Pet pesama posvećenih boginji Persefoni

 

962171faa0d498cd2d7cd438ba0ec4b7

Skulptura: Kora, 6. vek pre nove ere, Atina

EDNA SENT VINSENT MILEJ: MOLITVA PERSEFONI

Budi joj, Persefono,
Sve ono što ja nisam mogla biti.
Položi njenu glavu na svoje krilo.
Ona koja je bila tako ponosna i divlja,
Lakomislena, arogantna i slobodna,
Ona kojoj ja nisam bila potrebna,

Usamljeno je malo dete
Izgubljeno u paklu, – Persefono,
Položi njenu glavu na svoje krilo;
Reci joj, „Moja draga, moja draga,
Nije tako strašno ovde.“

SESILIJA VOLOH: HAD

Gde odlazimo kada on zatvori moje oči
i pod koju zemlju:
neka plava tama, dalja od pakla;
predeo odsustva, korena i kamena.
Ovde nema tela,
mi sanjamo bezoblične snove –
stalnu oluju bez oblaka.

Majko, nikada se neću probuditi,
Već sam dugo putovala.
Moja usta boje su njegovih usta
i njegove ruke više nisu njegove;
oni su nemi kao dim, kao moja bela haljina,
i koplje njegovog imena, nekada svirepo,
rastvara se na mom jeziku
kao šećer, kao pesma ptice, ja ju šapućem:
Had. Nastavite sa čitanjem

Serija fotografija „Svetlost nad Grčkom“ Herberta Lista

Mnogi umetnici, koje danas smatramo klasicima 20. veka, posetili su Grčku pred Drugi svetski rat. Neki od njih bili su Herbert List i Margerit Jursenar, nama, po liniji njihove estetike, najznačajni. Leni Rifenštal je krajem tridesetih godina 20. veka bila u Grčkoj i stvorila svojevrsnu simfoniju pokretnih slika, snimajući Olimpiju, film koji je slavio Olimpijske igre održane u Berlinu 1936. godine.

Da bi smo dobro razumeli stvaralaštvo nekog umetnika moramo ga prvenstveno staviti i u vremenski okvir, u kontekst njegovog stvaralačkog trenutka. Vizija Grčke kakvu imamo delimično je projektovana zahvaljujući nemačkom uticaju. Antička Grčka estetika i umetnost vizuelno nisu bile u tako kontrastnim tonovima i geometrijskim određenjima kao što su Listove fotografije ili kadrovi Leni Rifenštal, ali mi volimo da idealizujemo Grčku na osnovu njenog „minimalizma“ koji, zapravo, nikada nije postojao u tom obliku. Jursenar, Rifenštal i List samo su neki od umetnika koji su nam antičku Grčku predstavili kao „mirnu veličinu“, „skladno jedinstvo“, nastavljajući idealizaciju na tragu Vinkelmana. Nastavite sa čitanjem

Fridrih Niče o Apolonu

Moramo umetnički sazdanu građevinu apolonske kulture takoreći kamen po kamen rušiti, dok ne ugledamo temelje na kojima je zasnovana. Tu, pre svega, vidimo divne olimpske likove bogova što stoje na slemenu te građevine, a čija dela, prikazana na reljefima što nadaleko zrače, ukrašavaju njene pervaze. Ako među njima stoji i Apolon, kao pojedinačno božanstvo pored drugih i ne polažući pravo na neki prvenstven položaj, ne smemo dopustiti da nas to zbuni. Isti nagon koji je oličen u Apolonu rodio je olimpski svet uopšte, i u tom smislu možemo Apolona shvatiti kao roditelja tog sveta. Kakva je to bila golema potreba iz koje je proisteklo tako sjajno društvo olimpskih bića?

Tu ništa ne podseća na askezu, duhovnost i dužnost; govori nam samo jedan bujan, čak trijumfalan život u kojem je obogotvoreno sve što postoji, pa bilo ono dobro ili zlo. I, posmatrač će svakako prilično zbunjen zastati pred ovim fantastičnim preobiljem života, pitajući se s kakvim li su čarobnim napitkom u telu ovi razuzdani, obesni ljudi uživali u životu.

