Tomazo Albinoni i drugi italijanski barokni kompozitori

 

Ako tražim neku drugu reč za muziku, tada uvek nalazim samo reč Venecija. – Fridrih Niče

Priloženi video kombinacija je muzike venecijanskog kompozitora Tomaza Albinonija s početka 18. veka i animiranog filma ruskog geditelja Garija Bardina iz 2000. godine.

Doprinos Venecije muzici XVIII veka ravnomerno je raspoređen između opere i instrumentalne muzike. Ovaj grad blistao je kao jedna od muzičkih prestonica Evrope, zahvaljujući stvaralaštvu kompozitora kao što su Tomazo Albinoni i Antonio Vivaldi.

Tomazo Albinoni (1671-1751) komponovao je 81 operu, 99 sonata, 59 končerta i 9 simfonija. Ipak, danas je najpoznatiji po delu Adađo koje zapravo nije celovito delo već je skup fragmenata koje je iz delova sastavio Remo Đazoto 1945. godine. Adađo je komponovan za orgulje i gudačke instrumente i evocira more nepregledne i nepodnošljive tuge.

Albinonijevi savremenici bili su deo onoga što u istoriji muzike nazivamo baroknim periodom koji je izrodio veliki broj kompozitora poznatih samo po jednom delu. Među njima su italijanski sveštenik Gregorio Alegri (1582-1652) koji je radio u Sikstinskoj kapeli u Rimu. Njegovo najpoznatije delo je Miserere koju je napisao samo za upotrebu u Sikstinskoj kapeli povodom praznika kao što je Božić. Ova kompozicija savremenog slušaoca transcendira („prebacuje“) u jednu potpuno novu dimenziju osećajnosti.

Zatim, jedna od najinteresantnijih pojava barokne muzike je italijanski kompozitor Alesandro Skarlati (1660-1725). Preporučujem njegove Sonate koje je interpretirao Ivo Pogorelić. Skarlati je radio u Rimu na dvoru švedske kraljice Kristine, proveo je život između Rima i Napulja u službi dvora i crkve. Napisao je oko 115 opera i 700 kantata za kamerni orkestar.

U ovoj grupi izdvajamo još jednog italijanskog kompozitora čije nam note nedvosmisleno evociraju prelepe tavanice italijanskih crkvi 17. i 18. veka. Đovani Batista Pergolezi (1710-1736), uprkos svom kratkom životu (smrt od tuberkuloze u 26. godini) komponovao je jedno od najlepših dela u istoriji klasične muzike, Stabat Mater.

Animirani film o Piranezijevoj seriji grafika „Zatvori“

 

Četrnaest (u prvom izdanju) grafika italijanskog gravera Đambariste Piranezija autor ovog animiranog filma, , predstavio je kao da se kreće po njima, prateći redosled pojavljivanja u portfoliju.

Ovo je 3D verzija grafika koje otvaraju bezvremeni svet sna. One se u potpunosti uklapaju u neuravnoteženost barokne vizije podjednako koliko i u poljuljani status tendencija doba prosvetiteljstva.

Animirani film o Blejkovim crtežima

 

U Londonu, u Tejt galeriji (Tate Gallery), 1977. održana je izložba posvećena pesniku i slikaru Vilijamu Blejku. Tom prilikom umetnica Šejla Grejber zamoljena je od strane kustosa i organizatora izložbe da napravi kratak film kao uvod u samu izložbu. Priloženi video rezultat je te saradnje. Takođe, Tejt galerija poseduje u svojoj kolekciji neke od najznačajnih radova ovog umetnika-vizionara koji je tvrdio: Energy is Eternal Delight, kao i If the doors of perception were cleansed, every thing would appear to man as it is: Infinite.

O Vilijamu Blejku, engleskom pesniku, slikaru i vizionaru do sada je bilo reči u više različitih tekstova. Vilijam Blejk, jednostavan i uopšten naziv prvog teksta, sastoji se od mog prevoda jedne Blejkove pesme i ilustracija za Miltonov spev Izgubljeni Raj. O Blejku sam pisala i u tekstu Vilijam Blejk i Knjiga otkrivenja gde sam vršila uporednu analizu jednog Blejkovog crteža i stihova iz Apokalipse kojima je slikar bio inspirisan. Takođe, uticaj na savremenu pop kulturu ovog pesnika je velik pa je i o tome bilo reči u tekstu Uticaj Vilijama Blejka. Najzad, tu je i poređenje Blejkovih gravira četri elementa sa jednom pesmom Emili Dikinson u tekstu Blejkove ilustracije četri elementa i jedna pesma Emili Dikinson.

Izvor reprodukcija: Tate Gallery  |  Video rad: Sheila Graber

William Blake, Elohim Creating Adam, 1795/c.1805

William Blake (1757‑1827), God Judging Adam, 1795.

William Blake, Nebuchadnezzar, 1795/c.1805

William Blake, Newton, 1795-1805.

William Blake, Pitty, c. 1795.

William Blake, The Good and Evil Angels, 1795-1805.

William Blake, The Night of Enitharmon’s Joy (formerly called ‘Hecate’), c. 1795.

Umetnik i njegov pas: Emili Dikinson

 

Rano ustanem – Psa povedem –
U posjet moru krenem –
Iz Prizemlja su – da vide mene –
Izišle sve Sirene.

