suštini, iluzorno. „Tek u dvostrukoj sferi postaje svaki glas, večan i blag“, piše Rilke u jednom od svojih soneta. Uvek je potreban drugi da bi „ja“ bilo prepoznato kao takvo. Pesnički um stvorio je bogove i zato je taj dvostruki glas u knjizi „Pisma Persefoni“, zapravo, jedan glas. Na kraju knjige „Herbarijum“, Hiron piše jednom od svojih učenika, u nadi da će baš on njegovu knjigu pronaći. „Ja“ uvek želi „Ti“. Putopis i dnevnik mogu biti izjednačeni. Dnevnik je odraz unutrašnje dinamike, putopis je odraz unutrašnje dinamike podstaknute spoljašnjom. No, ovaj putopis neobičan je utoliko što je sam lavirint izjednačen sa nečim što je, simbolički, daleko veće od samog arhitektonskog objekta koji je projektovao Dedal. Putovanje lavirintom može osnažiti duh, podjednako koliko i poništiti ga. Dedal to najbolje zna, naročito u onom trenutku dok gleda Ikara kako pada u beskrajno, plavo, ravnodušno, duboko, ospokojavajuće more. U san.

Inspiracije za knjigu „Tri mita o putovanju iza Sunca“

1. Pisma Persefoni2. Herbarijum3. Dedalove sobe

U ovom tekstu pokušaću da predočim zašto je Sunce bilo inspiracija za moju knjigu Tri mita o putovanju iza Sunca i kakav je značaj njegove simbolike, ali i kakav je značaj drugih dela sa sličnom temom koja su uticala na moju imaginaciju tokom godina pisanja.

Zašto Sunce? Zato što odvodi misao iza. Posmatrati Sunce znači utonuti u spokojan dodir vode, neba i zemlje. Sve ostaje za nama. Sunce na granici, ono koje zalazi ili ono koje se uznosi, ono koje daje blag nagoveštaj sebe, kroz svetlost praskozorja, kroz srebrnkaste iskre magle, ili ono koje prerasta u ružičastu paprat, zvuk koji ispunjava dolinu. Svitanje.

Duga tišina stvara širok vidik. Sunce je velika kapija koja razdvaja naš um i kosmos. Dubok uzdah, poput konja koji juri uz nebo, izmamljuje Sunce na horizontu: presečena jabuka koja se klati po izbrazdanom stolu neba. Neka je rumena, neka je žuta, neka je gnjila. Ipak, pred tim prizorom, osetićeš se prepoznatim.

Pred Suncem mogućnosti su nepregledne. Zašto pisanje, stvaranje simbola kroz reč, ovaploćenje misli u sliku posredstvom znaka, ne bi bilo poput posmatranja Sunca i te razdražljive želje da se ode iza njega, u izmaglicu plitke vode? Zastaću na trenutak, ovaj odlomak čini mi se bitnim:

Ako čovek ne prepozna i ne obelodani svoje mitove, tada ne može da objasni ni sebe, ni ono u sebi, niti ono u svetu u kome živi. Umeti naći „strukturu“ individualne simbolike i njenu vezu sa simbolikom sveta.. – Nina Berberova, „Kurziv je moj“

*

Sanjala sam da sam krenula iza Sunca ali ne kopnom već plivajući. Trebalo je da zajedno sa biciklom i psom stignem u Brazil ali, ispostavilo se, da smo u ambisu beskrajne vode, maslinaste, guste zbog isparenja nad njom, zalutali i da smo plivajući, zašli iza Sunca. Tamo, svetlost je bila boje žara, nije bilo zemlje, hodali smo u plitkoj vodi, retkom mulju. Tu su sedeli ljudi, crne senke od papira. Dok smo plivali, bicikla je pedalama o moje gležnjeve udarala, pas je cvileo od umora, a osećao je i moj strah. Strah je dolazio od predosećaja da je sa dna tog beskrajnog vodenog ambisa nešto krenulo ka mojim nogama. Plivala sam, u očajničkom pokušaju da se što pre domognem čvrstog i plitkog dna kako me to što je krenulo ka mojim nogama ne bi stiglo.