Helen je poznavao i osećao strahote i užase života; da bi uopšte mogao da živi, morao je ispred njih da postavi blistavi porod snova, Olimpljane. Ono bezmerno nepoverenja prema titanskim silama prirode, onu Mojru što nemilosrdna sedi na prestolu iznad svih saznanja, onu orlušinu velikog prijatelja ljudi Prometeja, onu stravičnu sudbinu mudrog Edipa, ono rodovsko prokletstvo Atrida koje Oresta nagoni na ubistvo majke, ukratko celu onu filosofiju šumskog božanstva, zajedno sa njenim mitskim primerima, koja je upropastila turobne Etrurce – Heleni su pomoću umetnički sazdanog posredničkog sveta Olimpljana neprestano sve iznova savlađivali, u svakom slučaju prekrivali i od pogleda zaklanjali. Da bi mogli živeti, Heleni su iz najdublje prinude morali da stvore te bogove: taj tok stvari moramo zamisliti tako da se iz prvobitnog titanskog božanskog poretka strave, onim apolonskim nagonom lepote, u sporim prelazima razvijao olimpski božanski poredak radosti. Nastavite sa čitanjem

Fridrih Niče: „Rođenje tragedije iz duha muzike“ (fragmenti)

imageedit_1_6733796717

U helenskom svetu postoji ogromna suprotnost po poreklu i ciljevima između likovne umetnosti, apolonske, i nelikovne umetnosti muzike, kao Dionisove.

Da bi smo ta dva nagona približili našem poimanju, zamislimo ih najpre kao odvojene umetničke svetove sna i pijanstva; između tih fizioloških pojava uočljiva je suprotnost koja tačno odgovara onoj između apolonskog i dioniskog. U snu su se prvi put, prema Lukretijevoj predstavi, divni likovi bogova pojavili pred očima ljudske duše, u snu je veliki likovni stvaralac ugledao prekrasni telesni sklop natčovečanskih bića. Lepi privid svetova sna, u čijem je stvaranju svaki čovek potpun umetnik, jeste pretpostavka svekolike likovne umetnosti.. Mi uživamo u neposrednom poimanju lika, svi oblici nama nešto kazuju.

A kako se filozof odnosi prema stvarnosti postojanja, tako se umetnički osetljiv čovek odnosi prema stvarnosti sna; on ga tačno i rado posmatra jer u tim slikama nalazi tumačenje života, na tim zbivanjima se vežba za život.

Tu radosnu neophodnost doživljavanja sna i Heleni su izrazili kroz Apolona; Apolon, bog svih likovnih tvoračkih snaga, u isto vreme je i bog-predskazivač, tumač snova. On koji je po svom poreklu „vidljiv sjaj“, božanstvo svetlosti, vlada i sjajnim prividom unutarnjeg sveta mašte. Nastavite sa čitanjem

Rajner Marija Rilke: „Orfej. Euridika. Hermes“

Image result for orpheus eurydice hermes rilke

To beše duša rudnik čudesan.
Oni su kao tihe žice srebra
išli kroz njegov mrak. Sred korenja je
krv izvirala, krv što odlazi
k ljudima i k’o porfir teški to je
sjalo u tmini. Inače ne beše
ničeg crvenog.

Stenje beše tu
i behu šume lišene duše.
Mostovi nad prazninama i ono
veliko, sivo, slepo jezero
što visi iznad svog dalekog dna
k’o kišno nebo iznad predela.
Međ livadama pak, blaga i krotka,
jedine staze belela se pruga,
prostrta kao duga truba platna.

I tom su stazom dolazili oni.

Napred, u plavom plaštu, vitak čovek,
koji je nemo i sa nestrpljenjem
gledao u daljinu. Njegov korak
otkid’o je, ne žvaćući, od puta
velike zalogaje; ruke su mu,
pomaljajuć se kroz slap nabora,
visile teške, zgrčene, za laku
ne znajuć više liru, koja beše
sa levom rukom srasla, k’o što srastu
rašljike ruže s maslinovom granom. Nastavite sa čitanjem

Rafaelova freska „Atinska škola“

Image result for The School of Athens

Ova freska, koju sam prvi put videla u udžbeniku filozofije za četvrti razred gimnazije, podstakla me je na razmišljenje da bih, umesto jezika i književnosti, kao i istorije umetnosti, mogla da upišem filozofiju. To se nije desilo. Međutim, da jeste, ispit iz antičke filozofije, kao i moja buduća predavanja učenicima, spremala bih na osnovu njenog redosleda.