Fregate – s prvog sprata – ruke
Kudeljne ispružale –
Misleći da sam Miš nasukan –
Na pjeskovite žale –

No ne makoh se – dok mi Plima –
Cipelu prostu ne prođe –
I moju Kecelju – i moj Pojas –
I Steznik moj – takođe –

Ko da je htjelo – cijelu mene –
Da proguta ko Rosu
Što se rukavom Maslačka osu –
A potom – i ja krenem –

Išlo je za mnom – tik uz mene –
Moji Gležnjevi ćute –
Srebrnu Petu mu – a Cipele mi
Biserjem obasute –

Kod Tvrdog Grada više nikog
Znanog mu nije bilo –
Pa uz naklon – i uz mig oka –
More se povlačilo –

 

I started early, took my dog,
And visited the sea;
The mermaids in the basement
Came out to look at me,

And frigates in the upper floor
Extended hempen hands,
Presuming me to be a mouse
Aground, upon the sands.

But no man moved me till the tide
Went past my simple shoe,
And past my apron and my belt,
And past my bodice too,

And made as he would eat me up
As wholly as a dew
Upon a dandelion’s sleeve—
And then I started too.

And he—he followed close behind;
I felt his silver heel
Upon my ankle,—then my shoes
Would overflow with pearl.

Until we met the solid town,
No man he seemed to know;
And bowing with a mighty look
At me, the sea withdrew.

 

Izvor: Emili Dikinson, Poezija, preveli Jasna Levinger i Marko Vešović, Svjetlost, Sarajevo, 1988.

Source: Poetry Foundation  |  Preporuka: Robin Ekiss

Pesma pod rednim brojem 520.

Animirani film rađen prema motivima Kafkine priče „Seoski lekar“

Marcello Grassmann - Untitled, 2002.

U svetu horora japanski film zauzima posebno mesto. Međutim, pre njega, postojao je Franc Kafka. Senzibilitet nadrealne, hororične Kafkine pripovetke Seoski lekar uklapa se u stereotip o japanskoj horor estetici.

Koji Jamamura je 2007. godine napravio ovaj kratki film rađen prema pomenutoj Kafkinoj priči koja je napisana u zimu 1916-1917. Objavljena je krajem 1917. godine u almanahu Die neue Dichtung za 1918.

Seoski lekar, koji je neimenovan i neodređenog starosnog doba, u sred zimske, snežne noći mora da ode deset kilometara dalje da bi pregledao umirućeg pacijenta. Međutim, konji su mu mrtvi. Tu je konjušar koji mu daje dva konja, ali za uzvrat želi da obljubi Rozu, njegovu kućnu pomoćncu. Kada konačno pokrene divlje konje stiže, s obzirom na razdaljinu, vrlo brzo u kuću bolesnika koji umire. A tamo…

U bolesnikovoj sobi vazduh je takav da se jedva može disati; zapuštena peć se dimi; otvoriću prozor; ali najpre želim da pregledam bolesnika. Mršav, nimalo grozničav, ni hladan ni topao, prazna pogleda, bez košulje, mladić se diže ispod perine, obiskuje mi se o vrat, šapuće mi na uvo: „Doktore, pusti me da umrem.“

Citat: Franc Kafka, Seoski lekar, preveo Branimir Živojinović, Nolit, Beograd, 1978.

Crtež: Marcello Grassmann, 2002.

Animirani film Pjotra Dumale rađen prema dnevnicima Franca Kafke

Piotr Dumala, Movie poster for 'Franz Kafka'

20. jul 1915.

Smiluj se na mene, grešan sam do u najskriveniji kutak svoga bića. A imao sam dara, sklonosti koje nisu bile sasvim za preziranje, male dobre sposobnosti, rasipao sam ih nerazborito stvorenje kakav sam bio, sad se bližim kraju, upravo u vreme kada bi se spolja sve moglo okrenuti na dobro po mene. Ne guraj me među izgubljene. Znam, to je smešno, iz daljine pa čak i iz blizine smešno samoljublje što tu progovara, ali kad već živim, imam i samoljublje sveg živog, pa ako to živo nije smešno, nije smešno ni sve što ono nužno izražava. – Bedna dijalektika!

Ako sam osuđen, nisam osuđen samo na skončanje, već sam osuđen da se i do skončanja branim.

Ove nedelje pre podne, neposredno pred moj odlazak, činilo se da hoćeš da mi pomogneš. Nadao sam se. Do danas pusto nadanje.

I sve moje jadanje nema u sebi ubeđenja, čak ni pravog jada, klati se poput sidra nekog izgubljenog broda visoko iznad dna u kojem bi moglo da nađe oslonca.

Daj mi samo mira u noćima – detinjasto jadanje.

Pjotr Dumala je poljski režiser, rođen 9. jula 1956. godine u Varšavi. Njegov animirani film, rađen na osnovu odlomaka iz dnevnika Franca Kafke korespondira sa samom atmosferom kafkijanskog usamljenog sveta, često bizarnog, iznutra kakofoničnog i anksioznog. Odlomak koji sam citirala, iako je iz dnevnika, deluje kao obraćanje. „Daj mi samo mira u noćima“, „Ove nedelje pre podne … činilo se da hoćeš da mi pomogneš“, „Smiluj se na mene..“.

Nisu svi dnevnici umetnička dela za sebe, mnogi pisci, međutim, njih koriste kao prirodan nastavak izražavanja. Kafka je to činio na veličanstven i neponovljiv način. Njegova duša mučena je poput nekog od nesrećnika na Bošovim slikama pakla. Kafkin pakao je interiorizovan. Ne postoji strah od onostranog, već strepnja i drhtanje, strah i neizvesnost od ovostranog, od života sada i ovde.

Citat: Franc Kafka, Dnevnici 1914-1923, prevod: Vera Stojić, Branimir Živojinović, Nolit, Beograd, 1978.