To je bio početak knjige „Dedalove sobe“, čije sam nastajanje detaljnije opisala u predgovoru za knjigu Tri mita o putovanju iza Sunca. Odatle potiče i ideja za naslov kojim bih objedinila tri pojedinačna dela: „Pisma Persefoni“, „Herbarijum“, „Dedalove sobe“. Bez obzira na to koliko se put ka Suncu činio pravolinijiskim, ja sam oduvek smatrala, posmatrano simbolički, da je put ka Suncu nalik putovanju po lavirintu (neću napisati kroz lavirint jer to podrazumeva probijati se pravolinijski, a ne lutati i kružiti).

U nastavku slede odlomci iz tri pojedinačne knjige koji se mogu postaviti, razmatrati i doživljavati uporedo sa delima koja su bila trag po snegu, krhka inspiracija, divljenje pre početka pisanja koje se, ipak, zadržalo i učinilo da iz estetskog zadovoljstva preraste u inspiraciju, vizuelni predložak koji je trebalo prevesti posredstvom reči.

*

Slika žene pred Suncem koje ne zna se da li zalazi ili se uznosi (da li je suton ili sviće) nemačkog slikara Kaspara Davida Fridriha oduvek je bila uz mene, u mom unutrašnjem pejsažu. Ženska prilika pred Suncem, čija je simbolika snažna, a dodatno naglašena stazom i stenom, morala je uticati na to da napišem sledeće stihove:

„Zašto gledaš put horizonta i ćutiš?“

„Dižući glavu
Sunce opet iz zemlje bi izranjalo –
Ali ti svetlosti, gde si ti?

Izneverena pitanje bi predelu
kao sebe oko Sunca
ti iznova uzvraćala.“ – (Pisma Persefoni, pismo „Horizont“, str. 19-21)

*

Fotografija Edvarda Stajhena iz 1904. godine, jednostavno nazvana „Jezero“, uporediva je sa kadrom iz filma „Persona“ Ingmara Bergmana. Dvojnost koja je, zapravo, jedan glas, svetlost i senka, isto kao i u mojoj zbirci gde dva lirska subjekta zapravo jesu jedan. Pesnik, onaj koji piše božanstvu, na taj način ga stvarajući, jeste samo to božanstvo. Pesnici su stvorili bogove, mitovi su naša prva poezija. Kada se jezero, često pominjan prirodni predeo u kontekstu mitologije koja se vezuje za Hada i Persefonu, transponuje u reči, dobiju se sledećio stihovi:

Breze su spavale
dok spuštalo se nebo.

Svetlost se
kroz naprsline krošnji
topila.

Na tlu gustih mirisa
bela kolonada umora – (Pisma Persefoni, Pismo „Drvo“, str. 70)

 

Zrake između vrba
prstima sanjaš.

Jezera tiha
između dlanova skupljaš.

Sve na slez je mirisalo. – (Pisma Persefoni, pismo „Drvo“, str. 71)

855f2230020fa617e3fd3eeeaca7a6a9

*

Slikarstvo Pompeja oduvek je, a krajnje nezavisno od studija istorije umetnosti, bilo polazna osnova mog unutrašnjeg pejsaža. Ono, zahvaljujući bojama, ali i neodredivosti prikazanih radnji, evocira neodredive utiske a verovatno zahvaljujući nepostojanosti perspektive. Bitno je stvarati narative posmatrajući jednu ili više slika. Posmatranje umetnosti treba da postane, isto kao i kritika, umetnost po sebi. Sledi odlomak iz knjige „Dedalove sobe“.

Još uvek je noć, ali na izmaku, uskoro će svanuti. Sestra i ja idemo uzbrdo ulicom, brzim korakom, bežimo da ne bi bile viđene. Ona mi bezvoljno pomaže, napeta je, daje mi ključ i odlazi. Ne želi da učestvuje u svemu tome.

Razdanilo se, ali nema Sunca. Trčim da me ne bi videlo. Penjem se na drvo i krijem se tako što se razapinjem jednom rukom za jednu granu, drugom za susednu. Položaj je neizdrživ, telo mi je teško, boli me. Ono baš tuda sporo prolazi.

Kad sam pomislila da će konačno otići, baš tad podiglo je glavu, prepoznalo me je, videlo je krajeve mojih prstiju sa druge strane. Tada, ja sam pala, grebući telo, lomeći se kroz granje. Ipak, uspela sam da vidim ulaz. Nisu to bila vrata, već mali prozor sa visoko uzdignute terase.