Videla sam ovu fresku i u Vatikanu. Nije bilo mnogo ljudi u sobi u trenutku kada sam je posmatrala. Međutim, sada uopšte ne mogu da se setim nijednog detalja, niti tog trenutka. Previše je oblika, lepote, formi oko vas u Vatikanu i dok doprete do Rafaela vaša memorija je popunjena. Mozak više ne može da procesuira stvari koje oko zapaža.

Treća impresija koju bih podelila jeste rezignacija koja je, možda, posledica pogrešnog i prevelikog očekivanja. Kako je moguće da je i pored ovoliko mudraca, njihovog uticaja na potonju evropsku civilizaciju, svet pravio greške koje je pravio? Istinito, dobro i lepo nisu uvek pobeđivali. Isto se, naravno, može pojedinac zapitati u vezi sa Bogom.

Stoga, možda je stvar u pojedincu. On bi trebalo da bude promena koju želi da vidi u svetu. Da počne od sebe, od vajanja sopstvene duše, počevši od umetnosti, filozofije, religije, nauke i ljubavi. U nastavku sledi, manje apstraktan od mog, odlomak o ovoj Rafaelovoj fresci. Nastavite sa čitanjem

Rečnik simbola: Sova

Zato što se ne izlaže dnevnoj svetlosti sova je simbol tuge, tame, setne i samotnjačke povučenosti. U grčkoj mitologiji ona pokazuje Atropu, onu od Parki koja kida nit sudbine. U Egiptu izražava hladnoću, noć, smrt.

Sova je u drevnoj Kini imala važnu ulogu: to je bila strašna životinja za koju se verovalo da je progutala svoju majku. Simbolizuje jang, čak i višak janga. Pojavljuvala se tokom dugodnevice, a izjednačavala se sa bubnjem i munjom. Povezivala se i sa kovačnicom. Bila je amblem žutog vladara i prvog topioničaraHuang Tija. Kao višak janga, sova je izazivala sušu, a deca rođena na sovin dan (dugodnevica) bila su nasilna (možda oceubice). Bilo kako bilo, sova se uvek smatrala okrutnom i zlokobnom životinjom. To je jedan od najstarijih kineskih simbola, još iz takozvanog mitskog doba. prema nekim autorima, mogla bi biti podudarna sa zmajem-bakljom, amblemom druge dinastije, Jin.

Sova je amblem munje, lik joj se nalazio na kraljevskim barjacima. To je ptica posvećena kovačima i solsticijima; u pradavnim vremenima bila je zaštitnik posebnih dana kad su kovači izrađivali mačeve i čarobna ogledala. Nije potrebno reći kako Kinezu ne bi palo na pamet da na vrata svog ambara prikuje sovu.

Ćuk pripada precima sveta, punim mudrosti i iskustva, prema jednoj apokrifnoj stoimenoj galskoj legendi. Trebalo bi ga dakle svrstati među prvobitne životinje i verovatno se može poistovetiti sa sovom. Te se životinje ipak ne pojavljuju u keltskom verskom simbolizumu. Sova se ovde uzima u lošem smislu pod uticajem hrišćanstva. Povoljni simbolizam stariji je i verovatno predhrišćanski.

Sova koju prati zao glas da je kradljivica i od koje smo napravili simbol ružnoće bila je Atinin znak. Pošto je noćna ptica i povezana sa mesecom, sova ne može da podnese sunčevu svetlost, pa se po tome suprotstavlja orlu koji tu svetlost prima otvorenih očiju. U tome, kao i u njenoj vezi sa Atinom Minervom, moguće je, po Genonu, videti simbol racionalnog saznanja – percepcija mesečeve svetlosti putem odraza – koja se suprotstavlja intuitivnom saznanju – neposredna percepcija sunčeve svetlosti. Nastavite sa čitanjem

Mit o Hipnosu

Hipnos, personifikacija sna, demon koji ljudima i bogovima donosi okrepljujući odmor.

