Бувљаци као неформални музеји историје и културе једног народа

Играчке са земунског бувљака. Фотографија: Ана Арп

Дуго планирам да напишем један текст о београдским бувљацима иако они нису једини вредни наше пажње. Неготин, Панчево, као и многа друга мања и већа места у Србији имају крајем радне недеље и викендима бувљаке или оно што ја зовем неформалним а веома аутентичним изложбеним просторима на ободима градова. То су музеји једне далеко ведрије, живописније, динамичније, помало горке и сетне, али и радосније верзије историје нашег народа и грађанске културе.

Историја једне земље, или пак приватна историја грађана једне земље, сва динамика односа унутар ње, видљива је на бувљацима. Изузетно је важно и занимљиво посматрати шта је један народ, односно појединци који живе на датом простору, одбацио, шта је прогласио за непотребно, шта избацује из својих домова, зашто је некада то сматрао за вредно, за предмет који треба да се нађе у његовој кући, а зашто га више не цени или му не налази вредност.

Већ сам писала о београдским антикваријатима. Антикваријати могу продавати старе предмете а могу продавати и књиге. Ја сам писала о оним антикваријатима који продају књиге, иако они нису антикваријати у правом смислу јер се у њима ретко може наћи нека књига која је, рецимо, из 16. или 18. века, неко веома егзотично прво издање које ћете продати за више хиљада евра. Наши антикваријати углавном садрже књиге из најбољег издаваштва које је некада постојало, и што сам старија све више увиђам да ово није претерано становиште, а то је југословенско издаваштво. Оно је било најбоље по: цени, дистрибуцији и класној несегрегацији, по квалитету повеза, одабиру наслова и аутора из било које области, уредника, штампе, превода, дизајна, културе књиге у сваком могућем смислу. Кажу да књиге тада нису биле јефтине али да су их скоро сви који су то хтели могли приуштити. Због њиховог великог тиража те књиге циркулишу и данас. Наставите са читањем

Pet beogradskih antikvarijata

Antikvarijat „Bulbuk“

Antikvarijat „Bulbuk“

Odlučila sam da predstavim Beograd posredstvom jednog teksta o antikvarijatima, a isti se ne moraju odnositi samo na kupce i posetioce iz Beograda. Knjige koje se mogu kupiti u ovim knjižarama dostupne su svima posredstvom interneta a, od sada, nadam se, i posredstvom ovog teksta, bar vizuelno ili kao predlog za čitanje.

Moja lutanja gradom podrazumevala su i posete knjižarama u koje neću nužno ući ali pored kojih ću zastati i posmatrati njihov izlog. Tako sam se ja, za početak, informisala o knjigama, piscima, dizajnu, izdavačima, edicijama. A kada bih i ušla unutra, ponašala bih se kao da sam u biblioteci. Stajala bih satima pred policom i listala knjige, čitala ih, otvarajući nasumično stranice, razgledajući svaki mogući detalj.

Prošlost jedne zemlje vidljiva je na dva mesta: na buvljacima i u antikvarijatima. Ovde pod antikvarijatima ne podrazumevam samo mesta specijalizovana za prodaju starih i vrednih predmeta, već mislim i na knjižare koje prodaju stara izdanja, knjige koje se nisu doštampavale.

Kada sam počela da formiram svoju biblioteku, svoju kolekciju knjiga, bila sam pri kraju srednje škole. Do tada sam već imala neke svoje knjige ali sam od tada počela sistematski da ih kupujem, da biram izdanja i naslove pažljivo. Moja biblioteka se u početku nije razlikovala od kolekcija knjiga drugih studenata književnosti. Izdanja nisu bila retka, nisu bila ni naročito očuvana, naslovi se nisu izdvajali od spiska preporučene literature za dati ispit, ali od nečega se moralo početi.

Vremenom sam proširila tematski okvir knjiga a sa godinama, s obzirom na poboljšanje moje finansijske situacije u odnosu na dane studiranja (svaki oblik kolekcionarstva ili prikupljanja, naročito kada je u pitanju neka od umetnosti, zahteva dosta materijalnog ulaganja), u sobu sam počela da unosim sve više i više knjiga, ali nikada nasumično odabranih. Ja sam osoba čije su beležnice uvek pune spiskova. Nastavite sa čitanjem