Dok sam se krila tu je bila jedna žena koja je čuvala svoje dete, ali ja sam se čudila tome. Ona nema dece. U parku, nadgledala je svoju ćerku dok se mala igrala. Čula sam je, grdila me je, prebacivala mi zbog traženja, zbog bežanja. Ona me je odala. (Dedalove sobe, I deo, str. 111)

13235819_948825691901269_1071827880_n

*

Bilo je i muzičkih uticaja. Poetska kompozicija Erika Satija i sama je inspirisana kritskim mitom, ubijenom kraljicom, čudovištem, Arijadnom. Slušajući nju, ja kao da popijem neko osvežavajuće piće, posle čitavog dana provedenog na 38 stepeni. Ona zvuči nalik limunadi u koju su ubačene dve kugle sladoleda od vanile. Gastronomska poređenja nemaju pežorativan odnos prema delu, već upućuju na čulnost koju nešto apstraktno, poput nota koje evociraju hladne kamene kiklopske zidove lavirinta, može proizvesti. Evo odlomka iz knjige „Dedalove sobe“:

I soba
Bila je puna peska.

II soba
Bila je puna plitke vode.

III soba
Bila je puna zaborava. Polomljeni ćupovi dali su joj boju i svi likovi po njima iscrtani svoje su darove položili – štit i novčiće.

IV soba
Naslage svetlosti, sloj nad slojem.

V soba
Dok prolazili smokroz ovu sobu, plutali smo.

VI soba
Ovde su korali, u korenu svojih čvorova, čuvali putokaze klupka.

VII soba
Ovde padao je sneg, nežni vitraži pahuljica. (Dedalove sobe, I deo, str. 115)

 

*

Ako je boja Persefoninih pejsaža bela, to je zato što je ona najudaljenija od Sunca, ona je u predelu inja i zato je knjiga „Pisma Persefoni“ prva u okviru trilogije. Zatim, sledi „Herbarijum“ gde si kentaurovi pejsaži drugačije teksture, boje i zvuka.

Osluškujem. Tinja kao plamen zvuk u daljini, to Sunce u pećinu mora gnjuri. U doba sutona, mekog kao čežnjive oči grožđa, ko će čuti glasove lovaca?

Pećina njih očekivala je. Bili su na horizontu. Nebo nad njima, još uvek okean bez korala. Crtali su zajedno, dogovorom raspoređujući linije i boju. Svod pećine na svoja sazvežđa strpljivo je čekao.

Za predele kojima hodali su, danima tražeći položaje, uvek bi govorili: „Dobro je, dovoljno je.“

Luk odavao streli iznova bi tajnu da nema krajnjeg horizonta i da onaj do koga ona dosegne svoje neophodno putovanje nije poslednji. Iza njega drugi, i širi, svoju prazninu propinje. (Herbarijum, str. 97)

*

Priviđenja, kjaroskuro i sfumato vizije hoda po ivici, po granici, po horizontu. To je put koji vodi do kapije Sunca. Deo koji sledi uporediv je sa slikom ispod, koja je deo neke stare reprodukcije, slike naslikane od strane nepoznatog amatera, a koju sam ja dobila na poklon. Pesmu Lise Žerar „See the Sun“, takođe, dobila sma na poklon. Uvek je potreban drugi da bismo sebe prepoznali i (raz)otkrili.

Iza Sunca stići ćeš, i parče prezrele dinje ti ćeš odgristi. Tama nad pučinom otvaraće se, horizont će se rascepiti kao prsti kad otvaraju šljivu. Nad čistom vodom koju ni stado ni zveri nisu otkrili, na čiju površinu još nije pala kap snega, ni borova iglica, nad vodom koja neće prepoznati lice, ti otkrivaćeš.

Vidiš li vatru sutona kako rađa se iz školjke mora, krošnje plodova nebom kako granaju promene. Vidiš li beskraj neba, grimizni obronak koji tone da bi kipu muziku otkrio, tajni reč poklonio i kamenčićima pozlatu.