San, brat Smrti (Tanatos), boravi na ostrvu Lemnu kao gospodar svih bogova i ljudi. Na Herinu molbu, on je dva puta uspavao čak i Zevsa; prvi put je to učinio da bi Hera podigla buru i bacila Herakla daleko od prijatelja, na ostrvo Kos. Zevs je otkrio ovu zaveru i hteo je da baci Hipnosa u more, ali je bog sna našao zaštitu u krilu Noći. U poslednjoj godini trojanskog rata, kad je, mimo volje svog supruga, zaželela da pomogne Grcima, Hera se po drugi put obratila Hipnosu za pomoć. Bog sna je iznudio od nje obećanje da će mu dati za suprugu Pasiteju, najmlađu od harita, a zatim je, u liku noćnog gavrana, sleteo na planinu Idu i uspavao Zevsa.

U kasnijem predanju Hipnos je sin Noći (Niks) i brat blizanac Smrti. Verovalo se da braća borave u Tartaru i da do njih nikada ne dopiru Sunčevi zraci. Dok San juri preko zemlje i mora, na radost ljudima, njegov brat je mrzak čak i bogovima. Neki pripovedaju da Hipnos živi u dubokoj pećini, u zemlji Kimeraca.

Bog sna je voleo lepog lovca Endimiona. Da bi večno uživao u divnim očima svog ljubimca, Hipnos je bacio Endimiona u dubok san, ali je njegove oči ostavio otvorene.Hipnos je zamišljan kao lep, krilati mladić, koji granom potopljenom u vode reke Zaborava dodiruje slepoočnice umornih ljudi ili na njih izliva uspavljujuće sokove.

Na vazama crvenofiguralnog stila prikazani su San i Smrt kako sahranjuju Sarpedona ili Memnona. Na starijim spomenicima Hipnos i Tanatos se prikazuju na isti način. Tek na atičkim belim lekitima San je predstavljen lepšim i mlađim od Smrti. U rimskoj umetnosti Hipnos se često prikazuje na mozaicima i sarkofazima. Njegov stribut je rog, iz koga prosipa snove i mrak. Nastavite sa čitanjem

Alber Kami: „Jelenino progonstvo“

Mediteran ima svoju sunčanu tragiku, drugačiju od tragike magli. Ponekad s večeri, na moru, u podnožju planina, noć pada na savršen luk nekog malog zaliva, a iz mirnih voda počinje da se penje neka nespokojna punoća. Na takvim mestima shvatamo da ako su Grci dospeli do očajanja, to je uvek bilo preko lepote i onoga što je u njoj podjarmljujuće. U toj pozlaćenoj nesreći, tragedija dostiže vrhunac. Naše je doba, međutim, othranilo svoje očajanje u ružnoći i grčevima. Zato bi Evropa bila gnusna, kada bi ono što boli ikada moglo da bude takvo.

Mi smo izgnali lepotu, Grci su ustali na oružje zbog nje. To je prva razlika, ali koren joj je dubok. Grčka misao se uvek čvrsto držala pojma granice. Ona ništa nije isterivala do kraja, ni svetinju, ni razum, jer ništa nije ni poricala, ni svetinju, ni razum. Ona je uključivala sve, uravnotežujući svetlost senkom. Naša Evropa, naprotiv, koja se bacila na osvajanje svega, kćerka je neumerenosti. Ona poriče lepotu, kao što poriče i sve ono što ona sama ne uzdiže. I mada na različite načine, ona uzdiže samo jednu stvar, a to je buduće carstvo razuma. U svom ludilu, pomera večite granice, i istog časa mračne Erinije se bacaju na nju i proždiru je. Nemezis, boginja mere, a ne osvete, bdi. Svi oni koji prekorače granicu bivaju nemilosrdno kažnjeni.

Grci, koji su se vekovima pitali šta je pravedno, ne bi razumeli ništa od našeg shvatanja pravde. Pravednost se za njih podrazumevala u određenim granicama, dok se ceo naš kontinent grči u traženju pravde, koju želi potpunu. U praskozorje grčke misli, Heraklit je već zamišljao da će pravda postaviti granice i samom fizičkom svetu. „Sunce neće preći svoje granice, jer bi Erinije, koje čuvaju pravdu, to otkrile.“ Mi, koji smo izbacili iz koloseka i univerzum i duh, smejemo se toj pretnji. Na pijanom nebu palimo sunca kakva hoćemo. Ali, granice ipak postoje i mi to znamo. U svojim najvećim ludilima sanjamo o ravnoteži koju smo ostavili za sobom i naivno verujemo kako će je, posle svih grešaka, opet pronaći. Detinjasta uobraženost, koja pokušava da opravda to što detinjasti narodi, naslednici naših ludosti, upravljaju danas našom istorijom. Nastavite sa čitanjem