Vidiš li šumu tamu kako trpi, svežinu dana iza mokre kore. Vidiš li suncokrete kako uspravljaju vratove. Na zemlji sada sve se menja.

Vidiš li dane za nama što su, kad sedeli smo na obali, biljkama imena dajući, za štit grejući vatru, iščekujući druge da sa nama oko plamena krug načine.

Vidiš li kako učio sam te pogrešno jer sada i ja oblike od senki i vlage stvaram. Kao pelin gorak zrak vraća se, nevešto cure kapi minerala.

Zar sve, zar sve bilo je samo razlivanje nevinosti nad glavama psa? (Herbarijum, str. 104)

Slika - Sunce iza trski

Horizont tih je bio
dok po njemu hodajući
stopala tvoja prozirna
stihove vodama iza Sunca
treptanjem su sricala.

Natrulog voća miris
skrivenim pupoljcima zraka
te vode tebi su darivale
a ti si kao biljku svoju
udisanjem njih ljuštila.

I padale svuda
po predelu su tvom
stare i smežurane kore nara
koje preobraziti se neće
u himne povratku. – (Pisma Persefoni, pismo „Horizont“, str. 23)

 

 

*

Ja sam fotograf-amater. Fotografije su moj vizuelni dnevnik, narativ o izgubljenom vremenu koje održavam budnim, u večnosti zaustavljenog trenutka. Pišući ovu knjiga, ja sam zaista bila u pejsažima koje sam napisala, a svuda oko sebe bi ih i pronalazila. Tako sam analognim fotoaparatom 2010. godine načinila ove fotografije koje su vizuelni pandan napisanom.

Da plavište u voćnjak sraste.

Da kestenje u vodu palo
oči opet postanu.

Da sva tvoja zamiranja
pod jedan bagrem čučnu.

Da jabuke pod drvetom gnjile
zamirišu zimskim vrtom. – (Pisma Persefoni, pismo „Plavišta“, str. 79)

13262123_948874568563048_1910576867_o

*

Knjiga „Herbarijum“ mogla se zvati i entuzijazam. Pokušala sam da to, u velikoj meri apstraktno i neodredivo osećanje uma, prevedem posredstvom jezika na čulni i konkretni oblik, predmet, pejsaž. Druga ambicija bila mi je da misao, misao kao takvu, ne sadržaj misli, već misao kao ćup, oblikovanu poput bokova boginje i praznu poput prvog jutra, dotaknem rečima.

K obalama sam putovao duž polja, između brda, pored jezera i maslinjaka, puteva lovorovim mirisima potčinjenih. Obalama, arhipelazima, hridima ruke sam širio, kao oči protegnute entuzijazmom svetlosti. (Herbarijum, str. 93)

Najavljujući tuzi uobličenje, ne spoznajući kojim stazama, stihovi stizali do mene bi, kao zrak do kapi. Pod krošnjom, strelu iz rane vadeći, anjao sam slamu Sunca iz vode što bi da izroni. (Herbarijum, str. 94)

Misao sa mokrom korom srasla (Herbarijum, str. 95)

Žeđ glinenih zdela, to misao je prazna, kao oklop puža zagledana u spor put kojim je hodala, predelom po koži ljušture joj iscrtanim. (Herbarijum, str. 96)

Kentaur

*

U centru lavirinta je Minotaur. Međutim, bilo je i predstava koje su u centar lavirinta smeštale kentaure. Junak moje knjige nije bilo koji kentaur, već učitelj najvećih grčkih junaka, onaj po kome je sazvežđe dobilo ime: Hiron. On nema negativnih konotacija u okviru mitološkog sistema. Otuda kentaur kao zaštitni znak mnogih izdavača i kulturnih institucija, kulture uopšte. On je uvek sa knjigom. Ja sam istu doživela kao herbarijum. Hiron je bio prvi lekar, učitelj kasnijeg zaštnika lekara, Asklepija. Prvi lekari morali su lečiti biljem, otuda herbarijum. Ima i otrovnih biljaka, podjednako koliko i lekovitih, a kentaurova sudbina tu ironičnu dvojnost naročito ističe. Toliko o inspiraciji. Detaljnije o knjizi možete čitati u pogovoru knjige, kao i u prvom tekstu objavljenom povodom izlaska iz štampe.

Slika - Kentaur u lavirintu