Džon Kits: „Oda grčkoj urni“

Ti večno nevina, nevesto spokoja!
Odojče tišine i sporih časova,
ti, pevaču šumski, što kroz usta tvoja
navire poj lepši od naših stihova:
kakva bajka cvetna oko tvojeg boka
ovi u dolini Arkadije zlatne
bogove i smrtne ljude u isti mah?
Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne
device te ko su? Beg, bitka žestoka?
Kakve su to frule? Kakav zanos plah?

Pesme što čujemo drage su, al draže
još su nečuvene, i stog nek zaječi,
frule, ne za uvo već što može blaže,
svirka duhu našem sa pesmom bez reči.
Pod stablima nećeš, o mladiću lepi,
stati s pesmom, niti stabla će da mru:
smeli ljubavniče, blizu svrhe ti si,
a ne ljubiš dragu, no zato ne strepi,
volećeš večito večno mladu nju.

Srećne, srećne grane! Nikad lišće vedro
neće vam proleću reći zbogom žalno;
o sviraču srećni, nesmoren i štedro,
sviraćeš na fruli nove pesme stalno;
večna ljubav, večna, srce nek prevlasti,
uvek strasno i za uživanje orno!
Večno zadihana, večno mlada žud,
slobodna od iga svake ljudske strasti
kad nam srce klone gorko i umorno,
a orosi čelo grozničava stud.

Ko su ljudi ti što u hram idu trajno?
Kojem žrtveniku, žrecu tajanstveni,
vodiš tu junicu što muče očajno,
svilenih bokova cvećem okićenih?
Gradić pokraj reke il na žalu što je,
il na bregu s mirnim zamkom u samoći,
tog smernoga jutra što napušten bi?
O gradiću, večno uličice tvoje
biće tihe… niko nikad neće doći
da nam kaže zašto pust ostade ti.

Grčko remek-delo! Sa jasnim držanjem
devica i ljudi koji mramor diče,
s ugaženom travom i sa šumskim granjem:
mučiš misli naše, ćutljivi obliče,
kao večnost. Hladna pastoralo, traješ, –
dok smrt pokolenja lišava životat
kao svedok večni slušajuć tuđ vaj –
da čoveku kažeš prijateljski da je
lepota istina, istina lepota,
i to je na zemlji sve, čoveče, znaj.

Zajedno sa Helderlinom Kits predstavlja obnovu stvarnog helenskog duha u evropskoj poeziji, koja je ranije, za vreme klasicizma, uglavnom bila oslonjena na latinsku antičku književnost. Oda je napisana u maju 1819, a januara sledeće godine (1820) objavljena je u časopisu Annals of the Fine Arts. Valjalo bi uraditi uporednu analizu Helderlinovog romana Hiperion i Kitsove ode istoimenog naziva, a kada već govorimo o revitalizaciji antičkog grčkog duha u modernoj Evropi s početka 19. veka ne možemo zaobići ni Geteovu dramu Ifigenija na Tavridi.

Ova ekfraza, opis umetničkog dela unutar umetničkog dela, književna je evokacija prostorne umetnosti. Prostor koji zauzima opisana scena je jedna antička vazna (urna). Međutim, to je u svetu fikcije koji nam pesma omogućava. Do čitaoca, a ne lirskog subjekta, pesma je došla posredstvom reči, takođe svojevrsnog tela u obliku urne, tela oblikovanog rečima. Lirski subjekt vidi pred sobom urnu, a na njoj je slika. Mi pred sobom vidimo tekst u kome je opisana vazna na kojoj je (opisana) procesija, arkadijska scena jednog zlatnog dana, a pre toga, jedan tužan mladić što pod stablom svira frulu. Ta slika nas podseća na jednu idiličnu scenu Frederika Lejtona iz 1881. godine.

Ekfraza ne podrazumeva mimetički odnos prema posmatranom predmetu, ona nije deskripcija. Detaljan opis predmeta primarno je bila retorska vežba koja nije morala podrazumevati opis određenog umetničkog dela, slike ili skulpture. Ekfraza je uvek u vezi sa vizuelnim i ova pesma to potvrđuje pred čitaoca prinoseći, a u obliku pitanja, procesiju, živopisno lirski ispripovedano kretanje mase koja koja ide u hram „u dolini Arkadije zlatne“. Bokove vazne obavila je cvetna bajka u kojoj istovremeno prebivaju bogovi i ljudi, device i frule, bitke i junica. Svi oni napustili su grad i nekuda se uputili, a delo, nemo, „odojče tišine“, neće im otkriti tajnu da kretanja, zapravo, nema. Uostalom, to kružni oblik predmeta o kome je reč i potvrđuje. Nastavite sa čitanjem

Muzička arheologija: Stara Grčka

Henri Matisse‚1910 MUZIKAHenri Matisse, 1910 PLES

Muzika ulazi u istoriju sa Grcima. Ulazi u istoriju sa punom kulturnom svešću i uz strogo produbljavanje svakog od svojih brojnih problema: muzika kao tehnika komponovanja; muzika kao izvođačka tehnika; kao specifična potreba za zapisivanjem (tj. potreba da se sačuva u trajnim dokumentima, prevazilazeći prolaznost usmenog i praktičnog predanja); muzika kao umetnost, to jest kao izraz određene estetske svesti; kao objekat moralnih i socijalnih razmišljanja. Sve su to pitanja na koja će ljudi u razna vremena davati najrazličitije odgovore. Od davnih, maštovitih muzičkih mitova pa do složenih spisa iz Aleksandrije; od prvobitne sinteze kompozitorskog i izvođačkog čina, autora i interpretatora (setimo se mitova o prvom muzičkom takmičenju, onom između Apolona i Marsije), pa do razdvajanja ta dva čina – ta dva trenutka – što pretpostavlja posredničku funkciju muzičkog zapisa; od virtuozno shvaćenog muziciranja i od njegove pretećno funkcionalne namene – za obrede ili verske pesme – pa do priznanja njegove samostalne umetničke vrednosti: sve to, što mi jednostavno nazivamo „muzikom starih Grka“, predstavlja u stvari dug i veoma intenzivan razvojni ciklus.

Trijumf zdravog, jasnog dijatonskog stila s prirodnim tonovima, bacio je u zasenak hromatska istraživanja, a takođe, kao neku vrstu snobovskog zastranjivanja (kojem se izrugivao, na primer, Aristofan, u III veku pre n.e) i ona enharmonska (bez sumnje samo približna, s obzirom na teškoću razlikovanja četvrtstepena pomoću glasa i instrumenata). Osnovni niz od četri tona nazvan je tetrahord prema žicama (chordai) nacionalnog instrumenta – lire.

Sa četri žice, koliko je lira imala u svojoj najstarijoj fazi – stopljenoj, i u ovom slučaju, s mitom (sa ljupkom i duhovitom legendom o rođenju Hermesovom) došlo se, zahvaljujući Terpandoru, do sedam, a kasnije, pod zavodljivim egipatskim uticajima, čak i do petnaest žica. Tetrahord je obuhvatao svega dva i po stepena. Povezivanjem dvaju susednih tetrahorda mogao se pokriti raspon od jedne oktave, uz različito nizanje celih stepena i polustepena koje je karakterisalo pojedine načine ili moduse (u suštini, posebne vrste lestvica).  Svakom modusu Grci su dali ime na osnovu plemena iz kojeg je poticao, otprilike onako kao što su učinili . mada je tu broj bio znatno manji – i sa svojim arhitektonskim stilovima.

Muzička osetljivost ovog naroda istančala se u opažanju najraznovrsnijih i najsitnijih razlika u nizanju tonova u lestvicama.

Na takvim temeljima, grčka muzika je bila isključivo melodijska: uživanje u čistim tonskim arabeskama. Nije se znalo za složene pratnje, a pogotovu ne za veštinu smišljenog kombinovanja više melodijskih linija. Oskudne su bile i zvučne i instrumentalne boje.

Mekoća egipatskih harfi sa mnogo struna delovala je na Grke. Pored lire, rado su upotrebljavali i aulos, jednu vrstu oboe.

Ali i Panova frula (siringa) i Marsova ratnička truba mogle su da pruže svoju specifičnu zvučnu boju, u okviru raznih pesničkih, pastirskih i vojnih svečanosti. Nastavite sa čitanjem